ФЕНИКИЈА – империја „пурпурног“ народа

Из библијског текста знамо да су Феничани били у снажној интеракцији са библијским Израилом. Културне, трговачке, научне и брачне везе између јудео-израилских владара и феничанских краљева су биле интезивне и, занимљиво, никада нису били у рату. Чини се да су Феничани били староседеоци Ханана који су област насељавали током 2. миленијума пре Хр., и који су, за разлику од других Хананаца, успели да преживе прилично насилне упаде освајачких мигратских племена (Апиру, Израил, Филистејци...) и да наставе суживот са овим групама кроз позно бронзано и гвоздено доба, све до првих векова хр. ере. Феничани је заправо грчки назив за становнике сиро-либанског Средоземља који су себе називали Хананцима или именима својих градских средишта.

 

Током 2. миленијума пре Хр. Xананци су доминирали у Палестини, Трансјорданији и Сирији (од Угарита до египатске границе). Из ових области их у 12.в. пре Хр. потискују арамејски народи, нео-хетити, народи са мора, Израилци и други авраамовски народи (Амоци, Моавци и Едомци). Ханански староседеоци, стога, у времену између 1200. и 1050. год. пре Хр задржавају  уско приобаље између Арвада, Тира и Ака. Градска средишта ове области су биле краљевине Арвад, Бејрут (Beruta), Библос (GeBaal), Тир (Ṣūr) и Сидон (Ṣīdūn). Чини се да је најстарији облик владавине у феничанским градовима било краљевство ‒ ограничено моћима богатих трговачких породица. Поменути градови су постали срце Феникије која је ускоро започела експанзивно ширење ка средњем и западном Средоземљу колонизујући Кипар, Сицилију, Сардинију, Малту, Северну Африку, Шпанију.[1]
Може се рећи да се заправо десило чудно кружење у области  средњег и западног Медитерана и библијског Оријента. Грчки митови нам, наиме, откривају тесне и древне везе између Крита (минојске цивилизације) и Феникије. Оне се огледају и у миту о Зевсу који, у обличју белог бика, заводи и отима феничанску принцезу са којом зачиње краљевску породицу Крита. Овај мит можда открива да је можда критска доминација егејским областима Средоземља (talasso-ktaia) утемељена на знањима и вештинама древних Феничана (тада још Угарит-Хананцима) који су у Криту добили конкурента који их је дуго сузбијао у подручју Средоземља. Но, можда тим Угарит-Хананцима то и није било претрано битно будући да су били доминантни на ширем подручју Ханана, Зајорданије, Сирије, Палестине.

Ствар почиње да се мења у 13.в. пре Хр. Елементарне непогоде заједно са најездама Апиру племена, Израилаца и народа са мора, доводе до тзв. познобронзаног колапса. Феничани (преостали Хананци) су стешњени дуж левантске обале, Египта и јужноанадолске обале. Приобални градови окружени су либанским планинама и једину прилику за експанзију и економску добит пружало је море. Тада се дешава и једна, за Феничане, срећна околност. Минојску територију су преузели Микени а критско-микенска цивилизација је срушена крајем 13.в. пре Хр. (https://bkcentar.rs/sr/blog/kritsko-mikenska-civilizacija-obzorja-grckog-sveta) заједно са другим позно-бронзаним империјама (Хетитско краљевство) и ствара се празнина у трговинским односима коју су одлучно попунили управо Феничани потакнути управо могућношћу да овладају не само трговачким рутама Средоземља већ и да успоставе трговачке односе са областима из којих су долазили народи са мора (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora). Они су били свесни да не могу војно да парирају суседима али и да се налазе дословно у центру познатог света. Егејско море, Месопотамија и Египат били су једнако удаљени од запада, истока и југа. Сви региони древног света су у међусобној трговини били упућени на феничанске градове-државе. Регион се ревитализује до 9.в. пре Хр. а Феничанису тада већ били богати и познати. Створили су империју, али утемељену на трговини а не освајању. 

Оформили су трговачку мрежу која је дуго одолевала изазовима и њихово трговачко царство је до пада под Рим опстало читав миленијум. Матични градови (Тир, Сидом, Бејрут) постали су вазали Асирије, Вавилоније, Персије и Грчке. Па, ипак, Феникија је често била поштеђена војних упада које су трпеле друге територије региона. Војне силе су  препуштале Феничане њиховој трговини.  Год. 322. пре Хр. Александар Велики је освојио феничанске престонице а нека од тих освајања су била веома сурова[2]. Феничанске колоније су, ипак, остале независне све до окончања тзв. пунских ратова када је пала значајна феничанска колонија Картагина.[3] Познати картагински војсковођа који се појавио пред вратима Рима био је принуђен да уточиште потражи у матичној Феникији, где је и убијен. Занимљиво је приметити да његово његово име, Ханибал, има теофорични облик односно укључује име најпознатијег хананског божанства Баал/Ваал.

Администрација и војно устројство Феникије је предет разматрања. Бибија сведочи о  градским монархијама, док картагински документи (који представљају најисцрпнији извор података о феничанској администрацији) сведоче о постојању олигарске републике која је подразумевала постојање Сената састављеног од представника племићких породица и задуженог за: поштовање основних и доношење нових закона, спољне финансије и давање пуномоћја војним заповедницима (као што је био познати Ханибал). Сенатом су преседавали на годину дана изабрани главни магистрати (суфети). Чини се да је картагињански модел комбиновао уређење наслеђено из матице са обрасцима грчких  полиса и Рима. Грчки и римски писци су били склони да Феничане опиши као лукаве али су признавали да је њихов административни систем одличан и супериорнији у односу на друге. Могуће је да су древни феничански градови били монархије краљева ограничене утицајем богатих трговачких породица. Они су можда били номинални владари и нових колонија које су ти градови оснивали, али те колоније су практично биле независне и, стога, слободне да унапреде свој друштвени систем. Практично, будући да су монарха имали тамо негде били су у могућности да формирају републиканску управу. Иако никад нису били војна сила, надметање са Грчком око трговачких рута допринело је да конструишу прве искључиво ратне бродове - галије наоружане великим металним шиљком или овном у облику кљуна. Ово је било значајно током персијско-грчких ратова (од 5. в. пре Хр) будући да су феничански бродови чинили значајан део персијске флоте. Пораз код Саламине (480. год. пре Хр) указао је да њихови бродови имају малу маневарску способност. Даљим усавршавањем бродоградње створена је картагинска флота која је доминирала над римском све док Римљани нису направили реплике насукананог картагинског брода. Картагињани су имали једину значајну копнену војску која се може сматрати феничанском јер је користила слонове као ударне јединице.

Феничанско траговачко царство темељило се, ипак и пре свега, на вештим занатлијама (због чега су тамошњи градови били значајни производни центри) и на моћној трговачкој флоти и знаменитим бродовима који су били украшавани коњским главама у част свог бога мора, Јама и Мота, бога смрти што сведочи да су у културолошком и религијском смислу Феничани били наследници угаритске културе.

У уметничким производима Феникије комбинују се мотиви Египта, Месопотамије, Егеја и Сирије. Сачувано је доста од древне рељефне структуре а најстарије такво дело је кречњачки саркофаг Ахирама, краља Библоса (11. в пре Хр). Слоновача и резбарење дрвета постали су феничанска специјалност. Становници Сидона су били толико вешти у изради стакла и били су узор за египатску производњу фајансе.

Такође, поставили су стандард за рад у бронзи и сребру. Чини се да су развили уметност серијске производње тј. да су осмисли начин да велике количине артифеката обликују на исти начин. Украшавали су их различитим мотивима (Хорусово око, скајбер, соларни полумесец...). Иако су били конкуренти, феничански градови преносили су културу, веровања и друштвене норме народа због чега их научници називају древним посредницима. Феничани су били веома цењени као бродоградитељи, произвођачи стакла и боја и импресивног нивоа вештине у производњи луксузних и уобичајених добара. Феничко писмо је основа за већину западних језика који се данас пишу а њихов град Гебал (који Грци називају Библос) дао је име Библији. Наиме, Гебал/Библос био је велики извозник папируса (гр. biblos) материјала који се у Грчкој и Египту користио за писање. Библос је, чини се, био и центар у којем је усавршена бродоградња и где је први пут започет дизајн закривљеног трупа. Захваљујући квалитетни бродовима и вештим морнарима Библос, Сидон, Тир, Арвад и Бејрут су превозили луксузну робу и сировине на и са прекоморских тржишта на Блиски исток. Ови нови трговачки путеви су захватили већи део источног Медитерана, укључујући Месопотамију, Кипар, Родос, Кикладе, Грчку, Крит, Либију, Египат па чак и Британију. Остаци са феничанских бродова страдалих у бродоломима пружају податке о терету који су возили: бакар и калај, посуда за складиштење течности (уље, вино), стакло, висококвалитетна керамика, осликана грнчаруја, гвожђе, сушена риба, кедрово дрво или дрвене уметничке производе (намештај пронађен у гробницама Кипра), обрађена слоновача (пронађена у Месопотамија), орнаментирани накит златни (од шпанског злата) и сребрени (рударен у Северној Африци), кућни прибор и фарбана нојева јаја, тамјан и егзотичан зачин - цимет. Преузимали су и комбиновали технике и стилове из свих крајева са којима су долазили у контакт током трговачких путовања. Учврстивши колоније на Криту, Садринији и Сицилији, Феничани су практично ускратили другим трговцима приступ богатствима Шпаније, северозападне Африке и Британије (где су набављали калај неопходан за прављење бронзе). У светлу ових чињеница не чуди што Плиније тврди да су Феничани измислили трговину.[4]

Културно наслеђе Феникије је огромно. Верује се да су Феничани били прва медитеранска култура која је стигла у Британију а према сведочењу Херодота (које потврђују савремена истраживања) њихова флота направљена по наруџбини фараона Неха II опловила је Африку око 600. год. пре Хр. чинећи их првим људима који су обишли читаву обалу Африке. Библијска сведочанства говоре да су Феничани били вешти градитељи и архитекте те да су били цењени градитељи храмовних комплекса због чега им је поверена изградња јерусалимског храма (2Дн 2:1-5; 4:11-17; 9:9-11). Опис овог храма и његове орнаментике показује велики степен сличности са древним хананско-феничанским храмовима. На жалост, мало је материјалних остатака феничанске архитектуре будући да је она значајно више девастирана него грчка или римска.

Многе древне грађевине налазе се испод савремних насеља. Чини се да је вештачка заштићена унутрашња лука (названа котон) била јединствена карактеристика многих феничанских градова-држава окружених зидинама које су штитиле урбана подручја, светишта, јавне зграде и радионице. Градска некропола (гробље) налазила се изван бастиона. Током гвозденог доба Феничани су обично спаљивали своје мртве и пепео стављали у глинене урне које су закопавали. Изнад места укопа су постављали камен са именом покојника и именима божанстава којима су мртви посвећени. Ова гробља (тофет), откривена су у западним пунским колонијама Феничана и  у срцу Феникије (Тиру). У познијем периоду, покојници су сахрањивани у гробницама које су уклесиване у стенама или чак полуусеченим а полусазиданим гробовима. У гробницама су пронађене посуде и личне ствари покојника..

Главни елементи феничанског архитектонског стила били су наизменични низови заглавља и носила изграђених од дугих, добро обучених блокова; зидови од камених стубова са пољским каменом у просторима између њих; протоеолске капителе, Хаторске капителе и папирусне капителе; удубљени отвори (и врата и прозори); орнаментисане прозорске ограде; и орнаментисани ортостати. Ову феничанску архитектуру усвојили су и опонашали сви народи Палестине — Израелци, Јудеји, Филистејци и сви народи источног Јордана. Сви су верно следили овај стил у јавним зградама и палатама престоница, додајући и модификујући неке аспекте, све до асирских освајања (8.в. пре Хр). Од тог времена феничански архитектонски стил одржао се само у Феникији, и то све до раног јелинистичког периода (300–100. пре Хр). Изненађујуће је мали број ископаних феничанских храмова. Од храмова гвозденог доба најпознатији су откривени ван Феникије, у Китиону на Кипру. Последњих година откривено је неколико мањих капела сличних старо-хананаском обрасцу какав је откривен у израелском Асору и Тел Дану, као и у феничанским приобалним насељима и прекоморским колонијама. Култ који се практиковао у овим светиштима посведочен је грчким и библијским референцама као и пронађеним феничанским натписима. 

Од 9-6.в. пре Хр. Феничани су производили украшене предмете — посебно оне повезане са козметиком — направљене од кречњака, алабастера, шкољки, стакла, фајансе, метала и других материјала. Крајем 8.в. под асирском доминацијом долази до опадања овог типа производње. Користе се јефтинији материјали у што једноставнијем дизајну. Најчешћи производи су козметичке палете од тврдог кречњака (имитација мермера). Већина је била украшена концентричним круговима са тачкама у средини или мрежастим дизајном у различитим облицима. Ту су и равне козметичке палете од алабастера, које се вероватно користе за мешање боја или праха, и украшене шкољке Tridacnas quamosa. Један крај козметичких палета од алабастера обично је био угравиран у облику главе богиње.

Слично, на ивици сваке шкољке била је угравирана женска људска глава а на полеђини приказана одећа и накит, унутрашњост је чиста осим украшених ивица. Производња ових предмета је престала крајем гвозденог доба. Међу каснијим феничанским производима заједничким за приобална налазишта били су новчићи, неки из Сидона и Тира. Од фигурина најзастопљенија је мушка фигура краља на престолу или ратника на коњу и женска фигура која је трудна или доји дете.

Чини се, ипак, да је најзначајније културно наслеђе Феникије било писмо. Иако су користили месопотамско клинасто писмо образовали су и сопствено, алфабетско од 22 слова. Оно је коришћено у Библосу још у 15. в. пре Хр. Овај начин писања, који су касније усвојили Грци и Римљани коначно је постао основа савремених писама. О томе сведочи Херодот речима: ови Феничани који су дошли са Кадмом... донели су са собом у Грчку, поред многих других врста учења, писмо, које је Грцима пре тога, мислим, било непознато (Херодот 5,58).

Можда је Херодотова прича о оснивању грчке Тебе од стране тирског принца Кадма (8. в. пре Хр) више мит него историја, али детаљ о писму је истинит. Феничанско писмо су преузели Израилци, Грци и Римљани. Феничански алфабет се појављује око 11. в. пре Хр., на темељу угаритског клинописа који је укључивао назнаке самогласника. Угаритско (протохананско) и протосинајско писмо је фонтеско прилагођавање египатских хијероглифа. Главна предност алфабета је што су слова означавала гласове а не слогове и, стога, је потребно знатно мање знакова за писање исте речи. Феничанско писмо има 22 словна знака, старогрчко 24 а акадско близу 1.000 знакова. Ово је омогућило развој писмености. Постоји више од 10.000 феничанскх натписа сачуваних у области Медитерана. То су кратки текстови: посвете боговима, магијски текстови и епитафски натписи. Дужи краљевски епитафи пронађени су у Библосу и Сидону. Они спомињу моћна освајања и величанствене грађевинске пројекте и садрже и клетву која се односи на сваког ко се усуди да оскрнави гробницу. Феничини су оставили углавном трговачке извештаје, правне документе, писма, магијске текстове, пророчке, астролошке и чак и медицинске списе. Археолози Универзитета у Хамбургу су открили у Картагини током ископавања (1989-1993) зграду са 5000 прстенова за папирусне документе који су уништени у пожару. Прстенови су служили за рану библиотекарску каталогизацију.

Др Марија Хађикости (Maria Hadjicosti) сарадница Одељења за старине (Department of Antiquities) недавно је на Кипру открила обимну архиву феничанских текстова писаних на фрагментима мермера, камена и грнчарије. Документи пронађени у утврђеном комплексу палате на западном акропољу Идалиона потичу из времена када је Идалион био под влашћу јужнофеничанског краљевства Китиона (5-4.в. пре Хр.) Текстове тренутно проучавају стручњаци из Никозије, Рима и Шпаније: проф. Мариа Гиулиа (Maria Giulia), Амадаси Гузо (Amadasi Guzzo, Sapienza University of Rome) и др Хосе Ангел Замора Лопез (José Ángel Zamora López, Spanish National Research Agency). Поред великог броја докумената (више од 700 феничанских натписа и око 30 кипарских) проучавање није лако како због фрагментарности тако и због лоше очуваног мастила и необичног курзивног и тешко читљивог рукописа. У текстовима је сачуван и велики број до тада непознатих словних облика, речи и шематских формула. На основу премилинарних истраживања, материјал је углавном административно-бирократски и делимично повезан са пољопривредном производњом. Захваљујући њему добијају се значајна нова сазнања о животу, култури, економији и политичким односима феничанских становника Крита. Текстови са пописима производа и њихових прималаца обликују слику свакодневног функционисања економије феничанске палате. Ту су и интригантни утисци из личног живота: фрагмент писма и неки текстови о верским и друштвеним ритуалима који  Идалион смештају у шири левантски контекст и показују виталност културних веза између различитих области источног Медитерана. Најдужи остракон пронађен у Аку представља наредбу градских власту усмерену на градски еснаф металопрерађивача. Дуге листе култних предмета појављују се у феничанским натписима из Китиона, помињу десетине металних предмета, углавном од бакра. Листа пронађена у Француској вероватно је потицала из оближње пунске колоније и  била је намењена храму Ваал-Зафона.

Недостају књижевни текстови што је изненађујуће уколико се сетимо богате збирке митолошке књижевности Угарита. Можда чека да буде тек пронађена  или је због крхости материјала на којима је писана заувек изгубљена. Ј. Флавија сведочи о феничанским библиотекама које су чувале владарске коресподенције и предања о историји градова. Постоји много референци на техничка и научна дела састављена на феничанском – историја, аритметика, астрономија и филозофија – али не и на књижевност. Можда Феничани никада нису писали приче какве су прославиле њихове суседе. Упечатљива карактеристика књижевности древних Израилаца и Грка (од израилског изласка до грчких тројанских ратова) је глорификовање групе веће од града-државе. Феничани живе у независним градовима-државама без заједничког политичког идентитета и можда једноставно немају потребу за таквим причама.

 

У религијском смислу, феничани су наследили верска предања Угарита (https://bkcentar.rs/sr/blog/ugarit-prestonica-protohananske-civilizacije) која су повезали са веровањима народа који су се доцније насељавали на овом подручју. Главни Бог феничанског пантеон био је Ел, отац богова. Уз њега (а доцније Ваала) била је Ашера (Астарота). Значајна је и Танит или Анат. Феничани су божанства умилостивљавали бројним жртвама. У науци се и даље полемише да ли је било људских, пре свега дечијих, жртава. Сугерисало се да су библијски, грчки и римски извештаји о таквим жртвеним праксама део антифеничанске пропаганде а новија истраживања показују супротно. Откривена су, наиме, сабласна феничанска гробља (тофети) која садрже више погребних урни са посмртним остацима беба. Урне имају стеле (плоче) са натписима који величају богове - натписи за које неки историчари тврде да доказују да су деца која се налазе у њима добровољно жртвована божанствима. Такође, већина научника сматра да се у Картагини овај култни образац дуго одржао. То потврђују и новија археолошка открића. 

Са друге стране, према неким схватањима, у матици тј. самој Феникији тај обред је устукнуо пред ритуалном супституцијом. Наиме, археолози су открили миленијумима древно гробље које је лежало испод таласа. Особеност овог гробља је у томе што је било место похрањивања не људи већ култних статуа. Ту је пронађено више од 400 фигурица од којих су многе биле обележене знаком феничанске богиње Танит. Готово сви приказују трудницу која стоји на постољу са подигнутом десном руком. Истраживачи Универзитета у Хаифи и Универзитета у Тел Авиву (University of Haifa и Tel Aviv University) сугеришу да су ове фигурице биле заветне понуде феничанској богињи направљене уместо жртвовања деце и да су намерно бачене у море у нади да ће богови благонаклоно гледати на жртву. Подводна локација такође сугерише да су такве понуде можда дали поморци у замену за лепо време или успешно путовање. Ознака Танит на статуама и њиховом изгледу у трудноћи је посебно уочљива. Статуе су у воду похрањиване у периоду 7-3.в. пре Хр., што је научнике навело на закључак да је ова локација морала бити место посебне и вишевековне култне активности у којој су ове статуе намерно депоноване у море. Остаје нејасно, међутим, зашто је изабрана баш ова локација јер она није директно повезана са одређеним феничанским локалитетом дуж обале и налази се у водама између приморских градова Акко и Ахзив. Сматра се да су многи грчки богови феничанског порекла (нпр. велика је сличност између феничанских божанстава Ваала и Јама и грчког  Зевса и Посејдона). У феничанским насељима пронађени су глинени модели светишта. Постојао је популарни култ у којем су употребљаване маске, привесци, вазе и фигурице египатског бога Беса. Предмети су били намењени да одагнају несрећу и болест.

 

Феничани су били народ најближи древном Израилу у сваком погледу. Говорили истим језиком, писали су пистим исмом, религија им је била слична, барем до периода првог храма. Изградили су, заједно, Јерусалим и неколико других градова, ишли су у заједничке трговачке експедиције, краљевске куће биле су повезане брачним везама и никада нису међусобно ратовали. Феничани су били позни Хананци 1.миленијума, потомци Хананаца 2 миленијума са којима Израил јесте био у сукобу, пре свега због рата око територија.

Библија Феничане помиње као принчеве мора (Јзк 26:16). Чини се да су начелно имали добре односе и да никада нису ратовали. Штавише, као што је речено, Феничани су дали значајан допринос изградњи Соломоновог храма. Флавије је тврдио да је у тирској библиотеци видео сачувано писмо цара Соломона упућено титском краљу тим поводом. Па ипак то не значи да библијски писци нису гледали са подозрењем (можда чак и извесном завишћу) економски просперитет Тира (Јзк 28:1-19). Град Сидон (савр. Сидонија, Либан) био је просперитетан али и стални изазов суседном Тиру који је склопио уносни савез са израилским царством. Сидон је покушао исто посредством брачних веза са израилским царевима. Тако је Језавеља, кћер сидонског цар-свештеника, постала израилска краљица и промотерка хананско-феничанске културе и религије, пре свега Ваааловог култа. То је наишло на снажно противљење израилског пророчког покрета на чијем челу су се налазили Илија и Јелисеј. Ахавова и Језавељина власт су окончани државним ударом про-јахвистичких снага које су на власт довеле Јуја, војсковођу чијим су устоличењем окончани трговински односи између Сидона и Израила. Тиме, међутим, није нестала и интеракција на општем нивоу и у религиолошким идејама или мотивима. Напротив, она се одржала све до хришћанског времена. Тако, приметно је да битка између хришћанског Бога и Сатане, како се описује у библијској Књизи Откривења, значајним делом је дата у сликама познатим из феничанских митова о Валу и Јаму.

Током свог постојања Феничани су се сусрели са бројним групама. Са некима од ових група су се такмичили а са другима ратовали. Са готово свима су трговали ‒ извозећи своју културу и робу широм медитеранског света. Међутим то нам и даље не открива разлог због којег су Хананци од стране Грка названи Феничанима. Порекло историјског имена за ову хананску културу могло би да потиче од старогрчког Φοινικη (Phoiníkē) што значи пурпурна земља. Наиме, један од најзначајнијих трговачких производа Феникије  била је murex-шкољка од које се добија чувeнaтирска пурпурна боја за тканину. 

Љубичаста боја произведена је и коришћена у Тиру за хаљине месопотамских царских породица, доцније грчких, римских и хришћанских. Римљани су је звали тирска љубичаста и плаћали је у злату и то тако што се за одређену тежину боје давала већа тежина у злату. У процесу производње боје радници би и сопствену кожу обојили, због чега су их Грци, према сведочењу Херодота, звали пурпурни народ. Био Херодот у праву или не сигурно је да је то народ коме много дугујемо.

[1]Феничанска колонизација Кипра потврђена је случајним налазом који је био последица реновирања канализацијског система Ларнаке 2012.год. Том приликом октивене су две феничанске гробнице које се датирају у период између 6. и 4. в. пре Хр. а могу се повезати и са оближњим катакомбама из истог периода. Ларнака (антички Китион/Китим) је град основан у Бронзаном добу. Археолошки докази показују да је феничанско присуство на Малти било широко распрострањено крајем 8. в.пре Хр.[2]Године 332. пре Хр. Александар  заузима Хелиополис и креће на Библос и Сидон, градове који су били спремни да једноставно прихвате његову власт. Тирци, међутим, нису били спремни да му дозволе да принесе жртву у Мелкратовом храму новог (острвског) Тира, што је иначе било ускраћено странцима. Понудули су му да то учини у старом (копненом) Тиру што је Александар сматрао неприхватљивим. Гласници које је послао у Тир, захтевајући безусловну предају, су убијени а тела су им бачена са зидина. Током наредних седам месеци камење старог Тира коришћено је за прављење бедема као новом граду. Александар се показао суровим, више од 30.000 становника је убијено или продато у робље а они који су могли да скупо плате слободу имали су прилику да потраже ново место за живот. После пада Тира, остали градови-државе следили су пример Сидона и предали се Александровој власти и, затим, прешли под управу његових наследника и коначно Рима. Хелиополис је остао важно ходочасничко место које се могло похвалити величанственим храмом Јупитера Ваала чије су рушевине до данас добро очуване[3]Према легенди Картагину (Карт-хадашт тј. ново село) је основала је краљица Дидона 813. пре Хр. а град је уништен 146. пре Хр. Овај кључни догађај служи као крајња тачка у нашем временском распону историје за ову цивилизацију, иако су се остаци феничанске културе задржали дуго након пада Картагине.[4]Трговачка активност Феникије потврђена је и проналаском најстарије олипине брода у средишњем Медитерану који је носио робу феничанског порекла (амфоре, камење за млевење исл). Овде  постоји седам различитих типова посуда што сугерише да су оне утоварене у различитим лукама. Олупина и припадајући материјал су пронађени у близини Малте. Крајем 9.в. пре Хр. Феничани су почели да успостављају трговачке станице широм Медитерана, од Кипра до северне Африке. Малтешки архипелаг је погодно лоциран између два главна феничанска трговачка пута - на северу је јужна обала Сицилије а на југу је северноафричка обала.

https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/ancient-near-eastern-world/who-were-the-phoenicians/?

Ephraim Stern, Phoenicia and its Special Relationship with Israel, BAR, Nov/Dec 2017.