ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА децембар 2025

Археолози који раде у древном граду Ефесу, открили су фино израђену римску мермерну каду која је касније пренамењена као елемент за фонтану. Када је пронађена поред статуе мушкарца чији су остаци коришћени у поплочавању пута. Открића су направљена током ископавања дуж древне улице стадиона и пружају редак увид у то како су луксузни кућни предмети прилагођени за практичну употребу у каснијим фазама града. односно како је луксузни кућни предмет претворен у урбану инфраструктуру.

Мермерна када се датује у 1. в. хр. ере. Верује се да је изворно била повезана са са терасастим кућама, стамбеним простором који су некада насељавале богате римске породице. Дугачка1,46 м, широка 0,73 м и висока 0,6 м. Исклесана је од грчко-скрито мермера, локално набављеног камена познатог по својим декоративним жилама.

Координатор прокејкта, проф. Сердар Ајбек (Professor Serdar Aybek) са Универзитета Докуз Ејлул (Dokuz Eylul University), истиче да је предмет је очигледно био дизајниран за купање у домаћинству, а не за сахрањивање или јавну употребу. Он је приметио да је култура купања играла централну улогу у римском свакодневном животу, не само кроз монументалне комплексе јавних купатила, већ и кроз мање, приватне инсталације у елитним кућама. Величина и дубина каде указују на њену употребу унутар резиденције, а не у јавној згради.

Оно што чини налаз необичним није само њена префињена израда, већ и њена каснија измена. Тим је утврдио да је када поново коришћена као елемент за фонтану током касније фазе поправке улице. Ајбек је објаснио да је њен оригинални облик намерно модификован, са рупама исеченим на врху и дну како би вода могла да тече, што указује на систематску поновну употребу, а не на случајно оштећење.Током римског периода, велики комплекси јавних купатила били су уобичајени, рекао је Ајбек, наводећи лучка купатила у Ефесу као један од најзначајнијих примера додајући:

Када се истиче по висококвалитетној изради, укључујући стопала у облику лављих шапа, обликоване профиле и декоративни мотив јајета и стрелице познат у класичној архитектури као кимација. Ове карактеристике, у комбинацији са избором камена, сугеришу да је некада припадала домаћинству знатног богатства и статуса.

Ајбек је навео да су такви предмети често демонтирани и поново коришћени када је урбана инфраструктура поправљана у каснијим вековима, што одражава и практичност и променљиве приоритете у граду. У овом случају, приватни луксузни предмет је прилагођен да служи јавној функцији дуж једне од главних ефеских улица.

 

Ископавања дуж истог дела улице стадиона такође су открила мермерну статуу мушкарца статуу која се датира у период са краја 1. в. хр. до почетка 1.в. хр. ере. Изрезбарена у одвојеним деловима, са главом, удовима и телом направљеним појединачно, статуа је пронађена лицем надоле и обрнута, након што је поново коришћена као плоча за поплочавање.

Статуа је висок је 1,23 м и широка 0,5 м. и откривена је неочекивано када су археолози подигли оно што је изгледало као обична коловозна подлога. Статуа је пренета у Музеј у Ефесу, где ће постати део сталне колекције.

Открића су направљена у оквиру иницијативе „Бесконачни Ефес, наслеђе за будућност“ коју води Министарство културе и туризма Турске (Ministry of Culture and Tourism of Türkiye), у сарадњи са Музејем у Ефесу (Ephesus Museum) и Аустријским археолошким институтом (Austrian Archaeological Institute), Ајбек је рекао да се давно зарасла подручја Ефеса систематски чисте, што омогућава археолозима да пронађу значајне артефакте за музејске колекције. Напоменуо је да су ископавања дуж Стадион улице дала посебно упечатљиве резултате ове године.

 

Ефес, најважнији грчки град у Јонском региону Мале Азије, чије се рушевине налазе близу модерног села Селук у западној Турској. У римско доба налазио се на северним падинама брда Корес и Пион и јужно од реке Кајстер, чији је муљ од тада формирао плодну равницу, али је узроковао да се обала помера све даље на запад. Храм Артемиде, или Дијане, коме Ефес дугује велики део своје славе и који изгледа означава место класичног грчког града, вероватно се налазио на обали када је основан (око 600. год. пре Хр.), једну миљу источно, североисточно од Пиона (данашњи Панајир Дау).  Ефес је контролисао западни крај једног великог трговачког пута у Азију, оног дуж долине Кајстер, и имао је лак приступ дуж река Хермус (Гедиз) и Меандер.

На историјској сцени град се појављује у 7.в. пре Хр. када су га напали Кимеријци. За разлику од суседне Магнезије, преживео је нападе. Током дела раног 6. в. град је био под тиранима. Лидијац Крез је прогласио општу власт над градом, али му је и поклонио многе стубове и неколико златних крава за обнову Артемисеума (Артемидиног храма). У то време, према Страбону, Ефежани су почели да живе у равници и успостављају законе Аристарха Атињанина. Ефес се убрзо потчинио Киру Персијском, али је већ почетком 5. в пре Хр. У овом граду се догодио и познати масакр Хиота преживелих из битке код Ладе. Ефес је наредних пет деценија одржавао добре односе са Персијом,е Ксеркс, враћајући се из неуспешног похода на Грчку одао је почаст Артемиди Ефеској и оставио своју децу због безбедности у Ефесу. У овом граду се искрцао Темистокле током свог бекства у Персију. Ипак, ускоро Атина посатје средиште ка којем Ефес гравитира.

И поред тога, 412. год. пре Хр. Ефес стаје на страну Спарте у побуни протиц Атине (Други пелопонески рат). Год. 396. пре Хр. ћак је био и престоница спартанског краља Агесилаја. Год. 394. Ефесци су пребегли у Кононову антиспартанску поморску лигу, али до 387. год. град је поново био у спартанским рукама и Анталкида га је предао Персији. Уследила је проперсијска тиранија Сирфакса и његове породице, који су каменовани до смрти 333. год. када је Александар Велики освојио град. Након 50 година променљиве среће, Ефес је освојио македонски генерал Лизимах који је довео колонисте из Лебеда и Колофона. Ово је био почетак хеленистичког просперитета Ефеса. Постао је упадљив по обиљу кованог новца.

Након пораза Антиоха Великог, краља Сирије, од стране Римљана 189. год. пре Хр., Ефес су освајачи предали краљу Пергама. Атал III из Пергама завештао је Ефес са остатком својих поседа римском народу. Од тада је Ефес остао подложан Риму. Учествовали су у малоазијској побуни против Рима (88-86. год. пре Хр.). Ипак, и поред побуњеничком педигреа и противљења Пергама и Сарда, Ефес је под Августом постао први град римске провинције Азије. Географ Страбон је писао о његовом значају као трговачког центра у 1. в. пре Хр. Тријумфална капија из 3. год. пре Хр. и аквадукт из 4–14. год. хр. ере започели су тај дуги низ изградње јавних зграда, украсних и корисних, које Ефес чине најупечатљивијим примером града царског доба у грчким земљама.

У религијском смислу, Ефес је био центар Артемидиног/Дијаниног култа, а тамошњи храм посвећен овој богињи сматра се једним од седам светских чуда.Храм је био политички, економски и религијски центар: привлачио је ходочаснике, занатлије (посебно сребраре) и трговце.Култ Артемиде био је политеистички и ритуално богат, са свечаностима, жртвовањима и свечаним играма.

Као космополитски град, Ефес је познавао култове Диониса, Кибеле, Изиде, Адониса и других блискоисточних и египатских богова.Постојали су и мистеријски култови који нуде лична искуства спасења или тајног знања.Ови култови су често били у неконвенционалном односу према званичној државној религији и могли су бити конкуренција раним хришћанима.

У граду је постојала и јеврејску заједницу која је била довољно јака да Павле започиње свој мисионарски рад у синагоги (Дап 18).Овај јеврејски контекст стварао је духовни и социјални пристисак за хришћане који су се морали позиционирати у односу на обе традиције: паганску и јеврејску.

 

Ефес заузима јединствено место у историји раног хришћанства. Ниједна друга црква Новог завета не стоји тако јасно на раскршћу више апостолских традиција: павловске мисије, тимотејевског пастирског старања и, коначно, јовановског богословског сазревања. Управо зато порука Ефеској цркви у Откривењу (2:1–7) није случајна, нити општа — она је дубоко контекстуална и историјски усидрена.Апостол Павле је у Ефесу провео најдужи непрекидни период свог мисионарског деловања, око три године, што је један од његових најдужих боравка у било ком граду. Он се овде сусреће и са ученицима Јована Крститеља који су у овом раном периоду представљали малу независну јудејску заједницу која је била доста отворена за хришћанско учење (). Ефес је био економски и религијски центар Мале Азије, познат по култу Артемиде, магији и разнородним поганским практикама. У таквом окружењу Павле успева да оснује снажну,дисциплиновану Цркву, способну да одоли лажним учењима и социјалним притисцима који су до изражаја дошли у побуни сребренарског еснафа у граду ()

Павле оставља Тимотеја као свог изасланика у Ефесу, како би учврстио заједницу, сузбио лажна учења и организовао црквену структуру. Тимотеј се истовремено морао носити са младошћу и недостатком ауторитета, али Павле га охрабрује да буде храбар, истрајан и узор верницима.  

Цркви Ефесу, односно Малоазијским црквама уопште, али посредством Ефеса као њиховог средишта св. ап. Павле упућује и снажну посланису унутар које даје најдубљу богословску визију: спасење није само индивидуално, већ је део космичког Божијег плана. Верници су изабрани, усиновљени и откупљени не по делима, већ по благодати (Еф 2:8–10) која доноси родове правде у животу новог човека.

Јединство у Христу је срце посланице. Христос руши преградни зид између Јевреја и незнабожаца, стварајући једног новог човека. Црква више није етничка или културна категорија, већ онтолошка стварност — Тело Христово. Други део посланице описује хришћански живот као одговор на космичку реалност: смирење, љубав, трпљење, дисциплина, однос према породици и друштву. Посебно је значајан позив на духовну будност и ношење свег оружја Божијег у борби против духовних сила зла. У ефеском контексту, познатом по магији и паганству, ова упутства добијају посебну тежину.

Крајем 1. в. Ефес постаје седиште апостола Јована. Одатле надгледа цркве Мале Азије и оставља богословско наслеђе које укључује Јеванђеље по Јовану, три Јованове посланице и Откривење. Јованова порука Ефеској цркви у Откривењу наглашава опасност хладне исправности: иако је Црква јака, ревносна и способна да одбаци дела Николаита,[1] она је оставила прву љубав.Опомена је јасна: потребно је повратити љубав, која је срж вере. Христос обећава победницима да ће јести са дрвета живота — симбол повратка у заједницу са Богом, истинског живота и обновљеног Едена. 

Недавно је завршено откривање импресивног јерусалимског градског зида из хасмонејског (макавејског) периода. Зид изграђен крајем 2. в. пре Хр. откривен на земљишту тзв. Давидове куле, поред цитаделе, унутар историјског комплекса познатог као Кишле. Овај зид је један од најкомплетнијих и најдужих делова откривених у Јерусалиму до сада.Др Амит Реем и др Марион Зиндел (Dr. Amit Re’em and Dr. Marion Zindel) су били директори ископава у којем је дошло до овог значајног открића. Они су радили испред Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Они истичу:

Према Реему, археолози су датирали зид у Хасмонејски период на основу археолошког контекста, али нису успели да добију одговарајуће узорке за С-14 датирање.Често се органски остаци попут семена, сламе или сличних материјала који омогућавају датирање зидова или зграда налазе заробљени у малтеру или цементу који се користи за изградњу структура. Међутим, хасмонејски зид подигнут сувом техником, без цемента или малтера. Ипак, с обзиром на величину структуре, зид морао бити изграђен у периоду када је хасмонејска династија већ била добро успостављена, не раније од око 140. пре Хр. Реем истиче:

Други делови хасмонејског зида раније откривени у граду, али је ново откриће посебно значајно због своје величине и стања очуваности, а такође и зато што је омогућило археолозима да виде пуну ширину структуре. У већини делова, откривена је само спољашња страна зида, али овде смо пронашли унутрашњи део, што је веома занимљиво за истраживање. За овај зид спроводимо радиокарбонско датирање; истраживање је још увек у току, рекао је Реем.

Историја овог импозантног зида детаљно је описана у историјским изворима. Јосиф Флавије, историчар из 1. в. хр. ере, детаљно описује његов ток и капије и тврди да је био неосвојив са 60 кула које се налазе дуж његове дужине. др Реем и др Зиндел примећују: 

Истраживачи нуде два главна објашњења о томе ко је можда командовао овим уништењем и под којим околностима. Једна могућност је да су зид демонтирали сами Хасмонејци, као део насеља са Антиохом VII Сидетом. Овај Антиох – један од наследника Антиоха IV Епифана чија је политика изазвала Макавејски устанак, покушао је да освоји Јерусалим и опсео је град 134-132. године пре Хр. Јосиф Флавије пише да је као одговор на опсаду, хасмонејски вођа Јован Хиркан I постигао мировни споразум са Сидетом, уз помоћ блага које је узео из гробнице краља Давида. У споразуму о примирју, Сидет је захтевао да Јерусалим демонтира своја утврђења као предуслов за прекид опсаде. Могуће је да је уништење овог новооткривеног зида сведочанство и остатак тог споразума.

Алтернативно, можда јецар Ирод, у покушају да се дистанцира од политике хасмојенских царева, намерно уништио њихове грађевинске пројекте, укључујући и њихов монументални градски зид, као политичку изјаву: Дани хасмонејских царева су прошли, а ја сам њихов наследник. Његово систематско рушење могло би се добро уклопити у ову Иродову политику, препознатљиву и у другим поступцима.Реем подсећа:

Импресивни материјални докази о борбама између Јована Хиркана Хасмонејца и Антиоха Сидета Селеукидског Грка откривени су веома близу овог новооткривеног дела. У ископавањима спроведеним 1980-их у подножју Првог зида, Рене Сиван и Ђора Солар (Renee Sivan and Giora Solar) открили су велико складиште из јелинистичког периода са стотинама каменова за катапулте, врхова стрела, праћки и оловних метака. Истраживачи су их идентификовали као јасан доказ опсаде Антиоха VII. Тешко оружје за разарање које је падало на град није успело да пробије моћни хасмонејски зид и пало је у његово подножје.Ирод, који је владао Јудејом као вазални цар Рима, потицао је од Идумејаца који су се обратили у јудаизам са очеве стране, док је његова мајка била Арапкиња вероватно навутејског порекла. На јерусалимски трон успео се преко брачних веза са хасмонејском династијом. Нешто од овог оружја сада је изложено у новој изложби музеја Давидове куле у Јерусалиму.

Еилат Либер (Eilat Lieber), директорка Музеја Давидове куле у Јерусалиму (Tower of David Jerusalem Museum) истиче:

Са седиштем у Торонту, у Канади, Шулихова фондација (Seymour Schulich) има за циљ да побољша квалитет живота Израелаца и Канађана подржавајући појединце и организације са високим достигнућима. Основао ју је Сејмур Шулих (Seymour Schulich), један од најзначајнијих канадских филантропа и члан Реда Канаде (Order of Canada), највишег цивилног одликовања у земљи. Фондација је једна од највећих канадских фондација, која је уложила преко 500 милиона долара у филантропске напоре. Шулихова фондација поносно подржава уметност и културу у обе земље.Амихај Елијаху (Amichai Eliyahu), израелски министар за наслеђе закључује:

Кишла, бивши војни комплекс и затвор у комплексу Давидове куле, говори о хиљадама година историје Јерусалима, од поновног рођења државе Израел 1948. године до времена јеврејског храма. Говорећи о локавцији ископавања Реем истиче: 

 

Древна Никеја (данс Изник у Турској) била је значајно средиште раног хришћанства. Управо ове године обележава се седамнаест векова од Првог васељенског сабора. Овај сабор одржан је Никеји, на њему су постављени темељи христологије и тријадологије и осуђено је аријанство. Овде је донесен и Символ вере који је, заједно са допунама са Другог Васељенског сабора, постао и остао литургијско исповедање вере хришћанског света. Оно што је овај јубилеј улепшало на велинаствени начин јесте археолошко откриће ранохришћанске фреске са библијским, новозаветним, мотивом: Христос – Добри Пастир из 3. в. хр. ере.  

Турски археолози открили су ретку фреску која приказује Исуса као Доброг Пастира. Фреску карактеришу изразито римске карактеристике и  представља једно од најзначајнијих открића из ране хришћанске Анадолије. Фреска је пронађена унутар некрополе крај Никеје у селу Хисардере, верује се да гробница датира из 3. в. периода када је хришћанство још увек било прогоњено унутар Римског царства. Откриће у некрополи Хисардере нуди нове увиде у ширење раног хришћанства широм Мале Азије и открива како су се римске уметничке традиције спојиле са хришћанским веровањима у настајању током кључног периода у верској историји. Новодокументована гробница откривена је током сезоне ископавања 2025. год. под руководством директора музеја Изник, Толге Копарала (Tolga Koparal), уз научну координацију коју је водио професор Ајгун Екин Мерић (Aygun Ekin Meric) са Одељења за археологију Универзитета Докуз Ејлул (Dokuz Eylul University's Department of Archaeology). Подземна гробницу, која датира из 3.в., карактеришу изузетно очуване фрескама које покривају три зида и плафон, што је чини посебном међу осликаним гробницама у региону због ретког укључивања људских фигура.

Централна тачка гробнице налази се на северном зиду директно иза подигнуте платформе, познате као клине, где су покојници положени на квадратне теракотне плоче. Овде сцена Доброг Пастира приказује Исуса као обријаног младића обученог у једноставну тунику, са великом рогатом козом пребаченом преко рамена. Парови коза га окружују са обе стране, стварајући симетричну композицију која одражава и класичну римску уметност и симболички језик раног хришћанства.

Истраживачи су нагласили значај приказа Христа без браде, младалачког изгледа, што се поклапа са уметничким конвенцијама које су преовладавале у римској визуелној култури током 2. и 3. в. Овај стил је у оштрој супротности са каснијим византијским приказима који су приказивали Исуса са брадом и зрелијим цртама лица. Јасни римски стилски утицаји фреске подвлаче културни синкретизам који се јављао у Анадолији док је хришћанство учвршћивало своје упориште у региону прожетом класичним традицијама. Пре него је крст усвојен као универзални хришћански симбол, мотив Доброг Пастира играо је кључну улогу у изражавању вере. Ипак, упркос својој централној улози у раном хришћанству, међутим, само неколико примера Доброг Пастира пронађено је у Анадолији, а онај у Хисардеру је најбоље очуван.

Према речима водеће археолошкиње Гулсен Кутбај (Gülşen Kutbay), фреска би могла бити јединствен пример у Анадолији. Унутрашњост гробнице је богато украшена, са зидовима и плафонима украшеним птицама, биљкама и сликама племенитих личности у пратњи њихових слугу.

Ерен Ертен Ертем (Eren Erten Ertem) из Музеја у Изнику (Iznik Museum ) објаснила је да уметничко дело илуструје културни помак од касних паганских традиција ка раним хришћанским веровањима, представљајући путовање покојника у загробни живот на оптимистичан и поштован начин. Неки од аутора су указали  да је занимљиво да исти западни зид на којем је приказан Добри Пастир садржи и сцену симпозијума која приказује брачни пар, вероватно сахрањен у гробници, као аристократе како седе на гозби. Ова супротстављеност илуструје прелазну природу религиозне уметности трећег века у Анадолији, где је хришћанска иконографија коегзистирала са паганским традицијама које приказују загробни живот као вечну гозбу. Међутим, могуће да је ово романизовани приказ гозбе царства небеског и свадбе јагњетове (Мт 8:11–12; 22:1–14; 25:1–13; 26:29; Мк 14:25; Лк 13:28–29; 14:15–24; Лк 22:16.18.30;  Јн 6:51–58;Јн 14:2–3; Отк 3:20; 19:7–9).

 

Мотив Доброг пастира у хришћанској иконографији има дубоке корене у античкој грчкој и римској уметности. Ране хришћанске фреске и мозаици приказују Исуса као младог пастира са јагњетом преко рамена, окруженог стадом, што симболизује његову бригу и заштиту верника. Визуална основа овог мотива преузета је углавном од Хермеса, који се у хеленистичкој и римској уметности приказивао као млад пастир. Хермес је, поред улоге пастира, имао и функцију вође душа, што се у хришћанству трансформише у духовно вођство ка спасењу.

Поред Хермеса, мотиви пастира из грчких вазописа и фресака такође утичу на хришћанске представе, посебно у симболизацији мира, хармоније и бриге за заједницу. Пастир у грчкој уметности је идеализован, млад и леп, што се преноси и у хришћанску иконографију као симбол духовне чистоте. Јагње и овце у античким сценама имале су и ритуалну и симболичку улогу, повезану са чистотом и жртвом, што хришћанство преобликује као симбол спасења.

Ране хришћанске фреске у катакомбама Рима и открића у Никеји показују директну естетску линију од Хермеса и пастирских мотива до Доброг пастира. Иако мотив има античке претходнике, хришћанство му даје ново значење: пастир више није само чувар стадa, већ духовни водич и спаситељ. Ова трансформација показује како нова религија адаптира стару уметност и митологију у своју симболику.

Тако, Добрии пастир представља спој античких идеала пастирског живота и хришћанског појма божанске бриге за људе. Он је пример како уметност може да преноси и трансформише симболе кроз различите културне и верске контексте. Овај мотив остаје један од најпознатијих симбола ранохришћанске уметности, јединствено спајајући митолошко наслеђе и духовну поруку.  Не сме се, међутим, заборавити и богато древнооријенатлно наслеђе мотива пастира.

 

Слика пастира се широко користила у древном Блиском Истоку.Божанства древног Оријента су означавана овим изразом у натписима којима им се обраћају или о њима говоре владари ових области. Владари себе представљају као пастире народа, чиме истичу своје божанско порекло или бар божански избор.Библијски песник примењује метафору пастира и на паганска божанства, нпр. називајући Мота пастиром шеола (Пс 49:15).

 

У месопотамској религијској и политичкој мисли метафора пастира била је дубоко укорењена у описивању божанстава. Богови, као врховни заштитници и управитељи људског рода, често се у текстовима називају пастирима. Ова метафора служи као идеолошки мост између небеске и земаљске власти. У сумерском периоду, бог Енки (бог воде, мудрости и стварања) често се описује као пастир (ETCSL 1.1.3, редови 250–260). Од акадског периода пастирство преузимају Уту/Шамаш и Тамуз (ETCSL 4.08.33), али и Енлил који се описује као врховни пастир и онај који даје власт царевима (ETCSL 1.4.1, 2.1.4). У хетитским текстовима не налазимо директан и стандардизован епитет пастир за богове, али постоје докази да су нека божанства имала пастирску улогу. Метафора је део ширег концепта божанске заштите и бриге у хетитском културном и религијском контексту. Са пастирством најчешће су повезивани бог пољопривреде и стоке Šuwaliyat, као и бог лова и дивљине Kurunta (CTH 378, песма Муршилија II).

У хананским културама — у Угариту и Феникији — концепт божанства као пастира игра значајну улогу у опису божанске бриге и вођења народа. Метафора је посебно значајна у контексту религије Угарита.Тамошњи богови имају јасно изражене улоге вођа и чувара људског стада. Угаритски митолошки и ритуални текстови богато користе симболику пастира. Бог Јам у неким контекстима приказан је као пастир, али јаснији пример је врховни бог Ел, који је често приказан као пастир својих синова (богова) и људи (KTU 1.4.I i 14–16). Знаменити Baal Cycle описује Ела као оног који пасе свој народ, пружајући заштиту и вођење. Пастирска метафора наглашава божанску улогу заштитника и управитеља космичког и друштвеног поретка. У феничанском периоду ову улогу преузимају божанства која су заштитници појединих области (градова). Тако се бог Мелкарт, главно божанство града Тира, представља као вођа и заштитник народа, са елементима пастирске улоге у обредима и краљевским титулама.

У месопотамској политичкој идеологији једна од најтрајнијих и најзначајнијих титула владара била је пастир, често означаван епитетом добри (ак. rê’û(m); сум. sipad-dùg-ga). Метафора није била пука књижевна слика, већ начин да се међусобно одреде места краља, богова и народа. Она представља модел владавине заснован на бризи, заштити и праведности.Краљ је замишљен као чувар стада (народа) који му је поверен од богова. Титулу пастира понео је још сумерски краљ Лугалзагесиу (RIME 1.9.9.2). Шулги, значајан владар треће династије Ура, у више химни себе назива пастиром добрим, чистим или пастиром свога народа, кога је изабрао бог Нана (ETCSL 2.2.4). Владари акадског и старовавилонског царства, Нарам-Суен и Шар-Кали-Шари, користе титулу пастир сва четири краја света (rê’û kibrāt arba’i) (RIME 2.2.1; 2.3.1), док се знаменити Хамураби представља као пастир кога је Енлил дао, онај који је уништио непријатеље, донео мир и правду (RIME 3.2.1). Неоасирски цар попут Ашурнацирапал II у аналима користи формулу пастир народа са сва четири краја света (rê’û amēli ša kibrāt arba’i), чиме истиче универзалност своје власти.

За разлику од Месопотамије, где је метафора пастира честа, па и формална владарска титула, у старом Египту она је изражена посредно, кроз иконографију владарских инсигнија:хекатј. пастирски штап, и нхех, тј. млатило. Ове инсигније, које фараон држи у укрштеним рукама, симболички уједињују улоге владара — хранитеља, заштитника и дисциплинатора народа. С обзиром на то да се Озирис, као владар и судија мртвих, често приказује са хека-штапом, фараон преузима божанску улогу чувара и водича. Иконографска поза crook and flail — укрштање хека-штапа и млатила — нарочито је присутна од времена Средњег Царства.

У хетитској владарској идеологији, нарочито оној која је формулисана на акадском језику (међународном дипломатском језику древног Оријента) јавља се епитет пастир (ак. rê’û).То одражава јасан утицај месопотамске формуларне традиције. У молитвеном обраћању соларном божанству цар Муршили II каже: Ти си мене учинио пастиром народа; дао си ми стадо и ја сам га пасао по твојој речи (CTH 378). Такође, у дипломатској преписци хетитски владари се обраћају месопотамским владарима почасном титулом пастир народа са четири краја света (rê’û amēli ša kibrāt arba’i).

У Угариту и каснијим феничанским градовима-државама, метафора владара као пастира јавља се у два основна облика. Титула се јавља као део међународне дипломатске размене на акадском језику, али и у књижевно-митолошким текстовима. Тако се нпр. краљ Кирта назива пастир народа (KTU 1.14–1.16). Ова дипломатска пракса у каснијем периоду препознатљива је у феничанским текстовима. Чини се да у хананским изворима метафора пастира представља део унификованог блискоисточног језика власти и служи као знак легитимитета и припадности заједничкој политичко-идеолошкој сфери. У поетско-митолошким текстовима, пак, титула је поетски епитет за владара, са нагласком на бригу, заштиту и божански избор.

Смер формирања метафоре није јасан. Према једном схватњу, људи су из свакодневног искуства пастирства, односно бриге о стаду, извлачили модел који су потом пренели у политичку и религијску сферу. Постоји, међутим, легитимно схватање да је религијски и политички концепт доброг владара као пастира претходио или барем утицао на свакодневно схватање. тј. да је трансцендирање овог религијско-митолошког појма могло да формира идеализовану слику владара као чувара и водича народа. Тако обликован концепт је онда преко књижевности, ритуала и државне пропаганде пренет и на стварне односе власти и власти према људима.Ствари, највероватније, не треба посматрати у формули или-или јер је сасвим могуће да је ова метафора настала у дијалогу између стварног искуства и религијског идеала.

Од цара као пастира и као представника богова очекује се да се руководи правдом, да покаже разумевање и да буде спреман да заштити народ. У Египту, употреба слика пастира је, такође, коришћена у вези са царевима, кнезовима и поглаварима. Она сејавља још у Опоменма Ипу-вера које су настале вероватно пре Авраамовог времена. Концепт поретка и правде (Маат) симболички је представљан пастирским дужностима владара. Ово је слика коју користе и други библијски писци. Тако пророк Језекил обећава да ће Господ напасати народ свој (Јзк 34:11-16) и најављује месијанског пастира по узору на Давида (Јзк 34:23; 37:24; Мих 5:2-5). Ово је значајан моменат будући да су Израилци препознали Давида као пастира кога је Господ поставио да влада над њима (2Сам 5:7 уп. Пс 78:71.72). Занимљиво је да је и пагански владар Кир, иначе препознат од стране библијских писаца као месијанска фигура, описан овом сликом (Ис 44:28) која се користи за опис духовних вођа уз најаву нових, верних, пастира (Јер 23:22-24; Јзк 34:2).

Друштво древног Оријента било је претежно аграрно. Сточарство (нарочито овчарство) било је једна од најзначајнијих грана економије и није чудно што се појам пастир јавља скоро сто пута у Библији. Овце су имале веома важну улогу у номадском животу Јевреја. Квалитет оваца, пастира и њихов однос били су извор метафоре за духовне стварности. Општа слика преузета је од библијских писаца. Они су припадали народу са пастирско-номадским начином живота. Авељ, Авраам, Исаак, Јаков и његови синови, као и Мојсеј, Давид и Амос, били су пастири (Пост 4:2; 12:16; 26:14; Изл 3:1; 2Сам 7:8; Ам 1:1).У Библији су познате и пастирице, као што су Ревека (Пост 29:9), Рахиља и Јоторове кћери (Изл 2:16). Сви они су добро знали у којој мери је посао пастира мукотрпан, опасан и захтеван. Пастир је био изложен екстремним врућинама и хладноћама (Пост 31:40). Његова храна се често састојала од несигурних залиха које је пружала природа (Ам 7:14; Лк 15:16).Морао је да се суочи са нападима дивљих звери (1Сам 17:34; Ис 31:4; Јер 5:6; Ам 3:12) и разбојничких хорди. Пастирска опрема се састојала од огртача, направљеног вероватно од овчије коже са руном. У зависности од временских услова руно је окретано од или ка телу (Јер 43:12 уп. Juv. xiv. 187). Пастир је обично имао торбу са малом количином хране (1Сам 17:40); праћку (1Сам 17:40) и штап који је служио као оружје против непријатеља и штап за управљање стадом (1Сам 17:40; Пс 23:4; Зах 11:7). Ако је пастир био далеко од дома, обично је имао и лагани шатор (Јер 35:7; Ис 38:12). На одређеним местима, подизане су куле како би се надгледали непријатељи, али и стада (2Дн 26:10; 27:4; Пост 35:21 уп. Мих 4:8).

Напред речено је за библијске писце значило да слика пастира који се жртвује да би сачувао стадо на прави начин представља божанску бригу за човека. Није чудно да је ова слика, стога, једна од најранијих са којима се сусрећемо у библијском предању (Пост 49:24).

Нарочито је значајно нагласити улогу избавитеља израилског народа из вековног ропства у Египту. Мојсеј је током првих деценија свог живота стекао (као усвојеник египатског двора) знања и вештине које су му сигурно користиле у периоду када је у име Божије деловао на ослобођењу својих саплеменика. Било је, међутим, потребно да високо дворско образовање египатског племића надогради животним искуством пастира које га је припремило да, по величанственом ослобођењу из Египта, поведе бунтовна племена Израила кроз негостољубиву пустињу ка зеленим пашама Ханана. Ово национално искуство показало се формативним како за обликовање Израила, тако и за национални доживљај Бога као великог Пастира који их води ка Обећаној земљи.

Бог као пастир.Приликом благосиљања Јосифа, Јаков исповеда: Бог је био мој пастир целог мог живота до данас и што понавља када каже: због руке Силног Јаковљевог, због Пастира, Стене Израилове (Пост 49:24). Псалмиста моли услиши нас, Пастиру Израиљев (Пс 80:1). У неким случајевима Божја улога пастира помиње без даљег објашњења (Пс 79:13; 95:7; 100:3), али углавном постоји спектар слика које описују Бога као пастира. Видимо га како држи штап над овцама док улазе у тор, обраћа пажњу на сваку од њих док пролазе како би се уверио да су све безбеднеи присутне (Јзк 20:37). Описан је како носи јагњад и стеоне овце и тражи залутале, изгубљене, хроме и слабе (Ис 40:11; Јзк 34:16). Представљен је као водич (Пс 77:20; 80:1), заштитник (Пс 78:52), спаситељ (Јзк 34:22) и онај који сабира народ и води га на испашу (Јер 31:10; 50:19; Мих 2:12–13). Ову слику снажно је развио прор. Исаија описујући визију Божје нежне љубави према најслабијима, приказана кроз пастирово подизање јагњади у наручје и ношење, као и нежно вођење оних који тек треба да се ојагње (Ис 40:11). Код девтеро-Исаије и Језекила слика Бога као пастира поприма есхатолошки карактер (Ис 40:11 49:9-10; Јер 23:1-6; Јзк 34:15 уп. Откт 7:16). Ово је слика коју пророк користи да опише Божију љубав  која се препознаје у његовом чину враћања савезног народа из вавилонског ропства. Иако се суочава са неверством народа и вођа, Бог се радује времену када ће остатак Израила, тренутно расејан, поново бити сакупљен као стадо у тор где је безбедност, и поново изаћи кроз врата на место где има обилне хране (Мих 2:12–13). Кроз све ово, Бог ће пажљиво бдети над својим народом (Јер 31:10) и бринути се о њима (Зах 10:3). Људи ће се поново умножити, и Бог ће над њима поставити пастире који ће имати њихове најбоље интересе на уму и правилно се бринути о њима (Јер 23:4 уп. Јзк 34:11-16). Све су то слике посебне пажње коју Бог даје потребитима и које чине да метафора Бога-Пастира буде једна од најупечатљивијих у целом Писму.

Месија - пастир и јагње. Поред уопштене слике Бога као пастира свог народа, Библија развија мотив који се посебно фокусира на Месију проречног у Старом, а описаног у Новом завету. Попут Давида, чији је потомак (2Сам 5:2; 1Дн. 11:2; Пс 78:7–12), месијанска фигура је описана у пастирским терминима (Јзк 37:24: Мт 2:6; 6:34; 9:36; 15:24; Лк. 19:10).Христос говори о својој пастирској бризи за појединце у стаду. Ово је нарочито изражено о у параболи о добром пастиру у којој пастир оставља остатак стада како би тражио усамљену изгубљену овцу. Дубина пастирске бриге за појединца је лепо истакнута описима његове радости када пронађе овцу, како је носи кући на рамену и како позива своје пријатеље и суседе да им каже шта се догодило (Мт 18:12–24 Лк 15:3-6). У говору о добром пастиру ово је појачано блиским познањем Христа и његовог стада, којем не само да чува живот, већ и дарује живот вечни (Јн 10:3–5.10.14–15.27–28).У Јовановом проширеном опису доброг пастира имамо најпотпунији портрет онога што је укључено у пастирство Божије (Јн 10:3–30). Ово поглавље је сликовно поље богатих наративних фигура. Ту се, по први пут, помињудруга стада тј.незнабошци. Пастир више није лик у причи, већ лик око кога се све врти и то досеже врхунац и најави жртвене смрти пастира.У запањујућем обрту речи којима најављује своју жртву, Христос је представља као смрт јагњета, што постаје једна од карактеристика јовановског корпуса (Јн 1:29.36; 19:36; Отк 5:6–14; 7:14.17; 14:1.4; 19:7). Ово можда представља разраду Исаијине слике страдалног слуге у којој је Месија описан као јагње које се води на клање и које је немо својим крвницима (Ис 53:7; уп. Дап 8:32).Писац Посланице Јеврејима описује Исуса као великог пастира оваца (Јевр 13:20), а Петар Исусу приписује титулу Пастир и Чувар душа ваших (1Пт 2:25).

Вође као пастири. У складу са улогом пастира као вође и старатеља, библијски писци често приказују грађанске и верске вође као пастире. Први прави пример вође-пастира је Мојсеј, који је био пастир пре него што је постао вођа Израилаца (Изл 2:15–3:1 уп. Пс 77:20; Бр 27:17). Давид је par excellence пастир-владар, заправо једини израилски владар који је означен овом титулом (2Сам 5:2 уп. Ис 44:28) и који је описан као неко кога је Бог узео... из тора... да буде пастир Јаковљевом народу свом (Пс 78:70–72 уп. 1Цар 22:17 Ам1:1; 7:15; 2Сам 7:7). У складу са реченим развија се и нарочити поджанр пророчке књижевности - пастирска сатира. Ова књижевна форма представља изобличавање неодговорних вођа као немарних пастира. У овим осудама није увек могуће разликовати грађанске и свештеничке вође (Јер 3:15; 10:21; 23:1–3; 25:34–36; 50:6; Јзк 34:4:2–6.8–10; Зах 10:2–3; 11:15–17), али оне служе и као темље за обећање о месијанском давидистичком пастиру који ће се истински бринути о народу (Јзк 34:23).Господ је о Израилу говорио као о стаду без пастира (Мк 6:34; Мт 9:35–10:6; 15:24; Лк 19:10; Јзк 34). Овапророчко-пастирска сатира свој врхунац има у Христовом супротстављању најамника  и себе као Доброг пастира (Јн 10:1–18), а њени одјеци се могу препознати у Петровим коментарима о хришћанским старешинама које нису на висини задатка који им је поверен (1Пт 5:2–3). Ипак, у Новом завету метафора пастира описује и преданост истинских хришћанских вођа (Јн 21:15–17; Дап 20:28–29; 1Пт 5:1–4; уп. Јевр 13:17.20–21; Дап 11:30; 14:23; 15:2.4.6.22-23; 16:4; 20:17.28–29; 1Тим 3:2; 4:14; 5:17; Тит 1:5). Није занемарљиво ни то да се пастири спомињу на самом почетку Новог завета као први сведоци Христовог рођења (Лк 2:8–20 уп. Јзк 34:23–25; 1Сам 16:1.12.13; Јер 23:1–8; Мих 5:2–4).

Све ово чини контекст у којем се може (и треба) читати Пс 23. Овај псаламописује типични дан пастира и на неки начин је приручник древнооријенталних пастирских пракси, готово као каталог бриге, чудесно инклузиван и обликован са љубављу тако да укључује детаље пастирског живота. Може да се, истовремено, чита и као Давидово лично сведочанство о Божјој бризи у његовом животу. Он се Богу се обраћа најличније, употребљавајући присан идиом пастир мој (Пс 23:1). Овај псалам, стога, остаје класичан текст, са својом сликом Бога као даваоца, водича и заштитника, вероватно онај који у највећој мери стоји у основи описа новозаветног Доброг Пастира, описа који је непосредни темељ за ранохришћански фрескопис. Овај мотви је препознатљив у еванђелским перикопама о изгубљеној овци (Лк 15, 3–7уп. Мт 18:12-14), опису јудејског народа као стада без пастира (Мт 9:36) који заблуделе чланове стада враћа на прави пут (1Пт 2:25) и води путем спасења (Јевр 13:20-21; Отк 7:17). Ипак, врхунац новозаветне употребе ове метафоре је знаменито поглавље Јовановог еванђеља у којем Христос непосредно себе представља као Доброг пастора који полаже свој живот за своје стадо (Јн 10:1-18).  Значајно је споменути и то да се сцена доброг пастира јавља и гробном скликарству Сирмијума (315. год. хр. ере).

 

Некропола Хисардере је функционисала као гробље од другог до петог века, служећи и богатим породицама и нижим друштвеним слојевима. Њени разноврсни типови гробова укључују коморне гробнице са карактеристичним крововима од теракотних плоча које су јединствене за Изник, тешке камене саркофаге, гробове са усправним плочама и опсежне подземне хипогеје уклесане у темељну стену. Иако из новооткривене гробнице нису пронађени предмети погодни за директно датирање, њене структурне карактеристике се у великој мери подударају са другим примерима који су већ документовани на локалитету, што подржава датирање у трећи век. Овај хронолошки положај смешта фреску у ранохришћански период, када су верници у Анадолији проналазили сложен друштвени и политички пејзаж касног Римског царства. Како се ископавања настављају, истраживачи очекују да би некропола Хисардере могла да пружи додатне фреске, натписе и артефакте који ће додатно осветлити мултикултуралну и верску динамику древне Никеје. Потенцијал локалитета да открије више о ширењу хришћанства кроз Малу Азију чини га једним од најперспективнијих археолошких подухвата у модерној Турској. 

Током прошломесечне посете поводом 1700. годишњице Никејског сабора, турски председник Реџеп Тајип Ердоган поклонио је папи слику на плочицама инспирисану фреском Доброг Пастира.

 

[1]Николаити из Откривењу (2:6.15), представљају рани облик духовног елитизма и моралног компромиса. Иако нису развијена гностичка група, њихова дела укључују одступање од апостолског учења и прихватање паганских пракси. Ефес одбацује њихова дела, али порука Јована показује да је борба против лажног учења само део путовања: ако истина није прожета љубављу, Црква ризикује да постане хладна и духовно мртва.

F. F.Bruce, The Epistles to the Colossians, to Philemon, and to the Ephesians. Eerdmans, 1984.

Harold W. Hoehner, Ephesians: An Exegetical Commentary. Baker Books, 2002.

Andrew T. Lincoln, Ephesians (Word Biblical Commentary). Thomas Nelson, 1990.

Klyne Snodgrass, Ephesians (NIV Application Commentary). Zondervan, 1996.

Ј. Д.Каравидопулос, Посланице из сужењства Светог апостола Павла  Шибеник, Истина, 2010.

John R. W. Stott, Poslanica Efežanima, Novi Sad, Dobra vest, 1989.

Емилијан М. Чарнић, Откривење Јованово - тумачење,Крагујевац, Крагујевац, 1989.

Israel Antiquities Authority  8. децембар

Jennifer Awes Freeman, The Good Shepherd: Image, Meaning, and Power. New York: Routledge, 2019.

Walter Lowrie, Christian Art and Archaeology. London: Oxford University Press, 1951.

Boniface Ramsey, “A Note on the Disappearance of the Good Shepherd from Early Christian Art.” Harvard Theological Review 52, no. 3 (1959).

Lester Lee Bundy, The Good Shepherd Theme in Early Christian Art and Literature. MPhil thesis, University of St. Andrews, 2014.

Fatma Aytekin, “From Hermes Kriophoros to the Good Shepherd: Iconography and Meaning Changes of Ram‑Bearer.” Oannes Journal of Archaeology 12, no. 2 (2021).

Samuel Noah Kramer, History Begins at Sumer: Thirty-Nine Firsts in Recorded History. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 1981.

William W.Hallo and K. Lawson Younger Jr. The Context of Scripture: Canonical Compositions, Monumental Inscriptions and Archival Documents from the Biblical World. Leiden: Brill, 1997.

Hoffner, Harry A. Hittite Myths. Atlanta: Scholars Press, 1997.

Kenneth A.Kitchen, On the Reliability of the Old Testament. Grand Rapids: Eerdmans, 2003.

William W.  Hallo, Ancient Near Eastern Art and Archaeology. Boston: Houghton Mifflin, 1982.

MichaelHecker, The Shepherd Motif in the Ancient Near East: Kings and Deities,Journal of Near Eastern Studies 56, no. 2 (1997).

FrancisBrown, S. R. Driver, and Charles A. Briggs. The Brown-Driver-Briggs Hebrew and English Lexicon of the Old Testament. Peabody: Hendrickson, 2001.

John H.Walton, Victor H. Matthews, and Mark W. Chavalas. The IVP Bible Background Commentary: Old Testament. Downers Grove: InterVarsity Press, 2000.

Leslie C.Allen, Psalms 101–150. Word Biblical Commentary 21. Dallas: Word Books, 1983.

Brevard S.Childs, Introduction to the Old Testament as Scripture. Philadelphia: Fortress Press, 1979.

JørnVarhaug, The Decline of the Shepherd Metaphor as Royal Self‑Expression,Scandinavian Journal of the Old Testament 33, no. 1 (2019).

Brent A.Strawn, et al. “Researching Metaphor in the Ancient Near East.” In Researching Metaphor in the Ancient Near East: An Introduction. (De Gruyter, 2023).

Paul D.Hanson, The Shepherd Motif in the Hebrew Bible,Journal of Biblical Literature 95, no. 3 (1976).

Susan E.Gillingham, The Biblical Image of God as Shepherd,The Catholic Biblical Quarterly 64, no. 4 (2002).

MichaelHeltzer, Shepherds and Kings in Mesopotamian Ideology,Orientalia 53 (1984).