ВЕРА КАО ИЗЛАЗАК ИЗ РОПСТВА -18. део циклуса "Химна вере"

Посл. Јеврејима  11:29

 

У Јевр 11:29 писац Химне вере представља закључак досадашње приповести о догађајима повезаним са Мојсејем. Субјекат самог стиха, међутим,  није Мојсеј већ читав народ који, предвођен Мојсејем, пређе Црвено море као по сухој земљи (Јевр 11:29а).[1] Ове речи представљају сажетак библијске нарације описане у Изласку Изл 13:17–14:29 (упр. Дап 7:36). Чини се да писац следи септуагинталну варијанту Изл 14:22, али и да подразумева све оне бројне старозаветне стихове у којима је прелазак Црвеног мора схваћен као коначна и необорива потврда Божије силе, са једне, и његове спаситељске делатности у корист Израила, са друге стране. Треба рећи и то да се писац Химне највероватније терминолошки (а можда и концептуално) ослања на предање јелино-јудаизма (пре свега ПремСол 10:18–19).

Многи старозаветни стихови представљају непосредне референце на догађај изласка, док га други подразумевају, употребљавајући га као архетипску слику (Пс 106:9–12; Ис 43:16–17; 44:27; 51:10). Коначни закључак је да је овај библијски догађај кључан за разумевање читаве историје Старог завета, док начин на који се он разуме у Новом завету показује да његов значај надилази ту историју преображавајући је у историји спасења.

У вези са географско-историјским проблемом преласка Црвеног мора постоје бројне недоумице, али је сасвим јасно да библијски писац овај догађај повезује са божанским деловањем у природи и господарењем над природним стихијама. Тако се надовезује на ранију приповест о пошастима које су погодиле Египат.[2] Чини се да је то контекст у којем је библијска приповест схваћена код познијих старозаветних писаца, пре свега пророка који у божанском ослободитељско-спаситељском делу изласка виде врхунску потврду Божијег господарства над  природом и његовог упоребљавања природе зарад остварења његових намера у историји..

Пророци у овој приповести препознају архетипски модел откривења Бога Створитеља природе који се показује и као Бог Спаситељ Израила, као Онај који у свом спаситељском делу употребљава природу коју је створио. Ту слику из прошлости пророци редовно користе не само да би подсетили своје савремнике на негдашња славна дела Божија, него да би им поглед усмерили ка будућим спаситељским делима и, коначно, ка есхатолошком спасењу у којем сва дотадашња спасења досежу свој смисао и пунину (нпр. Ис 59:9-11) тако, библијски писац, у историјском догађају препознаје превредновање (али не и поништење) митолошке парадигме која проистиче из амбивалентне природе воде као основног елемента. 

Вода представља неопходност живота, али је истовремено и опасност за човека, понекада и смртна опасност. Вода је била смртна опасност у случају бебе Мојсеја остављене у реци Нил (Изл 2:3). Смртна опасност је, међутим, по божанском благовољењу постала извор спасења и уздизања Мојсеја. Оно што је Мојсеј негда сам искусио, сада читав народ Израила доживљава у преласку Црвеног мора. Велика водена стихија која је опасност по њихову егзистенцију, постаје средство њиховог спасења. Оба искуства, индивидуално (Мојсејево) и национално (израилско) ослањају се на древније предање о потопу и праоцу Ноју које представља архетипску и универзалну слику о води која доноси спасење кроз уништење зла и оних који су се са злом идентификовали. Тако је и у овом случају јер, осим што писац Химне вере наглашава да Израилци вером пређоше Црвено море као по сувој земљи, одмах потом додаје да кад Египћани то покушаше подавише се (Јевр 11:29б упр. Изл 14:23–28). Египћани су, као и Израилци, кренули у морски басен. Њихов полазак, међутим, није био чин вере, већ дрскости. Због тога су  се подавили. Писац Посланице прећутно сугерише  да исти чин, вођен различитим мотивима, добија другачија значења и има различите последице. Критеријум на основу кога се разграничава овај чин јесте вера. Опет се, као и у хијастичкој паралели показује да се у истини вере историјска ствараност показује као спасење или суд. Хијазам се рефлектује и у чињеници да су обе личности повезане са водом. Ноје је својом вером спасао породицу од поплаве, баш као што је Мојсеј спасао свој народ проласком кроз Црвено море (Пост 6:5–8:22; 1Пт 3:20; 2Пт 2:5; Изл 14:10–31; 1Кор 10:2).

Прелазак Црвеног мора је био чин вере у Бога који чини немогуће и који својом силом може да реши животне проблеме оних који у њега верују. То је била добра илустрација онога што је требало да имају пред собом хришћани апостолског доба, у сусрету са својим јудејским опонентима и снагом Римског Царства које је, иако је у то било тешко поверовати, положило своје оружје и постало темељ хришћанске цивилизације. Када данас као хришћани говоримо о постхришћанској цивилизацији показујемо да смо свесни да се суочавамо са изазовом њене рехристијанизације и показујемо да тај изазов није ништа мањи него изазов који су пред собом имали утемељивачи хришћанства. Стога, вера Израила на обалама Црвеног мора и хришћана првог века се изнова поставља као императив и неопходност у савременом добу. Тај императив је пропознатљив у начину на који оци Цркве тумаче пролазак кроз Црвено море као пораз Египта, али не само у историјском смислу, већ као најаву пораза зла у његовој свеукупности (Августин).На сличан начин Пасху је тумачио Исидор Севиљски који је у њој препознавао Јахвеов суд над египатским боговима и њиховим храмовима, као слици зла и погрешних учења.

Треба имати на уму да као и потоп Нови завет и прелазак преко Црвеног мора, препознаје као типолошку слику. У њој открива богослужбени смисао и о овом догађају говори као о крштењу Израила у Мојсеју и у мору (1Кор 10:2). То није случајно и, заправо, показује колико су новозаветни аутори исправно схватили прави смисао овог догађаја, објављеног још приликом Мојсејевог позвања код несагориве купине. Тада му Јахве објављује циљ изласка говорећи кад изведеш народ из Мисира, служићете Богу на овој Гори (Изл 3:12). Ове речи сугеришу да циљ изласка није просто ослобођење од ропства фараону и Египту (као архетипским сликама зла, греха и смрти), већ ослобођење за служење Богу, за богослужење - Израилци су ослобођени робовања да би (бого)служили. 

Није чудно, стога, што се прва целина библијске приповести о изласку завршава њиховим приспећем под Синај и склапањем савеза са Богом. Основни значај тог савеза био је у томе што је њиме једна хорда племена која су се дочетала слободе, преобликована у народ Божији, у лаос добивши ново назначење, поставши народ царског свештенства, заједница окупљена у богослужењу (Изл 19:1-6). Овако сагледана библијска приповест открива се као својеврстан хуманистички проглас којим се једна обесправљена и уништавана етничка скупина понижених људи претвара у привилеговану заједницу окупљену око новог Господара, Господара који им даје нарочиту вредност и значај и стога (п)остаје достојан њихове одане службе.

У овом контексту речи блаженопочившег патријарха Павла о постојању различите слободе, о слободи од нечега (зла, греха),  и слободи за нешто (добро, љубав, живот) добијају свој пуни смисао, јер то нешто због чега су Израилци некад и оно због чега смо ми данас ослобођени, уствари и јесте богослужење. Слобода од нечега, своје испуњење и смисао има у слободи за нешто и једино тако остаје слобода, слобода која се реализује у богослужбеној заједници љубави. У супротном слобода без љубави прераста у привид и наличје сваке слободе, као и  у њему потпуну супротност у самољубље и тиме у индивидуалистичку анархију. У овом контексту библијска приповест о изласку нас ставља пред егзистенцијални избор. Тај егзистенцијални избор са којим смо суочени није избор између ропства и апсолутне слободе, већ између робовања и служења, односно богослужења.

[1]Оригинална старозаветна нарација сугерише да су Израилци у критичним тренуцима коју су претходили божанском чуду и преласку Црвеног мора показивали страх и бунтовништво пре неголи веру о којој говори писац Посланице. Као и у случају Мојсеја раније, вера се стога показује не толико као неустрашивост колико као снага којом се надвладава страх, и којом се у критичном тренутку покорава божанској заповести упркос привидној нелогичности те заповести (Изл 14:15–22.29; 15:19).
[2]Уколико пажљиво читамо библијску нарацију о преласку преко Црвеног мора приметићемо да се у њој јављају четири основна природна елемента (ватра, вода, ваздух и земља), те да их Бог користи као средство свог деловања у корист Израила. Током ноћи, израилски бегунци су били заштићени од очију својих гонитеља огњеним стубом, док је стуб облака (воде и ваздуха) имао исту улогу током дана, штитећи изабрани народ и од дневне жеге. Ветар подиже таласе воде који отварају земљани пут у слободу и спасење израилским бегунцима, док истовремено водени таласи постају средство коначног пораза египатске војске. Јасно је да библијски писац сугерише да је Бог као Створитељ и господар природе употребио њену снагу да би избавио свој народ.