Анат

Текст који је пред нама покушава да исприча причу древној Фаласарни (лучком граду који први помињу антички историчари и географи: Сцилак, Страбон, Полибије, Ливије и Плиније) и њеним божанствима уз повремене дигресије ка библијској ангеологији са једне, и словенској митологији (конкретно, веровању у виле) са друге стране... Стотине глинених женских фигурина, посвећених античкој богињи Деметри, откривено је недавно на акропољу античког критског града, саопштило је у грчко министарство културе (Greek Ministry of Culture). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Астарота/Анат/Ашера млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви. Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Очигледно да је религијском обрасцем ове луке доминирао култ повезан са женским божанствима. Тим који је вршио последња ископавања предводила је др Елпида Хаџидакис (Dr. Elpida Hadjidakis). Како су три женска божанства коегзистирала у овом критском лучком граду? Поуздана сазнања, макар за сада, измичу. Може се међутим претпоставити да је Астарота од мора, била неки локални пандан Деметре и да су ова два божанства препознавана као једна богиња са два имена. Како се, међутим, у све то уклапа нимфа Фаласарна?

Скулптуру је пронашао земљорадник док је обрађивао своје поље у Кан Јоунису (Khan Younis). Проналазак се датира у средину 3. миленијума пре Хр. Према саопштењу Министарства туризма и антиквитета (Ministry of Tourism and Antiquities) у локалној влади Хамаса, артефакт је исклесан из кречњака. Дугачак је 22см и приказује Анат, богињу љубави, лепоте и рата у ханаанској митологији, истакао је Џамал ​​Абу Рида (Jamal Abu Rida), директор министарства додајући да је древна скулптура откривена у близини значајног копненог трговачког раскршћа неколико цивилизација.Он објашњава да је Газауска енклава на Средоземном мору која се може може се похвалити богатством антиквитета и археолошких налазишта јер је била главна копнена рута која је повезивала древне цивилизације у Египту, Леванту и Месопотамији. Абу Рида је искористио прилику да на конференцији за штампу на којој је представљен проналазак истакне политичку поенту указујући да је Палестина наследник древних хананских култура, те да је то историјска чињеница коју нико не може да фалсификује.

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

Египaтски извори потврђују да је знаменити ханански град са империјом имао интезивне комерцијалне односе од времена 4. Династије (2613–2494 пре Хр), што сугерише да Хананци у област Сиро-палестине долазе око 3000 год пре Хр. То је време када се етничка припадност још увек не повезује са етничким сродством већ са јавним прихватањем договореног корпоративног идентитета (заједничке вредности, заједничка предања и веровања). Ханан је, стога, ознака територије а Хананац је био становник територије Ханана (уп. Јзк 16:3) без обзира којој породичној, клановској, племенској и градској групацији региону савременог Либана, југозападне Сирије, Израела, Палестине и западног Јордана припада. То потврђује и натпис Мернептахове стеле где се Израил набраја као један од хананских народа. Израил је, чини се, ограничени етнички или политички идентитет унутар Ханана, Израилац Хананац који је био поданик Израилског царства, или Хананац који се поистоветио са културним сећањем на то царство. Па, ипак, Израилци – макар они чији је глас сачуван у библијском тексту, Хананце су доживљавали као друге признајући им да су били насељени на територији коју су Израилци постапено заузимали. Ко су били ти пре-израилски становници Ханана?