ВЕРА КАО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ИДОЛАТРИЈСКОГ РОПСТВА - 23. део у серијалу "Химна вере"

 

Посланица Јеврејима 11:32-34

 

Сваки нови стих или целина у тексту у Химни вере почиње наглашеним изразом вером. Ова пракса се нагло прекида у ст 32 који почиње набрајањем више старозаветнх личности из периода Судија, закључно са првим царем уједињеног јеврејског царства, Давидом. Штавише,историјским преглед сеже, према неким ауторима, све до периода Макавеја. Сасвим је јасно да је аутор Посланице пажљиво изабрао личности  које спомиње, тако да је ту место нашао идеалан, месијански, цар - Давид; Самуило, оснивач и лидер пророчког покрета и личност која је надгледала и утицала на тежак период транзиције из друштвеног обрасца лабаве племенске конфедерације каква је била амфиктонија (доба судија) ка успостављању јаке и централистичке монархије.

Брз и речит сажетак тријумфалних дела којима је исказана вера обезбеђује ефектан закључак читавом одељку.Прелаз између ова два дела поглавља наглашен је реторичким питањем  И шта још да вам кажем? Оно је општи омилитички и књижевни идиом којим се сугерише временско ограничење у излагању што потврђују речи које се надовезују: Не би ми, наиме, достајало времена. Обе фразе су присутне код писаца класичне грчко-римске књижевности, укључујући и Филона, Плутарха, Сенеку и Цицерона и обично сугеришу намеру да се сажме даље излагање. Употреба наведених идиома каткад се узима као доказ да је Посланица првобитно била омилија. Истовремено, умешна реторска фраза сугерише да би било могуће навести још велики број сличних примера, али да не жели да оптерети пажњу својих читатеља. Уколико се чак то и не прихвати, могуће је да су неки њени делови (укључујући и Химну вере) то били.

Слично поменутим великанима античке књижевности и реторике и писац Химне вере ванредно елегантном реторичком стилском фигуром у нарацију уводи више судија Израилових. Набраја шест, наизглед произвољно издвојених личности, али на такав начин да се у позадини потцртавају и они који  нису именом споменути због ограничења у времену. Писац прећуно истиче да је у историји Израила превише примера победносне вере, да би могао све да их поименице наведе. Он као да жели да су дела вере, наведена у ст 33-34, за његове читаоце значајнија од оних који су та дела чинили. Поменута дела вере нису повезана искључиво са појединачно наведеним личностима ст 32, већ се могу узети као општи приказ подвига којима је у овом историјском периоду Старог завета показана и посведочена вера народа Божијега.

Поменута имена нису наведена хронолошки, штоје било у складу са другим листама у којима сусрећемо са неким од наведених имена (упр. Tg. Ps.-J. Dtr 34:1). Могуће је да писац Посланице следи септуагинталну верзију 1Сам 12:11 која је блиска и другим ранохришћанским писцима (Apost. Const. 7.37.1). Сличну праксу имају и јудео-јелински литургијски текстови из периода настанка Посланице. У сажетку који је сачинио писац Химне вере прво место припало је Гидеону. 

Гидеон је био млади храбри и успешни устаник против тираније мадијанских пљачкашких хорди. Познат је био и као Јероваал (1Сам 12:11 LXX упр. Суд 6:32; 7:1).То име, са теофоричним наставком, сугерише колико се снажно и брзо укоренио идолатријски култ Ваала међу израилским племенима. Његов устанак и победа над Мадијанцима извојевани су неочекиваном ратном тактиком, али је пресудни значај имала божанска помоћ којом су оснажене његове малобројне војне снаге (Суд6:33–8:21).[1] Гидеон је, стога заиста, вером натерао туђинске војске у бекство (Јевр 11:34 уп. Суд 7).[2] Устанак у коме је Гидеон ослободио свој народ остао је запамћен у каснијој библијској историји (види Пс 83:11; Ис 9:3–4; 10:26) и касније јудејско и хришћанско предање у њему препознаје искупљење Гидеона, сина Јоасовог. Терминолошко наглашавање религијског аспекта његове победе је додатно истицано тврдњама да се Гидеонова победа јавља као божански благослов задобијен када је Бог прихватио његову жртву код стене и руна (Суд 6:11–24.36–39. уп. Tg. Neof. Gen 49:18; Apost. Const. 7.37.1).

Библијски писац описује сусрет Гидеона и тајанственог ангела Господњег у категоријама древних ангеломорфних теофанија. Тако се додатно наглашава значај долазећих догађаја. Теофанијски позив Гидеону да буде ослободитељ свог народа, са друге стране, сугерише да је и само ропство из којег Гидеон треба да изведе Израил дубоко повезано са религијском апостасијом Израила. Последично рат за војевање слободе није требао да буде, пре свега, војни сукоб (мада је Гидеонов устанак очигледно био добро организован и дуго припреман, тако да су га и сами Мадијанци препознали као претњу), већ борба за повратак Израила свом истинском Богу, Јахвеу. Није, стога, чудо што рат против мадијанских завојевача Гидеон започиње рушењем локалног олтара посвећеног Ваалу и његовог кипа. Гидеонов рат је, заиста, био рат Господњи – рат који је Гидеон водио међу својим саплеменицима за Господа и рат који је Господ водио за Гидеона и његове саплеменике против Мадијанаца. Његов пример нам показује да је рат против сваковрсног идолопоклонства, у свету који нас окружује и који је испуњен идолима, оно на шта смо и ми као хришћани позвани.

 

Варак је био војни комадант израилске војске у устанку против хананског војсковође Сисаре (Суд 4:4–16). Његова величанствена победа прослављена је у Девориној песми,снажној ратној химни која се убраја у најстарије поетске исказе библијског предања (Суд 5:1–31). Писац Химне вере, у складу са каснијим јудејским и хришћанским предањем,дело Варака и Деворе препознаје као жртву прихваћену од Господа,  а самог Варака као великана вере (види Tg. Ps.-J. Пнз 34,1–2; post. Const. 7.37.2). Тиме се наставља нит разумевања рата против непријатеља Израила као свештеног чина.

Самсон је био неуобичајено снажан ратник и вероватно најпознатија личност Књиге о Судијама.  Његово рођење повезано је са ангелообразном теофанијом којом је најављена величанственост дела које је требало да изрши за свој народ као ратник-назиреј, учесник нарочитог савеза са Јахвеом и носилац Јахвеовог Духа (Суд 13:24; 14:6.19; 15:14 упр. Суд 15:18; 16:17.28). Његови непријатељи, Филистејци, били су у значајној предности јер су познавали тајну топљења и обраде гвожђа и имали су јаче оружја. Они су били кључни противници израилских племена током више од два века, све до цара Давида који их је коначно поразио. Самсон је описан као контраверзна личност. Он је био Божији дар његовим, до тада бездетним, родитељима и истовремено њихов дар Богу будући да је посвећен као назиреј.

Међутим, строги назирејски завети нису били нешто што је могло да се усклади са Самсоновим темпераментним карактером. Обдарен натприродном снагом Самсон иде из пустововине у пустоловину, а неке од њих подсећају на доживљаје грчког Херкула. Самсонови подвизи могу да се поделе у две целине. Прва је она која га води у брак са Филистејском женом. Овај детаљ можда рефлектује неке ране покушаје суживота између иначе супротстављених народа. Пропаст његовог брака води га у низ сукоба са Филистејима због чега, са једне стране постаје омиљен унутар својег народа, али и одметник од Филистејске власти која се протезала и на барем нека израилска племена. Ова позиција је била незахвална, пре свега за израилске племенске старешине које су морале да балансирају између Самсонове популарности у народу и филистејских захтева да његова одметничка делатност буде окончана. Ствар је додатно компликовала Самсонова неукротива борбеност, али страственост која га је водила у загрљај још једне филистејске жене, Далиле. Она га је више пута предавала Филистејцима, али би он захваљујући својој снази успео да их савлада, све док јој коначно није открио да је његова снага последица његовог назирејског савеза са Јахвеом, а да је видљиви знак тог савеза његова дуга коса. Ошишавши га на спавању, Далила коначно предаје Самсона Филистејцима који су мрског непријатеља бацили у тамницу претходно га ослепевши. У тамници Самсон обнавља назирејски завет са Богом, коса му изнова расте, а поново добијену снагу користи да сруши филистејски храм посвећен Дагону.

Он то чини у тренутку када је изведен како би на верској свечаности својих непријатеља играо и забављао их трпећи додатно понижење. Тако, Самсон умире повевши са собом у смрт велики број непријатеља. Касније предање у Самсоновом делу види искупљење сина Манојевог (Tg. Neof. Пост 49:18; уп. g. Ps.-J. Пнз 34:1), а ранохришћански аутори о истом говоре као о жртви коју је Бог прихватио (Apost. Const. 7.37.1). Могуће је да се речи ојачаше у слабости (Јевр 11:34б) односе на Самсона (Суд 16:28–31) који је био у сукобу са Филистејцима, народима са мора, који су у Ханан доспели највероватније са Крита у време када су се и израилска племена борила за своје место у Обећаној земљи.

 

Јефтај је у Старом завету прослављен као велики ратник. Он се, захваљујући војној способности, уздигао од презреног и одбаченог ванбрачног сина, преко вође хајдучке дружине, до ослободитеља трансјорданских племана Израила (Суд 10:6–11,32). Запамћен је и као човек који је био спреман да одржи савезну реч по сваку цену (Суд 11:29–39). Јефтај је био дубоко загледан у свештену историју свога народа. Из постојећих предања о Изласку и путовању ка Ханану црпео је уверење о божанском вођству његовог народа у прошлости и садашњости, вођству које је једном заувек одредило позиције Израилаца у односу на непријатељска племена Амонаца (Суд 11:14–27). Његове победе су запамћене у каснијем библијском и ванбиблијском предању Јудеја (1Сам 12:11; Tg. Ps.-J. Пнз 34:1) и раних хришћана који су и његово дело препознају као жртвену активност (Apost. Const. 7.37.2).

Спомен Давида међу великанима вере је очекиван због његовог великог значаја у старозаветној историји, и богатом јудејско и хришћанском предању (Сир 45:25; 47:2–11; 1Мак 2:15; &1Клм 18:1–17; уп. Apost. Const. 7.37.2). Првобитна предања у вези са установљењем монархије сачувана у 1Сам-1Цар и обухватали су представљање прва три цара јеврејске државе, Саула, Давида и Соломона. Саул и Соломон су,међутим, представљени на такав начин да се јасно може закључити да је централна личност описа заправо цар Давид. Давид је, упркос свим својим манама и падовима, идеални цар и, самим тим, прототип месијанског владара који ће се родити у његовом потомству.

У старозаветном предању Давид је осликан као личност у којој се испуњава дотадашња свештена историја Израила и чијом владавином се у потпуности испуњавају дотадашња очекивања изабраног народа. Он је нови Мојсеј, ослободитељ, ратник, државник, законодавац и култни реорганизатор. У Давидовој владавини испуњава се циљ Мојсејевог дела, као што се се на Сиону (месту јерусалимског храма) испуњава смисао Синаја (месту где је обликовано израилско богослослужење у времену Мојсеја уп. Пс 46;48;76, итд).  Давид је, истовремено, и личност којом се не само испуњава смисао прошлих догађања, него и најављују будућа која постепено шире перспективу која се од династијске идеје (2Сам 7; Пс 89.34; 132:1), преко националне, развија до универзално месијанске као што је препознатљиво у пророчким списима (Ис 2:2-4).

Истицање снаге Давидове вере је, стога, нит која спаја ранохришћанско, јудејско и старозаветно предање (1Клм 18:1; Сир 47:4–5; 1Сам 17:26.32.34–37.45–47). Давидово рано појављивање на војној и политичкој сцени историје древног Израила повезано је са Самуилом. Самуил је био последњи међу судијама Израила (1Сам 7:15–17) и први вођа другачијег харизматског правца - раног пророчког покрета (1Сам 3:19–20; 10:5.10–11; 19:20; уп. Сир 46:13–20; Дап 3:24). Он је, заправо, био нова врста друштвено-политичког и, надасве, религијског харизмате, био је пророк. Аутор Посланице Самуила и спомиње као личност која је живела у времену великих друштвено-политички и религијских промена и као личност која је својим деловањем и сама дала значајну улогу у тим променама. Помињањем Самуила аутор Химне поставља темељ не само за прелазак из друштвеног уређења племенске конфедерације у централистичку монархију, већ и темељ за увођење на сцену других неименованих пророка из чијих су живота узете сцене за наредни стих.

Пророчки покрет је имао више фаза, а пророци су имали различите облике деловања. У најранијем периоду пророци су деловали као путујуће групе харизмата окупљене око лидерске фигуре. Проучавали су свештене списе, памтили су усмена предања и објављивали вољу Божију коју су спознавали у екстатичком искуству (1Сам 10:5-7; 19:23.24; 2Цар 3:15-20). Пророчке групе, свакако без јахвистичког предзнака, биле су познате и изван Израила. У Израилу су пророчке групе образоване у аскетске заједнице које су живеле у близини древних светишта. Те заједнице су вероватно изнедриле неке од пророка писаца чији су ученици бележили и сакупљали поуке и поруке својих учитеља. Лидери заједница рано су постали дворски саветници (или дворски критичари), а покрет је имао значајну политичку снагу. Пророчки покрет је имао изразит јахвистички предзнак и његове вође су константно говориле против синкретистичке праксе Јевреја, што је чинио и Самуил у Миспи приликом жртвоприношења (1Сам 7:5–14 упр. Сир 46:16–18). То је представљало и својеврстан вековни позив на остваривање истинске слободе. Познији пророчки списи убедљиво сведоче о том позиву који је заправо био и најава oслобођења дарованог у Христу. Искуства старозаветних личности као својеврсно партиципирање у будућој слободи представља и аутор Химне вере у наставку свог текста.

Историјска делатност пророка, чијим је животима доминирала вера, представљена је у складу са дотадашњим предањем (Сир 48:1–49:10). Пророци су описани као примери вере у сопственим покољењима, без навођења појединачних имена. Аутор подразумева да је заједница којој се обраћа упућена у богато предање о пророчкој делатности и у свом сажетку употребљава ванбиблијске изворе.

 

Навод извршише праведност је технички израз за праведни суд управитеља или владара. Њиме се наглашава лични интегритет субјеката радње (Пс 14:2 LXX; Дап 10:35). Аутор Химне вере овим речима у сећање дозива, пре свега, Самуила и Давида (1Сам 12:3–5.23; 2Сам 8:15; 1Дн 18:14 LXX упр. 1Цар 10:19). Вера наведених личности, као и судија, пророка и царева уопште, водила је досезању обећаних благослова (Суд 4:6-7:14, 6:12–16; 7:7; 13:5; 2Сам 7:11), односно остварењу савезних обећања датих праоцима Израила.

Наредна три навода говоре о ванредном ослобођењу од смрти. Речи затворише уста лавовима могу се повезати са Самсоном и Давидом (Суд 14:5–6; 1Сам 17:34–37 уп. Сир 47:3), али се готово сигурно односе на пророка Данила (Дан 6:23.24 упр. 1Мак 2:60; 3Мак 16:3.21; 18:13) коме је посвећено пуно простора у ранохришћанској литератури (1Клм 45:6; Apost. Const. 7.37.2–3).

Повезивање сa Књигом пророка Данила наставља се речима угасише силу огњену. Оне су сежето подсећање на догађаје писане у Дан 3:19–28.49–50, али и на обимну позно- јудејску и ранохришћанску књижевност (1Мак 2:59–60; 3Maк 6:6–7; 4Мак 16:3.21; 18:12–13 уп. Ис 43:2; 1Клм 45:6–7). У поменутим опусима поступци Данилових пријатеља препознати су као непоколебљива вера и верност. Историјско-наративни део Књиге пророка Данила обликован је, на основу старијих предања, у 2.в. пре Христа. Описани догађаји се смештају у 6.в. пре Хр. - време драматичних промена на друштвено-политчкој сцени древног Оријента. Асирска империја је необично брзо нестала под ударима ратних вођа нововавилонског царства. Непун век касније и само нововавилонско царство било поражено од стране здружених снага Мадијанаца и Персијанаца вођених знаменитим царом Киром II Персијским. Драматичне промене у друштвено-политичком свету древног централног Оријента снажно су се одразиле на живот библијског Израила. Асирска освајања су довела до пропасти северног, Израилског царства и до депортације његовог становништва. Век и по касније уништено је јужно, Јудејско, царство, а велики део његових угледника депортован је у Вавилон где су били сведоци слома вавилонске моћи под ударом персијских освајања. 

Велике гео-политичке промене одразиле су се на библијски Израил. Обични људи у сопственим животима, а не само државни апарат, снажно су искусили последице тих догађања. Баш ту, у њиховим свакодневним животима, национални и државни сломови израилских држава су се рефлектовали на једном дубљем, личном нивоу – нивоу вере. Сердах, Мисах и Авденаго, тројица израилских племића и пријатеља прор. Данила, суочили су се са смртном опашношћу. Тада је, најснажније могуће, истакнуто питање њихове верности Богу: да ли ће се поклонити царском идолу у долини Сенара или ће се суочити са царским гневом у ужареној пећи Вавилона? Пред сличним питањем се нашао и сам прор. Данило када је требало да изабере између верности Богу (која је за собом повлачила смрт у чељустима гладних лавова) или обожавања персијског владара (Дан 3:13-18; 6:6-12 уп. 1Мак 2:59; 3Мак 6:6)? И прор. Данило и његови пријатељи су се одлучили за верност Богу. Зато су узимани као надахњујући пример за позније јудејске мученике (4Мак 13:9; 16:3, 21–22). Црквена химнографија је овековечила поменуте догађаје, док је у поменутим великанима вере препозналао оне који су се наругали вавилонским боговима добивши чудесно спасење од истинског Бога.

Писац Химне вере у наставку сведочи и о великанима вере који избегоше оштрицу мача. Исказ може да се повеже са Давидом (1Сам 17:45–47; упр. Пс 144:10), као и са низом пророка каснијег доба - Илијом, Јелисејем, Јеремијом (1Цар19:1–3; 2Цар 6:26–32; Jeр 26:7–24. То су били појединци из изабраног народа који су искусили претњу која је погодила све расејане Јевреје у доба Јестире, која је храбром вером спасила своје сународнике од планираног уништења (Јст 13:6 упр. Јст 3:13; 4:13; 7:3–4; 8:1–9.10.16–17; упр. 1Клм 55:6).

Закључни наводи ст 34 нас враћају ратничком добу старозаветног народа Божијег и могу се, уопштено, применити на све споменуте личности укључујући и Самуила (упр. 1Сам 7:5–14), као и на касније националне лидере који су исказивали веру и верност у честим кризним временима. Стихови сежу кроз историју све до макавејског доба и сукоба са Селеукидима које је предводио Антиох IVEпифан (упр. 1Мак 3:17–25; 4:6–22.34–36). Њихове војне формације су, у више наврата, означиване као туђинске (1Мак 1:38; 2:7; 4:12.26) што је термин који користи аутор Химне вере (уп. 1Мак 3:17–25; 4:6–22.30–33). Наведени моменти као штосу избегли оштрици мача, ипак, није неопходно повезивати искључиво са макавејским борцима, већ се може односити на читав низ старозаветних личности као што су цар Давид (1Сам 18:11; 19:10.12; 21:10), св. пророк Илија (1Цар 19:1) и св. пророк Јелисеј (2Кор 6:14.31и даље). Исто се може рећи и за формулацију од слабости се окрепише која се може применити на Макавеје, али и на опоравак цара Језекије (2Кор 20; Ис 38), Самсона (Суд 16:28), као и повратак Јудеја из вавилонског ропства. На такав начин се могу протумачити и речи у боју ојачаше поразше војске туђинске које се подједнако могу односити на Макавеје (1Мак 3:17-25; 4:6-22.30-33), као и на ратове Исуса Навина, судија Израилових и цара Давида.

Сажетак писца Химне вере у стиховима 11:24-25 контекстуално је повезан са ранијим стиховима. Значајнија је, међутим, њихова унутрашња – богословска - повезаност. Они настављају тему верности која стоји насупрот искушењу идолатрије, али је и узводе на виши ниво. Наведени примери показују да је идолатрија суштински самообожавање у различитим формама. Идолатрија древног света била је повезана са култом плодности у циљу обезбеђивања средстава за свој живот. На дубљем нивоу, који се открива у случају Данила и његових пријатеља, искушење идолатрије се показује као страх од смрти - одступање од верности у циљу чувања свог живота. Наведени примери нам указују да идолатрија не доводи до циља. Њоме се – у коначном смислу – смрт одлаже, а не превазилази. Верност, коју Данилови пријатељи изражавају тврдњом да служе не идолима већ Богу који их може избавити и из руке моћног цара, показује се правим путем за разрешење овог егзистенцијалног проблема читавог човечанства. У овом контексту део Химне вере записан у ст 32-35а представља хијастичку паралелу опису Еноха, будући да су у њему наведени примери великана који су вером ходили са Богом ка животу вечном, упркос бројним искушењима са којима су се сусретали.

Коначно, осврнимо се и на да исповедање тројице Данилових другова да уколико их Бог и не би избавио, они неће служити идолима (Дан 3:15б.18). Ово исповедање било је мотив многих Јудеја древног доба и хришћана првих генерација који су положили свој живот као сведочанство своје вере, верности и уверења да је њихов живот сакривен у Богу (Кол 3:3), чак и када га губе у физичком смислу. Ово је, истовремено, и снажан позив нама који се у различитим искушењима турбулентне данашњице сусрећемо са истим изазовима у другачијим формама.

[1]Гидеон је применио ратну стратегију изненађења. Уз застрашивање непријатеља (које је било последица непосредне божанске интервенције) ова стратегија се показала веомауспешном. Према библијској приповести, наиме, један од мадијанских војника је свом саборцу испричао сан који је овај протумачио као знамење да ће се Јахве борити за Израил и да ће, стога, мадијанске снаге, иако вишеструко бројније од Гидеонових војника, бити поражене. Гидеон је чуо овај разговор, јер је управо тада (по непосредној Божијој заповести) извиђао у близини мадијанског логора. Извео је логички закључак: упркос вишеструкој бројности Мадијанци су уплашени и, још значајније, сам Бог је на страни малобројних ратника којима он заповеда. [2]Јединица од израилских 300 војника, стајала је насупрот 30.000 мадијанских војника. Гидеонова јединица се састојала од малог броја израилских војника који су преостали после озбиљне селекције коју је Гидеон извршио. Одстрањени су уплашени, они чија је пажња била подељена (недавно ожењени) и они који су били неопрезни (који су одложили оружије како би пили воду иако је постојала могућност да се сваког тренутка сукобе са непријатељском војском). Одабрани војници су опколили мадијански војни логор са три стране. Носили су упаљену бакљу покривену крчагом (да се не би видела светлост), трубе и мачеве. На звук Гидеонове трубе сви израислки војници су разбили крчаге. Светлост њихових бакљи је наједном блеснула у ноћи, праћена звуком труба и бојним покличом мач Господњи и мач Гидеонов. Изненада пробуђеним мадијанским војницима завладала је паника јер им се учинило да их напада многобројна израилска војска. Настао је неогранизовани бег који је за последицу имао потпуни пораз Мадијанаца (Суд пог 7).