Да ли сам пронашла палату цара Давида - Eilat Mazar

Несумњиво је да је цар Давид имао палату. Библија нам говори да је Хирам тирски (који ће касније помоћи цару Соломону да сагради храм) саградио палату за Давида: "Тирски цар Хирам посла Давиду изасланике и кедрова дрва и дрводеље и каменоресце, тако да саградише Давиду кућу" (2Сам 5:11)

Пре десет година написала сам чланак у BAR сугеришући где би, према мо схватању, могли да буду остаци Давидове палате.[1] Предложила сам да је треба тражити у северној области најстаријег дела Јерусалима који је познат као Давидов град.

Ова идеја ми је дошла док сам се бавила другим истраживањима археологије Јерусалима.  Приметила сам налазе које је ископала  Кетлин Кенион (Kathleen Kenyon), знаменити британски археолог, која је ту копала 1960-тих година. У подручју Х (Н), на северу Давидовог града, Кенион је открила део масивне јавне структуре коју је сматрала казаматским зидинама из доба цара Соломона. Зид је, на бази грнчарије која је повезана са њим, датирала у 10.в. пре Хр., доба царева Давида и Соломана, према Библији, Кенион је била добро упућена у јерусалимску грнчарију из периода првог храма и, иако није могла да разликује са сигурношћу керамику  10. и керамику 9.в. пре Хр., била је у могућности да разликује керамику овог периода  (који археолози називају гвоздено доба  IIa) од керамике 8. и 7.в. пре Хр. Керамика које је ископала на подручју Х није била иста као она која се употребљавала касније. Можда је овај казаматски зид, претпостављала сам, био део Давидове палате.

Год. 1995., недуго пре него што је преминуо, разговарала сам са дедом, професором Бењамином Мазаром (Benjamin Mazar) са Јеврејског универзитета (Hebrew University) о својој идеји. Рекла сам му да мислим да постоји велика вероватноћа да се остаци палате цара Давида пронађу у близини Кенионине области Х. Осим тамошњих археолошких открића, налазиште се прилично уклапа са подацима из 2Сам 5:17, које описује Давида  у свом граду који се спушта из свог пребивалиштака утврђењу (metzudah). Цитадела ка којој се спуштао била је , свакако, тврђава Хананаца,Јевусеја, тврђава Сион (Metzudat Tsion 2Сам 5;7) коју је освојио нешто раније. Топографија Давидовог града нам показује да се ка утврђењу могао спуштати само са севера, јер је град са сваке друге стране био окружен долинама. Логично је, такође, да је јевусејскоутврђење налазило на највиђој тачки у Давидовом граду, то јест у његовом најсевернијем делу. Одавде је из тврђаве било могуће не само командовату свим деловима града, већ и обезбедити одбрану града на његовој јединој рањивој страни - северу, тамо где град није имао природну одбрану. Ако је то заиста био случај, могуће је закључити да је, након освајања града, Давидова палата саграђена северно од ове тврђаве (Давид је силазио у тврђаву) и то ван северних утврђења града.

Иако је Кенион највероватније тачно датирала остатке монументалне грађевине коју је изложила у подручју Х, никада није разматрала могућност да је краљ Давид саградио своју палату изван граница утврђеног града. Стога јој није пало на памет да је ова грађевина можда припадала Давидовој палати.

Говорећи о „заштићеном подручју локалитета Х, северно од линије комплекса исток-запад који представља границу града јевусејског дова од оног који вероватно припада 10.в.пре Хр.“[2] Кенион је раније написала да је овде „постојала врло важна грађевина, која је могла бити одбрамбена и која је накнадно додата било у касном јевусејском или раноизраилском периоду.“[3]

Укратко, Кенион није разматрала могућност да би Давидова палата лежала даље од линије утврђења изван града. Знала је да је до Давидова времена град већ био насељен две хиљаде година и био ограђен зидом скоро хиљаду година. Град је већ био врло скучен. Ипак, Кенион је сместила Давидову палату унутар града: „Давид је морао рашчистити простор у Јевусејском граду, али ове резиденција вероватно није била велика, јер би било шта грандиозно превише простора на ограниченом подручју јевусејско-давидистичког насеља.“[4]

По мом мишљењу, међутим, одабир места за његову палату поред северне стране тврђаве јевуситске био је сасвим логичан, нарочито за неког ко је планирао проширење града на север, ка ономе што је требало постати храмовна гора, за коју је Давид купио од Орне Јевусејина (2Сам 24:18–25). У мирна времена становници палате не би били изложени опасности, а у мало вероватном случају претећег војног напада, попут филистејске опасности, становници палате би могли да напусте палату и да се спусте до упоришта унутар утврђеног града. Заправо, 2Сам 5:17 управо о томе и говори (као и поглавље у целини). Давидје сишао у утврђење да би се заштитио  од Филистејаца који су кренули у напад након што је крунисан за цара свег Израила.

Давид је склопио одважан савез са Хирамом тирским који му је саградио нову палату у Јерусалиму. Када су Филистејци чули да је Давид сада новокрунисани цар целог Израила кренули су унапад, а када је >Давид то чуо, напустио је своју новосаграђену палату

сишавши у утврђење (2Сам 5:17).

Када сам деди изложила своју идеју о могућем месту Давидове палате, био је одушевљен. "Где тачно?" - питао ме је, „Кенион пронашао гомиле пиластера [лепо тесаног правоугаоног камења] заједно са прото-еолским (понекад званим прото-јонским) капиталом? Зар то није било тик до места о коме говориш? “ 

Заиста је тако и било. Пожурила сам да проверим Кенионове извештаје, и потврдила сам да су нетесани камен и елегантни капители пронађени дословно у подножју југоистичног нагиба струкруре у области Х. Ово је била управо врста импресивних остатака за које би се очекивало да потичу из 10.в. пре Хр, односно царске палате (као што је то било у случају Мегида).[5]

Једна од многих ствари које сам научио од свог деде било је како се односити према библијском тексту. Читати га изнова и изнова, јер у себи садржи описе истините историје. Није једноставна ствар разликовати слојеве текстуалних извора који су се генерацијама сакупљали у један, алати за то нису увек доступни. Јасно је, међутим, да су у библијском тексту скривена зрнца историјске истине.

Када сам објавила свој први чланак (на јеврејском) о овим идејама, мој деда је умро. Желела сам да чланак објавим што је брже могуће. Градња у овојобласти је билаубрзана и бојала сам се да би локација могла да буде угрожена. Такође, једино је објављивање тих идеја могло да омогући прикупљање потребних средстава за ископавање. Да будем искрена, била је потребна извесна количина храбрости, као и новац, да би се ископавање реализовало. Мој став, најблаже речено, није добио подршку унутар археолошке заједнице. Напротив. Преовладало је схватање да на врху Давидовог града не постоје неоткривене рушевине од већег значаја. ПОсле истраживања које је спровела Кенион, а затим и Р.А.С. Макалистер (R.A.S. Macalister ) и Џ. Гароу Данкен (J. Garrow Duncan) утисак је био да, осим неколико зидова и остатака великог каменог зида није остало много шта за истраживање. Многинаучници су, стога, закључили да на том месту не вреди радити даља истраживања. Тек скоро деценију након моје прве публикације нашли смо покровитеља и добили смо подршку. Све ово време мој пријатељ Боки  Боаз (Bouky Boaz) радио је са мном, ишао је на састанке и разговараоје са потенцијалним покровитељима. Пре четири године постала сам виши сарадник у Центру Салем, истраживачком институту у Јерусалиму за јеврејску и израилску друштвену мисао (Shalem Center, a research institute in Jerusalem for Jewish and Israeli social thought) У једном тренутку тамо сам одржала предавање о својим идејама, а преседник центра Даниел Полисар (Daniel Polisar) био је толико импресиониран да је одлучио да покуша да помогне како би отпутовала у Њујорк где је пројекат наговестио преседнику управног одбора Центра, госпосину Роџеру Хертогу (Roger Hertog). Господин Хертог је храбро прихватио изазов да финансира ископавање налазишта.

Ископавања смо започели средином фебруара 2005.год. У име Центра Салем и под академским покровитељством Института за археологију Јебрејског универзитета у Јерусалиму (Institute of Archaeology of the Hebrew University of Jerusalem). Уживали смо, такође, упуној сарадњу са Асоцијацијом Елад (Elad Association) које води центар за посетиоце Давидовог града, области у којој је ископавање вршено. Готово на самом почетку откривени су древни остаци који су били очувани изнад сваких очекивања. Изненађујуће, али током целог ископавања осећала сам се изузетно лагодно. Можда ми је највише помогло препознавање значаја онога што радимо, Одлучила сам да ћу ћутати о теорији палате. Пустила сам да камење говори само за себе, односно да налази потврдеили оповргну ту теорију, Макалистер и Дункан „посетили“ готово цело подручје ископа, које је покривало више од 3.000 квадратних метара. На већини места имали су постављене зидове, које су само повремено растављали да би дошли до темеља.

Отприлике на висини од 5 стопа изненадили су нас остаци византијског доба (4. и 7. в. хр. ере), али ништа касније. Заиста, немам објашњење за одсуство каснијих остатака. Претпостављам да је могуће да су уништени накнадним градњама, али без обзира на то недостатк је ипак изненађујућ.

Из византисјког периода открили смо структуру о којој су раније излагали Макалистер и Дункан.Међутим, у почетку смо открили мали део тога. Једнокреветна соба која је преживела векове имала је обилан, бели мозаични под који је припадао вишесобној кући коју су Макалистер и Дункан назвали Јевсевијева кућа, према имену које је било утиснуто на једној од одводних плочица куће. Јевревијева кућа је, несумњиво, припадала неком које поседовао значајно богатство. Изграђена је у типичном византијском стилу, са централним двориштем од перистила, баш као и византијске куће откривене током ископавања Бењамина Мазара у подножју Храмовне горе.[6]

Јевсевија кућа саграђена је директно на остацима велике зграде из периода Другог храма (крај 1.в. хр.ере). Чини се да је саграђена као резиденција, али је сачуван само део подрума  у чијем поду је откривен део водоводног система. Нарочито импресиван је био велики малтерисани базен (17 Х 10 стопа), као малтерисана соба прекривена луком и малтерисана обредна купка (миквех) са степеницама. Унутар засвођене собе налазио се склоп керамике који је сведочио о датуму његове последње употребе - 70.год. хе. ере, година када су Римљани уништили Јерусалим.[7]

У структуру из периода Другог храма уграђено је и прилично велико камење из још раније структуре. И заиста, период Другог храма је остао на ранијој структури коју су одликовали велико, импресивно камење. Неки од ових великих камена чак су поново коришћени за изградњу икасније византијске куће.

Ову ранију зграду почели из периода другог храма и раније почели смо називати "Великом каменом грађевином". То име је још увек у употреби - бар док не дође време када будемо у могућности да је прецизније идентификујемо.

Део велике камене грађевибе пронашли смо и у ископавању Макалистера и Дункана. Они су у ствари остатке Велике камене грађевине протумачили као јевусејски зид који је цар Давид уништио и оставио у рушевинама. Будући да су Макалистер и Дунканверовали да је реч о зиду који, они се нису потрудилида „ољуште“ велико камење које је пронађено разасуто по читавом подручју ископа, па стога нису могли видети шта смо открили када смо уклонили камење. Пронашли смо џиновске зидове од Велике камене грађевине широке између 6 и 8 стопа који се протежу у свим правцима изван подручја нашег ископавања! Источна страна Грађевине  прати горњу источну линију утврђења града Давида. Отприлике 15 или 20 стопа испод ње на југу је позната степенаста структура. Структура степенастог камена највећа је грађевина гвозденог доба у Израелу, висока као грађевина од 12 нивоа, изграђена на падини брда.Сада се чини да је то део истог грађевинског комплекса као Велика камена грађевина. Већина научника веровала је да стубасто-камена конструкција подупире вештачку платформу на чијој је врху била тврђава Сион (2 Сам 5: 7), која није преживела. Сада се чини да је степенаста камена структура такође подржавала структуру великог камена.

Североисточна страна Велике камене грађевине саграђена је директно на стени високој 20 метара високој коју је открила Кенион. У подножју литице, Кенион је открио остатке камења од пепела и протоеолски капител. Пали су са Велике камене грађевине.

Грађевина од великог камена, која се данас доживљава као масивна грађевина саграђена на високој падини, није била никаква јавна зграда, већ грађевина која је очигледно била производ инспирације, маште и значајних економских улагања. То је јасно не само из великог, импресивног камења од ког је изграђена, већ и из протоеолског капитела дугог 5 стопа који је некад морао бити део зграде. Ово је пример најлепшег и најелегантнијег протоеолског капитела икад пронађена у Израелу. Он надмашује оне из Самарије и Мегида. Замислите стуб који је подржавао овај капител. Затим замислите зграду у којој су стајали такви стубови.

Подручје, штавише, раније није било насељено. Место се очигледно налазило изван зидина Хананаског града. Како то знамо? Испод конструкције од великог камена подлога је претходно била изравнана или, тамо где су шупљине биле предубоке, напуњене дробљеним кречњаком и изравнане. Изравнана подлога са кречњачким испуном створила је широку равну отворену површину која је постојала сасвим независно. Нису пронађене ниједне структурне рушевине повезане са тим. То је сигурно једна од најзанимљивијих карактеристика нашег ископавања. Датира у најранију фазу изградње локалитета - пре Велике камене структуре. Чини се да је пре изградње Велике камене грађевине ово место било отворено, равно подручје, и све представља сведочанство о пажљивом планирању које је претходило изградњи. Можда је то била нека врста култног места које се користило за богослужење.

Још нисмо сигурни у време када је направљено ово отворено подручје. Очигледно је да је то она претходила Великој каменој грађевине и вероватно сеже у позно бронзано доба (око 1500. прехр) или чак у средње бронзано доба (око 1800. пре Хр).

Подлога на овом отвореном равном подручју била је насипана земљом која нам је помогла да датирамо последњу употребу ове отворене локације. Насип је помешан са целиком количином керамике, углавном посуда за кување (материјал је садржао и животињске кости које још увек нису анализиране.) Велико изненађење био је датум ове грнчарије. Нешто је било из средњег бронзаног доба, а неколико комада из позног бронзаног доба, али већина је била из гвозденог доба I (12.-11.в. пре Хр).

Керамика из гвозденог доба I сасвим се разликује од керамике гвозденог доба IIа (10.в. пре Хр). На пример, посуђе из гвозденог доба I је мрка и без премаза (танак слој глине додан након окретања керамике, али пре пуцања) и није полирано (глатко је). У гвоздено доба IIа, с друге стране, грнчарија је често црвенкаста и прекривена црвеним листићем и ручно брушена; у гвоздено доба IIа, полирање је рађено на точковима. Штавише, посуде из гвозденог доба IIа имају потпуно различите профиле од ранијег периода.

Пронашли смо грнчарију гвозденог доба под Великом каменом грађевином у различитим областима и у импресивним количинама.[8] Значајно је да је готово сва истрошена. То сугерише да су ови шерпови дошли са самог краја гвозденог доба I (око 1000.пре Хр), Не раније. Овај насип је очигледно већ постојао на отвореном простору када је изграђена Велика камена конструкција. Структура од великог камена мора да је изграђена након овога. Колико дуго после? То је било питање.

Докази из последњег месеца ископавања помогли су нам да одговоримо на ово питање. У две просторије у северном делу Велике камене гарђевине. Ту смо открили другу фазу изградње у оквиру зграде. На североисточном рубу зграде можда је постојала чак и трећа фаза, која је очигледно имала за циљ да ојача структуру додавањем још једног унутрашњег зида. Керамика која се односи на ове касније фазе датира се у гвоздено доба IIa. То значи да је зграда имала најмање две, или можда чак три фазе изградње током периода краћег од два века. Дакле, прва фаза, када је грађевина изграђена, морала је бити близу почетка гвозденог доба IIaа, вероватно око средине 10.в. пре Хр., што је време у које Библија смешта владавину цара Давида над Уједињеним царством Израила.

Једна мала глинена посуда је посебно важна. То је деликатни црно-црвени комад увезен са Кипра. У одличном је стању, готово цео. Не би преживела у овом стању да је била подвргнута било каквим већим покретима. Изгледа вероватно да је померен када је унутрашњи зид додат током треће фазе зграде. Дивна црвена боја и стил посуде јасно потичу из 10-9.в. пре Хр  (Гвоздено доба IIa). то пружа значајну потврду нашег датирања локалне керамике у исти датум.

Пронашли смо нешто керамике из гвозденог доба IIб (8-6.в. пре Хр). У североисточном углу Велике камене грађевине. То указује да је зграда остала у употреби до краја периода Првог храма (који се завршио вавилонским разарањем Јерусалима 586. пре Хр).

Предмет који је можда био наш најупечатљивији налаз датира се у последњи период употребе Велике камене грађевине -  периода непосредно пре вавилонског уништења. Био је то печатни прстен (тзв. була) којим се некада печатио документ, који се већ одавно распао. Као и буле уопштено, и ова је попут спљоштене куглице глине величине нокта. Заслуга за његово откриће припада соколовим очима Јоава Фархија (Yoav Farhi), надзорника нашег подручја А. Уочио га је тачно у тренутку када су сунчеви зраци обасјали слова. Без овог посебног осветљења не можете ништа да видите. Чак и када је була осветљена из различитих праваца, видљиви су само фрагменти слова. Осветљење из одређеног одређеног правца, међутим, одједном, као магијом, осветљава сва слова.

Була садржи три реда древног јеврејског писма. Јоав је брзо дешифровао део имена у другом реду - С?ЛМ (Салем). Носила сам булу кући те ноћи. Дубоко у ноћ, када су деца спавала и када је кућа била тиха, почела сам да је проучавам. Полако сам у првом реду дешифровао име: Јехукал. Да ли би то могло бити библијско име? Из Библије нисам знала ниједног Јехукала. Можда је моје читање имена погрешно. Али само да бих била сигурана са полице сам извукла библијску енциклопедију. Тамо је био велик попут живота - у књизи пророка Јеремије: цар Зедекија послао је Јехукала (у срп. преводу Јеухал) сина Селемије код пророка Јеремије да се моли за народ (Јер 37: 3).[9] У следећем поглављу сазнајемо да је тај исти човек, који је био царски служитељ, чуо је сасвим непожељна предвиђања катастрофе која су долазила са Јеремијиних усана.[10]

Кад сам отворила енциклопедију и у Библији угледао исто име као на були, испустила сам врисак изненађења који је одјекнуо кроз мирну кућу. Срећом, деца су чврсто спавала. Осећала сам се као да сам некога „васкрсао“ право из Библије.

Постоји још нешто необично у вези са овом булом. Писало је: „Припада Јехукал бен-у (сину) Селемииаху-а бен Сови-а“. Тако сада знамо име Јехукаловог деде, као и његовог оца. Зашто је Јехукал на печату поменуо свог деду? То тешко да је била уобичајена пракса. Можда је његов деда био угледна, добро позната личност. Током ископавања Јигал Силоха (Yigal Shiloh) у близини нашег налазишта, пронађено је 45 була у слоју разарања једне собе. Ниједна од њих, међутим, не спомиње деду већ само оца.

Јаир Сохам (Yair Shoham), који је објавио буле са Силохових ископавања,[11] био је не само археолог и епиграфиста, већ и мој супруг и отац наша три сина. Преминуо је 1997. Једна од ствари коју нам је оставио је ономастикон имена на булама које је објавио. Показао сам нашој деци како сам користио Јаирову таблицу писама за проучавање и датирање буле коју смо пронашли у нашем ископавању. Облик слова на булама из Силоховог ископавања био је исти као на нашој були. И Силохове буле су врло чврсто датиране на крај Првог храмовног периода, тако да смо уверени да ћемо истовремено датирати нашу булу. Било је то дивно породично искуство.

Најпознатија од Силових була припадала је Гемариаху бен Сафану, царском писару и служитељу из времена пророка Јеремије (Јер 36). Јехукал је сада други царски министар чије се име појавило на були из ископавања града Давида.

У будућим сезонама надамо се да ћемо наставити са излагањем Велике камене грађевине. Шта, међутим, можемо рећи у овом тренутку? Археолошки се чини да је саграђен или на самом крају гвозденог доба I или на почетку гвозденог доба IIа - или нешто пре или мало после 1000. пре Хр. То је приближно времену у које Библија смешта Давидово освајање Јерусалима од Јевусеја/Хананаца. Будући да испод зграде нису пронађени остаци раније градње, чини се да је ово подручје било изван града Јевуса/Хананаца.

Да ли је Велика камена грађевина могла бити тврђава Јевусеја коју је Давид освојио, тврђава Сион која се помиње у Библији (2Сам 5:6–10)? То је мало вероватно, јер би то значило да нижа тврђава није постојао у хананском граду током средњег и позног бронзаног доба и већег дела гвозденог доба I, јер је изграђена само током последњих дана јевусејске владавине. То је тешко прихватити, посебно у светлу карактера грађевине, која упућује на маштовиту нову иницијативу са високо софистицираним техникама градње, што се огледа у великим размерама и огромним напорима уложеним у њену изградњу.

Уколико је мало вероватно да је ово била јевусејска тврђава, шта би она могла бити? Можда нови храм? Овде се суочавамо са дугим предањем које потврђено археолошким доказима, да је планина Морија, где је Авраам готово жртвовао свог сина Исаака (Пост 22), постала место Храма (види 2Дн 3:1) - названо храмовна гора. Она се налази неколико стотина стопа северно од наше локације. Заиста је мало вероватно да је Велика камена грађевина била место храма.

Шта нам онда преостаје? Да ли је ово можда замисао новог визионарског владара који је планирао да прошири град храмом који ће бити саграђен на врху брда на северу? Да ли их је цар Давид, сада савезник Феничана, познатих по својим грађевинским могућностима, овластио своје савезнике да за њега направе велелепну нову палату ван, али поред северне границе старог ханаанског града, мало пре изградње пројектованог новог Храма даље на северу?

Претпостављам да библијска приповест боље објашњава археологију коју смо открили од било које друге хипотезе која је изнета. Заправо, археолошки остаци савршено се подударају са библијским описом који нам говори да је Давид одатле сишао у тврђаву. Дакле, ви одлучујете да ли смо пронашли палату цара Давида или не.

 

Извор: biblicalarchaeology.org

[1]Eilat Mazar, “Excavate King David’s Palace,” BAR, January/February 1997. See also Mazar, “The Undiscovered Palace of King David in Jerusalem—A Study in Biblical Archaeology,” in Avi Faust, ed., New Studies on Jerusalem (Ramat Gan, Israel: Bar-Ilan Univ., 1996), pp. 9-20 (Hebrew).[2] Kathleen M. Kenyon, Digging Up Jerusalem (New York: Praeger, 1974), p. 114.[3]Kenyon, “Excavations in Jerusalem 1962,” Palestine Exploration Quarterly 95 (1963), p. 18.[4]Kenyon, Digging Up Jerusalem, p. 103.[5]Yigal Shiloh, “The Proto-Aeolic Capitals and Israelite Ashlar Masonry,” Qedem 11.[6] Eilat Mazar, “The Temple Mount Excavations in Jerusalem 1968–1978 directed by Benjamin Mazar, Final Report, volume II: The Byzantine and Early Islamic Periods,” Qedem 43. (Volume III, also on the Byzantine period, is about to be published.) Кућу можемо да датирамо на темељу кованог новца који смо открили испод пода мозаика и испод одводне цеви која је одводила воду у цистерну која је служила згради. Зграда се завршила почетком исламског периода. Такође, прецизније датирање ће бити могуће након што завршимо детаљнију студију налаза. Међутим, већ сада можемо рећи да је керамика пронађена на поду мозаика била финијег и металног византијског типа, чији је изглед карактеристичан за почетак исламског периода.[7] Тачан датум изградње инсталација моћи ћемо да утврдимо из даљих детаљних истраживања у вези са бројним новчићима које смо пронашли у зидовима.[8] Similar pottery has been found at other Iron I sites, such as Giloh and Shiloh. See Amihai Mazar, “Giloh: An Early Iron Israelite Settlement Site Near Jerusalem,” Israel Exploration Journal 31 (1981), pp. 1-36 and Israel Finkelstein, ed., “Shiloh: The Archaeology of a Biblical Site,” Tel Aviv 10, 1993.[9] Друго име на печату је Сх+елемииаху, варијанта Селемиа или, у енглеском правопису, Селемиах. На јебрејском, Схелемииаху једноставно додаје вов на крају Селемиах-а.[10] Овде је јеврејски текст изоставио унутрашњи хех из имена, а енглески превод је Јукал.[11] Yair Shoham, “A Group of Hebrew Bullae from Yigal Shiloh’s Excavations in the City of David,” in Hillel Geva, ed., Ancient Jerusalem Revealed (Jerusalem: Israel Exploration Society and Washington, DC: Biblical Archaeology Society, 1994), pp. 55-61.