Египат

Херман Гункел био је један од најзначајнијих богослова и религиолога на прелазу између 19. и 20. в. Први је систематски и студијски упоредио библијско и месопотамско предање, отворивши пут и познијој панвавилонској школи, иако је сам стајао на потпуно другачијим позицијама. Његове методе и сто тридесет година касније су извор контроверзе. И док критички настројени тумачи Писма, резултате његових поређења Библије и старовавилонских митова прихватају без преиспитивања, конзервативни аутори их несвесно прихватају истовремено критикујући самог Гункела без покушаја да заиста разумеју његов однос према Писму и упоредној литератури древног Оријента. Аутор овог рада покушава да избегне обе крајности тј. да се критички односи према резултатима Гункелових истраживања (нарочито у контексту нових сазнања која самом Гункелу нису била доступна, а која нужно захтевају корекцију његових закључака), али уз поштовање значајног и трајног доприноса који су сам Гункел и његове методе подарили савременом богословљу и егзегези.

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...