ХРАМ – ДОМ – ДВОР: древнооријентални концепт храма и свештено-космолошка антропологија Библије

Уз двор као средиште царске владавине, храм је био најзначајнија друштвена иституција древног Оријента.Храм је својим значајем и улогом увелико превазилазио религијски смисао са којим се обично повезује. Храмови су били средишта не само религијско‎г живота, већ и писмености и науке, пре свега математике, аритметике и астрономије (која је била повезана са пољопривредним активностима), али и економије будући да је она у антици била пре свега утемељена на аграру. Античке религије биле су природне тј. природу доживљавали као манифестацију самих богова који су персонификовали природне стихија. Пољопривредне активности су, стога, биле блиско повезана са култом. Свештеници су осим култних обавеза функционисали и као царски административни радници, економи који су нагледали имања и старали се о убирању пореза (обично у натури). Били су задужени и за складиштење и чување добара те су неретко храмови били повезани са силосима у којима се сакупљала пшеница или друга добра. Најнаглашенији, религијски смисао храма, изражавао се посредством богате и комплексне симболике. Један од начина да се уочи, макар и део, религијских идеја које су биле повезане са храмом јесте и уочавање терминологије која се употребљава у вези са њим.

У Светом писму се сусреће неколико израза који се повезују са појмом храма. Један од најзначајнијих је mishkan (מִשְׁכָּן, Лев 26:11; Јзд 7:15 уп. 6:12; Пс 26:8; 43:3; 46:4; 74:7; 84:1; 132:5). Јеврејски израз сe уобичајенo преводи са скинија, шатор. Значајно место заузимају и изрази menon (‎מְע֥וֹן, Пс 68:5-6 уп. 2Дн 30:27; 36:15), mtzona (מְע֖וֹנָת֣וֹ‎, 76:2), miqdash (,מִקְדָּשׁ֑ Пс 78:69 уп. Дн 8:11), shavet (שָֽׁבֶת, Ис 40:22), ishkino (‎לְשִׁכְנ֥וֹ, види: Пнз 12:5, од שׁכן). Чини се да се, заправо, сусрећемо са групом синонимних израза који могу да се преведу са (свето) пребивалиште, светиња, скинија, (свети) стан.Ипак, један од најзначајнијих и вероватно најчешће употребљаваних израза био је дом‎ be(ji)t (בֵּ֤ית). Употреба наведеног израза рефлектује рецепцију терминологије древнооријенталног окружења која је била присута у свим културама са којима је антички Израил имао контакт.

Значајни извор у којем се сусрећемо са поменутом терминологијом је The Inscription of Amenhotep on the Back of the Thutmosid Shrine. Текст сведочи да је поменути владартоком пет година изградио дом од чистога злата, правог сафира, тиркиза, кварца и тврдог камена за бога Амон-Ра, цара богова и господа. Овај храм се можда у другим списима назива златни дом и доводи се у везу и са другим божанствима (Хатор, Кносу, Мут). Текстови откривају имена неких од нагледника царских ризница. Постоји сведочанство да је храм заиста имао више златних врата посвећених различитим божанствима. Значајна је група текстова који говоре о госпођа дома, титули коју је најчешће имала сродница свештеничког старешине храма/дома. Текст Pair Statueговори о Дому обнове (House of Regeneration) у контексту којег се спомиње више божанстава: Изида, Анубис, Кхентименту (господар свете земље) и Еннеад (господар Дома обнове). Овај храмовни простор био је повезан са празником који је укључивао конзумирање хлеба и пива.

Натписи на пирамидама користе израз дом у вези са различитим божанствима. Често је јасно да се поменути израз односи на храмове. Група The Palermo Stone and Associated Fragments (S 241 (3) [W220-21]; S 243-45 (3) [W 160-66]), садржи идиом дом Хорусов и Сетов. Поменути текстови говоре о свештеницима и различитим божанским даровима/приносима жртвеног карактера. У поменутим текстовима се упоредно сусрећу и изрази божанска палата, храм, светиште и дом као синониме (уп. S 245 (4) [W 166-67]).

Натпис S 246-48 (2) [W 172-76] сведочи о служби свештеника и пророка у контексту храма посвећеног богу Ра и Sneferu-храма. Тај храм се назива и дом божанских списа и senuti–светиште, домом божанских докуменат. Повезује се са чувањем тајни, лектор-свештеником и храмом (великог) бога. Текст Reliefs from Temple at Heliopolis спомиње дом вечности. Вредна спомена је група текстова festival Offerings Calendar for the SunTemple of Niuserre at Abu Gurob. Ту се спомињу празичне свечаности (Wag-празник, Sokar-празник, Mahati-празник, Sadj-празник, Min-празник, Rekeh-празник, Празник отварања (нове) године, Празник прве године, велики празник и бројне дневне, полумесечне и месечне празнике) у контексту Великог дома. У вези са овим храмом спомињу се свечаности повезане са именима  више богова (Тора, Ра, Анубиса, Мат, Господара запада итд). У неким случајевима спомиње се свештеник бога Анубиса, лектор-свештеник (који се назива и писатр магијске заштите), велики свештеник, али и свештеница богоње Хатор. Могуће да велики дом треба изједначити са храмом који се спомиње и као дом вечности. У неким случајевима велики дом се назива и шатор-пребивалиште (divine tent-shrine) бога Анубиса у којем се даје  принос поменутом божанству и богу Озирису.

Legal Text from the Tomb of Akhethotep Hemi/Nebkauhor at Saqqara је значајан текст који садржи спомен тајни дома Јутра и поглавара свештеника (Horizontal line at Top). Дом Јутра се спомиње и у Text of Khenu from Saqqara који, такође, сведочи о чувару тајни Дома Јутра називајући га чуваром тајни свога бога (Text on an Unfinished Falshe Door, 1-2 yп. Text on the Statue of Ankhirptah, Perhaps from Saqqara). У истим текстовима спомиње се и администратор домаћиства Хорусовог. Incription of Pepy I спомиње пет домова Тотових. Група текстова Decree of Pepy I from Dahshur, Expedition Incription of Djaty, Horus Merytaway спомиње надгледника дома задуженог за божанске дарове. Ту су и текстови Decree of Pepy II from Koptos (Koptos C) и Decree of Pepy II from Komtos (Koptos D) који дом живота спомињу у контексту култа (празника, жртава, обреда и свештеника). Наведени подаци сугеришу да је схватање Елизабете Фруд (Eliyabeth Frood), по којем се израз дом у рамзеиском периоду примењивао на храм, исправно. То потврђује и један од текстова у којем се говори о дому рађања Изиде који говори о помоћном храму у којем се драмски приказивао мотив рађања поменуте богиње.

Грчки језик је највероватније непосредно преузео овакав начин изражавања употребљавајући израз οἶκος у везиса египатским божанствима. Тако нпр. сусрећемо изразе дом повезане са именима богова као што су Амон, Хефает исл. Чини се да исти израз користио и за храмове посвећене грчким божанствима, чак и кад се ради о пећинским храмовима довођеним у везу са киклопима. Дворана Пенелопе се означава истим изразом. Код Херодота се налази идиом  οἶκοςτῶνθεωνкада се уопштено говори о храмовима, док исти аутор говори о дому Афродите.

У древнооријенталним митовима спомиње се богиња Инара која је себи сазидала дом на стени (Illuyanka Tales ver. 1 §  13 (Ci 14-22) у Tarukka-граду северно од Хатусе. The Disappearance of Telipuје приповест са којом почиње група древнохетитских митова о божанствима која постају удаљена у односу на земљу и човека, а човек постаје ускраћен за њихову заштиту. У овој приповести се у два случаја спомиње дом олујног божанства, Telipu (§26 A iv 8-13; §28 a iv 20-26). Moтив отуђеног бога присутан је и у миту  The Disappearance of  Strom God који описује гозбу богова у дому свог оца, Олујног бога (§ (А ii 12-16). Божанка гозба која се одржава у дому Олујног бога описана је и у тексту The Ritual (§Ciii 3-16;§ 17 Aiii 17-21;§ 19) који припада групи тзв. When the Strom God Thunders Fright full. Ова група текстова, који се још називају и Moon that Fell from Heaven–текстови сачувана је на хати-језику, као и у познијем преводу.

Споменимо и текстThe Song of Silver (мит који спада у целину Kumarbi Cycle) у коме се у неколико наврата спомиње дом бога Кумарбиа (§ 41). Поменути храм се назива и дом богова (Song of Ullikummi§ 14 iii 37-45). Дом његовог божанског противника, бога мора је, такође, споменут (Song of Ullikummi § 8 ii 14-19, Cii 7-21), као и дом бога Еа (§ 33 Bi 29-41) што је детаљ који рефлектује месопотамски утицај.

У хетитским молитвама спомиње се камен дом. Израз се највероватније односи на грађевину која је имала  култну намену, али је служила и као владарски маузолеј. У истом тексту (Mursili Acsusations against Tawannanna, CTH) 70, §3ʼ (ii 3ʼ 3) спомиње се дом повезан са богом заштитиником (Proctetive god). За овај текст занимљиве су молитве хетитског цара Muwatalli-а II и то пре свега његова молитва Muwatalliʼs Model Prayer to Assembly of Gods through the Strom God of Lightning (CTH 381). У делу молитве који се односи на призивање богова све земље  спомињу се мушка и женска божанства дома Gazzimara (§ 54 ii 59), али и олујни бог дома tawannanna (§ 65 iii 4-12). Неизоставно је потребно споменути Prayers of Hattusili. Puduhepa and Tudhhaliya. Молитвама припада и значајна целина Fragments of Prayers to the Strom God of Nerik. У њој се небо проглашава домом соларне богиње чије ј еиме Арина (Hyms, § iii 4-8), док текст Incarnation and Distress говори о хетитској земљи као о дому богиње Ханахане (§ (В 7-11). Хананско-хетитски мит Elkunirasa and Ashertuпреноси Ваалово обраћање бога Elkunirasa-у у којем говори о догађају у свом дому (§2 1i 8-21).

Чини се да у овој групи хетитских текстова израз дом може да означава трансцедентни, или макар људима недоступни, божански стан, као и грађевинеу којима божанства обитавају. Постоји и друга група текстова која користи мотив удаљавања олујног бога, али га повезује са жртвеним култом и молитвама. Може се, стога, претпоставити да они говоре о овоземаљским домовима богова, односно о храмовним комплексима (Sarcifrice and Prayer to the Strom God of Nerik, §1 (obv. 37-39, rev. 1-6)). Унутар групе хуритско-хетитских митова значајан је текст The Song of the God LAMMA који преноси речи бога Тешуба, његов спомен kallistarwa–дома и жртава које се у њему спомињу што упућује на храмовни комплекс (§3 (i 21-31).

Хетитски митови представљају, стога, основу за реконструкцију парадигме на бази које се храм, као иманентни и људима доступни дом богова, повезивао са веровањем да богови имају трансцедентне станове (домове) те да су храмови, као домови богова, схватани као земаљске реплике небеских домова. У овом контексту значајно је приметити да се у раније споменутом тексту The Song of Silver, на трећој таблици говори да дом Еа има спољашња и унутрашња врата. Да би прошли кроз унутрашња врата Еовог дома, Тешуб и Тасмису су се најпре пет пута поклонили. Тек потом су ушли у просторију у којој се чувају таблице са древним речима (§49 ii 17-26);§50 ii 27-32). Значај овог текста је у томе што представља писано сведочанство о троделности божанског дома која је карактеристична и за скинију библијског Израила било да се ради о шатору из Мојсејевог времена (који је имао прву и другу завесу) или о првом и другом храму који су имали (прва) врата и (другу) завесу. Уколико се ова веза прихвати као веродостојсна, може се казати и да постоји паралела између просторије у којој су чуване таблице са древним речима и Светиње над светињама (у којој су чувани Декалог и савезни кодекс).

Текстови хананског (угаритског) порекла садрже сличне изразе. У неким од њих чини се да се израз дом повезује са трансцедентним обитавалиштем бога Ела, Вала или неког другог од чланова божанског пантеона (RS 24, 272, 1-4.6.8-9.12-17; RS  24,244, XIII 67-68; XIV, 69-72). Чини се да угаритски наративно-поетски текстови одражавају оваква схватања. Тако Кирта еп (The Epic of Kirta) спомиње Илиша, божанског гласника Вааловог дома (III, 3-4, 6-8.10-12). Истовремено, неки од угаритских текстова јасно повезују идеју о трансцедентном дому богова са местом на којем им људи дају храну и пиће (вероватно посредство жртвеног обреда). То нпр. чини Даниел у седмодневном ритуалу који врши при Вааловом дому. Тај ритуал је описан на првој таблици епа Aqhat (I, 31-32). У истом  одељку епа спомиње се дељење у дому Ела. Опис се даје у форми паралелизма, тако да изрази узети заједно означавају обредно обедовање при храмовима поменутог божанства. Потпуно иста формулација се сусреће  и у каснијем тексту (I, 47-48). Формулација се понавља и када бог објављује Даниелу да ће биит благословен од Ела сином због његовог учешћа у храмовном богослужењу (II, 4-5. 21-22).

Чини се да и угаритски извори, попут раније представљених хетитских, израз дом описују небески стан богова или њихове храмове на земљи, а понекад и једно и друго. Повезивање небеског дома и земаљског дома/храма богова најпрепознатљивије је у текстовима који припадају тзв. The Baal Cycle. Ту Ел позива богове на гозбу у свој дом називајући га дом њиховог господара и домом од сребра(1, III, 6-8.21 уп. 5, IV, 21).

У првој колони таблице налази се кратки одељак у којем се два пута спомиње изградња Јомовог дома на реци суда (2, I, 7-9.20-21). Тај дом  се у осмој колоничетврте таблице назива сребреним домом и златном палатом (4, VIII, 35-37). На више места, у различитим текстовима,  спомиње се дом богиње Анат (2, I, 18-19; 2, II, 3-5.17-18.29-30.34-37). Главна тема корпуса је, ипак, изградња дома Ваала.Израз се, према описима којисудати у миту, може односити и на трансцедентно станиште божанства и на његову иманентну (храмовну) реплику. Поменута двосмисленост  веравоавтно је и била намера угаритског песника. У тексту Baal Fathers and Bull (CAT 1.10) спомиње се Ваалов дом вероватно у смислу трансцедентног обитавалишта (II, 1-8) као и дом Ела (II, 60-61).

У Угариту израз дом се често повезује са жртвеним култом. Унутар групе текстова познатих као Perspective Sacrifical Rituals сусрећемо се са описом жртвоприношења у дому Ваала и дому Таʼутка, односно пред њиховим лицем (RS 24.266, IIB, 7-8; IIIB, 13-14; RS24.261, B,8-9.12-28). Descriptions of Sacrifical 13-14; RS 24.261, B 8-9, 12-28-текстови откривају нам више о угаритском жртвеном култу. У овом корпусу дом се редвно употребљава у смислу храм и повезује га са различитим божанствима (RS 13.006 I.7-8; RS 15.072, I. 1-5). RS 12.061, VI 20-21 говори о жртвовању бика за Дагана у дому Дагановом. Споменимо и текст RS 22.225 (An Incarnation Against Male Sexual Dysfunction) који припада релативно ретком иницијацијском жанру за који је карактеристичан жртвени обред који има јасне магијске карактеристике. Спомиње се дом угаритске богиње Госпа ʼАтирату у којем она гости своје званице (16-19). Није јасно да ли се ради о њеном трансцедентном дому и божанским званицама или његовој земаљској реплици (или оба).

У већини случајева израз дом је повезан са именима божанстава (дом Елов, дом Ваала угаритског, дом Дагана, дом звезданих богова). Чини се да је место жртвоприношења било двориште храма/дома, а спомиње се и унутрашња или горња соба. Сусрећемо се и са изразом qudšu који би грубо могао да се преведе као свештеник. Пажња треба да се обрати и на израз олтар, али и gabbu који означава уопштено култно место било да се ради о олтару (на отвореном), (мањој) капели или храму. Култни текстови откривају да је цар био учесник култа, али да је вршење култних радњи била делатност коју су, пре свега, обављали професионалци који су се називали света лица (qdš) или, како се наводи у административним текстовима, свештеници (khnm). Спомиње се и израз ʼattaμnu purulini, rb khnm иrb nqdm у значењу  начелник свештеника, поглавар култних служитеља. Израз khnm вероватно је етимолошки повезан са угаритским khnу значењу писар, али и са акадским šangu у значењу (храмовни) администратор (qadšu-šangu).

 

Чини се да је употреба израза дом у циљу означавања храма најизраженије у књижевности Месопотамије. У месопотамским изворима сусрећемо се са изразима дом Инане, дом Унунга (деификовани краљ Треће династије Ура). Сумерски еп Enmerkar and the Lord of Aratta спомиње дом мудрости који је богиња Нисаба изградила за бога Нанибгала. У миту Lagal banda in the Wilderness описан је сан инкубације повезан са изградњом храма/дома богова (или макар спровођење инкубативног процеса при храму/дому).

Владари Асирије (Šalim-Aḫum, Саманасер I, Tukultḯ Ninurta I, Ašur-nadin-apli, Тиглат-Пиласар I, Ašur-bḝl-kala) у периоду 15-8.в. пре Хр и раније, редовно се представљају као ктитори храмова/домова различитих богова (Асур, Адад, Шамаш, Нинурта, Нуску, Нергал Сибити, Ану) и богиња (Шеруа, Иштар). Неки од текстова откривају синонимност израза храм, палата, дом, олтар (RIM A.0. 31, 1-24 yп. RIM A.0.77.4, 27-38). Каткад, храмови се одређују као сакрална област града (RIM A.0.77.4, 27-38), дом земље (A.0.78.4, 18-36 yп. A.0.78.4, 6ʼ-10ʼ; A.0.78.9, 30ʼ-34ʼ) или средиште великих богова (Kar-Tukult-Ninurta, A.0.78.22, 32-54 уп. A.0.78.23, 88-108; A.0.78.24, 41-52), узвишени дом (A.0.87.2, 9ʼ-5ʼʼ-9ʼʼ), дом царске статуе жељене од богова (A.0.79.1, 28-32) Ешарра (дом помоћника Асура) или Егалмесарра (дом васељене,A.0.89.2, iii 22ʼ-26ʼ yп. A.0.89.3, 1ʼ-9ʼ A.0.89.7, v 1-19). Каткад се спомиње обнављање древних домова великих богова (A.0.87.4, 52-66; A.0.87.5, 1’-9’) или се наводе материјали (кедар, кречњак, опеке). Неки од текстова откривају да су храмови били изграђени у форми зигурата (A.0.78.25, rev. 25-30), на захтев богова или у знак захвалности за помоћ у рату. Наглашава се да је изградња храмова за последицу имала изливање обилних божанских благослова и то не само на царску породицу (ктиторе), већ све њихове поданике (A.0.78.25, rev. 1-24). Многи од ових текстова спомињу култне активности које су се одвијале при овим храмовима. Међу њима се истиче жртвоприношење.

Чини се да овај период, који пружа непоредну позадину за разумевање библијског концепта храма као дома Божијег, представља наслеђе доста старијег предања које је посведочено у царским натписима ранијих месопотамских владара међу којима се истиче краљ Гудеа. Он је у својим цилинричним записима оставио доста сведочанстава о својој ктиторској делатности и бројним храмовима које обновио или изградио, а који се називају домовима различитих божанстава. Праксу древног лагашког владара наставили и други владари династије династије Лагаша: Ur-Ningirsu I, Ur-Bau, Ur-Ningirsu II. Пракса је прихваћена и старовавилонских владара Ура, што се види из натписа  који су оставили Ur-Nammu, Sulgi, Amar-Suena идр., који су је пренели владарима познијих династија, Исина (Lipit-Eštar, Enlil-bȃni, Ur-dukuga, Damiq-ilȉšu), Ларсе (Gungunum, Abȉ-sȃre, Sumȗ-el, Nȗr-Adad, Sȉn-iddinam, Sȉn-iqȉsam, Şilli-Adad, Warad-Sin, Kidur-mabuk, Rim-Sin I), Вавилона (Ḫammu-rȃpi), нео-Асирије (Есхадрон) и нео-Вавилона (Навуходоносор).

У многим случајевима домови божанстава су имали своја имена, а често су називани палатама или резиденцијама.

Закључак који се намеће је да је током дуге историје древног Оријента израз дом употребљаван у смислу храм. Штавише, док месопотамски наративни и поетски текстови познају идеју трансцедентног дома божанстава, у царским натписима овај израз готово увек означава земаљско светиште. То је значајно јер се у библијској пророчкој књижевности постегзилног периода често сусреће управо таква употреба израза дом (Зах 3:7; 4:9; 7:2; 11:13; 14:21; Аг 1:2; 2:3; Ис 56:5; 60:7; 64:11; 61:1) што је у складу са терминологијом историјских списа који су оставили сведочанство о периоду обнове јерусалимског храма (Јзд 1:2; 3:6; 5:2; 6:3; 7:16; 9:9; 10:1; Нем 2:8; 6:10; 10:32). И други пророци су користили појам дом на исти начин (Нм 1:14; Мих 4:1; Јл 1:9; 3:18; Ос 8:1; 9:4; Дн 1:2). Нарочито је значајна употреба овог термина од пророка који су живели у време егзила, пре свега Језекила (9:3; 10:3; 11:1; 45:5-6; 43:4; 45:5; 47:1) и Јеремије (7:2; 19:14; 20:1; 26:2; 28:1; 29:26; 35:2; 41:5; 43:12; 51:50; ПлЈер 2:7). Језекил израз примењује како на храм историјског Јерусалима, тако и на храм новог Јерусалима којег види у визији. Изузетак нису ни пророци преегзилног доба (Ис 2:2; 6:4; 37:1; 38:20).

Слична употреба израза може се уочити у мудросној књижевнсти (Проп 5:1), пре свега у Псалмима у којима се могућност приступања дому Божијем схвата као нарочита привилегија (5:7; 23:6; 27:4-5; 36:8; 42:4; 52:8; 55:13; 65:4; 66:13; 84:4; 92:13; 93:4; 122:1; 134:1; 135:2). Употреба је забележена и у историјској књижевности која се односи на преегзилни период, било да се ради о девтерономистичкој (Суд 19:18; 20:17; 21:2; 1Сам 1:7; 3:3; 5:2; 1Цар 3:1; 5:3; 6:1; 9:1; 10:4; 2Цар 10:21; 11:3; 19:1; 20:5; 23:2; 25:9) или хроничарској историји (1Дн 22:1-2; 23:4; 25:6; 28:2; 29:1-2; 2Дн 2:1; 3:1; 4:11; 5:1; 6:2; 7:1-2; 8:1; 9:3; 12:9; 15:18; 16:2; 20:5; 23:2; 30:1; 35:2). Израз се сусреће и у Пост 28:17-22. Каткад се примењује на храмове паганских божанстава (1Сам 5:2; 2Цар 10:21; Нм 1:14; Јер 43:12) међу којима се истичу Даган и Ваал. Израз се понекада употребљава да би се нагласила недостатност дома који би људи подигли Богу, односно потврда величанствености небеског пребивалишта Јахвеа (Ис 66:1 уп. 6:4). Овде се уочава сличност између библијских писаца и њихових древнооријенталних суседа. И у једном и у другом случају су трансцедентни домови божанстава и њихове земаљске реплике схваћени у категоријама царских палата у којима се божанством којем је храм посвећен представља као цар или владар (2Сам 22:7; 1Дн 29:19; Пс 11:4; 18:6; 48:3; 65:4; 84:2; 92:13; 96:8; 100:4; 104:3; 116:19, 135:2; Јер 50:28). На неки начин, храмови су видљиви део трансцедентног, божанског обитавалишта на земљи, они су простор сакралног света  у профаном свету и мост између та два света и стварности које су у динаминичном односу услед онтолошког разликовања света божанске бесмртности и људске смртности, при чему је потоњи додатно удаљен од сакралног света услед оног што се означава као загађење грехом.

Најчешће сусрећемо са различитим облицима израза hacer (חָצֵר, Пс 65:4; 84:2; 92:13; 96:8; 100:4; 116:19; 135:2) и he’kol (2Cам 22:7; Пс 11:4; 18:6-7; Јер 50:28) у значењу двор. Јасни утицај древнооријенталног окружења на библијске писце можда је најуочљивији у Пс 104:3 где се Јахвеов двор, alija (עֲֽלִיּ֫וֹתָ),повезује са воденим изворима и дубинама што је блиско описима Еловог дома у угаритској књижевности. Јахве се, истовремено, описује сликама које подсећају на описе Ваала као бога олује, док се у Пс 11:4 Јахве описује као Онај који седи на престолу свог двора/храма, hejkol (‎הֵיכַ֤ל) па се може закључити да је слика преузета из дворског церемонијала.

Израз дом на грчки језик се најчешће преводи са οἶκος тј. дом/кућа. Такву употребу сусрећемо код синоптика (Мк 2:26; 11:17; Мт 12:4; 21:13; Лк 2:49; 6:4; 11:51; 19:46 уп. Дап 7:48-49) и код Јована (2:16), премда Јован употребљене изразе чешће користи као изразе којима означава небеско царство/станове него храм (8:35; 14:2). Израз се на сличан начин користи и у епистоларној књижевности Новог завета и Откривењу (Флп 3:20; Гал 3.16; Јевр 12:22; Отк 3:12; 19:21; 21:2.22). Ипак, новозаветни писци израз дом најчешће користе да би описали хришћанску заједницу као заједницу новог/истинског Израила (1Кор 3:16; 6:19; Еф 2:19-22; Јевр 3:2-6; 10:21; 13:15; 1Пт 2:3-5; 4:17; 1Тим 3:15; Отк 18:2) у чему се вероватно ослањају на старозаветне предлошке (Бр 12:7; Ис 8:14; 28:16; Јер 25:29; Пс 118:22). У неким случајевима се употребљава сродан израз οἰκητήριονу значењу обитавалиште, (свето) пребивалите, стан (2Кор 5:2 уп. κατοικητήριον, Еф 2:22).

Појам дом такође се користи и у интертестаментарној књижевности у смислу светиште/храм (1Ен 14:4; 89:36.40.50.56.66.72-73) или Нови Јерусалим (1Ен 90:19.28.34). Чини се, такође, да је идеја о есхатолошкој заједници народа Божијег као есхатолошког храма и дома светости Израила била присутна у саморазумевању кумранске заједнице (1QS 5:6; 8:5; 9:6; CD 3:19).

Ово је изузетно значајно за разумевање библијске антропологије и космологије. Наиме, свештеничка служба је била усресређена на светиште (Изл 30:7-8; Лев 1:4-5.7-8; 16; 21:16-24; 24:1-9; 27; Бр 3:8.38; 18; 28:1-8), али су свештеници имали и нарочите дужности у односу на народ Израила (Лев 10:8-11; Пнз 17:9; 33:10 уп. Јер 18:18; Ос  4:4-6; Млх 2:7). Два скупа дужности свештеника карактерише унутрашња усклађеност, али их је тешко уклопити у јединствен и целовит оквир. Основа свештеничког деловања било жртвоприношење и култ уопште. То је тачка повезивања религијске и друштвене сфере, односно посредовање човека пред Богом и Бога пред човеком (Изл 28:15-29). Свештеници су на неки начин били служитељи, економи или администратори Јахвеовог дома и његова лична послуга, што је улога која им се приписује широм древног Оријента. Угаритски khnније често повезан са култом иако се често користи у значењу свештеник и етимолошки је близак библијском изразу koʼen (כֹהֵן֙). Поменти угаристки израз повезује се са дворским службеницима, што сугерише да се свештеник доживљава као служитељ божанске палате/двора. Његове култне и друштвене делатности проистичу из те позиције односно улоге коју је имао као онај који служи пред Богом. Уз израз свештеник у Библији најчешће сусрећу изрази стајати, amad (עָמַד) и служити/радити, kethib (עבד). Оба израза се употребљавају и у контексту култа и у контексту дворске администрације.

Израз עָמַדустати, стајати, стати често има преносно значење. Могао је да означава извршење неког нарочитог задатка (2Дн 30:16; 35:10), приступање цару са молбом (ауденцију, Пост 43:15; 47:7; Изл 9:10; Бр 27:2; 1Цар 1:28; 2Цар 4:12; Јст 5:1), дворење или саветовање владара или старешине (Пост 41:46; Пнз 1:38; 1Сам 1:9; 16:21-23; 1Цар 1:2; 1Цар 10:8; 12:6; 2Цар 18:16; Јер 36:21; Дн 1:4-5; 2:2). Изаразом није описивана само физичка стварност (стајати пред), већ и служба. Када се односи на свештеника описивао је позицију свештеника пред Јахвеом, као аналогну позицији царског служитеља пред царем. Просторно значење није потпуно изостављено и стајање пред Јахвеом означавало и стварни приступ сакралном простору (Суд 20:28; Зхр 3:1). 

Израз עבד значи служитељ, створен да служи, послужитељ, служитељ за... У ванлитургијском контексту израз је означавао испуњење различитих административних дужности укључујући и саветовање (Пост 39:4.8-9; 40:4; 1Цар 10:5; 1Дн 27:1; Јст 2:2) и службу личног помоћника (Изл 24:13; 33:11; Бр 11:28; ИНав 1:1; 1Цар 19:21). Једна од пророчких визија описује Јахвеа на престолу небеског двору, док су око њега припадници небеског савета који стоје (1Цар 22:19 уп. Јов 1:6-12; 2:1-6; Ис 6).Цар неба, Јахве, дакле, има своје дворјане – анђеле. Слика се користи у три случаја: а) небески двор Јахвеа, б) земаљска пала помазаног Јахвеовог изабраника, в) храм. 

У небеском двору анђели служе Богу, цару неба; баш као што његовом земаљском представнику, изабраном и помазаном цару, служе земаљски служитељи и као што у Јахвеовом земаљском двору/дому/храму то чине свештеници стојећи и служећи. Свештеник је у земаљском двору/дому/храму Јахвеа служитељ који заузима позицију коју ангели имају у небеском двору/храму. Свештеници су анђели земаљске палате/дома/двора Јахвеа и служитељи од поверења његовог изабраног и помазаног владара, цара Јерусалима. Израз служитељи, служити је, стога, повезан са свештеницима који су служитељи Господа Бога и олтара (Јл 1:13; Јер 33.21; Јзк 8:17; 45:4; Нем 10:39-40; уп. 1Сам 2:11) који служе на светом месту (Изл 35:19; 39:41). Свештеничка служба подразумева приступање Јахвеу, стајање пред Јахвеом и бригу о његовом дому (Бр 16:9; Пнз 10:8; 17:12; 18:5; 1Цар 8:11; 2Дн 29:11). Јахвеов стан у светишту/храму, међутим, био је истовремено и његов стан усред његовог народа (Изл 25:8; 29:45-46; Лев 26:11) и заједница његовог народа, у односу на коју је свештеник имао нарочите задатаке, такође је била његов стан. Ово је моменат на који се ослањају новозаветни писци у својој  рецепцији и реинтерпретацији старозаветних мотива. Новозаветни писци, наиме, заједницу народа Божијег, богослужбено сабрање хришћана као новог Израила представљају у категоријама храма. Припадајући тој заједници, хришћани баштине привилегију свештеног приступања Богу, стајања пред њим. Штавише, они се описују као живо камење истинског храма у који су позвани да се уграђују (1Пт 2:5).

Ово је моменат када је потребно се изнова вратити у свет древног Оријента и подсетити се на древне описе изградње храмова тј. тзв. храм-градитељским жанром чији је класичан образац препознатљив у цилиндрима краља Гудее, величанственим сведочанствима његове градитељске делатности. Поменути владар био је велики мецена и ктитор, нарочито храмовних грађевина. Повезује се са устројењем свештеничких редова (E3/1.1.7.CylA 22,1-17;E3/1.1.7.CylA 20,2-23; 22,18-23,18), а његова делатност је опевана у древним химнама (E3/1.1.7.CylA20,24-21,14). Текстови који су припадали поменутом жанру су пратили петоделни образац.

1) на почетку приповести истицана је божанска одлука да владара подстакне на ктиторску делатност (E3/1.1.7.CylA 4,12-5,10; 5,11-6:26; 7,9-30; 8:1-9:30; 9,5-26; 12,12-14,6). У случају Гудее (а и касније Соломона) средство овог подстицаја је теофанијски сан (тзв. сан инкубације), док је у случају Мојсеја тзв. синајска теофанија.

2) следи опис припрема за изградњукоји подразумева и детаљно навођење скупоцених материјала који су сакупљени у циљу коришћења у процесу изградње храма. Циљ је свакако, посредно и непосредно, истакнути величанственост грађевине. Опис уобичајено говори о довођењу мајстора и њиховим припремама (обредна купања исл). Обимне припреме се завршавају описом краљевског усхићења критора на почетку изградње (E3/1.1.7.CylA 10, 23-29; 12,3-11; 12,12-14,6; 14,7-17,6). Као и у претходном случају, постоје препознатљиве паралеле у описима изградње библијских светишта.

3) трећа целина прати сам процес изградње и описује конструкцију која се гради (E3/1.1.7.CylA 7,7-17).

4) опис посвећења храма и уласка божанства у храм праћењен је описом величанствености грађевине, божанског задовољства храмом и краљевске радости због тога. Описује се свечаност посвећења, укључујући приношење разноврсих жртава, краљевска молитва призива божанстава којима је храм посвећен и улазак божанстава у храм тј. свечано уношење њихових статуа (E3/1.1.7.CylA 7,18-28; E3/1.1.7.CylA 7,15-27 уп. 18,3-19,2; 27,8-13.16-28:16; 30,1-16; 28,18-29,18; E3/1.1.7.CylВ 11,3-14).

5) опис ритуалне гозбе и молитва за градитеље храмауз напомену да је Гудеа, ктитор храма, изнова провео ноћ у храму молећи се боговима. Истиче се да ће божанска обећања о благослову који ће се излити на владара испунити и то не само на њему, већ на свим његовим поданицима (E3/1.1.7.CylA 17,29-30; 7,1-8 уп. 11,1-12,2; 10,23-29; 23,19-24,7; 27:17-19; E3/1.1.7.CylВ 17,18-18,16).

Опис посвећења храма и обредне гозбе која му следи присутни су у библијским наративима о изградњи Соломоновог храма и Мојсејеве Скиније. Једино библијског текста од древнооријенталног предлошка повезано је са посвећењем храма будући да у библијским наративима нема речи о божанском кипу који се уноси у новосаграђени дом и да скинију/храм испуњава слава Божија тј. натприродна манифестација његове присутности (Изл 40:34-38; 1Цар 8:11-12; 2Дн 5:13-14).

Значајно приметити да се у описа Гудеиних цилиндара и Соломоновог храма тежиште ставља на владара као ктитора. То је, наравно, повезано и са владарско-динстијском пропагандом, јер је изградња храмова била потврда богоизабраности владара и његове лозе. У  опису изградње скиније, међутим, читав народ Израила се налази у позицији колективног цара и свештеника. То је наглашено на почетку тзв. Синајске перикопе  у Изл 19:6 где Јахве обећава бићете ми царско свештенство, свети народ..., а затим (после давања Декалога) следи опис изградње скиније. Опис изградње скиније, дакле, почиње теофанијом у Изл 19 и обећањем о нарочитом статусу народа Израила. Ослањајући се на тај наратив новозаветни писац изводи позив хришћанима да се уграде као живо камење у живи храм. Кључна разлика између старозаветног и новозаветног текста је у томе што новозаветни писац не говори у форми обећања, већ констатује његово испуњење. Бићете ми царско свештенство, свети народ замењено је презентом јер сте царско свештенство и свети народ (1Пт 2:9).

Својим поступком, новозаветни је поставио темељ за смернице које упућује хришћанској заједници подстичући их да светост храма шире у профани свет кроз одустајање од зла, изградњу врлина и трпљења (1Пт 2-4). Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему,  свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије.

 

Извори:

Victor A. Hurowitz, I Have Built You an Exalted House: Temple Building in the Bible in Light of Mesopotamian ane Northwest Semitic Wrights, Sheffield Academic Press, 1992.  

Victor A. Hurowitz, The Priestly Account of Building the Tabernacle, BASOR 105 (1989).

Elizabet Frood, Biographic Text from Ramessid Egypt, Society Biblical Literature, 2007.

Nigel Struwick, Text from the Piramid Age, Society Biblical Literature, 2005.

Colin Brown (ed.), The New International Dictionary of the New Testament Theology, vol 2, The Zordewan Corporation, 1976.

Gerhard Friedch Kittel (ed), The Theological Dictionary of New Testament, Gradn Rapids, 2000.

Itamar Signer, Hittite Prayer, Society Biblical Literature, 2002.

Dennis Padree, Ritual and Cult at Ugarit, Society Biblical Literature, 2002.

Simon B. Parker, Mark S. Smith, Edward L. Greenstein, Theodore J. Lewis, David Marcus, Ugaritic Narrative Poetry, Society Biblical Literature, 1997.

H. L. J. Vanstiphout, Epics of Sumerian Kings: The Matter of Aratta, Society Biblical Literature, 2003.

A. Kirk Grayson (ed.), The Royal Inscriptions of Mesopotamia Assyrian Periods, RIM A1, Assyrian Rulers of Thrid and Second Millennium BC, University of Toronto Press, 1991.

Douglas Frayne, The Royal Inscriptions of Mesopotamia EP vol 3/2: Ur Period III (2112-2004. BC), University of Toronto Press, 1997.

Douglas Frayne, The Royal Inscriptions of Mesopotamia EP vol 4, Old Babylonian Period (2003-1595. BC), University of Toronto Press, 1990.

Erle Leichty, The Royal Incriptions of Eshadron, King of Assyria 680-669. BC. Eisenbraynus, 2011.

Thomans B. Dozerman, The Priestly Vocation, Interpretation: A Journal of Bible and Theology, 2005.

Peter J. Leithart, Attendants of Yahwehʼs House: Priesthood in Old Testament, JSOT (1999).

John A. Davies, A Royal Priesthood: Literary and Intertextual Perspectives on an Image of Israel in Exodus 19.6, Sheffield Academic Press, 2004.


ТЕКСТОВИ ДО САДА ОБЈАВЉЕНИ У СЕРИЈАЛУ ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА БИБЛИЈЕ:
https://bkcentar.rs/sr/blog/sumer-kolevka-civilizacije

https://bkcentar.rs/sr/blog/persija-vladari-i-religija-u-bibliji-i-istoriji 
https://bkcentar.rs/sr/blog/oziris-set-izida-horus-formativni-mit-drevnog-egipta