Постоје одређена неслагања о томе да ли је прича о Јуди и Тамари (Пост 38) део приче о Јосифу или је интерполација, односно морално-етиолошки уметак који има знатне сличности са Књигом о Рути не само у тематици, већ и чињеници да говоре о пореклу цара Давида. Према овим читањима, главна сврха приповести је да укаже читаоцима који се суочавају са крахом давидистичке династије како, иако увек изнова очигледно на ивици изумирања, јудаистичка лоза је довела до рађања цара. Овим се, међутим не може објаснити место целине у садашњем контексту. То је приметио и писац Јубилеја па причу о Јуди и Тамари ставља на другу локацију (Јуб 40-41).

Овај моменат контекста је видљив и у промени просторне равни. Географске карактеристике су сочиво кроз које се прича. Промена локација даје нову перспективу наративу. Наративно сочиво руралног Ханана у супротности је са луксузом Потифаровог дома или египатског двора. Сигурност, топлина и удобност Потифаровог дома у Пост 39, стоји насупрот грубој реалности  свакодневног живота у Ханану у саги о Тамари. Наратор евоцира један свет тешкоћа и хаоса, а затим свет удобности и структуре. Јосиф је можда роб у Египту, али за њега нема тешког физичког рада као за његове сународнике (Пост 38:23).

Алтер је, међутим, показао бројне језичке везе између Пост 38 и околне приче. То показује да је наратив о Јуди и Тамари добро интегрисан у контекст.Тамарин захтев да Јуда препозна личне ствари(Пост 38:25) подсећа на захтев Јаковљевих синова да отац препозна Јосифову окрвављену тунику (Пост 37:32). Исти глагол  фигурира и на другим местима у приповести (Пост 42:7-8). Паралелна радња приказује одећу као средство преваре. Тамара користи одећу да превари Јуду и тако обмањује варалицу. У паралелној завери у Египту, Потифарова жена користи одећу да би оптужила Јосифа (Пост 39:12-18). Пост 38 обрађује теме аутономије, аутентичности и ограничавања, посесивних односа, ривалства, егоцентричности и идентитета које прожимају Јосиф-наратив. Епизода има исто окружење као и друге - атмосфера дома у којем Јуда управља слично Јакову. Јудин однос према његовом најмлађем сину је посесиван. Тамара сетретира као предмет или оруђе (38:6.8) и блудница (38:15).Главни разлог за Онанову злобу била је управо љубомора и ривалство које се, као и у претходном поглављу, (38:9) завршава смрћу (38:7.10).

Догађаји из Пост 38 имају важне импликације за разрешење приче о Јосифу (Пост 44:18-34). Јуда се мења током овог поглавља и та промена му омогућава да одигра кључну улогу. Рођење његових близанаца представља познату тему Постања о преферирању млађег сина.Јудин сексуални чин са Тамаром у супротности је са врлином Јосифа.У ширем наративу, постоји претња смрћу (37:32–35; 42:2). У Пост 38 налази се смрт Јудине жене и прва два сина (38:7.10.12). И Јуда и Јосиф су издвојени од браће и отачког дома.  Два кључна момента поглавља су Јудино напуштање браће и присаједињење Хананцима и његово општење са женом коју је препознао као блудницу. Овај је поступак у супротности са Јосифовим поступком. Прича о Јуди и Тамари може имати независно порекло, али је у свом садашњем облику вербално и тематски интегрисана са контекстом у којем се сада налази и не може се изузети из наратива а да се не умањи део његовог богатства.

Закључак Пост 37 оставља у неизвесности и одлагање разрешења подстиче напетост. Структура Пост 38 одражава структуру целе приче о Јосифу.[1] Аутор је намерно укључио Пост 38 као међупростор и мост између Пост 37 и 39. Пре него што пратимо Јосифа у Египту, наратор нас прво позива да размотримо Јудине поступке.

Чак и наизглед неповезана са наративом, ова животна прича (Пост 38) служи да би читаоцу пружила осећај протока времена. Пост 39 прати идеолошку раван за Јосифа у Египту. Наратор експлицитно показује да је Бог био присутан с њим све време (Пост 39:21). Идеолошка или богословска раван кључна је за Јосифову нову ситуацију заплета у Египту јер показује да ће га Провиђење заштитити и трансформисати  упркос новим тензијама и компликацијама.

Чини се, заправо, да је прича Јуда-Тамара дигресија, али веома значајна. Јуда напушта породицу, баш као и Јосиф, али својом вољом. Жени се и има децу, али је сведок њихове смрти. Тамара обмањује њега који је играо улогу у обмани оца. Тамарини поступци снажно утичу на Јуду. Када препозна ствари, он препознаје и грешку и признаје кривицу. Остаје да се види је да ли ће Јуда бити промењен догађајем или ће се вратити на своје старе путеве. Могло би се рећи да је ово детаљ који омогућује разумевање Јудине трансформације из лика који предлаже продају брата, до личности која се нуди у замену за њега.

Могуће је да је Јуда вођен практичним разлозима напустио очински дом у брдско-планинским областима приближавајући се градским равничарским средиштима Ханана. Можда је повезивање са Хананцима имало за последицу неваљалство његових синова (Пост 38:7). Приповест почиње извештајем о томе да је Јуда напустио породични дом и оженио се Хананејком која остаје безимена. Она је значајна само као посредник развоја приповести. Јуда са супругом има три сина и првог од њих жени Тамаром. Првенац, Ер, умире пре него што је постао отац остављајући Онана да му подигне семе. Онан такође умире а да није постао отац. Штавише, текст бележи да су и Ер и Онан убијени зато што су били зли у Господњим очима. Пошто је недавно изгубио  два своја сина, оба у вези са Тамаром, Јуда то одбија да да трећег сина Тамари. Наратор бележи да је после смрти двојице Јудиних синова умрла и његова жена. Читалац примећује да Јуда није нарочито погођен њиховом смрћу. Тиме се прећутно супротставља заувек ожалошћеном Јакову.Брз ток приче говори да ово није средиште целине. Успоравање које следи привлачи и пажњу читаоца. 

Јуда обећава Тамари да ће је Сила узети за жену, али увидевши неистинитост његових речи Тамара преузима иницијативу, узима ствари у своје руке и обукавши се као блудница сачекује Јуду на путу за Тимну (38:12-23). Узима Јудин печат, врпцу и штап као залог. Три месеца касније, Јуда сазнаје за Тамарину трудноћу и наређује да је спале (38:24). Тамара, међутим, даје доказе да је отац нерођене деце није нико други до сам Јуда (38:24-25) а он признаје да је Тамара праведнија од њега (38:26). Извештај о Јуди и Тамари завршава се рођењем близанаца, деце која јој обезбеђују будућност и сигурност у Јудиној породици. Јуда је изгубио два сина и боји сегубитка трећег, али је уместо тога добио још два (а био је на ивици да их погуби). Бити отац није исто што и бити син. Губитак сина није исто што и нестанак брата. Можемо претпоставити да је Јуда овде научио значајну лекцију.

Пост 38 наставља тему авраамског обећања. Поглавље може да се подели на четири подцелине, од којих нас у овом тренутку нарочито занимају две. Најпре се говори о рођењу Јудиних синова (ст 1-5), а затим неуспеху у остваривању даљег потомства (ст 6-11). Тамара постаје удовица без деце и мужева, а остављање семена се враћа у фокус (уп. Пост 15:5; 17:7-8).Наративна камера често прати Јуду који путује, насељава се, жени се, добија три сина од којих два умиру. На крају сам постаје удовац (38:1-12). Прећутно се пореди Јудино неустручавање у задовољењу сопствених жеља са хроничним занемаривањем потреба снахе Тамаре (ст 13-24). Он није описан као херој, већ као човек халапљив на профит и подложан испуњењу сопствених жеља и Тамара рачуна на то. Ипак, у основи он је практичан. Није идеалан, али је и искрен у тренутку кризе. Показао се грубим, непоштеним, манипулативним, лишавајући оца сина; али је такође спреман да буде великодушан, отворен, изманипулисан и лишен синова. Спреман је на саможртвовање, и то  је промишљени чин који је повезан са болним животним искуствима (42:36). Бакхтиновим језиком речено, не можемо дефинитивно да продремо у Јудину свест, већ можемо само да сагледамо његову оцену сопственог искуства. Оно што је Јуда мрзео као син, учинио је као отац. Захваљујући вештини Тамаре, спасен је од сопствене глупости.

Напетост у погледу преживљавања Јудиног потомства помера радњу напред. Јудини синови не успевају да наставе лозу, али се целина завршава тако што Јуда на крају добија још два сина, близанце које му је родила Тамара. Одељак почиње у стању стабилности са записом о томе како се Јуда оженио и имао сопствену децу, али се ситуација брзо дестабилизује. Напетост достиже највишу тачку када Јуда осуди Тамару. Читалац се пита да ли ће и сам Јуда бити убијен због своје очигледне злоће, попут својих синова и да ли ће погубити сосптвене нерођене синове. Јуда није равни лик  у приповести. Он се суочава са последицама поступака и поштеђен је, па чак и сазрева. Његово признање води распелту и уздиже ниво моралног понашања који га надаље прати. Нестао је Јуда који кује заверу, презире породичну традицију ендогамног брака, занемарује левиратска права снахе, општи са блудницом и драконски суди члану породице. Пројављује се Јуда који каже оцу пусти дечака са мном... Ја ћу сам гарантовати за њега (43:8-9) и говори у име браће нудећи се као жртва (Пост 44:18-34). 

Већина тумача ову секвенцу Јосиф-наратива тумачи управо из перспективе Јудине трансформације. Запитајмо се, међутим, ко је била жена ко је својим поступком ту трансформацију индуковала? До сада овог тренутка и неупућени читаоци су схватили неке ствари о Тамари. Прво што сазнајемо о њој је да је Хананејка. Приповедач не даје оцену Јудиног увођења не-израилке у породицу. Занимљиво је да њено име значи урма, то је дрво које може да донесе обилне и драгоцене плодове, али плодност урме није осигурана; мора се опрашити директним људским деловањем. Тамара наговештава да има потенцијал за рађање, али ће њена плодност бити угрожена.

Према неки схватањима, Јудин прворођенац није хтео да остави потомство не желећи да трудноћа наружи лепоту његове супруге Тамаре. Тамара, као млада и бездетна удовица, имала је право на левиратску заштиту (Пнз 25:5-10; Рт 3-4). Јуда је требао да Онана саветује у том правцу (Пост 38:8), али иако општи са Тамаром, Онан спречава испуњење левиратског закона покушавајући да свом детету обезбеди првенаштво, што доводи до његове смрти (Пост 38:9–10). Јуда Тамару шаље кући правдајући се недораслошћу сина, иако је уствари желео да га сачува.. Тамарино враћање оцу уз одлагање испуњења левиратске обавезе ствара напетост. Вероватно је сматрао да не треба три пута искушавати судбину.

Компликација почиње из почетне ситуације смрћу Јудине супруге (Пост 38:12) тј. окончањем периода жалости и његовим одласком у Тимну на стрижење оваца (Пост 38:12). Тимна се налазила у брдовитом крају јужно од Јерусалима (уп. ИНав 15:10). Одлатак у Тимну је прва описана акција Јуде после силаска од браће. Тамара схвата да су јој права одузета и преузима иницијативу осмишљавајући смео план. Прерушава се у блудницу и седа поред пута којим Јуда путује. Он јој прилази обећавајући јој јаре (јарца), животињу која се у антици сматрала светом за богињу љубави. Чини се да се она прерушила у сакралну блудницу, жену која је учествовала у култовима плодности.

Главни потез Тамарине завере је обезбеђивање залога које је идентификацију власника учинило сигурном. Печат је био цилиндричног облика, монтиран на иглу и окачен врпцом, а носио га је власник као део с одеће. Отисци печата су коришћени као потпис. Тамарино понашање и разборитост показује мудрост која одјекује вавилонским утицајем. Залоге које је узела имале су значење. Врпца је ношена као знак човековог достојанства, печат као ознака власништва и штап који је сугерисао старешинство. Супротност је јасна, Тамара је мотивисана дужношћу, Јуда је вођен његовим жељама, неодлучан и пожудан.  Оставио је своју браћу изложивши се ризичној акцији и у времену жалости тражи блудницу, обликујући антипод Јосифу. Тамара је, практично, преварила варалицу. Јарац се, такође, користи у вези са ранијом сценом (Пост 37:31 уп. 38:17).

Последица разоткривања Јуде чини Тамарину праведност јавном. Неки сматрају да је изрицање смртне пресуде Тамари у складу са Мојсејевим законом, али чини се даизречена казна нема упориште ни у Мојсејевом ни у Хамурабијевом закону (Пнз 22:21–24). Јуда је погрешио по две тачке: одбио је да јој да да свог сина Тамари за мужа и починио прељубу с њом, а ипак је спреман да јој изрекне смртну казну. Тамара је уздржана (Пост 38:25). Она је ово очекивала, не говори у своју одбрану и не тражи милост, већ у последњем тренутку, она своје оправдање чини што је могуће јавним и драматичније потпунијим. Јуда је представљен као неко ко није успео да изрази тугу и олако изриче суд, док Тамара показује храброст занемаривањем конвенционалних предрасуда. Након што се сазна да је он крив за ситуацију, Јуда изјављује: она је праведнија од мене (Пост 38,26). Ова изјава показује да је Јуда човек од части и Тамарино понашање је оправдао сопственом неправдом.

Плодоносни контраст између Тамаре и Потифарове жене појављује се када се два текста читају упоредно. Тамарин чин био је подстакнут жељом да испуни одговорност према преминулом мужу. Потифарова жена је покушала да прекрши одговорност према живом мужу. Коначна ситуација је повезана са почетном. Јуда је крајњи чувар дома Израиловог. Он је родозачетник племена из којег ће доћи Давид (Рт 4,12–22). Ово није само стара племенска прича већ важна карика у главној теми – указивање на свагда присутну, мада не и увек видљиву руку Божију. Обе приче завршавају се списком потомака као симболом наставка живота. Живот се чува и унапређује упркос реалној могућности смрти. Тамарин очајнички поступак не изазива никакву осуду Торе. У случају левиратског брака, чини се да су средњовековни равини били усредсређени на значење, а не састав предања. Та тема се препознавала као једна од великих тајни Торе.

Древни извори сведоче о познавању праксе венчања са снахом-удовицом без деце. Не знамо да ли је то био обичај који је претходио Јудином. Према неким схватањима Јуда је инаугурисао заповест о женидби бездетном удовицом. Занимљиво, иако се чини да је закон о левирату ограничен на очување мушких линија, вреди напоменути да је Давидова ћерка, Авесаломова сестра, такође по имену Тамара, не нестаје у потпуности након што ју је Амнон силовао. Авесалом њено име даје својој кћери (2Сам 1:13; 14:27б).

Описана Тамарина акција истиче јунаштво којим се она бори за своја права у породици мртвог мужа. У последњем делу поглавља (ст 27-30), коначно са Тамарина два сина, криза је решена. Тамарин поступак не решава само њен сопствени проблем бездетности, већ доноси благослов Јуди ширењем његове породице.Велики део драме поглавља повезан је са чињеницом да је у питању лоза из које ће се родити Давид. Обећана линија очувана жива упркос недостојности Јуде. Ово потврђује и сам Јуда признајући да је Тамара праведнија (ממני צדקה, ст 26). Употребљени израз раније се користио да опише Ноја, који је и сам био посредник спасења и извршитељ божанске воље (Пост 6; Пост 7:1). Књига Постања је пуна прича о Божјој безусловној верности, што је повезано са причом о очувању царске лозе преко Јуде.Пост 38 у целини показује да се главно (ако не и једино) интересовање врти око рађања детета и тиме око Авраамовог обећања. Рођење близанаца, Переза и Зере, осигурава наставак обећане лозе и нуди предзнак испуњења обећања. Још један мотив је значајно приметити – мотив обмане од раније присутан у приповестима о праоцима, па и у самом Јосиф-наративу. Обмана се позитивно оцењује када починилац превари онога ко му је раније учинио неправду како би повратио ненарушено стање, а да притом не нанесе штету жртви- истичу неки аутори.

Шта Бог мисли о свему овоме? Читаоцу није речено, али Тамара рађа близанце, а генеалогија јудејске лозе се наставља у Рути 4 са коначним рођењем Давида. Да Господ може створити Давидову лозу и из таквог семена представља део поенте ове приче. То што је Тамара Хананејка  додаје тежину. Тамара је описана као жена која жели дете по сваку цену, занемарује обичаје и закон, чак чини инцест и ризикује живот и част. У ствари, ова прича, која се понекад сматра неприхватљивом, круна је књиге Постања и Тамара је једна од њених најугледнијих жена. Пост 38 супротставља Тамарино ћутање (ст 1–12) и њену задивљујућу асертивност након тога. Алтер је ово приметио као типично ефикасну технику убрзања/успоравања. Тамарино преговарање са Јудом на раскршћу је привукло велику пажњу, јер подсећа на блискоисточну чаршију. То што се Тамара налази на раскрсници, (употребљени јевр. Израз буквалн значи отварање очију) је задивљујуће иронично – њихов чин ће отворити Јудине затворене очи за левиратске обавезе. Јуда не препознаје снаху, а она заиста седи на раскрсници живота.

Шта је, међутим, њен прави мотив? Може се оправдано претпоставити да је Јуда обавестио Тамару, као странца, о својој породици, узвишеној мисији, чак и о божанском обећању. Оно се односи и на њу, и он јој даје првенца чиме јој указује поверење. Тамарина настојања су, стога, безрезервни труд да делује у сагласности са промислом и добије дете изабране породице. Целокупна наративна тензија ове приче окреће се око Тамаре као странца, што додатно је појачано асоцијацијама на Тамару у Књизи о Рути 4. Можда ова приповест јесте интерполација у најбуквалнијем смислу речи, јер показује Тамарина настојања да се убаци – и то са задивљујућом одлучношћу – у велику причу, у огромну игру догађаја, за које је сазнала по Јаковљевим упутствима, и није смела да буде изостављена из тога ни по коју цену. Тамара је себе уметнула у ту велику причу чија је наша прича. Глумила је фасцинантну заводницу, блудницу поред пута, да не би остала по страни, немилосрдно се понижавајући да би била подигнута. Није намеравала да буде остављена у историјском ђубришту. Она се свесно гура у причу о Јосифу и представља тријумф духа над крвљу. Томас Ман је ово на фантастичан начин разрадио у својој књижевној обради библијског наратива. Он описује Тамару која је седела пред Јаковљевим ногама и била је занесена његовим причама о духовној величини и месијанској породици. Тамара је постала истински верник.

Реакције на ову причу показују чудну линију поделе између хришћанских и јеврејских тумача. Филон и Ј. Флавије нису се бавили овом епизодом, Мидраш и Талмуд позитивно се односе на Тамарину причу, као и средњовековни коментатори. Равини су одобравали Тамарино оклевање да јавно срамоти Јуду. Талмудски одломак наводи Тамара као модел уздржаности у погледу јавног срамоћења (уп. 1Сам 1–2). У равинским тумачењима, оно што је Тамара урадила, ма колико неконвенционално, имало је оправдање. Док јеврејски тумачи прихватају и оправдавају Тамару, хришћански су веома уздржани па и антагонистички оријентисани. Нпр. Мартин Лутер инцидент сматра срамотним и нечим што не припада Библији. 

Лик Тамаре остаје мистерија. Успева, али мотиви и средства њеног успеха су, у најмању руку, упитни. Она је први од неколико женских ликова о којима се говори у Постању.  Шта Бог мисли о њој? Читаоцу се обично не говори директно, али Тамара добија Јудино признање очинства, рађа близанце и постаје извор генеалогије јудејске лозе, која се наставља у Рути 4, а која кулминира Давидовим рођењем. Иако оци цркве задражавају извесну резерву према Тамарином поступку, не смемо да заборавумо да је она нашла место у Христовој генеалогији (Мт 1:3).

Понекад се Тамара препознаје као женску супротност Јакову, као танко прикривена транспозиција агонистичке борбе. Тамарин херојски циљ је више од живота. Од свих хероина Постања, Тамара је најживописнија, и најоткривенија и истовремено интензивно софистицирана. Несаломива је и не прихвата пораз. Њена воља је усаглашена са вољом Јахвеа и десет генерација касније води до Давида, Јахвеу најомиљенијег од свих људи. Оно што је најважније, она зна да је она будућност и оставља по страни друштвен конвенције како би дошла до своје истине, која ће се испоставити као Јахвеова истина. Чувено преименовање Јакова у Израила, који се борио са Богом и људима и победио (Пост 32:29) може да се снажно примени и на ову јунакињу. Тамара представља истински оригинал, а ипак стоји унутар углађене традиције библијских жена као јединствени пример неизраилке. Ревека јој је донекле претходница јер њена спремност (ја ћу отићи) сведочи одлучности карактера. Ревекин чин покривања велом, драматично наглашава Тамарин. Као што Ревека претходи Тамари, Тамара претходи Рути (Рт 4:12. 18–22). Рута, као и Тамара, чини критичну карику у ланцу генерација. Тамара и Рута су започеле живот као неизраилке, обе су имале неплодне бракове, и драматично и неочекивано спајају своју судбину са судбином Израила.

 
[1]  | Јосиф-наратив  | Јуда-Тамара наратив  | Опис
| Пост 37                      |  Пост 38:1–11                | Општа породична слика   
| Пост 39–47               | Пост 38:12–16               | Људске иницијативе 
                                                                                      главног јунака 
                                                                                      (Бог иза кулиса) 
                                                                                      да  исправи неправду
| Пост 46:8–27; 48-50  | Пост 38:27–30             | Генеалошки сажетак 
                                                                                      наредних потомака 

Извори:

Wojciech Sebastian Werhun, Autonomy and authenticity: Joseph'spersonal journey towards freedom andtruth, Boston College Electronic Thesis or Dissertation, 2019.

Richard J Clifford, Genesis 37-50: Joseph Story or Jacob Story?” y The Book of Genesis: Composition, Reception, and Interpretation, Leiden: Brill, 2012.

Esaies de-s Ia Lawman Mourna, Responsibility in the Joseph Narrative (Gen 37-50), Submitted in fulfillment of the requirements for the degree of master of theology in the subject Old Testament at the University of South Africa, November  2008.

Donald В. Redford, A Study of the Biblical Story of Joseph Genesis 37-50, Leiden E. J. Brill, 1970.

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37 as Introduction to The JosephNovella, Thesis,Technological University Dublin - Blanchardstown Campus Submitted to The Pontifical University, Saint Patrick’s College Maynooth, 2021.

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt: Echoes of the Garden Narrative in the Story of Joseph and His Brothers, A Dissertation Submitted to the Faculty of the Graduate School, Marquette University, in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy, 2009.

Dylan Ellison, The Characterisation of Judah in Joseph Narrative: Genesis 37:1-47:27, A dissertation submitted in partial fulfillment of the requirements for the degree of Master of Theology (Biblical Studies), School of Religion, Philosophy and Classics Faculty of Humanities Supervisor: Prof. Gerald West 2012.

Eunjung Kim, A Parallel Structure between the Jacob Narrative (Gen 25:19-37:1) and the Joseph Narrative (Gen 37:2-50:26): The Purpose of God’s Election of the Patriarch, A Doctoral Thesis submitted to the Faculty of Theology of the University of St. Michael’s College and the Biblical Department of the Toronto School of Theology by the University of St. Michael’s College, 2013.

Franziska, Ede The Joseph Story: Diaspora Novella – Patriarchal Story – Exodus Narrative у The Joseph Story between Egypt and Israel Edited by Thomas Römer, Konrad Schmid, and Axel Bühler, © 2021 Mohr Siebeck Tübingen, German.

Emily Wilson, The Story of Joseph and Potiphar’s Wife: Thomas Mann’s Joseph and His Brothers and his Early Jewish and Christian Sources, A thesis presented for the B.A. degreeWith Honors in The Department of English and the Independent Concentration Program University of Michigan Spring 2009.

Samuel Arnet, Aspects of Jewish Identity in the Joseph Story уThe Joseph Story between Egypt and Israel,Tübingen, Mohr Siebeck, 2021.

Barbara Green, GOD’S HOLY SPIRIT: A BACKSTORY FROM THE JOSEPH NARRATIVE (GENESIS 37-50), Acta Theologica 2013 Suppl 17: 25-49.

Hoseung Lee,Joseph the Divine Trickster, Scriptura 121 (2022:1).

Alan t. Levenson, Joseph: Portraits Through the Ages, Jewish Publication Society, 2016.

Joseph as an "Anti-cain" figure in the book of Genesis. None (Ba Dissertation, 2023.