Министар Ерсои је истакао:Верујемо да ће ова таблица, тешка 28гр., пружити нову перспективу у смислу разумевања економске структуре и државног система касног бронзаног доба.Верујемо да ће ова таблицапружити нову перспективу у нашем разумевању богатог наслеђа Анадолије за будуће генерације.

Економски, касно бронзано доба у Месопомијиобележиле су снажне трговинске мреже које су се протезале широм Месопотамије и шире. Привреда је била првенствено аграрна, ослањајући се на плодне земље у долинама река Тигра и Еуфрат за узгој усева као што су јечам, пшеница и урме.

Системи за наводњавање су били кључни за одржавање пољопривреде, а њихово одржавање је био кључни аспект локалне администрације. Поред пољопривреде, цветала је трговина робом попут текстила, грнчарије и метала. Сумерски трговци су трговали са регионима до Анадолије, Леванта и долине Инда, олакшавајући културну и технолошку размену.Откривање ове клинасте плоче у хумку Ацана наглашава историјску важност Алалаха и пружа драгоцен извор за истраживаче који проучавају древни Блиски исток.

2. ИЗРАЕЛСКА „ПЕЋИНА ЛОБАЊА“ СКОРО ЧЕТИРИ МИЛЕНИЈУМА ЧУВАЛА ВРЕДНУ ТКАНИНУ

Археолози су недавно у пећини лобања открили редак артефакт стар 3800 година. У питању је древни текст обојена гримизном бојом која је добијена од инсеката и њихових јајашца. Овква тканина је више од двадесет пута споменута у Библији, а контекст у којем се спомиње указује на њен значај. Наиме, ова тканина повезивана са култним предметима, свештеничком и царском одећом. Била је једна од три боје које су украшавале Скинију током израелских пустињских лутања (Изл 26:1).Боја је била је слабо потврђена пре римског периода и вероватно је била најскупља уз тзв. тирску пурпурну боју. Тканина се састојала од црвенх вунених нити које су биле проткане кроз необојене ланене нити формирајући решеткасти дизајн. Израилска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) је саопштила да је пронађена тканина, величине испод 2см2 од изузетног значаја пронађена у пећини лобања у у Јудејској пустињи.

Боја коришћена за бојење добија се од љускавих инсеката (тзв. скерлетни или гримизни црв) који живи и полаже јаја у храстовим стаблима. Женке и јајашца производе карминску киселину која даје црвену боју. Људи су сакупљали бубе, прскали их сирћетом, сушили, а затим плели и претварали у прах који се користио за бојење тканина. Овако добијена боја кретала се у распону од наранџасте до ружичасте и имала је значајну симболику и важност. Овако добијене боје су стабилне и лепе и стога су биле много престижније од боја добијених из биљних сировина. Ова боја се спомиње у древномесопотамским трговачким допкументима из 1425.год. пре Хр.

Порекло боје пронађене тканине добијено је помоћу методе тзв. анализе течне хромотографије високих преформаси (HPLC) која одваја једињења растворена у течном узорку да се идентификовале компоненте у смеши. Резултати су упоређени са базом података која садржио стандарде са познатим хемијским компонентама, откривајући керазминску киселину коју луче инсекти. Ова напредна аналитичка метода нам је омогућила да тачно одредимо порекло боје све до тачне врсте љускавог инсекта. Дакле да великом вероватноћом можемо утврдити да је у древним временима текстил био обојен употребом врстекermesvermilio која производи кермезинску киселину дајући препознатљиво црвену нијансу – рекла је (DrNaamaSukenik) из IAAдодајући да ово важно откриће премошћује јаз између писаних и археолошких открића пружајући доказе да је древна индустрија бојења текстила била, већ у овој фази, довољно успостављена за бојење помоћу животињских сировина. Кратак период у коме су кермеси могли да се сакупе, тешкоће у њиховом проналажењу због њихове мале величине и њихове маскирне боје, као и мале количине боје која се може произвести од њих — и, с друге стране, прелепа црвена нијанса која се од њих може произвести за фарбање текстила — учинила је њихову употребу веома престижном.

Главна позната врста љускавих инсеката у античком свету био је Кермес, који је живео на стаблима храста, углавном Kermesvermilio, паразитирајући на Quercuscoccifera – доминантном храстовом дрвету у пејзажима гаригова који су уобичајени у медитеранском региону, укључујући приобални региони Француске, Шпаније, Португала, Марока, Сардиније, Хрватске, Грчке, Крита и Турске. Друга врста, Kermesechinatus, пронађена у јужном Леванту, је паразит који живи на КQ. calliprinos. Остале кокоидне љуске познате у античком свету укључују јерменску cochineal (Porphyrophora hameli), која је пронађена у региону Араратских планина у Турској и Јерменији. Ови инсекти су откривени на коренима две различите зељасте биљке домаћине које припадају породици Poaceae. Најранија позната употреба јерменске црвене боје датира из 8. в. пре Хр., током владавине Саргона II. 

Занимљиво је, међутим, да тачна врста љускавог инсеката који се користи за производњу боје није поријеклом из Леванта, већ долази из централног и западног Медитерана. Редак текстил је сведочанство широких међународних комерцијалних мрежа које већ функционишу у овом тренутку и указује на присуство елитног друштва – истичу научници додајући: боја тканина у прошлости није само сведочила о личном укусу оних који су их носили, већ су служила и као невербални систем комуникације. Извор боја је директно повезан са економским и друштвеним могућностима древних друштава и обично се користи као важан индикатор у истраживању текстила за истраживање улоге бојења текстила и технолошких достигнућа, моде, друштвеног и економског статуса, пољопривреде и трговине. Истовремено, текстил је реткост у археолошким записима, као и сваки кварљиви органски материјал, обично подложан брзом распадању, а њихово очување захтева посебне услове како би се спречило уништавање од стране микроорганизама.

У Давидовом граду у Националном парку Јерусалимске зидине (Jerusalem Walls National Park), археолози из Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) и Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) открили су масивни јарак, дубок најмање 9м и широк најмање 30м.

Према речима директора ископавања, проф. Јувала Гадота (Prof. Yuval Gadot) са Одељења за археологију и древне блискоисточне културе (Department of Archeology and Ancient Near Eastern Cultures) Универзитета у Тел Авиву и др Јифтаха Шалева (Dr. Yiftah Shalev) из IAAе, није познато када је јарак првобитно исечен, али докази сугеришу да је коришћен током векова када је Јерусалим био престоница Јудејског царства, пре скоро 3000 година.

Стварање опкопа била је велика, монументална операција, осмишљена да промени и модификује природну топографију како би демонстрирала моћ владара Јерусалима онима који долазе на његове капије. Према речима истраживача, ова акција, која је захтевала значајне инжењерске вештине и ресурсе, наглашава снагу и способност тадашњих владара града. Током протеклих 150 година, учињени су бројни покушаји истраживача и археолога да уђу у траг траси северног утврђења Јерусалима, али је то тек сада коначно откривено током ископавања на паркингу Гивати. Ископавања је финансирала Фондација Давидов град (City of David Foundation).

Према речима проф. Гадота, директора ископавања „након драматичног открића, поново смо испитали извештаје о прошлим ископавањима које је написала британска археолошкиња Кетлин Кењон, која је ископавала у граду Давид 1960-их, у области која се налази нешто источније од данашњег паркиралишта Гивати. Постало нам је јасно да се чинило да је природна стена нагнута према северу, на месту где је природно требало да се уздигне долину, али се сада испоставило да је открила наставак шанца, уклесан на западу. Спој два откривена одсека ствара дубок и широк шанац који се простире у дужини од најмање 70м од запада према истоку. Он додаје да је ово драматично откриће које отвара обновљену дискусију о терминима из библијске литературе који се односе на топографију Јерусалима, као што су Офел и Мило.

Древни Јерусалим је саграђен на врху уског и стрмог гребена, који се ширио преко брда и долина које су га делиле на различите делове, што је отежавало кретање из једне целине у другу. Стога није изненађујуће што су многа царска грађевинска предузећа у Јерусалиму била повезана са потребом да се преобликује топографија.  Сада постаје јасно да је кроз гвоздено доба (дани првог храма) - период у коме су састављане библијске књиге - град био подељен на најмање два различита дела. Ово раздвајање је остало и током персијског и јелинистичког периода.