Свето Писмо

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације.

Посматрано из перспективе библијске археологије и археологије библијског света, август текуће године био је један од најбогатијих месеци. Нове студије у вези са употребом несимтеричних римских коцкица одшкринуле су поглед у веровања древних Римљана, али вероватно и других народа, што потврђује велики број астрагала (пророчких коцкица од животињских зглобова) пронађен у Мареши. У Саудијској Арабији пронађен је храм стар осам миленијума, нешто млађа (7.800 година) је женска фигурина пронађена у Анадолији, док су у Египту пронађени остаци једног од шест соларних храмова стари само четири и по миленијума. Ипак, по нашем схватању најзначајније је дешифровање древног писма које је пуна четири миленијума чувало своје тајне, а ту су и нова сазнања о разорењу Јерусалима у 1.в. хр. ере и откриће посветно-молитвеног натписа мозаика које, вероватно, представља коначну потврду за идентификовање библијске Витсаиде.

Израз "блажени" (μακάριοι) један је од најзначајнијих појмова античког света, укључујући и библијску мисао. Разумевање овог појма је од кључног значаја за разумевање не само старозаветних одељака у којем се појам појављује већ и Христове поруке дате кроз "блаженства" са Горе. То разумевање условљено је не само старозаветним схватањима, већ и грчком књижевноћу у којој се овај појам обилно користи.

Израз сведок (μάρτυρος) у постапостолској епохи и кроз читаву историју хришћанске цркве био је „технички термин“ којим се означавао мученик. Ово је једна димензија значења које овај израз има у новозаветним списима. Ипак, у њима се људи који су „само“ мученици не означавају овим термином, иако је мучеништво нешто што се неизоставно доводи у везу са сведоцима. Која је друга димензија значења овог термина и зашто је Јован Крститељ представљен као „иделани сведок“, па и „архетип“ хришћанског сведока?

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

У прет­ход­ним тек­сто­ви­ма смо го­во­ри­ли о пр­вим пре­во­ди­ма ре­ли­гиј­ске об­ја­ве и о кон­ тра­вер­за­ма ко­је су са со­бом но­си­ли. По­ми­ња­ли смо пре­ви­ра­ња ко­ја је иза­зи­ва­ла по­ја­ва Сеп­ту­а­гин­те као грч­ког пре­во­да је­вреј­ских спи­са, као и на­по­ре Ори­ге­на и бл. Је­ро­ни­ма да пи­та­њу пре­во­ђе­ња при­сту­пе на си­сте­ма­ти­чан на­чин. На­ста­вља­мо члан­ком о бл. Је­ ро­ни­му, ко­ме је па­па до­де­лио за­да­так стан­дар­ди­за­ци­је ла­тин­ских пре­во­да Би­бли­је ко­ји су би­ли у упо­тре­би у че­твр­том ве­ку, од­но­сно о овом нео­бич­ном чо­ве­ку ко­ји је, при­хва­тив­ши се за­дат­ка, за­ро­нио у још ду­бљи и те­жи по­сао, на­у­чив­ши је­вреј­ски је­зик и уро­нив­ши у свет про­ро­ка и За­ко­на у ори­ги­нал­ном из­да­њу. Овај ве­ли­кан је по­ста­вио осно­ве са­вре­ме­не ег­зе­ге­зе и пре­во­ди­ла­штва, а сво­јом по­ја­вом и ста­во­ви­ма је до­но­сио фа­му и не­го­до­ва­ње, али и одо­бра­ва­ње. Је­ро­ни­мов пре­вод је на­кон ње­го­ве смр­ти би­вао све ви­ше пре­по­зна­тљив и мо­же­мо ка­за­ти да је остао ак­ту­е­лан до да­на­шњих да­на.

У претходним текстовима смо говорили о првим преводима религијске објаве и о контраверзама које су са собом носили. Помињали смо превирања која је изазивала појава Септуагинте као грчког превода јеврејских списа, као и напоре Оригена и бл. Јеронима да питању превођења приступе на систематичан начин. Настављамо чланком о бл. Јерониму, коме је папа доделио задатак стандардизације латинских превода Библије који су били у употреби у четвртом веку, односно о овом необичном човеку који је, прихвативши се задатка, заронио у још дубљи и тежи посао, научивши јеврејски језик и уронивши у свет пророка и Закона у оригиналном издању. Овај великан је поставио oснове савремене егзегезе и преводилаштва, а својом појавом и ставовима је доносио фаму и негодовање, али и одобравање. Јеронимов превод је након његове смрти бивао све више препознатљив и можемо казати да је остао актуелан до данашњих дана.

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.