ВЕРА КАО УЛАЗАК У ОБЕЋАНУ ЗЕМЉУ - 20. део серијала "Химна вере"

Посл. Јеврејима 11:30

 

Писац Химне вере наставља да приказује веру Израила. Он потпуно заобилази период четрдесетогодишњег путовања ка Обећаној земљи, који је раније користио као пример невере и богоотпадништва (Јевр 3:16–19). Усресређује се на улазак у Обећању земљу, на освајање утврђеног древног града Јерихона, чији корени, према савременим археолошким истраживањима, сежу у период између 7.000 и 10.000 година пре Хр. Када је у питању освајање Jeрихона од стране Израилаца предвођених Исусом Навином, постоје извесне недоумице око потенцијалног усклађивања археолошких налаза са једне и библијског извештаја и хронологије, са друге стране. Чини се, ипак, могућим њихово усклађивање упркос поменутим потешкоћама.

Писац Посланице признаје значај Исуса сина Навиновог, војног лидера Израила. О њему говори у складу са мудросном литературом јелинског јудаизма у којој је Исус Навин сврставан међу старешине достојне похвале (Јевр 4:2.8 упр. Сир 46:1-6). Писац Химне вере, рушење јерихонских зидова не повезује са вером Исуса Навина, већ са вером целокупног израилског народа. Тиме истиче као једну од кључних Књигу о Исусу Навину и усмерава нас на значајну и богословски бремениту формулацију те књиге - сав Израил. Она рефлектује свест о народу Божијем као заједници усклађеној са божанском вољом откривеном преко богоизабраног лидера који је и представник целокупног народа пред Богом. Његово дело било је инспирација у познијим борбама Јудеја за национални опстанак (2Мак 12:15–16).

Писац Химне, међутим, иде корак даље и у заједничком делу заузимања Обећане земље препознаје и богослужбени чин јер истиче да су зидови Јерихона пали као последица вере показане када се око њих обилазило седам дана (Јевр 11:30б). Кружење око зидина Јерихона био је богослужбени чин, предвођен левитима свештеницима који су носили савезни ковчег, најзначајнију реликвију древног Израила. То је било литијско ходање око Јерихона и наставак освајања Ханана започетог литијским преласком преко Јордана, чином који су, такође, предводили свештеници левити носећи савезни ковчег (ИНав 3:5-8.13-17). Рат у којем је заузета Обећана земља, како је описан у Књизи о Исусу Навину, представља приказ ужасавајућих суровости, немилосрдних освајања и затирања непријатеља који би у данашњим околностима несумњиво били окарактерисани као геноцид, злочин против човечности исл... Ово је чињеница која за читаоце Светог писма и данас представља тежак проблем. Спис готово са поносом описује бруталност израилских освајања, потпуно затирање становника освојених градова, уништавање имовине и суровост у односу према заробљеницима, нарочито уколико су заузимали високо место у хијерахији хананског друштва. То што постоје веома слични списи и код других народа, пре свега Асираца, говори да је овакво истицање суровости имало за циљ застрашивање потенцијалних непријатеља. Чини се да је и суровост освајања имала исти циљ. Израилци су, такође, били ужаснути локалним култом, пре свега масовним жртоприношењем деце Молоху. Сматрали су да народи који практикују такав култ не заслужују да живе.

Израилско заузимање Ханана, са друге стране, није било ограничено на ратне подухвате. Само градови у периферним и брдским областима су освојени борбом, док је остатак Ханана заузиман постепеном асимилацијом локалног становништва, уз наглашавање идеје савеза и социјалне правде која се из те идеје изводила. Та идеја је била врло примамљива локалном становништву које је стењало под тиранијом локалних деспота. Идеја социјалне правде изведена из богословља савеза, уз војну помоћ израилских трупа, могла је да буде разлог за избијање локалних социјалних револуција. Сви потенцијални разлози и сва могућа решења, ипак, не дају крајње одговоре на проблем суровости израилских освајања, која можда треба схватити једноставно као последицу историјских околности у којима су таква освајања била уобичајена.

Нагласак списа, ипак, није на освајањима (мада њихова суровост плени пажњу због чега други аспекти списа могу да буду непримећени) већ на неопходности безрезервне послушности објављеној вољи Божијој, чак и када се она чинила потпуно супротстављеном свакој логици. Прелазак Јордана и кружење око јерихонских зидина су управо два таква догађаја и иако оба могу да имају своје логично објашњење, њихов циљ је да укажу да заузимање Ханана није беспоштедни рат за територију, него коначно испуњење божанских савезних обећања датих праоцима Израила. Тако се и сам рат доживљава не само као рат Јахвеов, него и као свештени рат. Штавише, то је рат свештеника добијен делатном и послушном вером. Под свештеницима се, у овом случају (а у складу са Изл 19:6), подразумава сав Израил док је издвојени ред левита свештеника који предводи сав Израил заправо свештени репрезент народа Божијег. 

Вера се, дакле, показује као послушност божанским наредбама. За заједницу вере којој је ова омилија упућена, порука је јасна: послушна вера постиже циљ зато што се Бог укључује у борбу свог народа, борбу која није против крви и тела, већ против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Еф 6:12). Библијска приповест, у светлости новозаветне благовести, сведочи да је вера учешће у свештеном рату, рату започетом на небу (Отк 12:7-9), добијеном на крсту и у празном гробу, рату за улазак у небески Ханан, у земљу живих. То је рат против греха и свега што нас искључује из богослужбене заједнице свег Израила, рат против страсти у нама и њихове манифестације у друштву око нас, рат за успостављање Царства Божијег. То Царство Божије, премда пружено као дар човеку, достижно је онима који победе у овом свештеном и духовном рату (Еф 6:10-17) тако да заједно са св. апостолом Павлом могу исповедити добар сам рат ратовао, трку сам свршио, веру сам одржао. А сад ми је дакле приправљен венац праведности који ће ми дати у онај дан Господ, Праведни Судија, и не само мени него свима који су сву љубав посветили његовом доласку (2Тим 4,7-8).