Апокалипса

„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16 Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.

ТВ Храм Јован Лазаревић и Јован Благојевић