СКРИВЕНИ БОГ – ТАЈАНСТВЕНИ ЛИК ПРИПОВЕСТИ О ЈОСИФУ

Једна упечатљива карактеристика Јосиф-циклуса је одсуство Бога каквог смо га познавали до ове тачке Постања.Бог је приказан како делује пригушеним, невидљивим, али моћним путевима. Он сеЈосифу нигде не директно, па чак ни посредством анђеоског гласника, већ комуницира посредством снова који захтевају тумачење, а чак и тада праве Божје намере често остају нејасне. Према неким схватњима, одсуство Бога у тексту ствара додатни интерпретативни притисак и приморава на питања о Богу, па чак и преисптивање његовог постојања. Лик који Бог помера од скоро сталног ангажмана са човечанством у Пост 1-11, преко редовног укључивања у Авраамов живот, до спорадичнијег директног ангажовања са Исааком и Јаковом, до коначно минималног ангажмана са Јаковљевим синовима. Јосиф је позициониран на крај путање, али прелаз од Јакова ка Јосифу је, ипак, нагао. Карактер Бога обликују речи и дела људи који покушавају да дају смисао догађајима живота.

Бог је често прикривен у причи о Јосифу и управо кроз то уочавамо његову промисао. Бог нема дијалог као што је имао са Авраамом у ранијим поглављима Постања. Отишао је Бог који буквално седа за сто раних праотаца (Пост 18:1-15). Интерперсонално искуство Авраама је ствар прошлости (Пост 18:22-33). Ово је сада невидљиви Бог, али и даље присутан о чему сведочи његова стална заштита Јосифа и Јосифова непоколебљива верност. Тек накнадно постаје очигледно да је Бог све време био присутан (Пост 50:20). Био је присутан од тренутка Јосифовог појављивања и првог сна. Био је присутан са Јосифом у јами и са браћом у идеји продаје брата. Био је прустан са Јосифом у тамници. Почетни стихови Пост 39 указују да је започела још једна итерација развоја Јосифовог карактера. Читалац је уверен да ће Господ бити на страни Јосифа током развојног лука, упркос тешким околностима живота.

На божанско присуство се указује препознавањем других. Бог је ефикасније приказан различитим наративним изборима. Иронично, што се мање говори о ономе Богу то се експлицитније скреће пажња на Њега. Понекад се Бог само подразумева. У другим случајевима, Бог се експлицитно помиње, као када свезнајући приповедач обавештава читаоца да је Бог са Јосифом (Пост 39:2). Бог је представљен као класични снажни тихи лик, адвокат, који се тихо брине о својој деци, укључујући и ону која га нису послушала (Пост 50:25). Бог се вербално не обраћа учесницима догађаја, а увек је присутан у свакој сцени. Директно помињу други ликови. 

Да ли то, међутим, значи да је Бог је манипулисао принципима драме и људима као марионетама, као што тврде поједини тумачи у жељи да оспоре Јосифову тврдњу о Божјем провидентном науму који делује около и кроз потезе ове породице, а да при томе отупе људску слободу и одговорност за остваривање слободе?

У Пост 37 Бог се не спомиње, али се његово присуство манифестује у старатељству у односу на Јосифа. Иако се не спомиње непосредно, његово присусутво се неизоставно подразумева. Касније, Јосифов став или карактер је обликован страхом Божјим и Бог је са њим (Пост 39:21.23). Ова сцена показује да је све било под контролом Бога. Израз Господ беше с Јосифом, поновљен пет пута, то потврђује (Пост 39:2-3.5.21.23) Чујемо да је Јосиф постао успешан човек (Пост 39:2). Тај успех аутор на почетку повезује са Богом, а не са његовом марљивошћу или врлином (Пост 39:2-3-5.21-23).  Текст наглашава Божју улогу у Јосифовом успеху приписивањем Јосифовог успеха директно  Божјем присуству са њим (39:2-3.5.21.23). Јосиф је успешан и Бог га чини да успешним. Бог је у више наврата са Јосифом. То је услов који се јасно односи на успех као узрок последице и који се, ширећи се од човека до чега год дотакне, испољава као благослов.  Јахве чини да Јосифово дело напредује и чини да нађе наклоност у очима Потифара (39:3-4) и управника (39:21-22). Стратешки постављен израз који приписује Јосифов успех Богу чини inclusio, заграду или оквир за Пост 39 које и причу о Јосифовом успеху у Потифаровој кући и у затвору препознаје као први корак његовог уздизања.

Када је чуо за Јосифову репутацију, фараон схвата да му је Бог дао мудрост и разборитост (Пост 41:38). Јосиф је раније признао фараону да је његова способност у потпуности последица Божјег провиђења (Пост 41:25). Тумачење фараоновог сна и Јосифовог предлога за решење кризе комбинација Јосифове генијалности и Божјег надахнућа (Пост 41:39). И фараон и приповедач, разумеју да и глад и избављење од ње долазе од Бога. Касније, говорећи у знак захвалности о својим синовима рођеним у Египту, Манасији и Јефрему, Јосиф нам даје потпуно откриће да је знао да га је Бог од почетка водио и штитио.

Имена синова указују на Јосифову радикалну и потпуну одвојеност од прошлости. Израз заборавити  (נשה) је правни термин са значењем ослобођени од дуга. Особођење за Јосифа није само субјективно и психолошко, већ иобјективно и спољашње – дом и отац су објективно изгубљени. Ово се може схватити као подсвесни механизам који помаже човеку да се носи са трауматским искуствима. Порицање прошлости и покривање себе лажним идентитетом помаже Јосифу да се носи са проблемима, али не и да их реши. Јосиф обликује нови идентитет, доневши намерну одлуку да раскине са прошлошћу и стави египатску маску.Он препознаје Божије вођство у животу, али и даље не схвата смисао догађаја. 

 

Глади широм света, које често трају седам година, су укорењене у старим митовима о плодности. Смрћу бога или демона, божанским занемаривањем, или чистом неспособношћу бога да спречи глад, сушу или поплаве.Изван контекста култа плодности, глад је историјско искуство. Херодот је сачувао причу о тешкој суши у Малој Азији: ... прича се да је за време владавине Атиса, сина Манесовог, цела Лидија патила од тешке глади… али касније, када није било побољшања, почели су да траже нешто да ублаже своју беду...

Да ли постоји веза између суше коју Херодот описује и легендарне светске глади за коју се претпостављало да је наступила у време Ерехтеја: једном када је била велика суша, као што је опште прихваћено, која се проширила практично преко сву насељену земљу осим Египта због посебног карактера те земље, а уследило је уништење и усева и људи у великом броју, Ерехтеј је, због своје расне везе са Египтом, донео одатле у Атину велику залиху жита, и заузврат, они који су уживали ову помоћ учинили су свог добротвора краљем... и Атињани се са своје стране слажу да је управо у време Ерехтејеве владавине, када је недостатак кише уништио њихове усеве, Деметра дошла код њих са даром жито. Помињање жита које се транспортује из Египта да би се нахранили гладни подсећа на бродове жита које су послали Мернептах и Амурапи из Угарита да ублаже глад у хетитској земљи. Да ли је могуће да неко сећање на овај озбиљан неуспех усева у Анадолији око 1200 пре Хр. преживело у легендама које су забележили грчки писци? Ако неко разматра могуће састојке за традицију светске глади, не треба занемарити Хиксе. Период доминације Хикса у Египту, у који се традиционално смешта порекло Израила, било је време беде и оскудице за многе Египћане. 

Писац приче о Јосифу долази до најважније тачке заплета у Пост 41 посредством мотива глади којим се објашњава и Јосифово уздизање и долазак његове браће у Египат. Писац се може ослонити на појам глади широм (тада познатог) света или барем оног који је био у сфери интересовања библијског наратора. Ово је, истовремено, моменат који је најјасније обојен божанским утицајем у читавом наративу.

Међутим, ствар није тако једноставна. Ако је Бог, а не Јосифова браћа,  послао Јосифа у Египат како би породици сачувао живот, глад постаје кључно средство Божијег деловања. Глад је кључни проблем од самог почетка; све остало се догодило као одговор на тај проблем. Тумачење које Јосиф артикулише, међутим, потенцијално је у супротности са почетним схватањем глади јер и глад и њено предвиђање долазе од Бога (Пост 41:25.28.32). Касније, међутим, Бог је описан као Онај који делује да отклони претњу (Пост 45:3-13). Бог као агент уништења и ослобођења није јединствен за причу о Јосифу (уп. Пост 6:13-21), тако да Јосифова тврдња да га је Бог послао да сачува живот не противречи ранијој тврдњи да Бог шаље глад. То су два наративна приказа Божјих намера, али остаје нејасно зашто Бог уопште шаље глад?  Могућност да се глад потпуно спречи, нпр. молитвом или покајањем, уопште се не разматра. Као да је Бог све време радио иза кулиса. Јосиф је агент спасења, али је на тај положај доведен кроз дуг и сложен ланац догађаја који су у Ханану почели његовим сновима. Бог је деловао на крајње заобилазан начин. Постоје примери јасне корелације између глади и казне када је Бог извор глади; посебно у пророчкој литератури. Једини случај када Бог шаље глад а да није јасно да ли је она казна је Пс 105 где се реферише на Јосифа, а у самом Јосиф наративу такође нема мотива греха и казне. Да ли Бог шаље глад у Јосиф-наративу као казну? Ако је тако, онда читалац узалуд тражи узрок казне. Ако је глад казна коју је Бог желео да пошаље свету онда су Божји напори да омогући Јосифу да сачува живот несхватљиви. Бог је једноставно могао да се уздржи од слања глади. Штавише, резултат глади заправо много користи фараону, тако да би као казна био потпуно неделотворан (уп. Пост. 47:13-26). 

Чини се заправо да се, иако долази од Бога, глад препознаје као чињеница, као да је потенцијал за глад био једноставно део света окрњеног грехом. Бог је извор глади, али нагласак у наративу је једноставно на неминовности глади. Једном када је објављена, глад има више карактер природне катастрофе него намерне казне — јавља се као необјашњива трагедија у нашим животима, ствари са којима се људи морају носити у свету и постаје аналогна ранијим сличним описма (Пост 12:10; 26:1). Наратор као да гледа на глад као на недокучиву чињеницу људског живота. Јосифово схватање глади је амбивалентно. То је истовремено део природног тока догађаја и катастрофа коју је послао Бог.

 

Потврда Божјег присуства у Египту указује на то да је Он све време био са Јосифом, посебно када су га браћа напустила током те прве трансформације у јами. Јосиф то спомиње у наредним поглављима.Бог је чак ублажио бол напуштености и другости коју је осећао као код куће, као роб и као затвореник. Бог ме је учинио да заборавим своје несреће и дом свог оца (Пост 41:51). Бог је био у његовим сновима и пратио га је доле до јаме, до Египта и даље. Чувене су Јосифове речи са краја новеле које упућује браћи која се кају: иако сте намеравали да ми учините зло, Бог је то намеравао на добро (Пост 50:20).

Јосифа погађају невоље ранијег живота и када се високо уздигао у Египту (41:51-52). Именовање Јосифових синова служи као исказ којим потврђује да је прошлост оставио иза себе, али управо тврђење да је заборавио показује колико се снажно сећа ранијег живота Јосиф је заробљен прошлошћу, а не ослобођен од ње? И што је још важније, да ли га је Бог учинио да заборави или не како он тврди? Да ли имена представљају Јосифову захвалност Богу? У светлости каснијих догађаја, да ли је Јосифова тврдња да је Бог учинио да заборави очев дом истинита? Уколико није, да ли су и друга Јосифова препознавања Божијег мешања у његов живот тачна (уп. 45:4-11)? Јосиф се, заправо, креће између тврдње о божанској помоћи да заборави породицу и тврдње о божанском плану да спасе ту породицу. Да ли заправо овај распон илуструје и распон његовог сазревања и карактерног уобличавања?

Јосиф-наратив постаје прича о божанском Провиђењу које води коракке протагониста. Наизглед, божански детерминизам није у складу са људском слободом. Човек је, чини се, само инструмент у остваривању божанских наума па не би требао да буде одговоран. У причи о Јосифу и његовој браћи, божанско Провиђење остварује циљеве, упркос чињеници да субјекти приче поседују слободан избор. Провиђење и божанска одмазда нису само међусобно тајанствено усклађени, већ нераздвојиво повезани. Провиђење води протагонисте ка њиховој судбини и патња коју су Јаковљеви синови претрпели не само да их чисти од греха, већ им заправо помаже да се промене и постану достојни обећања).

Јосиф говори о прошлости, о томе шта су браћа учинила и о томе шта је Бог заиста учинио. Јосифово тумачење указује да Божја рука усмерава конфузију људских поступака ка милостивом циљу. Јосифов говор садржи две главне тврдње: Бог (а не браћа) га је послао у Египат (ст 4-8а); и Бог га је поставио за господара над целим Египтом да избегне гладовање породице (ст 8б-11). Кроз ово приповедач на суптилан начин читаоца упознаје са Јосифовим промишљањем о сопственом животу. Јосиф два пута истиче да су га  браћа продала у Египат (ст 4-5) да би на крају устврдио да његов долазак у Египат није њихово већ Божије дело (ст 5). Од тог тренутка не говори о продаји, већ о послању (ст 7-8). Злочин продаје брата постаје оруђе Божјег плана. Јосиф се мири са сопственом прошлошћу кроз осмишљавање дугих година патње, ропства, тамнице и странствовања. Он многе догађаје у причи приписује Божјој иницијативи. Да ли се, међутим, приповедач слаже са Јосифовим увидима? У каквом су односу Божије провиђење и слобода људског деловања? 

Равиниприхватају да се сам Јосиф осећао слободним да направи један или други избор, али ретроспективно тврде да је прецизна комбинација његових грешака и достигнућа довела до догађаја на које им је Бог намеравао. Да ли, заправо, изненада откривамо да смо били публика у некој великој луткарској представи коју је приредио божански Луткар? Занимљиво је да Јосиф увек говори о Божијој интервенцији у односу на поступке браће, док своје поступке никада непосредно не повезује са божанским наумом. Ипак, када уверава браћу да је Бог ставио новац у њихове џакове (43:23 уп. 45:5б), он свој наум приписује Богу. Све у његовом животу служи Божјим циљевима, али се не ослања на Бога у доношењу одлука. Људска бића одговорна за своје поступке, тако да божанско Провиђење не поништава кривицу Јосифове браће, док Бог управља већим исходима догађаја.

 

Прича о Јосифу мења мелодију Постања из музике обећања у музику испуњења. Кроз Јосифову службу остварује се авраамска нада у државност. Тема очувања семена означава Јосифову службу породици и карактерише Јосифово саморазумевање (Пост 45:5-8). Примарна тема Јосифове изјаве је Божји над свим људским пословима (уп. 50:20). Јосиф наглашава божанску промисао три пута у Пост 45, сваки пут са све већим интензитетом и теолошком специфичношћу. Трећи пут, Јосиф не само да потврђује да га је Бог послао у Египат, већ чак и умањује улогу браће. Он је нестрпљив да истакне Божји суверени промисао. То климакс досеже у тврдњи да га је Бог не само послао, већ и установио (שים) на позицији моћи (Пост 45:8б). Ни Бог ни приповедач не потврђују ваљаност Јосифовог тумачења, али је то ипак коначна перспектива наратива о Божјем провиђењу која је сугерисана упадљивим сплетом околности.

Јосиф-наратив оријентисан је на очување средстава којима Бог благосиља читаво човечанство, нудећи наду за искупљење негативних последица које се појављују у Еден-наративу. Обећање праоцима је део ове сврхе (Пост. 12:1-3). Бог почиње да ради са једном породицом, али целина човечанства никада није потпуно ван слике. Алудирајући на Еден-наратив, прича о Јосифу подсећа читаоца да благослов за цело човечанство остаје у виду док Бог чува Јаковљеву породицу (Пост 47:7.10.13-26). Алузије приче о Јосифу на Еден-наратив доприносе разумевању јер нам помажу да видимо да корист за свет није нуспроизвод чувања Јаковљеве породице већ основна Божија намера. Увид у Божји план одређује ток Јосифових поступака у односу на породицу; препознајући да Бог намерава да се брине о њима, Јосиф себе поставља као посредника (Пост 45:11; 50:19-21). Јосифове речи изражавају схватање да његова одлука да опрости браћи је заснована на Божјим поступцима - он не може да се супротстави Божјој пресуди. Бог је учинио дела браће на добро; како онда Јосиф може другачије? Јосифова одлука да опрости и да се стара о браћи заснива се директно на његовом разумевању Божјег плана.

Бог делује у оквиру нарације, пошто ток догађаја провидентно доводи Јосифа на власт у Египту, доводи га у контакт са породицом и наводи га да се помири са њом. Јосифово препознавање божанске сврхе иза догађаја је важан аспект његовог знања и основа за његово помирење са браћом.Постоји неколико наговештаја у наративу да је Бог и активан и намеран у усмеравању завере ка разрешењу. Јосифово често помињање Бога у Египту показује његово доследно, иако нејасно, уверење да Бог некако контролише догађаје (Пост 40:8; 41:16.25.32.51-52). Неизјављено од наратора и невидљиво од осталих актера у причи, Божија промисао налази израз у Јосифовим речима (Пост 45:5-8). Заправо, мало шта је могуће поуздано рећи о Богу, какав је представљен у овом приповести, осим да је усмерен ка испуњењу спаситељског циља и савезних обећања, недокучив и изнад свега, јединствено непредвидив у начину тог испуњења.

 

Извори:

JOSEPH AND WISDOM, Michael V. Fox у GENESIS у The Book of Genesis, Composition, Reception, and Interpretation

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt: Echoes of the Garden Narrative in the Story of Joseph and His Brothers, A Dissertation Submitted to the Faculty of the Graduate School, Marquette University, in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy,

DONALD B. REDFORD, A STUDY OF THE BIBLICAL STORY OF JOSEPH, Genesis 37-50

LEIDEN E. J. BRILL, 1970,

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37 as Introduction to The JosephNovella,

YIU-WING FUNG, PORTRAYAL OF JOSEPH IN GENESIS:THE PROBLEMATIC NATURE OF HIS CLAIMSTO KNOWING GOD'S INTENTIONS, DEPARTMENT OF BIBLICAL STUDIESUNIVERSITY OF SHEFFIELD, APRIL 1999

LITERARY-CANONICAL EXAMINATION OF GENESIS 37–50, A Dissertation Presented to the Faculty of The Southern Baptist Theological Seminary. 2016

Dylan Ellison, THE CHARACTERISATION OF JUDAH IN JOSEPH NARRATIVE: GENESIS 37:1-47:27, A dissertation submitted in partial fulfillment of the requirements for the degree of Master of Theology (Biblical Studies), School of Religion, Philosophy and Classics Faculty of Humanities Supervisor: Prof. Gerald West 2012

Eunjung Kim, A Parallel Structure between the Jacob Narrative (Gen 25:19-37:1) and the Joseph Narrative (Gen 37:2-50:26): The Purpose of God’s Election of the Patriarch,

Emily Wilson, The Story of Joseph and Potiphar’s Wife: Thomas Mann’s Joseph and His Brothers and his Early Jewish and Christian Sources, A thesis presented for the B.A. degree

With Honors in The Department of English and the Independent Concentration Program University of Michigan Spring 2009,

Uriel Simon, JOSEPH AND HIS BROTHERS-A Story of Change, P E R S P E C T I V E S O N J E W I S H E D U C AT I O NII, The Lookstein Center, 2013

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37 as Introduction to The JosephNovella, Thesis · December 2021Technological University Dublin - Blanchardstown Campus

Submitted to The Pontifical University, Saint Patrick’s College Maynooth.

ESAIE DE–S IA LAWMAN MOURNА, RESPONSIBILITY IN THE JOSEPH NARRATIVE (GEN 37–50), 

JOSEPH AND WISDOM, Michael V. Fox у GENESIS у The Book of Genesis, Composition, Reception, and Interpretation

Eunjung Kim, A Parallel Structure between the Jacob Narrative (Gen 25:19-37:1) and the Joseph Narrative (Gen 37:2-50:26): The Purpose of God’s Election of the Patriarch,

Samuel Arnet, Aspects of Jewish Identity in the Joseph Story

 

До сада објављени текстови у серијалу о Јосифу: