Елафантина

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.