ТАЈАНСТВЕНО КРАЉЕВСТВО УРАРТУ

Краљевство Урарту је произашло из конфедерације краљевстава која су се развила од 14. или 13. в. пре Хр. Формирао га је скуп племена и политичко-војна мрежа. Препознатљива и независна држава позната као Урарту развила се од 9. века пре нове ере која је комбиновала ова мања краљевства, вероватно као одговор на спољну претњу из Асирије.

Држава је контролисала велике површине пољопривредне производње захваљујући годишњим походима своје војске и мрежи тврђава. Више река (Аракс, Еуфрат, Тигрис и Кура) су пресецале област на којој се налазило и три велика језера (Ван, Севан и Урмија) од којих су два слана чиме је обезбеђена и со и разнолик екосистем за своје регионе. Култура је напредовала захваљујући насељавању на пространој плодној висоравни која је била погодна за узгајање пшенице, јечма, памука, дуда, кајсија, брескви, пиринча, дувана, проса, ражи, сусама и лана, као и винове лозе, шљива, јабука, трешања, дуња и шипурка. Одлични планински пашњаци погодовали су развоју сточарства а област је била богата и рудама злата, сребра, бакра, олова, гвожђа, калаја, боракса, арсена и полудрагог камења. Област се налазила на трговачким путевима између древног Медитерана и азијских и анадолских култура што је доприносило просперитету. Многе тврђаве овог краљевства су чувале путеве који су били значајне трговачке трасе које с убиле важно економско богатство за краљевство.

Краљевство је функционисало као централизована монархија којом је управљао монарх окружен уским кругом саветника и уз помоћ велике групе званичника који су надгледали храмове, путеве, канале и утврђења. Регионални гувернери су представљали краља у провинцијама, спроводили правду и прикупљали порезе у натури, који су се враћали у престоницу.

Урартски текстови сведоче да су се тамошњи краљеви представљали као владари земље Биаини док их Асирци називају краљеви земље Наири. Земља Наири/Биаини је навероватније израз за окружење језера Ван (Наиријево море). Древни припадници овог краљевства себе су називали Биаинили (становницима земља Наирија/Биаинија) а свој главни град Тушпа (Турушпа). Тушпа је имала популацију до 50.000, краљевску некрополу састављену од одаја усечених у планину на којој је изграђен град. Остали преживјели остаци укључују светиште на отвореном са глатким зидовима и многим натписима направљеним у стени.

Урарту се као израз јавља у асирским текстовима и означава планинско краљевство (Урашту, вав. Урауатри), док га Јевреји поистовећују са Араратом. Једна рана вавилонска туристичка мапа поставља град Ура-Урту северно од Асирије а лексичка табла нас обавештава да је значење речи Урту: висок. Краљевство Урарту је, са једне стране, спречавало је продор полуцивилизованих племена са севера ка југу а са друге стране било је ослонац и тачка окупљања народа (савремене) Јерменије и источне Мале Азије у њиховој борби са Асиријом.

Најзначајнији остаци насеља која су припадала овом краљевству налазе се између четири језера Чилдир и Ван у Турској, Урмије у Ирану и Севана у Јерменији. Чини се да су Хурити (https://bkcentar.rs/sr/blog/mitani-zaboravljeno-kraljevstvo-drevnih-hurita) били преци или сродници са којима су Урарту-племена имала заједниче претке.

Она су припадала несемитским и неиндоевропским народима древног Блиског истока, попут Сумера, Еламита, Хурита и Касита. Веома рано су дошли у сферу утицаја Асирије која им је подарила писмо и књижевне форме, војне и дипломатске праксе и уметничке мотиве и стилове. Асирски утицај се манифестовао у две фазе. Током прве фазе (1275-840. год. пре Хр) утицај је био непосредан а локално становништво често (уз спорадичне покушаје отпора) изложено немилосрдним асирским пљачкама. Урартци су, ипак, жељно апсорбовали или опонашали погодности више асирске цивилизациј тако да је у познијој фази (840-612. Год. пре Хр.) развио сопствене облике свих асирских достигнућа. Неки сматрају да су Наири и Урарти били одвојени политички ентитети који су се удружили пред асирском агресијом. У периоду 11-7. в. пре Хр. краљевство се означава као северни непријатељ Асирије.

Политика Урарту владара према слабијим суседним племенима понекад је била политика конфедерације и узимања данка у облику робе и робова а не освајања. Међутим, постоје значајни случајеви узимања робова (нпр. као што је Аргишти I у рату против Хатија и Дсопка узео 320.000 робова). Краљевство је усвојило војну праксу Асирије и повело рат против својих суседа на истоку, западу и северу. Чини се да су сви краљеви Урартуа водили своје војске у битку. Оружје је укључивало гвоздене и бронзане мачеве, копља, стреле и лукове. Коришћени су тешки штитови украшени сликама митских створења, бикова и лавова. Шлемове и металне оклопе користили су припадници елите. Највероватније да су, као познати узгајивачи коња, користили и бојне двоколице сличне онима које су имали Асирци.

Први именом познати краљ био је Араме (вл. 860-840. пре Хр), највећи освајачи су били краљеви Сардури I, Ишпуинии Меину (840-781. год. пре Хр.). Натписи о њиховим освајањима могу се пронаћи на широком појасу од доњег слива реке Мурат на западу до реке Арас на северу и до јужне обале језера Урмиа на југоистоку. Делови некадашњег Асирског царства овим освајањима су постали део урартске сфере утицаја а краљевска породица је захвалност показивала богатим даровима локалном Халдијевом храму који је постао религијско средиште и асирских поклоника. Бројни натписи овог периода имају верске мотиве и чини се да је ово период стандардизације религије и успостављања хијеарехије у пантеону.

Салманасер III 856. год. пре Хр. осваја Урарту краљевство поразивши одбрану у битци код Арзашкуна, главног града Урартуа, који је уништен. Следи период мрачњаштва у Урарту током којег влада мало познати Лутипри. На власт се током четврте деценије 9.в. пре Хр. уздиже Сардури који је ујединио Урарту краљевство, оснива нову престоницу (Тушпи) и носи титулу краљ четири стране света. Оснива династију чији краљеви Урату претварају у регионалну војну силу.

Почетак 8. в. пре Хр. обележен је владавином краља Меинуа који прави и прве инфраструктурне пројекте наводњавања прокопавајући канал дуг 80км. Овај владар иза себе оставља велики број натписа, што имплицира дуготрајну владавину. Чини се да је био један од најспособнијих, и свакако један од најуспешнијих монарха. Он је наставио да својој власти потчињава територију краљевства Ману и то је обележио натписом који слави своју победу над вазалним краљевством. Исте године предводио је експедицију против Хетита на северозападу заузевши неке од њихових градова и продро је у земљу Алзи на изворима Еуфрата. Пре него што је његова владавина окончана потчинио је земљу Дијаус. Еуфрат је постао западна граница царства и у Палу Менуас је угравирао натпис на литици описујући свој марш кроз земљу Хетита и његово освајање Милида. На северу војске су се пробиле до Ерзерума. Победе у иностранству биле су праћене грађевинским радовима у матици. Краљевство Урарту је, у овом периоду, имало иновативне и амбициозне архитекте. Поменути канал је омогућио ширење винограда и воћњака што је довело до тога да је Тушпа стекла репутацију града баште. Локација престонице је била добро одабрана. На јужној страни, одакле су претили асирски напади, стена на којој је стајала била је скоро неосвојива. На северној страни је било језеро где је флота могла да лежи и обезбеди снабдевање намирницама.

Писани споменици из времена владавине његовог сина из времена владавине Меинуиног сина Аргиштија I и унука Сардурија II (око 755–735) садрже и анале уклесане у стену Ван и у стеле које су постављане широм региона. Они су Урарту извели све до Еуфрата и чак и даље према Мелитени и сиријској области Комагена. Овим су угрозили главни пут снабдевања гвожђем које се са планине Таурус допремало у Асирију. Урарту је кратко време потчинио под своју власт области западно од Еуфрата од Малатије до Халфети до 32 км од Алепа у северној Сирији. 

Асирски краљ Шамши-Адад V оставио је сведочанство о продору асирске војске све до престонице Ураратуа и заузимању 200 градова, вероватно недуго после смене на престолу супарничког краљевства. Ипак, Аргистис I је био достојан наследник свог оца. Из године у годину војска Урартуа враћала се са заробљеницима и пленом који су употрељавани за јавне радове. Забележено је четрнаест похода, који су резултирали успостављањем власти у Етију и Дајани иза Мелазгерта и Аракса. Најмање један поход био је усмерен против Хетита и Малатије.

Аргисти I покорио је Диауехи и горња и средња долина реке Арас постала је главни центар изградње, наводњавања и пољопривредних активности. Он је Краљевство Урарту учинио најмоћнијом блискоисточном државом свог доба. Основао је нови град, Аргиштихинили, на Араратској равници, који ће касније постати други град краљевства и преименован у Армавир. Неколико пута су Урартски краљеви овог периода тврдили да су победили асирске војске, што је вероватно и било тачно. Аргистиса је наследио син Сардурис II под чијом владавином је Краљевство Урарту досегло крајње границе. Он је могао да се похвали победама над Асур-нираријем Vкоја је узроковала унутрашње немире у Асирији. Ашур, древна престоница земље, је прогласила независност у односу на Ниниву и започео је грађански рат који је омогућио да Сардурис несметано консолидује своју власт на северу. Међутим, ови немири су изродили снажног, и вероватно једног од највећих, асирских владара Тиглат-Палесара III. Он је немилосрдно угушио побуне, централизовао власт у Ниниви, реорганизовао је војску и учинио ју је најсавршенијим ратним инструментом у дотадашњој историји. Ускоро је Месопотамија била под његовом влашћу, затим и Сирија, и Самарија. Сукоб са краљевством Урарту је био неминован. Године 743. Тиглат-Палесар је опсео Арпад, кључни град у северној Сирији којем је Сардурис одмах пружио помоћ (иако су раније били ривали). Са њим су наступали и краљеви Малатије и Кумуха. Иако снажан, савез се показао недораслим у сукобу са асирским снагама. Урарту је изгубио Сирију.
У ово време може да се датира једно од значајнијих археолошких открића до којег су истраживачи дошли јесени 2022. год. Наиме, Крзисзтоф Јакубиак (Krzysztof Jakubiak), археолог са Универзитета у Варшави (University of Warsaw)  је водио ископавање на западу Јерменије на локацији древног града Мезамор (Metsamor). О граду се мало зна, али јасно је да се пре асирских освајања простирао на 247 хектара и да је основан у 4. миленијуму пре Хр. У граду је пронађена гробница са златним привесцима. У граду су откривени и остаци са великом количином органска прашкасте супстанца која је покривала подручје и коју су сакупили 4-5 врећа. Археолози су претпоставили да је у питању пепео, али се показало да су питању остаци пшеничног брашна, што је потврдио и стручњак за археоботаничаре. То је показало да су археолози ископали древну пекару. Процене су да је у њој било стационирано до 3,5 тоне брашна и да је служила за масовну производњу. Откривене су и пећи додате након изградње зграде, која је оригинално имала другу намену. Зграда је једна од најстаријих познатих грађевина те врсте са јужног Кавказа и источне Анадолије. Коришћена је између касног 11. и раног 9. пре Хр. и представља сведочанство високог степена урбанизације Урарту краљевства.

 

Асирски цар је наставио освајања и 735. год. нашао се пред престоном Тушпеом. Сардурис се затворио у своју цитаделу која се показала неосвојивом а Тиглат-Пилесар је био приморан да се задовољи уништавањем града у његовом подножју, масакрирањем његових становника и подизањем статуе самог себе испред тврђаве непријатеља. Затим је опустошио земљу и вратио се у Ниниву, остављајући за собом рушевине. Ови догађаји су дорпинели побуни и државном удару који је на престо Уратуа довео краља Руса I (асир Урса). Иако се Руса назива сином ранијег владара, асирски документи говоре да су потицали из различитих градова. Могуће да су они били даљи рођаци који су припадали краљевској породици у ширем смислу. Коначно, чини се да је Саргон II у потпуности избрисао Краљевство Урарту као могућег конкурента у региону. Иранско Краљевство Мана потпомагано Асиријом било је у спору са племенима које је подржавало Краљевство Урарту.

Заокупљен овим дипломатским активностима, Урарту није схватио да Асирци заправо припремају отварање другог фронта против њихове државе. Док су се асирске снаге бориле окупиране на истоку, Амбарис табаласки и Мид фригијски се удружују са краљем Русом. Саргон реагује брзо, напада Табал и заробљава Амбариса, његову породицу и племиће његове земље, који су сви одведени у Асирију. Табал је припојен као асирска провинција. Оставши без помоћи савезника, Урарту је био значајно ослабљен. Скитска племена су нападала ослабљено краљевство али значајан ударац задаје номадски кавказски народ Кимеријци. Напали су Урарту око 714. год. пре Хр. Снаге краља Руса I су претпеле страховит пораз а сам краљ је побегао са бојног поља. Добивши овакве информације Саргон је одлучио да оконча све тежње Краљевства Урарту да утиче на догађаје изван матице. Прво је заузео Кархемиш, кључни сиријски град натеравши северни савез да подели снаге. Уследио је силовит продор. Градови и села су спаљени и Саргон се коначно нашао на северној тачки језера Ван.

Тврђава је остала неосвојена али је њена слобода откупљена данком. То, међутим, није задовољило асирског цара који се упутио до града Мусасира где је Руса депоновао своје блага. Место је важило за неприступачно за нападачку војску а и најмањи покушај блокирања пута од стране његових бранилаца значио би уништење за освајаче. Саргон је веровао у фактор изненађења и то се показало оправданим. Док је краљ Рус I очекивао да га асирске чете изнова опколе у Тушпи, Саргон је опљачкао главно светиште Урарта у Ардинију и однео Халдијев кип. Саргонов извештај о овим освајањима има облик писма богу Ашуру, описује фазе марша и коначни успех. Мусасир је освојен без отпора. Вазални краљ Урзана је побегао остављајући своје жене и породицу на милост и немилост освајачу. Несрећни грађани се гомилају на крововима својих кућа плачући и молећи животе од освајача пак пузећи пред њима. Храм је похаран а огроман плен однесен и из храма и из палате. Ред за редом натписа набраја шта је све узето (злато, сребро, драгоцено дрво и камење, слоновача и богат намештај, сребрна чаша краља Руса, пехари из земље Табала и сребрне кадионице, златни штитови, који су висили по три са обе стране храмских врата, златну полугу обликовану у облику абубуа тј. потопног змаја који седи на људској руци, дванаест сребрних штитова украшених главама лавова и дивљих волова, кревет од слоноваче са сребрним душеком на коме се веровало да лежи божански пар...).

Чувши за ту трећу несрећу урартански краљ је починио самоубиство. Иако су војни неуспеси окончали сву политичку моћ Урартуа краљ Аргишти II и наследници наставили су краљевску традицију развоја природних ресурса земље. Аргиштa II се определио за унутрашње проширење - развијена је земља дуж Аракса, тако да археолози проналазе више насеља из 7. него из 8. в. пре Хр. Преко Трапеза су остварени трговачки контакти са Грчком, што објашњава зашто лавови у грчкој уметности овог периода подсећају на лавове које су правили вајари из Урартуа.

Год. 685. пре Хр, краљ Руса II основао је важан северни град Теишебаини (данашњи Јереван). Други важни центри Урартуа били су Бастам, Кармир Блур, Адилчеваз и Ајанис а култура Урарта не само да је преживела већ је наставила да цвета. Руса II је био амбициозни владар. Он тврди да је освојио Мушке, Хете и Халитуа. Међу Минима је такође признат његов ауторитет а чини се да је покушао да успостави савезништво са Асиријом. Он шаље изасланство Асурбанипалу честитајући му победу над Еламитима. То исто чини након неколико година у његов наследник Сардурис III. Историјски догађаји током владавине његових наследника нису јасни али чини се да су они, заједно са фригијским владарима, почели да подржавају антиасирске побуне и северној Сирији и јужној Анадолији. После једног века развоја, плодна земља је постала природна мета номада који су живели северно од Кавказа. Проблем је у томе што је ово период када се окончава и писање асирских извора будући да је Нинива пала пред Вавилонским и Медијским снагама.

Теишебаини, један од значајних градских центара краљевства, уништен је у изненадном скитском нападу, о чему сведоче трагови пожара, трокраки врхова стрела (типични за Ските) и пуне градске житнице, оружаонице и ризнице изненада и у журби остављене између 594. и 590. год. пре Хр. Вероватно је да су различити градови Урартуа у различитим временима подлегли различитим народима током периода од две или три деценије. Ослабљено номадским упадима краљевство је могло бити лак плен Вавилоњанима али они нису показивали интересовање за освајање ових планинских области. То су учинили Медијанци 7. и почетком 6. в. Медијско заузимање није потврђено писаним изворима али чињеница је да је 585. пре Хр. медијска војска водила битку код реке Халис у централној Турској против лидијског краља Аљата. Ово је могуће само ако су Медијани нашли начин да прођу кроз Урарту.

Територија је интегрисана у доцније Персијско царство Кира Великог.У другој половини 6. в. пре Хр. Урарту је био сатрапија Ахеменидског царства. Сатрап је боравио у палати у Еребунију, у модерном Јеревану, где је идентификована ападана (престолна сала), који је доцније постао престоница независног јерменског краљевства. Јерменија је, стога, наследник овог древног краљевства. Међутим, Јермени нису једини наследници древних племена и народа који су несељавали тамошње просторе. Не сме се заборавити да су Курди, староседелачки народ који опстаје на ветрометини немирног Блиског истока, такође наследници древног Краљевства Урарату.[1]

Данас има мало сачуваних објеката али се пример Урарту-архитектуре може видети на рељефу у палати цара Саргона на којем је приказан Халдијев храм у Ардинију пре асирског разарања. Зграда има трем са шест стубова и троугласти фронтон. Са спољних зидова су висили штитови а са обе стране улаза налазила се урна. Најбоље очувана тврђава овог древног краљевства је у Еребунију (близу савремене јерменске престонице, Јеревана). Изграђена је за време владавине краља Аргиштија I а импресивни делови утврђења и данас стоје. Типичне карактеристике су масивни зидови ослоњени на камене темеље направљене од великих квадратних блокова и подупрте кулама. Асирски рељефи који представљају ова утврђења показују да су ове куле биле назубљене и да имају прозоре. Њихов опстанак од антике је сведочанство грађевинских вештина Урарта, посебно имајући у виду да је регион подложан честим и снажним земљотресима.

Дворске зграде су имале више одаја и великих сала. Биле су покривене кровом ослоњеним на централни стуб. Балкони су имали више редова стубова и били су отворени ка двориштима и оставама у којима су се, у великим грнчарским посудама (од по 750 литара), чувале намернице. Коришћени материјали укључују велике блокове који су спајани али не и малтерисани, обрађене камене блокове и опеке од блата. Кров је рађен дрвеним гредама или бачвастим сводовима од ћерпича. Подови су били од камена док су у престижнијим зградама коришћене велике базалтне плоче а постоје примери и полихромних мозаика великог камена са геометријским дизајном. Унутрашњост зидова је могла бити осликана, украшена бронзаним плочама или резаним каменом црвене, беле или црне боје.

Иконографија је рађена на гипсуу а сачувани фрагменти приказују сцене са животињама, митским бићима, процесије богова и сцене из свакодневног живота попут пољопривреде и лова. Позадине су обично беле, обриси су нацртани црном а плава и црвена су најчешће коришћене боје. Врата су направљена од дебелих дрвених дасака и закључана помоћу бронзане браве са шаркама.

Пронађени остаци сведоче да је Краљевство Урарту имало богату материјалну културу. Високо развијено је било грчарство и обрада бронзе. Обрада метала има дугу историју у региону, која датира од 10. миленијума пре Хр. Занатлије у краљевству Урарту производиле су накит, шлемове, котлове украшене животињским или људским главама око обода. Метални производи били су ливени, рељефни, интарзирани златом или угравирани дезенима. Уметност је најпрепознатљивија у бронзаним скулптурама направљеним у кругу. Препознатљив је утицај Асирије, нарочито у избору тема (лавови, бикови, митолошка бића попут грифона и кентаура, војне теме, јахачи коња). Религијска уметност укључује бронзане фигурице истакнутих богова као што су Халди, Теишеба, Шивани и неидентификована богиња. Ту су и хибридне фигуре човека-рибе, човека-птице и човека-шкорпиона. Бронзани предмети који припадају краљевском дому су идентификовани натписима који су помогли да се идентификују Урарту дела пронађена изван Азије, као што су етрурске гробнице у централној Италији. Остали материјали који се користе у уметности Урартуа су слоновача, полудраго камење и јеленски рогови. Није сачувана ниједна камена скулптура великих размера, осим у фрагментима. Уметност Урартуа укључује симбол дрвета живота уобичајеног за месопотамске културе. Храмови су имали своје пољопривредно земљиште и били су важан елемент дражвне економије, културе и борбе за политичку превласт

Керамика припада истој класи као и она из ране Мале Азије, коју поново срећемо у нижим слојевима Асура и Ниниве. Честе су вазе са ручкама. Посуда су најчешће биле од углачане црне глине али постоји знатна количина која веома личи на грнчарију пронађену у Фригији а карактерише је фина црвена глазура. У неким случајевима, фигуре животиња у глини биле су причвршћене за њихове ободе. Због хладне климе становници Краљевства Урарту су носили кошуље које су сезале до пола ногу и тунике.

Рано писмо краљевства били су једноставни пиктограми али је ускоро преузет клинопис из суседне Месопотамије. Преживели клинописни натписи (око 400 примера) показују да је урартски језик био сродан хуритском. Скоро сви ови текстови се односе на грађевинске активности Урартских краљева. Блиски културни односи између Урартуа и Асирије поново су илустровани Урартском применом асирских идеограма за богове Адада и Шамша на њихове сопствене богове Теишебу и Шиванија.

Религија цивилизације Урарту која се развијала у периоду 9-6. в. пре Хр. била је јединствена мешавина староседелачких, хуритских и месопотамских веровања и симболике. На челу пантеона била је триада Халди, Теишеба и Шивини док је остатак пантеона укључивао још скоро осамдесет божанстава поменутих по имену (само на једном натпису). Велики број божанстава може се објаснити чињеницом да је Урарту религија усвојила богове и обичаје из Хурија и других месопотамских култура, које су биле помешане са аутохтоним урартским боговима. Такође, територијална експанзија Урартуа подразумевала је асимилација локалних богова у званични пантеон освајача. Многи од ових локалних богова били су тотеми и представљали су тако важне елементе или истакнуте природне карактеристике као што су вода, земља, сунце, планине, пећине и дрвеће, док су друга имала карактеристике повезане са анимизмом.Већина градова је добила свог локалног бога или богињу која се често називала по насељу, нпр. „бог града Кумануа“. Најпознатији примери таквих конвенција о именовању били су престоница Тушпа названа по Тушпуеи и важан град Теишебаини назван по Теишеби.

Халди, бог који је под владавином краљ Ишпуиниа постао врховно и мрачно божанство.

Повезивао се са ратом а често се приказује као човек без браде који стоји на бику или лаву. Сви ратови су вођени у име бога Халдија и њему је подношен извештај о њиховим резултатима. Највећи број натписа је повезано управо са овим божанством а храмови који су му били посвећени били су украшени даровима у оружју (мачеви, лукови, стреле, оклопи, шлемови, штитови) услед чега су његови храмови каткад називани домовима оружија. Бројни храмови, препознатљиви по четвртастим кулама са ојачаним угловима, изграђени су у част овог бога који је за Урарте био толико важан да су их понекад означавали као Халдијце тј. деца Халдија. Краљ је имао титулу Халдијевог слуге и сви ратови су вођени у име овог божанства чија је супруга била Арубани. У миродопским условима поштован је као божанство мудрости.

Значајно место имао је и соларни бог Шивани представљан крилатим соларним диском, вероватно под утицајем египатске религије и иконографије. Сиеларди је била богиња месеца а Сарди богиња звезда. Чини се да је потоња повезивана са вавилонском Иштар, и чак и са краљицом Семирамидом. Помињу се и Вода и Земља, из чега можемо закључити да се обожавање приносило на рекама и изворима. Вино је имало значајну улогу ужртвеном култу. Винова лоза, која је аутохтона у Јерменији, била је свето дрво у земљи а садња винове лозе од стране краља била је посебно свечана церемонија. 

Предхришћанска традиција је очувана у локалним предањима Јерменије, наравно преобучена у хришћанска предања. Фауст Византинац описује веровање из 4.в. хр. ере да ће Бог оживети храброг човека који је погинуо у борби, што је повезано са предањем из 4.в. пре Хр. Еру, Арменијев сином, који је погинуо у бици али се поново вратио у живот после боравка у подземном свету. Ово је, највероватније, локална обрада приче о Тамузију.

Религијска пракса поданика Краљевства Уратру обележена је приношењем бројних жртвених дарова у храни, пићу, оружју, драгоценостима. Жртвене животиње биле су бикови, краве, козе и овце. Сакралне локације су се често налазиле на отвореном или су биле уклесане у стене на којима су се налазила врата називана капија богова. Елита је сахрањивана у гробовима урезаним у стенама, појединачно или са једним или два члана породице. Гробнице владара су садржале делове ратног плена, натписе и описе дела и војних акција владара.

 

Урартски језик је преживео до хеленистичког периода. Многи урартски градови постали су локација важних насеља током антике а многа њихова имена су преживела и данас. Ипак, незабележено и непознато древним грчким историчарима, Краљевство Урарту је морало да сачека 19. в. хр. ере да би захваљујући археолошким ископавањима изронило из заборава и заузело своје место као важна регионална култура бронзаног доба.

Историја Краљевства Урарту остаје фрагментарна због недостатка проширених писаних извора и превеликог ослањања на потенцијално пристрасне изворе из савремених непријатељских држава. Ипак, преживели натписи, архитектура и артефакти, заједно са археолошким истраживањима, помогли су да се поново створи довољно детаљна историја која указује на несумњиву важност једне од најутицајнијих древних култура у региону. Новија открића, међу којима је и проналазак остатака средишњег светишта Урарту краљевства у области ирачког Курдистана (https://bkcentar.rs/sr/blog/u-iraku-pronadjen-davno-izgubljeni-legendarni-hram-predstavljanje-rezultata-otkrica-koje-je-moralo-da-ceka-gotovo-citavu-deceniju), наговештавају да постоји нада да ће нова истраживања и ископавања додатно осветлити ову древну цивилизацију и омогућити нам боље упознавање са овим значајним делом древнооријенталне прошлости.

 
[1] Прве студије о пореклу Курда започели су, током 18-19. в. италијански мисионари Маурицио Гарзони (1734-1804) и Ђузепе Кампаниле (1762-1835). Временом се кристализовало неколико теорија. Курди се традиционално а на бази лигвистичких истраживања или боље речено претпоставки, представљју као индоевропски народ пореклом из Ирана, услед чега претежно и гороворе ирански језик. Курди су, тако, сматрани сродницима северноиранских Медијаца. Овакво схвататање изведено из претпостављене језичке сличности данас се сматра неоснованим. Слично, теорија о југозападном иранском пореклу заснована на сличностима између персијског, белуџиског и курдског језика у периоду тзв. средњег Ирана (4. В. пре Хр-9. Хр ере) је наишла на снажна и аргументована оповргавања. Коначно, поједини научници су заговарали пре-индоевропско порекло Курда. Међу њима се истакао историчар грузијског порекла Николај Јаковлевич Мар (1864-1934) и Ефраим Авигдор Спајзер (1902-1965), оријенталиста, дугогодишњи председник Одељења за оријенталне студије (1947-1965) на Универзитету Пенсилваније, САД. Они су сматрали да су Курди потомци Гутија, аутохтоног народа. Немогућност да се порекло Курда објасни методама упоредне лингвистике навело је британског иранисту Дејвида Нила Мекензиј, професора иранологије на Универзитету у Гетингену (1975-1999) да истакне како је решење овог проблема потребно тражити ван лингвистичких доказа. Три деценије касније појављује се студија генетске удаљености 18 испитиваних популација у Евроазија и показује се општа генетска сличност Курда и других блискоисточних популација. Неколико година касније, Гернот Виндфухр, водећи иранолог нашег времена, Курде је поделио у три групе 1) западни (каспијски) Курди; 2) ирански (источни) Курди који говоре персијски и паштуни; 3) средишњи Курди (ирачко-сиријско-анадолска група). Слична (донекле комплекснија) подела тзв. курдког комплекса примењује се у савремним истраживањима која обухватају истраживање и Курда Туркменистана, као и генетске сличности између Курда и Јевреја. Генетска истраживања показују да су Курди у значајној мери потомци најстаријих народа који су обитавали на просторима Евроазије и да скоро све курдске секвенце припадају прилично хомогеном европском/западноазијском скупу секвенци ДНК тако да Курди могу представљати потомке првих пастира који су заузимали висоравни Курдистана од првог неолита.Постоје потпуно различите популације и слојеви предака савремених Курда. Њихови корени сежу у Анадолију, северну Месопотамију и северозападни Иран (област Заргос планина). Налаз истовременог присуства курдских предака од источне Анадолије до Загроса показује да Курди немају порекло у једном човеку, пару или породици, као и да не потичу из једног места, области или региона. Древно станиште курдских предака нарочито је заступљено у брдским и планинским подручјима где су их древни месопотамски писари називали горштацима (сум. крд; акад. куарду) описујући их као нецивилизоване и одвише ратоборне. Повезују се и са гути-народима (каткад називаним Умман-манда) који су постали значајан фактор у времену по окончању акадског и доцније старовавилонског царства. То су биле етничко-племенске скупине војних номада које су ратовале чак и са неким од сумерских краљева. Према митовима, створили су их богови као непријатеље цивилизације за дело разарања. Дошли су из источне Анадолије, ушли на крајњи север Месопотамије, уништили Гутиум и Елам, и на крају су их сами богови поразили. Истраживања сугеришу да су се са тим древним прецима Курда сјединили доцнији хуритски народи. Они су током 2. миленијума пре Хр. образовали Краљевство Митани. Оно је имало значајну улогу а преко доцнијег хетитског усвајања хуријанског предања и снажан културолошки утицај у региону. Овом синтезом створено је оно што се у савремним истраживањима назива хуро-урартски ентитет који је постао доминантан у областима данашњег Курдистана. Установљено је, такође, да су Јевреји ближе повезани са групама на северу плодног полумесеца (Курди, Турци и Јермени) него са својим арапским суседима, и да Јевреји, Јермени и Курди припадају аутохтоном становништву Блиског истока и Анатолије који су били оснивачи европске и блискоисточне цивилизације.

Извори:

http://historyofkurd.com/english/2022/03/04/urartu-civilization/
https://www.smithsonianmag.com/smart-news/armenia-bakery-flour-discovery-180982247/?utm_medium=social&utm_source=facebook&utm_campaign=editorial&utm_term=632023&utm_content=recent&fbclid=IwAR0VrseFtym7ShvTs7Eat3TjTvmYJWdJex1yJxnvng2YFcMVE4VOJV6AbY0