ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У ЈОСИФ-ПРИПОВЕСТИ, први део

Радикалнији аутори, штавише, истичу да постоји  разлика између библијског и мидрашког приказа жена. У Библији жене нестају, док их рабини истовремено понижавају[] и еротизују[]. У крајњем облику конструише се алтернативна лоза моћних пророчица које су много више од жена праотаца – оне се препознају као прикривене богиње које су свргнуте са божанског престола у процесу монотеизације који је започет Постањем, а који је наводно ефективно десакрализовао сексуалност. У древном Сумеру су свети обреди повезани са Инанном пружали религиозно оправдање за сексуалну жељу, док се у Израилу догодила десакрализација сексуалности. 

Јосиф-наратив има многе особености, а једна од њих је и улога женских ликова унутар њега.  У овом наративу, који представља мали део свеукупне староазветне историје, посредно или непосредно се јавља релативно велики број женских ликова, од који неки имају упечатљиве улоге (нпр. Тамара и Потифарова жена), док други иако имају малу улогу у самом наративу привлаче пажњу у каснијим читањима библијског текста и његовим тумачењима. Штавише, Јосиф-наратив прича приче неких жена које преузимају сексуалну иницијативу — попут Тамаре. Ове приче — наизглед испричане у потпуности -  често се стављају у оквир њиховог утицаја на животе праотаца (Дина и Потифарова жена). Саме, ипак, жене ретко добијају сопствени глас да испричају своју причу. Покушаћемо да исправимо ову неправду скренувши пажњу на њих, укључивши у ову ретроспективу и неке ликове који се не спомињу непосредно, премда се потпут сенке надвијају над описаним догађајима и утичу на њихов ток и динамику. Један од таквих ликова је и лик Јосифове мајке и вољене Јаковљеве жене, Рахиље.

 

Чест мотив ове приповести је љубав проткана фаворизовањем. Јаков је волео Рахиљу више од Лије (Пост 29:30) и Јосифа више од браће (Пост 37:3).Надметање између Лије и Рахиље било је отворено. Лија је можда желела више Јаковљеве наклоности но што је добијала, али је судећи по именима њених синова налазила начин да се са тим избори. Претрпела је силовање своје ћерке (Пост 34) и прерану смрт своје сестре (Пост 35). Нема много ликова који би били недодирнути овим траумама.

Пост 48:7 указује на то да се Јаков сигурно сећа Рахиље много година после њене смрти и то болно сећање. убраја се међу најдирљивије тренутке у Светом писму.То што Библија користи исти језик наводи неколико даљих закључака, укључујући и најочигледнији: када Јаков види Јосифа, можда ће се подсетити своје вољене, преминуле жене. Текст подвлачи упадљиву сличност између Јосифа и Рахиље.На другом месту у Библији, такав опис се јавља само једном, у вези са Рахиљом (Пост 29:17-18). Јосиф поседује спољашњу лепоту своје мајке. Оба лика су описана коришћењем четири тачно исте речи, које се односе на њихову лепоту. Сетимо се да је директна карактеризација ретка ствар у библијским наративима и када се појави кључна је за причу (Пост 39:6). Јаков је у Joсифу имао видљив подсетник на Рахиљу.

Ово се не наводи као додатни узрок било Јаковљевог фаворизовања, али је тешко занемарити ту могућност. Разлог ове љубави је то што је Јосиф био дете Јаковљеве старости (што можда имплицира знатну разлику у годинама између Јакова и Рахиље, Пост 37:3). Ипак, вероватно је ту био и посебан однос са његовом мајком. Јосиф је једанаести, претпоследњи, Јаковљев син, али је истовремено и прворођенац у смислу да је син његове вољене жене (אהב). Употребљени јеврејски израз има значење је много сложеније од "волети". Израз се користио у опису полне жеље, правног изабрања или преференције. Основно значење је одабрати једну, а одбацити друге ствари(Пост 22:2; 25:28). Рахиља је била изабраница Јаковљевог срца и фаворит у односу на Лију (Пост 29:18-20), па је и Јосиф могао да има повлашћен положај на тој основи изазивајући братску љубомору.

Ривалство између Јосифа и браће у великој мери је било наставак љубоморе између њихових мајки. Јаковљева велика љубав према Рахиљи, по њеној смрти пренета је на Јосифа, њеног дуго очекиваног првенца дете Јаковљеве старости (37:3) које заузима позицију сличну оној коју је сама Рахиља заузимала у очевом дому (29:16). Јаковљева љубав је већ ту, у Харану, показана. Он не одустаје да жртвује још седам година живота да би се оженио Рахиљом.  Све наведене сцене не описују Јаковљев неморал, већ пре његову одлучност

Зачеће, рођење и именовање Јосифа сигнализирају долазак нарочите личности. Рахиља је описана као неплодна жена која рађа. Слично Сари и Ревеки пре ње, као и Ани и Самсоновој мајци доцније, Рахиљина неплодност стоји у супротности са узвишеношћу и значајем детета које добија. Рахиља тражи Јаковљево молитвено заступништво какво је Ревеку учинило мајком. Покушава и третмане плодности у облику биљака мандрагоре (дудаим). Дан и Нафталим, њени усвојени синови, не ублажавају њена горка осећања. Након последње серије рађања Лије, библијски текст се се изнова окреће Рахиљи и коначном испуњењу њене животне жеље - материству (Пост. 30:22–24). Занимљиво је да је она једна од реких жена у Библији која именује своје синове. Јеврејски глагол из којег се изводи Јосифово име изражава захтевну природу коју она повезује са својим првенцем. Рођење Венијамина укључује преименовање. Свесна да умире, Рахиља сина назива Венони (дете моје патње), али га Јаков одмах преименује у Венијамин, син Југа или син моје деснице што указује на снагу. У Пост 37–50, међутим, Венијамин готово да је супстат Јосифа. Он не проговара, што сугерише да је пре објекат него субјекат наратива. Његов статус Јаковљевог омиљеног сина, најмлађег сина, Рахиљиног сина, чини га савршеним сурогатом за Јосифа који омогућује наратору да тестира раст и братство браће с једне, и границе Јосифовог праштања и братских осећања с друге стране. Докази за ово очинско фаворизовање настављају се када рођење Јосифа подстиче Јакова да се врати у своју домовину, иако употребљени jeврејски израз оставља дозу неиизвесности у смислу узрочности (Пост 30:25). Дакле, рођење млађег брата представља разлог измештања старије деце из јединог дома за који су знали, а затим приликом сусрета са Исавом Јосиф и Рахиља  су смештени на најбезбедније место, што даље од Исава и његових четристо ратника (Пост. 33:1–3.6).

Свето писмо се фокусира на одређене догађаје, остављајући други развој машти читаоца. Рахиља је родила Јосифа у Пост 30 и умрла рађајући Венијамина у Пост 35. Оно што се догодило у времену које је протекло од Постанка 30–35 је сликовито испричано, али се Рахиљина веза са Јосифом, сином којег је толико тражила, не спомиње. Није јасно колико је Јосифовог одрастања била део пре него што је умрла. Може се закључити да је у таквом сценарију велике породице са неизбежном породичном политиком, она морала бити свесна фаворизовања које је Јосиф примио као дете. Има смисла да би она поздравила Јаковљево фаворизовање, доприносећи тако Јосифовој размаженој природи и може се претпоставити да се седамнаестогодишњи Јосиф живо сећао мајке и да ју је Јаков често спомињао. Рахиљина улога у Јосифовој причи разликује се од других жена у Јосифовом циклусу (нпр. Тамара, Потифарова жена, Асената...). Она је једна од мајки родозачетница и важан лик по себи. Читаоци виде Рахиљу као ћерку, мајку, сестру и жену. У свим овим улогама она открива снажан карактер. 

Рахиља се само два пута помиње у причи о Јосифу и тада анахроно, када Јаков куди другог сина и спомиње преминулу вољену супругу (Пост 37:10; 48:7). У првом спомињању Јаков о њој говори као о живој, и пита Јосифа да ли ће му се и она поклонити. Друго спомињање, евоцирање Јаковљевог сећања на вољену преминулу супругу у тренутку када се и сам приближава смртном часу је је веома потресно. Ипак, Рахиљино присуство лебди над наративом о Јосифу као преминула мајка два омиљена сина и као одсутна мајчинска фигура која је можда водила Јосифа у годинама формирања. Рахиља је изванредна у Пост 37–50 својим одсуством; наш стих можда умеће да пренесе Рахиљино присуство како га осећају ликови у причи - или барем Јаков и Јосиф, муж и син. 

Раније у Постању Јаков је приказан као манипулант (Пост 25:29-34; Пост 27:18). Исав је био миљеник оца Исака, а Јаков мајке Ревеке која га је подстакла на превару оца (Пост 25:28; 27:15). На неки начин, можемо размишљати о поетској правди. Преварант бива преварен. Синови варају оца, а посредник те преваре је изнова одећа. Да ли је Рахиља имала утицај  сличан Ревекином? Ревека чини нешто што води ка проблему који индукује раздор породице и потенцијално братоубиство (25:28) и доводи до коначног раздвајања ње и вољеног сина. Јаков вољи/бира Рахиљу и подноси 14 година најамничког рада да би жељу остварио и истовремено поставља увод у породичну напетост између ње и Лије и њихових синова (29:20-27). Јаковљево сродство, као сина Исааковог и унука Авраамовог са Хараном и Лаваном није само по Ревекиној линији. Заправо Рахиљина сличност са Ревеком је оно што покреће читав овај емоционални низ у Јакову и што га мотивише за херојске поступке (29:10). Рахиља, осим што је прелепа млада жена, изазвала је у Јакову успомене на његову изгубљену мајку и постала замена за њу. Ипак, њихова радост је непотпуно за због Рахиљине неплодности и коначно преурањене смрти на порођају  (35:16-19). Такав ток догађаја показује да је Јаковљев однос са Рахиљом, као и раније са мајком, био неостварен. Након губитка Рахиље пројектује тај однос на њене синове. Јосиф је за Јакова постао надокнада за тај губитак, неко ко би попунио рупу у његовом срцу, а не аутентична личност са сопственим идентитетом, Јосиф је за Јакова постао пројекција његових тужних неостварених снова. на ово (слично Ревеки раније)?

Јосифова оданост својој мајци нигде није експлицитно наведена у Светом писму, иако овај стих то може да имплицира. Мидраш, међутим, обухвата Јосифова вероватна осећања и поставља га у улогу своје мајке као оплакивача за нацијом. Мидраш замишља Јосифа како пролази поред Рахиљиног гроба на путу према ропству у Египту молећи мајку да види окрутност браће.

Један од најинтригранстнијих стихова у читавом Јосиф-наративу је, свакако,Пост 48:7 тј. помињање Рахиљине смрти. Сцена је донекле иронична. Јаков је у Гошену, али тражи да буде сахрањен у Ханану, у породичној гробници коју је купио још Авраам и то док несумњиво има на уму да је његова вољена супруга, Рахиља, сахрањена на ничијој земљи.

Стуб који Јаков поставља да обележи Рахиљин гроб одражава његову трајну наклоност, али такође има практичну сврха обележавања раније неугледног места. Пошто је Јаков кренуо од истока ка западу, зашто није сахранио Рахиљу у породичној крипти у Махпели? Зашто то није учинио касније, ако у тренутку њене смрти није могао то да учини? Место погребења се означава преименовањем у Витлејем Ефарта, а сам опис заустављања на тој локацијисугерише бол, кривицу и озлојеђеност (Пост 48:7).  Јаков се можда искупљује за Рахиљину рану смрт усвајањем Јефрема (Ефрата?) и Манасије.Нараторово поистовећивање Ефрата са данашњим Витлејемом представља једно од оних етиолошких напомена које научници уживају као доказ историјског развоја у Библији.

Овај развој постаје драматичан у пророчком читању овог детаља. Наиме, детаљ свакако одјекује у рути и постбиблијској литератури, али критичан тренутак у развоју предања повезаног са овом јунакињом био је рани 6.в. и мидраш пророка Јеремије. Јеремијин мидраш онесумњиво је био инспирисан падом Самарије коју је водило Јефремово племе до 722/721. год. пре Хр. и каткад се назива свитак утехе јер овдашње пророштво (Јер 30-31). наглашава уздизање Рахиље и обнављање Јефрема, упркос жалосној историји ова два лика. Јеремија подсећа на Рахиљину борбу да роди (Јер 15:18 уп. Пост 30:1) и њене муке које су родиле Венијамина (Пост 35:16–18). Несрећа је задесила Јефрема који овде представља синоним за сва северна племена, али Божја љубав и саосећање довели су до тешке казне, а не напуштања. Јефрем ће бити враћен Богу. Јеремијин маштовит скок имао је трајан утицај. Божија утеха Рахиље уткана је у основу многих мидраша који говоре о њеним заступничким сузама и у Новом завету се повезује са Христовим рођењем (Мт 2:18).

 

Према  библијском тексту, Јаков је  имао ћерке које су унутар породичног клана дошле у Египат (Пост 46:7). Оне се помињу на крају Пост 37 као оне које теше свог оца заједно са његовим синовима (Пост 37:35). Једина од њих, коју знамо по имену је Дина. Дина је вероватно била међу њима и вероватно је могла би бити најсаосећајнија после искуства силовања које је доживела (Пост 34). Она је важна као наратив паралелне жртве. И она  и Јосиф коначни пад доживљавају у Сихему (Пост 37:14). Динине невоље си претходница Јосифовим. Оне (сестре) су обмануте, као и отац и зато је њихово тешење Јакова искрено и стоји насупрот лажног комфора колективне браће који је очигледан знак њиховог недостатка морала.

Чини се да  Јаков никада није сасвим опростио — силовање Дине у Сихему и насилну реакцију његових синова. Можда Јосифовим потомцима обећава Сихем, због тога што Јосиф није учествовао у споменутом насиљу. То би значило да се њима дословно даје надокнада за мираз који је давно обећан: тражи од мене толико високу цену за невесту (Пост 34:12). Наратор можда подсећа и на Јосифово коначно почивалиште. Ово обећање Сихема Јосифовим постомцима повезано је са церемонијом усвајања непосредних Јосифових потомака, Јефрема и Манасије. Упркос египатској мајци, рођењу и васпитању, Јефрем и Манасија су и увек ће бити део Израила, Овим се, посредно, скреће пажња на још једну жену Јосиф наратива – Асенету, Јосифову супругу која је у маштовитим тумачењима рабина чудесно повезана са Јаковљевом породицом.

Ништа мање фантастична читања не долазе из персперктиве модерног феминистичког читања које говори о такозваном силовању Дине, сугеришући да библијски опис у изворном облику није проблем препознавао у чину који је извршен против њене воље, већ због тога што није успела да на прикладни начин добије родитељску дозволу за сексуални однос.Тумачи овог правца указују да жене из Јосифове породице изражавају сексуалност и без стида и одбацују као позно редакторско схватање да јеДина одведена против своје воље. Овакав приступ омогућује крајње демонизовање ирационално насиланог одговора њене браће којефеминистички тумачи препознају каоутишавање женских гласова у тексту. Чини се да већ имплицитна критика братске одмазде присутна у библијском тексту сугерише неоправданост оваквог приступа и тумачења.

 

Према библијском тексту фараон је дао Јосифу за жену свештеничку кћер, Асенету (Пост 41:45) која се изнова спомиње и као мајка његових синова  (Пост 41:50; 46:20; Пост 50:23).

Ово је једини египтатски женски лик у приповести који је познат по имену. Ово име вероватно одражава египатско име које значи онаа-која-неиту (Нс-Н.т). Многа египатска властита имена формирана су придевом нси који припада иза којег следи божанско име. С обзиром да у египатским изворима нема сачуваних потврда о имену Нс-Н.т, предложено је да се у завршном елементу, као у Јосифовом египатском имену, види реч нтр, што се може објаснити чињеницом да коначно р није било дуже изражено у периоду новог царства. Асенета би тако била она-који-припада-богу (Неиту).

Она је у библијском тексту представљена једноставно и без украса. Не постоје никакви детаљи у вези са њом и њеним понашањем. Читаоцу се једноставно представља податак да се Јеврејин Јосиф оженио Египћанком. У извесном смислу, далеко од своје домовине и свог народа, Јосиф је у Египту учинио оно што је Јеремија у писму тражио од прогнаника у Вавилону (Јер 29:6). Ово се може упоредити са причом о Нојемининим синовима у Моаву (Рт 1:1–4) чији се брак не критикује. Супруга једног од њих постаје прабака Давида (1:5.22; 2:1; 4:13.17.22). У Јосиф-наративу, Јосиф и Асената постају родитељи Јефрема и Манасије, чија ће племена касније бити део северног царства Израила. У оба текста питање отпадништва је ирелевантно. Истина, Јосифов таст је био свештеник Она (אן) односно Хелиополиса, средишта соларног култа, али нема икаквих назнака да се закључи да је присуство овог египатског свештеника у Јосифовој породици навело Јосифа или његове синове на прихватање египатског култа. Може се претпоставити да је Јосифов брак са ћерком високопозиционарног свештеника био заправо и вид легитимизације самог новостеченог Јосифовог статуса у Египту. Име Асенетиног оца, Потифера, слично је имену Јосифивог египатског господара – Потифар. Неки сматрају да је у питању иста личност, те да се Јосиф оженио са кћери свог некадашњег господара. Ово становиште изражено је у  Јудео-јелинистичком тексту Јосиф и Асенета(2.в. пре Хр). Ова новела тежи да оправда Потифара сугеришући да је он веровао у Јосифову невиност, али га је осудио да не би бацио срамоту на своју децу.

Знамо да је Јосиф имао изазовне односе између браће и сестара, али какав је био египатски везир као муж и као отац? Јосифови претходници били су лидери породице, а он је више прелазна фигура ка наредним генерацијама. Јосиф је обезбедио да његови синови, Јефрем и Манасија, буду формално усвојени у Пост 48 и добијају благослове од Јакова. Ипак, ништа од тога нам не говори много о Јосифовом приватном животу, али за оне који су вољни да касније традиције схвате озбиљно, анонимна грчка новела која се не може упоредити пружа потпуно разрађен и веома маштовит одговор.

Према овој приповести заробљена Јосифовом лепотом, попут других Египћанки, Асенета је одбијена од Јосифа као етнички друга и идолопоклоница. Међутим, када Асенета разбије кућне идоле од злата и сребра (сцена подсећа на причу о Лавановим кумирима) и подвргне се поступку и молитви у праху, пепелу и кострети док је небески гласник храни магичним саћем. Тако је она очишћена од идолопоклонства што омогућује да се две девствене душе  венчају и добију потомство. Асенета постаје узорни обраћеник, позивајући се касније у причи да би се осујетио план отмице фараоновог сина и вероватно мање више живи срећно са Јосифом, до краја живота.

Ова јудео-јелинистичка прича можда је био јеврејски мисионарски трактат. Драматично одбацивање египатских богова од стране Асенате и њено потврђивање Бога Израила служи као теолошка срж приче. У другој половини 1.в. века нове ере, Флавије је приказао свог библијског имењака као узор грчко-римске врлине. Чак и свици с Мртвог мора,чија је дубоко несветска перспектива могла довести до занемаривања световног и космополитског Јосифа, чине га истакнутим ликом. Класициста Ерих Груен идентификовао је заједничку нит у овим препричавањима Јосифа у јеленистичком и римском добу: огроман понос на јеврејска достигнућа и вредности.

Више едипски приказ Асенатиног порекла може се наћи у рабинском мидрашу, који је уткан у тзв. Легенде о Јеврејима Л. Гинзберга. Пошто је загонетно име Зафенат-панеја објаснио као акростих, мидраш чини исто за Асенету. Њено име описује њену бурну историју напуштене кћери Дине и Хамора. Њена прича је написана на златном диску са којим ју је Јаков отпослао из свога дома, а она чудесно стиже до Египта где је проналази Потифар који усваја бебу и одгаја као своју кћер. Алеф њеног имена означава место Он у којем је Потифар служио као свештеник; сетер означава њену скривеност; хохемета молитвеност и жељу да се избави из многобожачког дома и тав означава савршеност (тамму) у побожним делима.

Неки су сматрали да је Асенат била нешто попут кћери госпође Потифар која је пронађена. Дина је изашла да види оне девојке које су се забављале; и Сихем је ухвати, и спава с њом, и она затрудне и роди Асенату. Синови Израилови су рекли да њу (дете) треба убити, јер су рекли да ће сада људи по целој земљи рећи да је неморална ћерка у шаторима Јаковљевим. Шта је Јаков урадио? Написао је свето име на златној плочи, закачио јој га око врата и послао је. Отишла је својим путем. Анђео Михаило сиђе и узе је, и одведе је у Египат у дом Потиферу; јер је Асенати било суђено да постане Јосифова жена.Према Кур’ану је Зулаика (Потифарова супруга) окупила даме свог двора да виде Јосифа— преплављени Јосифовом лепотом секу ножевима руке док гуле поморанџе. Ова традиција: дворске даме или градске даме, како то неки извори кажу, сеже веома далеко и лежи иза наратива о госпођи Потифар. Готово да неодољивост Јосифа ублажава грех Зулаике.Један мидраш да ју је астролошки импулс натерао да се приближи Јосифу; погрешно је мислила да знаци предсказују да је њој (а не њеној кћери) суђено да роди његову децу. Да ли је Асената била ћерка госпође Потифар? Или је Асената била Динина ћерка, која се на крају удала за Јосифа у већини мидрашких бајки? Одговор на ово питање остаје у сфери нагађања, па чак и фантастике, али је јасно да је за рависнска предања Јосифово одбијање Потифарове жене супротно његовом браку са Асенетом. Тензија између овог одбијања и његових каснијих поступака никада није разрешена у равинском дискурсу.

Овакво читање неуспело завођење Јосифа од Потифарове супруге препознаје као контраст и са ишчекивањем Јосифовог предстојећег венчања са Асенатом. Библијски писац, међутим, обликује другачији контраст супростављајући Јосифа из Пост 39 старијем брату, Јуди представљеном у Пост 38. Обликује се наизгледна паралела између Потифарове жене и Тамаре. Спољашња сличност ова два лика, служи да ефективно истакне њихове суштинске разлике, учинивши их кључним женским ликовима читавог наратива.

Као такве оне заслужују (а и захтевају) посебан текст у којем ће бити представљене.