Бог

Бог је често прикривен у причи о Јосифу и управо кроз то уочавамо његову промисао. Бог нема дијалог као што је имао са Авраамом у ранијим поглављима Постања. Отишао је Бог који буквално седа за сто раних праотаца (Пост 18:1-15). Интерперсонално искуство Авраама је ствар прошлости (Пост 18:22-33). Ово је сада невидљиви Бог, али и даље присутан о чему сведочи његова стална заштита Јосифа и Јосифова непоколебљива верност. Тек накнадно постаје очигледно да је Бог све време био присутан (Пост 50:20). Био је присутан од тренутка Јосифовог појављивања и првог сна. Био је присутан са Јосифом у јами и са браћом у идеји продаје брата. Био је прустан са Јосифом у тамници. Почетни стихови Пост 39 указују да је започела још једна итерација развоја Јосифовог карактера. Читалац је уверен да ће Господ бити на страни Јосифа током развојног лука, упркос тешким околностима живота.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Авељ није привукао пажњу само библијских писаца. У интертестаментарној књижевности се, такође, говори о Авељу. У овом књижевном опусу Авељ каткад добија карактеристике натприродних бића, вероватно под утицајем грчке митологије. Вазнесење Исаијино и Апокалипса Мојсејева убрајају Авеља међу праведнике, док Филон, Јубилеји и 1Енохова Каина препознају као прототип изопачености која је достојна божанске казне. Писац Посланице се, ипак, највише ослања на библијско предање (Пост 4:10 уп. Јевр 12:24). Старозаветни подаци о Авељу су доста штури, али и веома значајни. Старозаветна приповест о Каину и Авељу није само прича о насиљу. Она је препуна нијанси које пластично описују сцену са почетака људске историје.

Израелски затвор максималног обезбеђења у Мегиду премешта се на другу локацију. Ово се не дешава често, а разлог је још чудеснији – археолошко налазиште које је откривено испод овог објекта. Наиме, истраживачи су у периоду 2004-2008. год. открили најстарији познати мозаик са хришћанским мотивима испод мегидског затвора. Истраживања која је водио др Јотам Тепер (Dr. Yotam Tepper) пронашао је остатке хришћанске молитвене сале из 3. в. и мозаик са грчким натписом Богу Исусу Христу. Ово је, за сада, настарији познати и недвосмислено потврђени хришћанскин молитвени простор на свету, сматрају представници Израелске управе за антиквитете (Israeli Antiquities Authority, ИАА) додајући да структура сеже у време пре него је хришћанство постало дозвољена религија.

У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

У приповести о Каину и Авељу постоји неколико потцелина међу којима нарочито место заузимају два дијалога који формирају оквир радње која је уметнута између њих. Први дијалог представља пролог приповести, а други њен епилог. Оба дијалога започињу Божијим питањем (које у првом случају остаје без одговора) и у оба дијалога се јавља исти, за приповест (али и Свето Писмо уопштено) значајан израз - ЛИЦЕ