Прах подземља[лд…] 

Нека ми доведе духа из таме! 

Нека [врати живот(?)] у мртвачеве удове! 

Призивам [тебе], лобање од лобања: 

Нека се (мени) одазове онај који је у лобањи! 

О Шамаше који уноси светлост.

Пећина Те'омим је велика крашка пећина која се налази у Јерусалимским брдима коју тим археолога и других научника истражује од 2009. год. У питању је заједнички пројекат Одељења за студије и археологију земље Израела на Универзитету Бар-Илан (Department of Land of Israel Studies and Archaeology at Bar-Ilan University) и Центра за истраживање пећина при Јеврејском универзитету у Јерусалиму (Cave Research Center at the Hebrew University of Jerusalem). У Пећини је сакупљено преко 120 очуваних уљаница из периода 2-4.в. хр. ере. Лампе биле су намерно убачене у уске, дубоке пукотине у зидовима главне коморе или испод рушевина. Неке пукотине су садржавале групе уљаних лампи помешане са оружјем и грнчарским посудама из ранијих периода или постављене са људским лобањама, што сведочи да је пећина вероватно служила као локално пророчиште повезано са праксом некромантије (nekyomanteion).

Пећина Те’омим је велика, сложена пећина на западној ивици јерусалимских брда. Прво свеобухватно истраживање пећине датира у давну1873. год. Тада је пећина мапирана и примећена је дубока јама на њеном северном крају. Главне коморе пећине ископане су 1920-тих година. Том приликом су пронађене камене и керамичке посуде. Налази сежу све до неолита, протежу се кроз халколит, Бронзано и Гвоздено доба, и коначно све до Рима и Византије. Нова истраживања су уследила у првој половини 79-тих година прошлог века. Том приликом је мапиран део пећине, пронађени су пролазе који воде до унутрашњих, скривених одаја и откривени су разни предмети, укључујући грнчарију и стаклене посуде. Улаз у пећину представља проширени природни отвор. Налази се из вади-канала. Пећина се спушта ка северу до простране коморе димензија приближно 50Х70м. Неколико пролаза и пукотина у овом кршу води до подземних пукотина и шупљина, богатих археолошким налазима. На северној страни коморе, међу сталагмитима и стубовима, лако проходан пут води до широког, високог пролаза  који води ка северу. Око 20 метара северније, пролаз је блокиран крашким окном пречника 4-6м. Под је око 15м испод пода пролаза, а горњи део чини куполу око 3м изнад таванице пролаза. Висинска разлика између таванице и дна окна достиже 23м. Квадратни базен у камену сакупља воду која капље са плафона и спроводи је исклесаним каналом на запад. Додатни канали су урезани на различитим местима у улазној комори за прикупљање воде која капље у базенима или посудама за складиштење.

Почевши од касног 2. в. хр. ере, пећина - посебно њена дубока јама и унутрашњи извор - функционисала је као место посвећења повезаног са хтонским божанством. У главној одаји и њеним гранама откривен је велики скуп уљаница и новчића из касноримског периода, као и грнчарије и других предмета из византијског периода. Чињеница да су лампе биле убачене и закопане дубоко у овим скривеним, тешко доступним пукотинама сугерише да осветљавање мрачне пећине није била њихова једина сврха. Скуп од четири античка предмета пронађен је поред три касноримске уљане лампе у веома уском процепу у јужном делу.

Приликом прегледа пећине, три људске лобање су пронађене унутар тешко доступних пукотина и испод великих стена у централној комори — у близини великог удубљења, близу улаза у унутрашњи део пећине и близу усека у стени. Уз лобање нису пронађене додатне људске кости. Трећа од пронађених лобања  пронађена је in situ у тешко доступном пукотини са четири керамичке уљанице локалног типа типичне за 3-4.в. хр. ере. Чини се локација лобање није случајна тј. да су лобање и лампе постављене заједно намерно и да су служиле некој сврси, највероватније у оквиру магијског ритуала. Испитивање како писаних извора тако и археолошких налаза може указати на врсту ритуала који се одвијао у пећини, укључујући употребу и скривање људских лобања, лампи и здела, заједно са металним оружјем и другим артефактима који датирају из много ранијих периода. Магијска пракса се користи у ритуалним радњама које предузимају, углавном, појединци, да би постигли жељени ефекат. Понекад праксе треба да се спроводе на посебној локацији уз употребу специфичне материјалне културе. Да би се испитали могуће праксе које су повезане са налазима аутори су се окренули класичним литерарним изворима и документарним доказа за идентификацију предмета који су се често користили у магијским обредима. Међу материјалним категоријама које се помињу у магијским древним изворима примећује се употребу делова људског и животињског тела за успостављање везе са жртвом, као и кућних предмета који су пренамењени за магијску употребу. У складу са овом перцепцијом научници су развили хипотезу о функцији пећине.

Ритуали у којима се користе лампе за прорицање често се помињу у Демотским магичним папирусима и сведоче о египатском утицају. Описане враџбине каткад укључују спиритистичке и некромантске елементе. Употреба уљаних лампи за некромантију или консултације са духовима и божанствима се такође помињу у неколико папируса написаних на грчком у 4-5.в. хр. ере. Ови папируси, пронађени у Египту, део су колекције познате као грчки магични папируси. То су остаци уништаваних чаробњачких књига насталих у периоду 2.в. пре хр.-5.в. хр. ере. Једна чаролија објашњава како обуздати и запечатити уста лобања тако да оне ништа не говоре или ураде.  Друга показује како да се подигне дух мртвих са извађеном лобањом: чаролија је исписана црним мастилом на ланеном листу, који се затим ставља на лобању.

Јован Малалас, хришћански историчар 6. в. писао је да предање о Персеју и глави Медузе  сугерише да су религиозни ритуали који укључују људске лобање и њихове моћи такође били познати у његовом периоду и да је прича била прилагођена обичајима распрострањеним у то време. Малалас примећује да га је Персејев отац научио чаробњаштву, укључујући и тип који укључује чашу лобање (skyphos). Након очеве смрти, Персеј је консултовао пророчиште и кренуо у Либију. На путу је угледао девојку дивље косе. Када ју је питао како се зове, рекла је да је то Медуза. Персеј јој је одрубио главу и одмах почео да користи њену главу у магијске сврхе. Касније ју је свуда носио са собом како би му помогала у борби против непријатеља.

Професору Амос Фрумкин, директор Израелског центра за истраживање пећина на Јеврејском универзитету је истакао: Пећина Теомим у резервату природе Нахал Хаме’ара је јединствено природно налазиште у брдима Јерусалима. Истраживања у пећини изнела су на видело фасцинантне крашке појаве. Истраживање је открило импресивне археолошке налазе који се протежу од праисторије до модерног доба. Поред доказа о ритуалним праксама из касног римског периода, пронађени су каменолом калцита и алабастера и оставе које су сакрили побуњеници и избеглице из побуне Бар-Кокхба 132. н. Неопходно је да се пећина у целини сачува за будуће генерације. Управо он је један од потписника истраживања које је, заједно са др Еитаном Клајном (Dr. Eitan Klein) и  проф. Боазом Зисуом (Prof. Boaz Zissu) са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University) и професор Амос Фрумкин (Amos Frumkin) са Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem), објавио у престижном академском часопису Harvard Theological Review закључивши да су пећина и налази у њој редак доказ тајанствених народних обичаја који су овде преовладавали у давна времена.

У израелској пустињи Негев откривено је древно гробље са најмање 50 скелета. Две комплексне гробнице датирају у 5.в. пре Хр., а повезане су са древним раскршћем трговачких каравана. Археолози су гробнице пронашли 2021.год., али је тек недавно објављена студија о тамошњим налазима. Археолози су до открића дошли ископавајући област која је планирана за изградњу водовода у близини Тлалима, кибуца у срцу пустиње Негев, неких 30 километара јужно од библијског града Вирсавеје, на древној локацији која је позната као Тамна.

Гробне коморе су биле пажљиво изграђене, одвојене двориштем, са таваницама које подржавају велики, правоугаони стубови. Унутар највеће коморе, археолози су избројали најмање 50 тела. У мањој комори пронађено је још седам скелета. Гробне коморе су  квадратне, при чему једна има димензије 7Х7, а друга 4,5Х4,5 м.  Ове врсте гробница никада до сада нису откривене у региону и нису повезане ни са каквом врстом насеља, рекао је ко-ауторка студије Тали Ериксон-Џини (Tali Erickson-Gini), археолог Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Његов сарадник Мартин Давид Пастернак (Martin David Pasternak, IAA), истраживач-археолог у Израелској управи за антиквитете и докторанд при Универзитету Бен-Гурион у Негеву (research archaeologist doctoral candidate at Ben-Gurion University of the Negev) додаје да се гробнице налазе на раскрсници два важна древна пута који воде са запада на исток, од Египта до Вади Арабе (област Негева која се налази јужно од басена Мртвог мора), јужног Јордана и Арапског полуострва. Сахрањивање дуж древних путева у суровој пустињи, „било због насиља или болести, није било неуобичајено. Могуће је да су ови појединци тамо сахрањени јер су у древним временима раскрснице виђене као места "светости", са ритуалним и верским значајем – кажу аутори студије. Мрље тамног пепела унутар гробнице и у дворишту изван ње могу бити узроковане ритуалним паљењем тамјана, што такође указује на више погребних церемонија, додаје Пастернак додајући: пронађен је мали лонац за кување са утиснутом дршком који се типично посуђе Јудеје  позног Гвозденог доба, а чини се да је такође коришћен за паљење тамјана и неколико других малих, преносивих керамичких посуда које указују на везе са Едомом, Моавом и Феникијом.

Гробнице су садржала мноштво артефаката позног Гвозденог доба, а припадају различитим културама широм јужног Леванта, јужне Арабије и Египта. Неки од предмета сугеришу да су људски остаци откривени на том месту биле жене. Нпр., готово потпуно је одсутно оружје, гробнице су садржале накит од легура бакра и гвожђа, керамичке вазе и шкољке Кипреје из Црвеног мора, које су Египћанке понекад користиле као талисмане — предмете који су се користили да одагнају зло и донесу срећу. Пронађена је амајлија од фајансе египатског бога Беса, заштитника жена и деце; цилиндарски печат са кобрама; стаклени привезак са више лица за који се верује да потиче из феничанских колонија у западном Медитерану и бакарна фибула (брош) повезана са сахраном жена у јужној Европи, примећује Ериксон-Џини. Археолози су такође открили држаче тамјана и алабастер послужавник — остатке некада чувене трговине смирном и тамјаном широм овог региона. Неки од контејнера за тамјан су намерно разбијени, вероватно као део погребног ритуала. Многи од ових артефаката су можда завршили у рукама жена које су долазиле из Арабије, али мислимо да постоји довољно историјских доказа да се сумња да су то биле стране жене које су одвођене у Арабију, каже Ериксон-Џини. Са овим је сагласан Хуан Мануел Тебес (Juan Manuel Tebes), историчар са Папског католичког универзитета у Аргентини  (Pontifical Catholic University of Argentina) који додаје: Знамо много о трговини између јужне Арабије и јужног Леванта током средине 1. миленијума пре Хр. али већина наших доказа и даље потиче из писаних записа, посебно из извора грчко-римског времена који датирају много касније од овог сахрањивања. Ово ископавање увелико проширује наше знање о овој древној трговачкој мрежи.

Алабастерне посуде и кадионице су такође типичне за јужну Арабију, као и сам тамјан, који су каравани арапских трговаца који су путовали кроз пустињу донели на Левант преко Негева. Откриће малог комплета вага и камених тегова, вероватно коришћених за мерење тамјана, сребра или других племенитих метала, такође повезује гробнице са светом трговаца тамјаном и смирном. Сахране могу бити повезане са кедарским трговцима који су деловали у северној Арабији. Историјски контекст овог налаза је период током којег је Вавилон освојио Левант – укључујући Јерусалим и Јудејско царство 586. пре Хр. – да би неколико деценија касније Персија заменила Вавилон.

Аутори студије сугеришу да људски остаци могу бити жртве трговине људима које су купљене у Гази или Египту и намењене продаји у Арабији, као невесте или свете проститутке које су учествовале у ритуалима, иако је потребно више доказа за поткрепљење ова идеја. Древни записи, укључујући минејске натписе пронађене у Јемену, документују праксу трговине женама ради ритуалне проституције у овом региону, наводи се у студији. Нпр. Зенон-папирус из 3 в. пре Хр. говори о жени која је купљена у Амону (данашњи северни Јордан) и транспортована у Јафу да би тамо била храмска проститутка, подсећа  Ериксон-Џини додајући: Идеја да су жене сахрањене у овој негевској гробници можда биле продаване као ритуалне проститутке је делимично подржана необичним присуством великих шкољки каурија у гробници. У антици су жене често користиле мале каурије као талисмане плодности, али шкољке ове величине обично се налазе у култним контекстима, као што је храм крилатих лавова у Петри, за који се знало да је био посвећен женској богињи, и у храм у луци Береники на источној обали Египта.

Сакрална проституција била је део култа плодности. Она је вероватно  у основи имала праксу тзв. сакралног брака познату из писнаих извора периода нео-сумерске ренесансе, премда је вероватно била позната још у преакадском Сумеру. Наиме, владар се сматрао супругом богиња плодности, а његова жена је у церемонији сакралног брака инкарнирала богињу. Њихов, каткад, (полу)јавни сексуални чин је био део празничних ритуала. Врло брзо је овај облик тзв. имитативне магије проширен међу обичним становништвом које је зависило од плодности земље и падавина за своје усеве. Сматрало се да плодност земље и падавине су дело богова, односно њиховог полног чина. При храмовима божанстава плодности, деловале су храмовне блуднице. Ове храмове су посећивали пољопривредници као део припремне радње пре сетве. Новац су остављали као прилог храму, општили су са посвећеним женама, а сматрало се да тиме стимулишу полне односе самих божанстава и, посредно, обезбеђују богат род земље. Ово је био сензуални култ који је привлачио многе. Имао је, међутим, и своје наличје. Већина деце рођене из таквих односа је била приношена на жртву. Чувена Легенда о Саргону Великом сведочи да је мајка будућег оснивача првог познатог месопотанског царства била храмовна блудница која је одбила да жртвује своје дете кришом га спустивши у у котарици у воде Еуфрата. Дете је пронашао краљевски баштован и усвојио га као сина омогићивши му успон у дворској администрацији.

Новооткривени мозаик се састоји од великог панела у чијем је средишту загонетни јеврејски натпис уоквирен у венцем. Са стране и испод венца, арамејски натпис наводи имена покровитеља који су финансирали мозаике синагоге или уметника који су их израдили, тражећи да буду упамћени по добру. Овај натпис је безвременски сведочанство њиховог доприноса, изражавајући жељу да се негује њихова успомена. Венац је са обе стране окружен лавовима који својим предњим шапама полажу на главе бикова. Венац је са обе стране окружен пар лавова који полажу предње шапе на главе бикова. Читав панел је окружен украшеним оквиром који приказује грабљивице које јуре друге животиње. Новооткривени делови укључују филистејског коњаника и мртвог филистејског војника са упечатљивим класичним лицем.

До открића је дошао тим стручњака и студената на челу са професором Џоди Магнес (Jodi Magness) са Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (University of North Carolina at Chapel Hill). Свеобухватни археолошки пројекат у Хукоку оставио је изванредно наслеђе историјски значајних налаза, укључујући:јеврејски натпис окружен људским фигурама, животињама и митолошким створењима (пути и купидони); једини небиблијски мотив којим је осликана синагога (легендарни сусрет између Александра Великог и јеврејског првосвештеника); панел ступ између двојице приказује двојицу ухода које је Мојсеј послао у Ханан (како носе огроман грозд на штапу између себе, Бр 13:23); панел који приказује човека који води животињу на ужету уз натпис мало дете ће их водити (Ис 11:6);Слике животиња идентификоване арамејским натписом као четири звери које представљају четири царства из Дан 7; велики панел у северозападном пролазу који приказује Елим, место где су Израилци логоровали поред 12 извора и 70 урминих палми након што су напустили Египат и лутали у пустињи без воде о којој се говори у Изласку 15:27; приказ Нојеве барке; отварање Црвеног мора; Јону у утроби морске немани; иградњу вавилонске куле; Хелиос-зодијачки циклус. Пројекат ископавања синагоге осветлио је много о друштвено-културној и религијској динамици око 400. год. хр. ере у земљи Израила.Магнес је рекла да је путем ископавања покушала да одговори на питања о судбини јеврејских села под раном хришћанском влашћу. Село Хукок постојало је током римског и византијског периода, рекла је она додавши да је Римско царство у 4.в. постало хришћанско: Многе моје колеге у Израелу мисле да је хришћанска владавина била репресивна за Јевреје и да су многа од ових насеља пропала, па чак и нестала током 4., 5. и 6. в. А мој утисак из археологије је увек био управо супротан, да су ова јеврејска насеља наставила да постоје, па чак и да цветају. 

Смештен у близини северозападне обале Галилејског мора, само 3 миље западно од Магдале и Капернаума, Хукок се два пута помиње у хебрејској Библији, као и у равинској литератури. Место у којем је откривена ова синагога очигледно је било место у којем је постојала значајна јудејска заједница не само у позноримском периоду, већ и касније. Наиме, током средњег века ова локација је била један од најзначајнијих ходочасничких центара јудејског народа будући да је, по предању, ово била локација смрти и сахране старозаветног проока Авакума. Истраживања су показала да је ова синагога реконструисана и проширена у раном 14. в. хр. ере. Ово је период када је у близини Хукока саграђен међународни пут који је повезивао Каиро и Дамаск. Овај пут је пролазио кроз  Јакук (средњовековно име Хукока), што је повећало стратешки значај области. Ископавања из 2022. и 2023. додатно су открила велико двориште поплочано каменом, окружено низом стубова познатих као колонада, источно од синагоге. Ово двориште је поново коришћено у касном средњем веку када је на њему подигнута масивна, засвођена структура непознате функције.

Трећи део мозаика приказује део Самсоновог тела поред лисица везаних за бакље и натписа. Мозаик Самсон приказује Самсона као војну фигуру са орбикулумом, слично као и оближњи приказ у синагоги у Вади Хамаму. Прикази библијских сцена су ретки у древним синагогама, а Џоди Магнес истражује зашто су две оближње заједнице одабрале да своје синагоге украсе Самсоновим подвизима. Магнесс испитује доказе равинских, раних хришћанских и локалних заједница како би показала да се тадашње мишљење о Самсону кретало од ниподаштавајућег до месијанског.

Самсон је био неуобичајено снажан ратник и вероватно најпознатија личност Књиге о Судијама.  Његово рођење повезано је са ангелообразном теофанијом којом је најављена величанственост дела које је требало да изрши за свој народ као ратник-назиреј, учесник нарочитог савеза са Јахвеом и носилац Јахвеовог Духа (Суд 13:24; 14:6.19; 15:14 упр. Суд 15:18; 16:17.28). Његови напријатељи, Филистејци, били су у значајној предности јер су познавали тајну топљена и обраде гвожђа и имали су јаче оружја. Они су били кључни противници израилских племена током више од два века, све до цара Давида који их је коначно поразио. Самсон је описан као контраверзна личност. Он је био Божији дар његовим, до тада бездетним, родитељима и истовремено њихов дар Богу будући да је посвећен као назиреј. Међутим, строги назирејски завети нису били нешто што је могло да се усклади са Самсоновим темпераметним карактером. Обдарен натприродном снагом Самсон иде из пустововине у пустоловину, а неке од њих подсећају на доживљаје грчког Хекула. Самсонови подвизи могу да се поделе у две целину. Прва је она која га води у брак са Филистејском женом. Овај детаљ можда рефлектује неке ране покушаје суживота између иначе супротстављених народа. Пропаст његовог брака води га у низ сукоба са Филистејима због чега, са једне стране постаје омиљен унутар својег народа, али и одметник од Филистејске власти која се протезала и на барем нека израилска племена. Ова позиција је била незахвална, пре свега за израилске племенске старешине које су морале да балансирају између Самсонове популарности у народу и филистејских захтева да његова одметничка делатност буде окончана. Ствар је додатно компликовала Самсонова неукротива борбеност, али страственост која га је водила у загрљај још једне филистејске жене, Далиле. Она га је више пута предавала Филистејцима, али би он захваљујући својој снази успео да их савлада, све док јој коначно није открио да је његова снага последица његовог назирејског савеза са Јахвеом, а да је видљиви знак тог савеза његова дуга коса. Ошишавши га на спавању, Далила коначно предаје Самсона Филистејцима који су мрског непријатеља бацили у тамницу претходно га ослепевши. У тамници Самсон обнавља назирејски завет са Богом, коса му изнова расте, а поново добијену снагу користи да сруши филистејски храм посвећен Дагону. Он то чини у тренутку када је изведен како би на верској свечаности својих непријатеља играо и забављао их трпећи додатно понижење. Тако, Самсон умире повевши са собом у смрт велики број непријатеља. Касније предање у Самсоновом делу види искупљење сина Манојевог (Tg. Neof. Пост 49:18; уп. g. Ps.-J. Пнз 34:1), а ранохришћански аутори о истом говоре као о жртви коју је Бог прихватио (Apost. Const. 7.37.1). Могуће је да се речи ојачаше у слабости (Јевр 11:34б) односе на Самсона (Суд 16:28–31) који је био у сукобу са Филистејцима, народима са мора, који су у Ханан доспели највероватније са Крита у време када су се и израилска племена борила за своје место у Обећаној земљи.