Мит

Један текст популарног карактера не може ни изблиза да представи само најосновније и најзначајније аспекте богате цивилизације каква је Египат. Вишемиленијумска историја, снажна интеракција са библијским наративом, величанствени културни, уметнички и религијски споменици, богатство митолошког предања изузетне психолошке дубине у којем се међусобно прожима дубоко лично, историјско и архетипско захтевају много више од једног текста. У овом серијалу ће, стога, више текстова бити посвећено Египту. Ово је први од њих.

Неврод (Нирморд), Саргон Велики, Акад, прво писмо, зигурати, свет богова, митова и легенди, претеча великих циливизација Месопотамије (Вавилона и Асирије), а можда и Египа и надахнуће сиропалестинских култра Феникије и Ханана. Сумер...

Где је онда Сава? Да ли се она налази у Африци или у Арабији? Бат Кирбус трага кроз истрију и археологију, предања и легенде трагајући истовремено за Савом и за њеном краљицом. Ко има право да се позива на ову краљицу. Резултати ове потраге можда су изненађујући.

Данас се крст сматра изразито хришћанским знамењем, али да ли такво схватање оправдано? Да ли је крст средиште хришћанске вере или символ који су хришћани преузели из претхришћанских религија дајући му ново значење?

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.

Књижевни приказ њеног карактера се може упоредити са хуком сове у пустињи. Она је прва, непотчињена, супруга Адамова. Приказује се веома разнолико. Описи Лилит крећу се од представљања ове митске личности као као Евине пријатељице до описа у којима је иста личност приказана као Адамова ноћна мора. Лилит је у ствари била нека врста женског демона и по први пут се јавља у сумерским еповима.

комуникацијски изазови религији у 21.веку

Иван В. Лалић је један од највећих новијих српских песника, чији је духовни опус препознат и награђен Жичка христовуљом

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.