ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – фебруар 2025

По први пут после много година, археолози су закорачили у гробницу древног египатског фараона – да би их дочекали карактеристични хијероглифи на зидовима и трагови избледелог небеског мурала на плафону насликаног пре хиљадама година.

Заједничка енглеско-египатска археолошка мисија открила је гробницу Тутмоса II, четвртог фараона из осамнаесте египатске династије.Тутмозис II, син Тутмозиса I и његове мање жене Мутнофрет, остаје релативно тајанствена и неважна личност египатске историје. Његову владавину је засенила његова полусестра и жена Хатшепсут, која је преузела трон као фараон по његовој смрти.Многи археолози верују да је Хатшепсут имала праву моћ током владавине Тутмоса II, али по смрти супруга узела сву власт, а узурпирала је и многе његове споменике и заменила његово име на царским картушама својим.

У октобру 2022. године, археолози из Врховног савета за антиквитете (Supreme Council of Antiquities) и Фондације за истраживање Новог царства (Универзитет у Кембриџу) (New Kingdom Research Foundation (University of Cambridge)) ​​открили су велику царску гробницу у Вади Габанат ел-Куруду у западним Вадисима.

У почетку се веровало да гробница, означена као С4, припада царској супрузи због близине гробницама жена Тутмозиса III и царице Хатшепсут. Међутим, истраживање је идентификовало С4 као гробницу Тутмоса II - прво откриће царске гробнице која припада староегипатском фараону од открића гробнице фараона Тутанкамона 1922. год.

Др Мохамед Исмаил Калед (Dr. Mohamed Ismail Khaled), генерални секретар египатског Врховног савета за антиквитете, објаснио је да фрагменти алабастерних посуда откривених у гробници носе натписе који идентификују Тутмоса II као покојног цара, поред имена његове супруге Хатшепсут. Др Пирс Литерленд (Dr. Piers Litherland), шеф енглеског тима на локацији, рекао је: 

Бунбери, гео-археолог који је деценијама предавао на Кембриџу и члан је Одељења за науке о Земљи (Department of Earth Sciences) истиче:

Бунберијеве године као гео-археолога који ради у Египту дале су му око за врсте стенских формација које су древни градитељи гробница преферирали – до тачке у којој може уочити рад одређених градитеља гробница пре ископавања. Он каже:

Др Литерленд каже да је гробница имала имала велико степениште и огроман силазни ходник, те да је археолозима који су пузали кроз пролаз 10м требало доста времена да стигну до погребне просторије. Имала је омалтерисани ходник који води до гробне коморе, са подом ходника издигнутим изнад нивоа гробне коморе. На многим местима су поплаве оштетиле пролаз, а и плафони су се урушили. Могуће да је управо то био разлог за секундарну сахрану фараона. Истраживачи подсећају:

У самој погребној просторији, истраживачи су затекли плаву таваницу и украсе  који указују на царску сахрану. Почели су да рашчишћавају рушевине очекујући да ће испод да пронађу сахрану, односно згњечен саркофаг и мумију. Испоставило се, међутим, да је гробница празна и то не зато што је опљачкана, већ зато што је намерно и пажљиво испражњена. Како се налазила испод водопада, гробница је потопљена. др Јудитх Бунбури (Dr Judith Bunbury), сарадница и виши тутор на Волфсон колеџу (Wolfson College) истиче: 

Бунбери каже да је тим пронашао почетни натпис са почетним речима: 

Ипак, истраживачи су у гробници пронашли остатке алабасарних посуда са именима Хатшепсут и Тутмоса II. Посуде су случајно поломљене приликом премештања садржаја гробнице, али управо захваљујући томе је утврђено чија је ово гробница била.Гробница је у лошем стању, јер је била изложена поплавама, али су ипак пронађени зидни цртежи који приказују и неке одломке из књиге Имдуат(књига слична корпусу који је познат под именом Египатска књига мртвих) с којом су сахрањивани египатски великани, како би имали водич за пролазак кроз загробни живот. Истраживање ће бити настављено, а археолози ће покушати да сазнају где су премештени остали предмети с којима је Тутмес II сахрањен. Др Литерленд указује на две карактеристике које потврђују да је то била гробница фараона: зидови украшени хијероглифским трактатима из царског погребног текста познатог и као гипсани фрагменти плавог плафона осликаног жутим звездама, приказом ноћног неба. Коначно, натписи на фрагментима у рушевинама алабастарских посуда за патке — малих камених или грнчаних тегли у облику патака које су стари Египћани користили за држање козметике, парфема и масти — идентификовали су фараона као Тутмозиса II.

Коначно, у посебној комори је пронађен још један фрагмент који је гласио ... велика главна жена, његова вољена... Хатшепсут, нека је жива.... То указује да је фараон био ожењен још живом Хатшепсут и да је то могао бити само Тутмосис II. Бунбери преноси осећања тог момента:

До открића је дошао египатско-британски тим археолога који је претходно већ открио педесет четири гробнице на подручју тебанске висоравни у близини Луксора. Истраживањима су утврдили идентитет више од тридесет царских супруга и дворјанки. Ипак, ово откриће је круна дванаестогодишњих напора и сарадње.

У неком тренутку током антике, Тутмосис II је премештен у Царску гробницу (ТТ320) поред Деир ел-Бахарија у Тебанској некрополи, где је сахрањен заједно са другим вођама 18. и 19. Династије. Ту је почивао све док није поново откривен у 19. в. Данас се његова мумија налази у новоотвореном музеју Египатске цивилизације. Ипак, његова примарна гробница остала је непозната све до сада.

Литерленд каже: 

Египатски министар туризма и антиквитета Шафир Фати (Sherif Fathi) истиче:

М. Халед је сагласан по питању оцене значаја открића које сматра:

 

Фароан Тутмосис II (вл. 1493-1479. пре Хр.) спада у ред мање познатих царева Египта. Припадао је 18. египатској династији. Медицински прегледи његове мумијеоткрили су да је Тутмосис II умро од срчане инсуфицијенције. Сматра се да владавина Тутмозиса II датира отприлике од 1493. до 1479. пре нове ере. Његов живот су засенили његов познатији отац Тутмосис I, његова жена Хатшепсут (једна од ретких жена која је сама владала као краљ) и његов син Тутмосис III. Тутмосис II је описан као ’сокол у гнезду‘ када је дошао на престо и владао довољно дуго да буде отац Тутмозиса III пре него што је умро.

Тутмосис II је угушио побуну у Нубији, египатској територији на југу, а такође је послао казнену експедицију у Палестину против тамошњих номада.  Према натпису из Асвана из прве године, поглавица из северног Куша, око Другог катаракта Нила, подстакао је побуну против египатског суверенитета и запретио гарнизонима стационираним у Нубији. Цар је послао војску са наређењем да угуши побуњенике и погуби њихове мушкарце. Један од поглавичиних синова био је заробљен и одведен у Египат, вероватно да би био египатизиран и враћен у своју земљу као владар. Ово открива начин владавине Тутмосиса II.У Карнаку је подигао фестивалски двор испред улазног пилона храма, а двор је непрестано био украшен царским споменицима све док није срушен током реновирања Аменхотепа III. У западној Теби саградио је мали погребни храм. Тутмосис II је умро када му је син-наследник још увек био веома млад. Иако је млади принц уздигнут на престо, Египтом је владала његова маћеха и регент Хатшепсут.

Постоји сумња у погледу дужине владавине Тутмоза II. Потврђена је само година његовог ступања на престо. Неки научници сматрају да је владао само 3 или 4 године, док други предлажу владавину од 14 или чак 18 година.

 

На раскрсници древних трговачких путева који пролазе кроз пустињу Негев, археолози из Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) открили су комплекс мистериозних гробница које датирају у период 7-5.в. пре Хр. Међу рушевинама, тим је открио доказе да су каравани у пролазу долазили чак из далеке древне Јужне Арабије (модерни Јемен), Омана, Феникије и Египта, тргујући тамјаном, смирном, а можда чак и женама.

Откривена у близини раскрснице Тлалим у северној пустињи Негев јужно од Вирсавеје, локација се састоји од две гробнице одвојене двориштем. Иако нису близу ниједног сталног насеља, гробнице су се налазиле на раскрсници два важна древна трговачка рута, Успона Шкорпиона и Султановог пута, који су повезивали Египат и Феникију са Арапским полуострвом најмање од 3.миленијума пре Хр., ако не и раније. Гробнице су изградили вероватно трговци који су пролазили пустињским путем.

Међу гробницама, археолози су открили велики број артефаката из целогрегиона. То је укључивало јудејску и едомску керамику, египатске амајлије и скарабеје, посуде од алабастра, врхове стрела од кремена и камене кадионице из Јужне Арабије. Алабастерне посуде, свака са поклопцем, користиле су се за транспорт производа као што су тамјан и смирна, јер се сматрало да је алабастер најбољи начин за очување тамјана.[1]

Археолози су, такође, пронашли бакарни и сребрни накит, стотине шарених камених перли и ретке шкољке. Пронађени су кремени врхови стрела какве су коришћене у Јемену и Оману, бакарни и сребрни накит, посуде од алабастра које се користе за транспорт тамјана и амајлију која приказује египатског бога Беса. Ова амајлија не само да наглашава културни утицај Египта, већ такође сугерише да су трговци и путници носили верске симболе ради личне заштите и духовног значаја.Истраживачи верују да ови налази упућују на културну размену, што указује да Негев није био само путна рута, већ и главно средиште трговине и интеракције међу древним цивилизацијама.

Већина артефаката откривена је унутар гробница и вероватно су депонована као гробни предмет. Откриће је јединствено, рекли су Мартин Пастернак (Martin Pasternak), директор ископавања ИАА (director of the IAA’s excavation), и Тали Ериксон-Џини (Tali Erickson-Gini), виши истраживач (senior researcher) додајући:то указује на широку културну размену између јужне и северне Арабије, Феникије, Египта и јужне Европе. Велика разноврсност налаза сведочи да је ово до тада непознато место било место сахрањивања путника из трговачких каравана у том периоду и да су се овде вршили сахрањивање и култни обичаји. Наравно, ова путовања би трајала месецима под тешким околностима као што су неповољна клима, опасност од нападача и други изазови. Могуће је да су се каравани често враћали на локалитет, да обављају обреде и сахрањују оне који су умрли током путовања.

Заједно, две гробнице су садржале тела око 60 особа, очигледно сахрањених у различито време. Занимљиво је да су те особе углавном биле жене. За разлику од већине гробова откривених у Негеву, а то су једноставне камене хумке, ове гробнице су биле изграђене као квадратне гробне коморе које се састоје од грубо исеченог камења и степенастих или куполастих таваница које држе стубови. Истраживачи су предложили две главне теорије: или је то место било гробље које су користили трговачки каравани током генерација, или је то место масовног сахрањивања након напада на караван. Оба сценарија наглашавају опасности са којима су се суочавали древни трговци и важност висоравни Негев као раскрснице за трговину. Врхови стрела и друга блага сугеришу да су можда прешли значајне удаљености и да су се на том путу суочили са опасностима. Јединствена концентрација кремених артефаката откривених на локалитету је без премца у Израелу, а једини извор за који знамо су Јемен и Оман, каже др Џејкоб Варди (Dr. Jacob Vardi), стручњак за кремено оруђе у IAA. Пастернак и Ериксон-Џини додају:

У светлу присуства посебних артефаката, претпостављамо да су многи од покојника биле жене, а могуће је да су трговачки каравани вршили трговину људима; текстови трговаца из Јемена у другој половини 1. миленијума пре Хр. (тзв. Минејци) описују куповину жена у Гази, Египту, Грчкој, Моаву и Едому. Натпис откривен у Јемену наводи 30 жена купљених у граду Гази.

Ели Ескусидо (Eli Escusido), директор ИАА (Director of the IAA), истиче да откриће наглашава централну улогу Негева у антици као међународне раскрснице,, капије за трговину и места сусрета култура. Можда најинтригантнији налази су трагови црвеног окера пронађени на неким од кремених оруђа и врхова стрела. Према ИАА стручњаку за кремене алатке др Џејкобу Вардију (Dr. Jacob Vardi), присуство окера на овим врховима стрела може указивати на њихов верски или култни значај, што сугерише да имају посебну вредност.Наиме, овај природни пигмент који се обично користи у древним културама симболизовао је крв и играо је улогу у верским или декоративним праксама. Врхови стрела прекривени окером можда су имали церемонијалну или симболичку, а не само употребну, вредност у смислу оружја. Ово поставља питања о културним и духовним праксама људи који су насељавали или пролазили кроз регион нудећи увид у њихова веровања и традиције. Варди је приметио да је јединствена концентрација кремених артефаката откривених на том месту без премца у Израелу и једини извор за који знамо су Јемен и Оман. Ово сугерише да висоравни Негев нису били само пролаз за трговце, већ и централно чвориште где су се цивилизације размењивале идеје и традиције о роби. Присуство ових артефаката такође указује да је регион играо далеко значајнију улогу у древним трговачким мрежама него што се раније мислило.

Налази са висоравни Негев биће први пут представљени јавности у предстојећој серији предавања под називом Археолошке мистерије (Archaeological Mysteries) која ће се одржати у организацији Jay and Jeanie Schottenstein National Campus for the Archaeology of Israel са циљем покретања разговорао значају ископавања и њиховим импликацијама на разумевање древне трговине и културне размене. Предавања ће пружити дубљи увид у историјску улогу региона и његове везе са цивилизацијама далеко изван његових граница. Ово откриће је део ширег напора истраживача да саставе огромну и сложену мрежу древне трговине. Свако ново откриће доприноси нашем разумевању како су се идеје о роби и људи кретали широм древног света. Артефакти и гробнице откривени у висоравни Негев истичу важност региона као раскрснице за трговину и културну размену, нудећи увид у животе трговаца који су некада путовали кроз ове земље. Док археолози настављају да истражују и анализирају ове налазе, несумњиво ће открити још тајни о древном свету и међусобној повезаности његових цивилизација.

Подсетимо да је период у који се датирају ове гробнице, период бурних дешавања на древном Оријенту, дешавања у којем је окончана власт једне регионалне силе, Асирије, да би потом и новоуспостављено Нововавилонско царстство пало пред уздизањем ахменидске Персије. Ова дешавања су неминовно се одразила и на трговачке путеве у региону, а свој израз нашла су и на страницама Библије које сведоче о последњим уздизањима Израила и Јудеје, пре него што је њихово постојање окончано, да би потом једно од њих – Јудеја, била обновљена али као провинција персијске империје.

 

Елита древног Рима частилa би своје госте опуштајућим термалним купатилима када би дошли да уживају у весељу велике гозбе.Откриће је окарактерисано као оно које се догађа једном у веку.Ископавање открива једно од највећих, ако не и највеће приватно купатило икада откривено у древном граду.[2] Слике са места ископавања приказују прашњаве зидове украшене шареним пругама или блоковима црвене, црне или жуте боје, и велики правоугаони базен, употпуњен оним што изгледа као закривљене камене степенице или седишта у углу самог купатила. У вези са једнако импресивном кућом, купатила дају додатни увид у луксуз и помпу која би могла да окружи живот аристократске помпејске породице уочи уништења града од стране Везува 79. године.

 

Новооткривена приватна купатила су једно од највећих и најкомплекснијих икада откривених у Помпејима, са хладном собом која може да прими више од 30 људи истовремено. Домаћин је свакако кључна реч, јер би комплекс купатила играо важну улогу у претварању куће у алат за импресионирање и разметање статуса власника. Све је осмишљено да се направи шоу, у коме је власник био у центру пажње, нагласио је Габријел Зухтригел (Gabriel Zuchtriegel), директор Археолошког парка Помпеје (Archaeological Park of Pompeii).

Након свлачења у свлачионици (apodyterium) украшеној живописним црвеним зидовима и подовима од мозаика са геометријским шарама уметнутим мермером из целог Римског царства, они који су били позвани у купатило прво би ушли у топлу просторију (calidarium).  Овде је спуштени под омогућио да врућ ваздух струји испод, претварајући просторију у сауну. Затим би се, у блиставо обојеној топлој просторији (tepidarium), уљеутрљало у кожу, пре него што би се састругало закривљеним инструментом званим стригил. Затим би прешли ухладну собу(frigidarium). Фригидаријум је посебно упечатљив и састоји се од перистила, портикалног дворишта димензија 10Х10 м, у чијем се средишту налази велики базен. Овде би посетиоци заронили у базен или једноставно седели са ногама у води, ћаскајући са онима око себе. Зидови хладне собе били су китњасто украшени, са зидним сликама спортиста и сценама из Тројанског рата. У врелим летима, могли бисте седети са ногама у води, ћаскати са пријатељима, можда уживати у чаши вина, каже др Зухтригел истичућикомплекс неизоставно:

Непосредно поред комплекса купатила налазила се велика трпезарија, позната као црни салон, ископана годину дана пре открића базена. Сала је имала изврстан под од мозаика и прелепе фреске са митолошким сценама инспирисаним Тројанским ратом. Заједно, базен и трпезарија би пренели госте у свет грчке палате, рекао је Зухтригел.Са трпезаријом и комплексом купатила, кућа је постала позорница за прослављање раскошних банкета, нудећи власнику куће прилику да се похвали својим богатством, или можда да добије подршку својих гостију на изборима. Осим куће, власник је можда поседовао и оближње зграде, укључујући перионицу и пекару. Откопана је и мања, интимнија соба – офарбана у бледо плаво – у коју су становници куће одлазили и молили се боговима.

Комплекс налик бањи налази се у срцу велике резиденције откривене током последње две године током великих ископавања. Управо су ови простори део ’ефекта Помпеја’ – скоро као да су људи отишли ​​пре минут, каже др Зухтригел.

Анализа два скелета откривена у кући такође показује ужас са којим су се суочили становници Помпеја када је Везув еруптирао 79. године наше ере.Тела су припадала жени, старости између 35 и 50 година, која је држала накит и новчиће, и млађем мушкарцу у тинејџерским или раним 20-им годинама. Анализа мушког скелета показала је да су његове кости, упркос његовој младости, имале знакове истрошености, што сугерише да је био нижег статуса, вероватно чак и роб. Погинуо је услед од урушавања зида изазваног пирокластичним током. Она је вероватно била неко виши у друштву, каже др Хеј додајући: могла је бити супруга власника куће - или можда помоћница која брине о жени, једноставно не знамо. Пронађена је у фетусном положају, али иако је била старија, али су јој кости и зуби били у добром стању.  Они су се забарикадирали у малу просторију, али су погинули када је цунами прегрејаног вулканског гаса и пепела - познат као пирокластичан ток - пролетео град.Ово је драматично место и све што овде нађете говори вам о драми, каже конзерватор Помпеја, др Лудовица Алесе (Dr Ludovica Alesse). Са њом је сагласна др Ана Онести (Dr Anna Onesti), директорка ископавања:

Она додаје:

За ископавање дотичних просторија, а посебно перистила, коришћена је иновативну технику која је омогућила да се дође до нивоа пода без потребе да се демонтирају нестабилне архитектонске карактеристике колонаде.

Употреба пролазне потпорне конструкције омогућила је откопавање целе колонаде, остављајући сав зид на првобитном месту, и остаће као део система трабеације (хоризонталне конструкције греда ослоњених на стубове) до новог будућег пројекта архитектонско-конструктивне рестаурације, који ће служити и као ослонац за извођење радова. Археолози су закључили да је главни улаз у домус је био на југу. Овде је вероватно постојао атријум који је водио до великог перистила (башта портика) који заузима читаву површину инсуле (блока), чији се горњи делови угаоних стубова, који су тек откопани, назиру. Низ просторија се отварао са једне стране перистила. Од запада ка истоку: дневна соба (largeoecus), ходник, мала соба и коринтски екус, окружен са најмање 12 стубова са три стране, са мегалографијом.Резиденција је била усред реновирања - свуда су пронађени алати и грађевински материјал. У плавој просторији гомила шкољки од острига лежи на поду, спремне да се самељу и наносе на зидове како би им дале преливе блиставости.

У непосредној близини овог прелепог простора, у скученој просторији са једва икаквим украсима, дошло је до оштрог открића - остатака двојице Помпејаца који нису успели да побегну од ерупције. Пирокластичан ток са Везува дошао је дуж улице одмах испред ове просторије и довео до урушавања зида, што га је у суштини смрскало на смрт, објашњава др Софи Хеј (Dr Sophie Hay), археолог из Помпеја закључивши: Жена је још била жива док је он умирао - замислите трауму - а онда се ова соба напунила остатком пирокластичног тока, и тако је умрла.

Асортиман предмета пронађен је на мермерној плочи стола у просторији - стаклено посуђе, бронзани врчеви и грнчарија - који су можда донети у просторију у којој су се пар склонили у нади да ће сачекати да ерупција прође.

Предмети које су жртве држале су од посебног интереса. Мушкарац је држао кључеве, а жена златни и сребрни новчићи и накит. Они се чувају у трезору Помпеје, заједно са другим непроцењивим налазима у граду.Златници и даље блистају као нови, а пажњу плене нежне минђуше од злата и природних бисера, привеске огрлице и замршено урезано полудраго камење.Када пронађемо овакав објекат, дистанца од древних и модерних времена нестаје, каже археолог др Александар Русо (Dr Alessandro Russo) нагласивши можемо да додирнемо мали део живота ових људи који су погинули у ерупцији.

Трећина древног града и даље лежи скривена испод вулканских остатака од катастрофе, али нова ископавања - најобимнија у једној генерацији - пружају нови увид у живот старог Рима.

Сада је откривен читав блок Помпеје, откривајући перионицу и пекару, као и велику приватну кућу. Сматра се да су сви били у власништву једног богатог појединца, вероватно Аулус Рустиус Верус, утицајни политичар из Помпеја.Откриће купатила је додатна потврда његовог елитног статуса, каже др Зухтригел додајући:

Постоји само неколико кућа које имају комплекс приватног купатила, тако да је то било нешто заиста за најбогатије од богатих. А ово је тако огромно - то је вероватно највећи комплекс купатила у приватној кући у Помпеји.Била је то прилика да покажу богатство у коме су живели, као и да имају леп термални третман. Нису сви имали овај ниво луксуза. Власник је могао да позове госте у комплекс из више разлога, као што су склапање послова или обезбеђивање гласова за политичаре. Можда је овај појединац био домаћин активности изградње тима, слично као што би данас „извршни директор важне компаније“. Ово откриће наглашава да су римске куће биле више од приватних резиденција, биле су позорнице за јавни живот и самопромоцију. Ово је пример како је римски дом деловао као место за уметничке и културне представе које је власник приређивао да би добио гласове или наклоност својих гостију.

Власник комплекса би био домаћин великих окупљања и позивао госте да уђу у купатило, можда пре него што уживају у раскошном оброку. Ово заправо показује да је дом угледних Римљана у тадашњем друштву имао функцију која није била ограничена на оно што би се сада дефинисало као приватно у строгом смислу. Напротив, биле су то прилике да власник добије изборну подршку својих гостију, да промовише кандидатуру пријатеља или рођака, или да се једноставно размеће сопственим друштвеним статусом.Захвална, гладна јавност би са искреним дивљењем аплаудирала представи коју је направио власник куће и то би постала тема разговора дуго након вечери проведене у његовој гимназији. Др Зухтригел додаје:

Вечери за ручавање би биле посебно цењене зими. Често размишљамо о римском свету као о сунчаном месту где су људи трчали у сандалама и кратким туникама. Али, наравно, имали су и зиму. Дакле, одлазак у купатило често је значио загревање у хладном зимском дану.

Због величине куће, истраживачи мисле да је била у власништву важне личности у заједници. Купатило је могло да прими до 30 људи и вероватно је коришћено да импресионира госте. Зухтригел каже да распоред подсећа на сцене из римског романа Сатирикон, где су банкети и купања били централни за приказ богатства и статуса. У роману у којем богати ослобођеник Трималкио слави своју чувену вечеру, прича је смештена у граду у Кампанији у 1. в. хр. ере и стога се у културном смислу не би значајно разликовала од ситуације у Помпеји пре ерупције 79. године нове ере. Пре него што оду на банкет, ликови из пикарског романа, укључујући Трималкија, посећују abalneum (купку).

Украшен фрескама, комплекс црпи инспирацију из грчке културе, наглашавајући теме доколице и ерудиције. Власник куће је покушао да створи спектакл, трансформишући свој дом у палату и гимназијум у грчком стилу, закључује Зухтригел.

Др Софи Хеј истиче комплекс приватних купатила истовремено баца више светла на мрачнију страну римског живота.Одмах иза топле просторије је котларница. Цев је доводила воду са улице - са неким сифоном у хладни базен - а остатак се загревао у оловном котлу намењеном за топлу просторију. Вентили који су регулисали проток изгледају тако модерно да као да их можете укључити и искључити и данас. Са пећи која се налазила испод, услови у овој просторији били би неподношљиво врући за робове који су морали да одржавају цео систем. Др Софи Хеј закључује:

Најмоћнија ствар из ових ископавања је тај оштар контраст између живота робова и веома, веома богатих. И ево га видимо. Разлика између раскошног живота купатила у поређењу са просторијом за пећ, где би робови хранили ватру трудећи се по цео дан. Зид је све што би могло да вас подели између два различита света.

 

У засењеним угловима древног римског друштва одвијали су се тајновити и опојни ритуали под влашћу Бахуса, бога вина, плодности, екстазе и ритуалног лудила. Посвећеници, привучени обећањем божанског увида и дивљег славља, упуштали су се у мистериозне обреде обавијене тајном и испуњене пићем и гозбама. 

Ехо ових древних ритуала, са својим живописним фрескама које нуде ретки увид у њихов загонетни свет откривен је недавно у Помпеји. Као пример баханалистичких обреда, уметничка дела откривају дубоки друштвени значај ових церемонија у животима елите Помпеја. Археолози су, наиме, у Помпеји открили и ретке фреске кojeнуде нове увиде у верске праксе древног града.Велики фриз познат као мегаографија (приказ у природној величини) који се протеже преко три зида банкет сале представља живописне слике обреда иницијације за следбенике Диониса – старогрчког бога вина, плодности, позоришта и верске екстазе.Ритуали иницијације, познати као дионизијске мистерије, били су тајни верски обреди посвећени богу. Поклоници су трагали за духовним просветљењем и, вероватно, посмртним блаженством.

Постављене на рубин црвеној позадини, зидне слике приказују следбенице Диониса — грчког бога вина и екстазе — укључене у тајне култне ритуале.Фреска, која се датира у период 40-30. год. пре Хр., представља живописне слике Дионисових следбеника у стању ритуалног заноса, плеса и лова. Италијански министар културе Алесандро Ђули (Alessandro Giuli) је овим поводом истакао:

 

Фриз је откривен у централном делу Помпеје, током ископавања које је део пројекта чији је циљ регенерација археолошког и урбаног пејзажа старог римског града.Џиновски фриз приказује Дионизове следбенике као плесачице и жестоке ловкиње, које на раменима носе заклану козу или држе мач и утробу животиње у рукама.Прекривајући три зида велике банкет сале, фриз приказује Тијазу (процесију) бога Бахуса, римског еквивалента грчком Дионису. Ову поворку су првенствено чиниле жене, познате као баканте, и хибриди човека - сатири. Један од сатира свира на дуплој фрули, док други нуди либацију вина. У центру фриза је жена која стоји поред Силена, учитеља и пратиоца Бакхуса. Заправо, приказани су свештеници и свештенице, познате као вакханте или менаде, приказане као играчице, заједно са флаутистима, ловцима и ловкињама. Све фигуре у фризу приказане су на постољима

У центру је фреска елегантно обучена жене која вероватно чека да буде иницирана у мистерије.Древни ритуал је осликан подразумевао је употребу опојних средства за уклањање инхибиција. Зато на једној слици, ловац замахује мачем са којег виси животињска изнутрица. У другом, фигура чини акробатску понуду вина, а либација тече иза њега из рога за пиће. По иницијацији, посвећени су постајали чланови мистеријских култова. Њихови обреди нису могли бити откривени онима изван култа и стога су били извор велике фасцинације за ширу популацију. Наратив је повучен из старогрчке драме Баке, коју је написао Еурипид 405. пре нове ере, у којој Дионис силази у Тебу тражећи одмазду за клевету против њега. Представа се завршава тако што су жене Тебе доведене у потпуно лудило.

Зухтригел истиче:

Горњи фриз приказује живе и жртвоване животиње, укључујући јелена, вепра, петлове и рибе. Истраживачи кажу да ове супротности наглашавају двоструку природу дионизијског обожавања, комбинујући задовољство са исконском жртвом.Бахус је, према миту, умро и поново рођен, обећавајући исто и својим следбеницима. Изнад Бахове поворке био је насликан други, мањи фриз са разним животињама, укључујући јелене, дивље свиње, кокошке, птице и рибе.Питање је шта желиш да будеш у животу, ловац или прогоњени?,тумачи др Зухтригел. Он истиче:

 

Ди­о­нис/Ба­хус je грч­ко-рим­ско бо­жан­ство, сла­вље­но у окви­ру емо­тив­них, ре­ли­ги­о­зних ми­сте­ри­ја то­ком кла­сич­не ан­ти­ке. Пр­ви по­мен овог бо­жан­ства за­бе­ле­жен је још на та­бли­ца­ма са ли­не­ар­ним Б пи­смом са Пило­са. Раз­личи­те су те­о­ри­је о ње­го­вом по­ре­клу. У VII и VI в. пре Хр., ње­гов култ је по­но­во ожи­вљен нај­ве­ро­ват­ни­је у Тра­ки­ји, са не­ким еле­мен­ти­ма ко­ји су до­ла­зи­ли из Фри­ги­је. Но­ви Трач­ки Ди­о­нис (Ли­диј­ски Ба­хус) ну­дио је ду­хов­ну радoст и сло­бо­ду кроз ор­ги­ја­стич­ки ри­ту­ал. Ко­лек­тив­не ек­ста­зе су се ши­ри­ле Грч­ком, по­себ­но кроз сла­вљеже­на, та­ко­зва­них Ме­на­да из Бе­о­ти­је и са Ати­ке. Про­сто­ри на ко­ји­ма се ши­рио Ди­о­ни­сов култ сво­јим аутох­то­ним ути­ца­ји­ма на ње­га до­при­не­ли су кре­и­ра­њу ко­лек­тив­не ми­то­ло­ги­је са број­ним ва­ри­јан­та­ма. По­знат као бог ве­ге­та­ци­је, аграр­не плод­но­сти, по­што­ван је и као хтон­ско бо­жан­ство и као бо­жан­ство Еле­у­зин­ских ми­сте­ри­ја. У VI ве­ку пре н. е. Ди­о­нис је сма­тран за­штит­ни­ком ви­на и ви­но­гра­дар­ства. У зе­мља­ма Ме­ди­те­ра­на био је иденти­фи­ко­ван или за­ме­њен са бо­жан­ством плод­но­сти и ми­сте­ри­ја. Итал­ски Ли­бер је пот­пу­но аси­ми­ло­ван са њим у вре­ме ка­сне Ре­пу­бли­ке. Ба­ху­со­ва хтон­ска уло­га ве­ли­ким де­лом се раз­ви­ла за­хва­љу­ју­ћи ор­фи­ча­ри­ма, због че­га он по­ста­је још по­пу­лар­ни­ји у све­ту им­пе­ри­јал­ног Ри­ма. Ње­го­ву ста­ру ве­зу са ви­ногра­дар­ством и дра­мом за­ме­њу­је но­ва, сна­жни­ја уло­га. Сма­тран је бо­жанством спа­се­ња ду­ша. Ес­ха­то­ло­шко зна­че­ње се пот­кре­пљу­је ње­го­вим разли­чи­тим жи­вот­ним до­би­ма бо­жан­ства, дво­стру­ким или тро­стру­ким ро­ђењем, љу­ба­вљу са Aријадном, вој­ним по­ду­хва­ти­ма и осва­ја­њи­ма. Та­ко је раз­ли­чи­тост и ком­плек­сност Ба­ху­со­ве при­ро­де про­у­зро­ко­ва­ла мо­гућ­ност да му се упу­ћу­је уни­вер­зал­на мо­ли­тва. Ба­хус је за­у­зи­мао и зна­чај­но ме­сто у им­пе­ри­јал­ној иде­о­ло­ги­ји. То се ви­ди у на­кло­но­сти ко­ју суму по­ка­зи­ва­ли им­пе­ра­то­ри, али и пред­став­ни­ци град­ских ре­ли­ги­о­зних удру­же­ња. Ве­зу са овим бо­жан­ством вла­да­ри су истицали владари као што су Це­зар или Марко Ан­то­ни­је. На­кон то­га, број­ни су им­пе­ра­то­ри II или III ве­ка, као и они из до­ба Те­трар­хи­је, ко­ји су на раз­ли­чи­те на­чи­не ис­ти­ца­ли Ба­ху­са у сво­јим по­ли­тич­ким про­па­ган­да­ма. По­вод за иден­ти­фи­ка­ци­ју вла­да­ра са овим бо­жан­ством на­ла­зио се у Ди­они­со­вом рат­нич­ком три­јум­фу у Ин­ди­ји,Ди­о­ни­сов три­јумф у Ин­дији по­слу­жио је као мо­дел за ре­ал­не, исто­риј­ске про­це­си­је са­мих вла­да­ра, а за­у­зи­мао је зна­чај­но ме­сто и на ли­ков­ним сце­на­ма про­це­си­ја. Та­ко је де­и­фи­ка­ци­ја вла­дар­ске мо­ћи би­ла за­сно­ва­на на ре­ал­ној или умет­нич­кој ими­та­ци­ји Ди­о­ни­со­вог три­јум­фа. Од ар­хај­ског до­ба све до IV пре Хр. грч­ки умет­ни­ци су Ди­о­ни­са при­ка­зи­ва­ли као оде­ве­ног чо­ве­ка са бра­дом, кру­ни­са­ног бр­шља­ном и грожђем. Скулп­то­ри 4.в. ство­ри­ли су но­ви тип мла­дог бо­га без бра­де са ду­гом ко­сом. Нај­че­шће је при­ка­зи­ван наг, мо­гао је да има кру­ну од ли­шћа, пре­ба­че­ну ко­жу ко­шу­те или јар­ца (ne­bris, aegis) пре­ко ра­ме­на и чи­зме (cot­hur­ni). Уско­ро је ова­кав на­чин при­ка­зи­ва­ња на из­ве­стан на­чин по­стао пра­ви­ло, иако се пр­во­бит­не пред­ста­ве бо­жан­ства ни­су ни­ка­да за­бо­ра­виле. Не по­сто­ји уоби­ча­је­ни на­чин при­ка­зи­ва­ња де­те­та Ба­ху­са, та­ко да се му­шко де­те об­да­ре­но Ба­ху­со­вим атри­бу­ти­ма мо­же раз­у­ме­ти као бо­жан­ство, али и ба­хант­ски ку­пи­дон или пу­то. Ба­ху­со­ви атри­бу­ти су би­ли кан­та­рос, тирс, гро­жђе и бр­шљан, пантер и дру­ге жи­во­ти­ње из по­ро­ди­це ма­ча­ка. По­ред то­га, фа­лус је та­ко­ђе био је­дан од култ­них обје­ка­та у ба­хант­ским про­це­си­ја­ма као сим­бол божан­ства плод­но­сти. И лик­нон, ми­стич­на ко­та­ри­ца, по­ве­за­на са кул­том Ди­о­ни­са де­те­та, ве­ро­ват­но је у дав­ним вре­ме­ни­ма би­ла са­мо аграр­нипред­мет. По­што­ва­ње Ба­ху­со­ве хтон­ске при­ро­де до­но­си но­ве атри­бу­те. Клас и грозд би­ли су у ве­зи са ње­го­вом плод­но­шћу, а мо­жда и кул­том Деме­тре, јер Ба­хус је сма­тран и бо­жан­ством Еле­у­зин­ских ми­сте­ри­ја.

Пр­ва функ­ци­ја Бахус/Диониса је­сте па­трон­ство над аграр­ном плод­но­шћу и ве­ге­та­ци­јом, од­но­сно ви­ном и ви­но­гра­дар­ством. По­зна­то је да су му се ви­но­гра­да­ри обра­ћа­ли за по­моћ да би има­ли до­бру бер­бу и да су крч­ма­ри ста­вља­ли ње­го­ве пред­ста­ве ме­ђу кућ­не бо­го­ве. На брон­за­ној скулп­тури из Мар­гу­ма Ба­хус на гла­ви има ве­нац од ли­шћа и гро­здо­ва. По­сто­је и сце­не на ко­ји­ма је Ба­хус при­ка­зан са ви­но­гра­дар­ским ору­ђем као што је нож за обре­зи­ва­ње ло­зе. На јед­ној ста­ту­е­ти нпр. бо­жан­ство др­жи нож за об­ре­зи­ва­ње ви­но­гра­да и грозд, док на ста­ту­е­ти Са­ти­ра са Ба­ху­сом де­те­том Са­тир у дру­гој ру­ци др­жи ви­но­гра­дар­ски нож. Син­кре­тич­ка пред­ста­ва Ди­о­ни­са и Де­ме­тре је по­твр­да да је Ди­о­нис као бо­жан­ство об­на­вља­ња ве­ге­та­ци­је био сје­ди­ња­ван и са аграр­ним и са хтон­ским бо­жан­стви­ма. Ни­је би­ло из­не­на­ђу­ју­ће то да су зе­мљо­рад­ни­ци у за­јед­нич­ки култ сје­ди­ња­ва­ли Дио­ни­са и Де­ме­тру, оно­га ко­ји је из­ми­слио га­је­ње ви­но­ве ло­зе и ону ко­јаје да­ро­ва­ла жи­то љу­ди­ма. Клас и грозд на мо­не­та­ма гра­до­ва Ве­ли­ке Грчке, као зна­ко­ви плод­но­сти зе­мље, сим­бо­ли­зо­ва­ли су успе­шност зе­мљорад­ње. 

У Тра­ки­ји је по­што­ва­ње Ди­о­ни­са од дав­ни­на би­ло ве­за­но за ви­но­ву ло­зу, док се у Грч­кој и Ита­ли­ји ви­но­гра­дар­ство мо­же сма­тра­ти древ­ном тра­ди­ци­јом. Ли­ков­ни спо­ме­ни­ци ука­зу­ју на то да се мо­же за­кљу­чи­ти да је Баху­со­ва функ­ци­ја за­шти­те ве­ге­та­ци­је, ви­на и ви­но­гра­дар­ства, плод­но­сти уоп­ште, као и зе­мљо­рад­ње, би­ла ве­о­ма зна­чај­на. 

 

Фу­не­рал­ни аспект Ди­о­ни­со­вог кул­та из­ра­жен је у рет­ким из­во­ри­ма и број­ним епи­та­фи­ма по­мо­ћу ко­јих се раз­ви­ла иде­ја о Ди­о­ни­су, ми­сту, свеште­ни­ку ми­сте­ри­ја дру­гог све­та. Од 6.в. пре Хр. Ди­онис ни­је имао на­гла­шен хтон­ски ка­рак­тер, већ он на­ста­је тек на­кон што се ус­по­ста­вљају његове ве­зе са Еле­у­зин­ским све­ти­ли­штем у 5. в. пре Хр., ка­да Ди­о­ни­с до­би­ја ка­рак­тер за­штит­ни­ка умр­лих. Раз­ло­зи за ус­поста­вља­ње Ди­о­ни­са као хтон­ског бо­га би­ли су број­ни. У по­чет­ку је Ди­они­с био по­што­ван као бо­жан­ство ве­ге­та­ци­је и об­но­ве, а са тим аспек­том био је, или је по­стао, спо­со­бан да вас­кр­сне умр­ле по­што­ва­о­це. Биљ­ке ко­је су му би­ле по­све­ће­не, увек зе­ле­ни бр­шљан и ви­но­ва ло­за, ко­ји су се об­на­вља­ли сва­ког про­ле­ћа, сим­бо­ли­са­ли су ову ње­го­ву моћ. Зим­ско до­ба се сма­тра­ло смр­ћу Ди­о­ни­са, а про­ле­ће вре­ме­ном ње­го­вог по­врат­ка. У свет­ко­ви­ни Ан­те­сте­ри­ја, ко­ја се ње­му у част празновала три да­на, тре­ћи дан је био по­све­ћен по­кој­ни­ци­ма и тог су се да­на Ди­о­ни­су Хто­ни­ју и Херме­су при­но­си­ле по­су­де са спре­мље­ним пло­до­ви­ма. Ди­о­нис је ну­дио ве­дру бе­смрт­ност учесницима у оргијастичком култу до­зво­ља­ва­ју­ћи ужи­ва­ње у веч­ном пи­јан­ству. Ле­ген­да о ула­ску Хе­ра­кла у ти­јас илу­стру­је ову кон­цеп­ци­ју. Ди­о­нис је био син смрт­ни­це, мај­ке Се­ме­ле, али ју је учи­нио бе­смрт­ном, као и сво­ју љу­бав­ни­цу Ари­јад­ну. Ми­сти су та­ко раз­ли­чи­тим ри­ту­а­ли­ма сла­ви­ли Ди­о­ни­са као бо­га ко­ји уби­ја, али и вас­кр­са­ва, што по­себ­но на­гла­ша­ва­ју ор­фи­ча­ри. Хтон­ски ка­рак­тер Ба­ху­са/Ди­о­ни­са мо­же се уочи­ти нај­пре на фу­нерал­ним спо­ме­ни­ци­ма, а за­тим и на раз­ли­чи­тим пред­ме­ти­ма кул­та ко­ји су ста­вља­ни у гроб, по­ред са­мог по­кој­ни­ка. У ди­о­ни­зиј­ској ико­но­гра­фи­ји на фу­не­рал­ним спо­ме­ни­ци­ма Рим­ског цар­ства мо­же се уочити не­ко­ли­коте­мат­ских це­ли­н: фло­рал­ни мо­ти­ви (бр­шљан и ви­но­ва лоза); сце­не из Ди­о­ни­со­вог ци­клу­са (Ди­о­ни­со­во детињ­ство, три­јумф у Ин­ди­ји, сце­не са Ари­јад­ном на Нак­сосу...); че­сто су при­ка­зи­ва­не и ба­ха­на­ли­је, и са­ти­ри и ме­на­де у ра­до­сном пијан­ству ка­ко пле­шу уз зву­ко­ве раз­ли­чи­тих ин­стру­ме­на­таХтон­ски аспект Ба­ху­са по­твр­ђен је ка­ко на гор­њо­ме­зиј­ским фу­нерал­ним спо­ме­ни­ци­ма, та­ко и на пред­ме­ти­ма кул­та ко­ји су по­ла­га­ни у гроб­ни­це. Број­ни су не са­мо фу­не­рал­ни спо­ме­ни­ци на ко­ји­ма се по­ја­вљује бр­шљан или ви­но­ва ло­за, али о њи­ма ов­де не­ће би­ти ви­ше ре­чи с об­зиром на то да се ра­ди о еле­мен­ти­ма ко­ји мо­гу би­ти раз­ли­чи­то ин­тер­пре­тира­ни или пак има­ти чи­сто де­ко­ра­тив­ну функ­ци­ју. Ба­ху­сов хтон­ски аспект на нај­бо­љи на­чин је по­све­до­чен на тзв. Ја­со­но­вом сар­ко­фа­гу ве­о­ма дескрип­тив­ним при­ка­зом Ба­ха­на­ли­ја. Сце­не Ди­о­ни­со­вог кул­та при­ка­за­не су на боч­ним стра­на­ма – на­су­прот при­ме­ри­ма Vir­tus-а – ре­љефи­ма Ја­со­на и Пер­се­ја на че­о­ној стра­ни сар­ко­фа­га. При­бе­жи­ште од бе­де про­ла­зно­сти кроз ми­стич­ко-ек­ста­тич­ни култ Ди­о­ни­са илу­стро­вано је ме­на­дом и са­ти­ром, ко­ји пле­шу у ре­ли­ги­о­зној ек­ста­зи, по­ка­зу­ју­ћи на тај на­чин пут осло­ба­ђа­ња ду­ше и за­ме­њи­ва­ња сла­бог зе­маљ­ског Ја вишим, бо­жан­ским.

Ширење култа Бахуса у Риму догодило се око 2. в. пре нове ере. Слично Диониsовом култу у Грчкој, из којег потиче, био је мистеријски култ.Баханалије су биле римске светковине Бахуса, грчко-римског бога вина, слободе, опијености и екстазе. Засновали су се на грчкој Дионисији и дионисијским мистеријама, а вероватно су стигли у Рим 200. пре Хр. преко грчких колонија у јужној Италији и из Етрурије. Као и сви мистеријски култови, баханалије су се одржавале у строгој приватности, а иницирани су били обавезни на тајност; оно што се мало зна о култу и његовим обредима потиче из грчке и римске књижевности, драма, статуа и слика.

Ливио, главни римски књижевни извор о првим вакханама, поставља Пакулу Анију, Бахусову свештеницу, за оснивача  култа Бахане у Риму.За Диониса се веровало да изазива помаму код својих следбеника, јер их његово вино, музика и екстатичан плес ослобађају самосвесног страха. Истраживачи верују да ова јукстапозиција наглашава дуалност дионизијског обожавања, које комбинује дивље весеље са првобитним жртвовањем.

Археолози у Помпеји су кући дали име Тијас, према насликаној процесији. Култ Бахуса односно дионисијевске мистерије су антици биле један од многих култова доступан само онима који су прошли кроз ритуал иницијације који се илуструје на фризу. Тек након иницијације човек је могао да научи тајне култа. Ови култови су често били повезани са обећањем новог блаженог живота, на овом и на оном свету.

Ливио тврди да је прва epliche orologi верзија била отворена само за жене и одржавана три дана у години на светлости дана. Према њему, у оближњој Етрурији, северно од Рима,  међутим, „грчка гатара скромног порекла“ успоставила ноћну верзију, додајући мешавину вина и славља, и стекла одушевљење следбеника жена и мушкараца. Он сматра да је Пакула Анија покварила незванични, али морално прихватљив бахички култ Рима, уводећи етрурску верзију, са пет ноћних богослужења месечно. Та богослужења су била отворена за све друштвене класе, узрасте и пол, почевши од њене сопствене деце. Нове прославе и иницијације карактерисале су насиље подстакнуто вином и насилни сексуални промискуитет, у коме су вриске злостављаних гушила бука бубњева и чинела. Они који су се побунили или издали тајну били су елиминисани. Под окриљем религије, свештеници и аколити су прекршили сваки грађански, морални и верски закон.

Ливио наводи да чак и ако је култ имао посебну фасцинацију за оне са некултивисаним и несталним умом (levitas animi), као што су млади, плебејци, жене. Већина становништва је била укључена, чак ни виши слојеви Рима нису били имуни на то. Убрзо су следбеници Бахусовог култа дошли у сукоб са званичном религијом Рима након одбијања да признају културне вредности званичне религије.

Ливи тврди да је ова покварена религија еволуирала у заверу против државе, што је навело Сенат да именује Спурија Постумија Албина и Квинта Марција Филипа да истраже ово питање. Њихова истрага је открила да су, под маском религије, свештеници и следбеници некажњено починили грађанске, моралне и верске преступе и да су вође култа манипулисале појединце слабе воље да изврше ритуална или политичка убиства, све скривено у срцу Рима.

Римски сенат је 186. пре Христа забранио обреде, познате као баханалије, из моралних разлога, осим у посебним околностима. Ипак, они су и даље одржавани, нарочито у јужној Италији. Забрану је иницирао Марко Порције Катон. Онје објавио сенатоконсултације, познате као Senatus consultum de Bacchanalibus са циљем уништења сакралних локација, одузимањем имовине, хапшењем вођа и прогоном поклоника. Раније праксе култа су укинуте и наметнута су строга правила: окупљања мешовитих полова су била дозвољена, али ограничена на највише два мушкарца и три жене, а сваки састанак баханалије захтевао је претходно одобрење Сената. Поред тога, мушкарцима је било забрањено да служе као Бахусови свештеници. Касније су баханалије опстале као помирбени фестивали, али више не као мистеријска религија.  Реформисани, званично одобрени бахијски култови били би далеко од ранијих, неспутаних баханалија. Упркос њиховом званичном потискивању, илегалне баханалије су наставиле да се дешавају у тајности дуги низ година, посебно у јужној Италији. Чини се да је култ практикован и на нашим подручјима, чак и кроз прва три века хришћанске ере. О томе сведочи добро очувана фреска пронађена у Гамзиграду, односно античкој Феликс Ромулијани (Felix Romuliana).

Остаје, такође, питање колико су древни извори поуздани. То су били мистериозни култови, па шта су радили остаје мистерија, чак иу древним писаним изворима, каже др Софи Хеј. Упркос томе, фреске у Помпеји нуде драгоцене увиде у то шта је подразумевало обожавање Диониса, такође познатог као римски бог Бахус. Вино је, наравно, било централно за ове свечаности. Али истраживачи сматрају да су чланови култа можда конзумирали и друге супстанце, попут опијума, да би ушли у стања налик трансу, пише Кристина Киллгрове (Kristina Killgrove). Жене на фресци су и ловци и плесачице, што сугерише да је двојност богопоштовања и весеља била централно начело. То је двострука функција смрти и поновног рођења. Дионис умире и поново се рађа. Кроз иницијацију у култ, ви се поново рађате, истиче каже Зухтригел.

 

Наведени пример Феликс Ромулијане није једини који потврђује присуство античког култа на подручју савремене Србије. Могу да се спомену још неки значајни примери. Број­не су ли­ков­не пред­ста­ве на ко­ји­ма су на­гла­ше­ни грозд или ло­за: на фраг­мен­ту ка­ме­не скулп­ту­ре из Син­ги­ду­ну­ма Ба­хус др­жи не­про­пор­ци­о­нал­но ве­ли­ки грозд, на брон­за­ној скулп­ту­ри, та­ко­ђе из Синги­ду­ну­ма, две ви­но­ве ло­зе укр­шта­ју се пре­ко те­ла бо­жан­ства, а по је­дан грозд на­сло­њен је на ње­го­ва оба ку­ка. На ста­ту­е­ти из Кла­до­ва Бахусова ко­са је укра­ше­на ли­сто­ви­ма и јед­ном ја­бу­ком, док је на над­врат­ни­ку из Ро­му­ли­ја­не ис­пре­пле­та­на и на­ста­вља се у ви­но­ву ло­зу са гро­жђем.На брон­за­ном по­клоп­цу из Ви­ми­на­ци­ју­ма Ба­хус др­жи меши­ну из ко­је из­ли­ва са­др­жај на па­те­ру. Ка­ко по­ка­зу­је ико­нограф­ска ана­ли­за, ре­љеф из Бу­ко­ва, са три­ја­дом Зевс, Ди­о­нис и Хе­ра­кле, та­ко­ђе ис­ти­че овај аспект бо­жан­ства. Ва­жно је ис­та­ћи то да је и Бу­ко­во код Не­го­ти­на, ме­сто где је овај ре­љеф про­на­ђен, од дав­ни­на по­зна­то као ви­но­гра­дар­ски крај.Гроб­ни при­ло­зи го­во­ре о хтон­ском аспек­ту Ба­ху­со­вог кул­та нај­ве­ћим де­лом су са не­кро­по­ла Ви­ми­на­ци­ју­ма: те­ра­ко­та са Ба­ху­сом, огле­да­ло са ре­ље­фом хи­је­ро­га­ми­је Ди­о­ни­са и Ари­јад­не мер­мер­на ста­ту­е­та При­јапа и број­не све­тиљ­ке са Ба­ху­со­вим ма­ска­ма. Хтон­ски аспект је по­том по­твр­ђен у Ле­сков­цу пр­сте­ном са Па­ном и јар­цем у ско­ку. На ју­гу про­вин­ци­је Ба­ху­сов хтон­ски аспект по­твр­ђен је у Ул­пи­ја­ни и Ску­пи­ма све­тиљ­ка­ма са предста­ва­ма Па­на или са­ти­ра и Си­ле­на и јед­ним пр­сте­ном са Ди­о­ни­сом. На­ве­де­ни пред­ме­ти, де­ло­ви гроб­них инвен­та­ра, и ре­љеф на Ја­со­но­вом сар­ко­фа­гу, као и број­ни фу­не­рал­ни спо­ме­ни­ци украше­ни биљ­ка­ма по­све­ће­ним Ба­ху­су, ука­зу­ју на то да је у Гор­њој Ме­зи­ји, као и у ка­сно­ан­тич­ким про­вин­ци­ја­ма на­ста­лим на ис­тој те­ри­то­ри­ји, хтонски аспект овог бо­жан­ства био по­знат и ве­о­ма при­хва­ћен.

Ди­о­ни­зиј­ске те­ме су има­ле по­себ­но ме­сто у ико­но­гра­фи­ји Га­ле­ри­је­ве ка­сно­ан­тич­ке па­ла­те у Гам­зи­гра­ду. Нарочит значај имали су мо­за­ и над­врат­ник са Ди­о­нисом, ка­ме­ни ре­љеф успа­ва­не Ари­јад­не, очу­ва­на гла­ва Ба­ху­са де­те­та, тор­зо Са­ти­ра ка­пи­тел сту­ба са ре­ље­фом Си­ле­на и Ме­на­де и пу­ти у бер­би гро­жђа на пи­ла­стру. Број­не су дру­ге ре­љеф­не пред­ста­ве са еле­мен­ти­ма ди­о­ни­зиј­ске ико­но­гра­фи­је, чи­ја је атри­бу­ци­ја ипак по­ле­мич­на. Раз­ма­тра­ју­ћи ре­флек­си­ју Ди­о­ни­со­вог кул­та у ико­но­гра­фи­ји ка­сноан­тич­ке па­ла­те у Гам­зи­гра­ду, не­из­о­став­но се на­ме­ће и пи­та­ње де­ди­ка­ције ма­лог хра­ма С. Не по­сто­је кон­крет­не ин­ди­ци­је да је овај храм С посвећен Бахусу, али постоје посредни показатељи да је тако (крип­та на­ли­ку­је на fos­sa san­gu­i­nis, у не­по­сред­ној бли­зи­ни про­на­ђе­не фи­гу­рал­не пред­ста­ве Си­ле­на и ме­на­де, ре­љеф­ни фраг­мен­ти ви­но­ве ло­зе и пал­ме и сл). Осим тога, чини се да је храм био посвећен планинским и шумским божанствим, што су изрази који су често повезивани са Бахус/Дионисом и/или његовим пратиоцима, пре свега Силваном.

По­сто­ја­ње по­себ­ног од­но­са Га­ле­ри­је – Ди­о­нис – Алек­сан­дар Ве­лики при­ме­ти­ли су сви ис­тра­жи­ва­чи ка­сно­ан­тич­ке па­ла­те у Гам­зи­гра­ду. Овај од­нос се нај­пре уоча­ва у те­жњи ка из­јед­на­ча­ва­њу чи­но­ва њи­хо­вих ро­ђе­ња. Га­ле­ри­је је на­кло­ње­н бо­жан­стви­ма ко­ја су има­ла смрт­ну мај­ку и бе­смрт­ног оца (Хер­кул, Ди­о­нис, Аскле­пи­је). Тако је Алек­сан­дар, син Амо­на, мо­гао да бу­де је­дан од Га­ле­ри­је­вих бо­жан­ских мо­де­ла или хе­рој­ских пре­фи­гу­ра­ци­ја. Идеј­на ве­за из­ме­ђу Га­ле­ри­ја и Ди­о­ни­са уоча­ва се и у по­гле­ду њи­хо­вих вој­нич­ких по­хо­да. Сво­ју ве­ли­ку по­бе­ду над Пер­си­јан­ци­ма 297/298. го­д., Га­ле­ри­је је мо­гао да упо­ре­ди са Дио­ни­со­вим по­бе­до­но­сним по­хо­дом на Ин­ди­ју. Да је Га­ле­ри­је имао по­себан од­нос пре­ма Ди­о­ни­су, уоча­ва се у де­ко­ра­ци­ји Га­ле­ри­је­ве па­ла­те у Со­лу­ну. По­сто­ја­ње по­себ­ног од­но­са Га­ле­ри­је – Ди­о­нис – Але­ксан­дар у касно­ан­тич­кој па­ла­ти у Гам­зи­гра­ду мо­же се уочи­ти на три раз­ли­чи­та плана: 1) на пла­ну ико­но­гра­фи­је скулп­ту­рал­них на­ла­за;2)у Ро­му­ли­ном ма­у­зо­ле­ју, од­но­сно чи­ну апо­те­о­зе Га­ле­ри­ја и ње­го­ве мај­ке, учи­ње­не по узо­ру на јели­ни­стич­ке апо­те­о­зе хе­ро­ја, и 3) мо­гућ­но­сти да је ма­ли храм С био по­свећен Ли­бе­ру/Бахусу/Дионису. 

Га­ле­ри­је­во по­што­ва­ње Ди­о­ни­са и дру­гих чла­но­ва кла­сич­ног пан­тео­на са ко­ји­ма је де­лио по­лу­бо­жан­ско по­ре­кло очи­глед­но је ин­спи­ри­са­ло и ње­го­ву ин­тен­ци­ју да де­и­фи­ку­је ка­ко сво­ју мај­ку, та­ко и са­мог се­бе. У не­по­сред­ној бли­зи­ни Ро­му­ли­ја­не уочена су места где су ве­ро­ват­но би­ла од­и­гра­на два чи­на апо­те­о­зе. От­кри­ће Ро­му­ли­ног ма­у­зо­ле­ја на Ма­гу­ри по­ка­зу­је да је Га­ле­ри­је свој од­нос пре­ма мај­ци градио по узо­ру на Ди­о­ни­са. По­сле из­во­је­ва­них по­бе­да на ис­то­ку Ди­о­нис је сво­ју мај­ку Се­ме­лу уз­ди­гао ви­со­ко и увр­стио ме­ђу бо­го­ве. Та­ко се и Га­ле­ри­је, но­ви Ди­о­нис, са сво­јом мај­ком Ро­му­лом уз­нео са вр­ха Ма­гу­рена не­бо. Га­ле­ри­је­ва апо­те­о­за је оба­вље­на на исти на­чин као и Ро­му­ли­на, али на ве­ћем про­сто­ру, са ре­кви­зи­ти­ма ко­ји до­ли­ку­ју ца­ру–вој­ни­ку. Њи­хо­ви ма­у­зо­ле­ји су по­диг­ну­ти ван бе­де­ма па­ла­те, ка­ко је би­ло стрикт­но пред­ви­ђе­но рим­ским за­ко­ном. Схва­та­ње вла­да­ра као хе­ро­са и по­лу­бо­га још за жи­во­та ве­ро­ватно је би­ло бли­ско те­трар­хиј­ској иде­о­ло­ги­ји, а по­себ­но Га­ле­ри­ју, ко­ји се сма­трао про­то­хе­ро­јем, дру­гим Ро­му­лом (al­te­rus Ro­mu­lus) и Алек­сан­дром (Ale­xan­der re­di­vi­vus). Чи­но­ви апо­те­о­зе Га­ле­ри­ја и ње­го­ве мај­ке, по­ред лич­не ре­ли­ги­о­зности, има­ли су и из­ве­сну по­ли­тич­ку ко­но­та­ци­ју. Га­ле­ри­је­во по­што­ва­ње Ди­о­ни­са и Алек­сан­дра Ве­ли­ког би­ло је и део поли­тич­ког про­гра­ма. Алек­сан­дар је био од­ли­чан рат­ник и уз­о­ран вла­дар и то је мо­гло да бу­де по­вод и за Га­ле­ри­је­ву иден­ти­фи­ка­ци­ју са њим, као и са Ди­о­ни­сом. Га­ле­ри­је је же­лео да ис­так­не Ди­о­ни­со­ву за­слу­гу у иде­алној уни­вер­зал­ној мо­нар­хи­ји. Раз­ма­тра­ју­ћи од­нос Га­ле­ри­је – imi­ta­tio Ale­xan­dri, уви­ђа се да је идеја јав­не сло­бо­де има­ла ва­жно ме­сто у Га­ле­ри­је­вим бо­жан­ским, исто­ријским и псе­у­до­и­сто­риј­ским узо­ри­ма. У из­ве­сним рас­пра­ва­ма о мо­ти­ву Ги­ган­то­ма­хи­је, Gi­gan­top­ho­noi но­се ауру осло­бо­ђе­ња од све­та ко­јем су Ги­ган­ти пр­во­бит­но при­па­да­ли. Ди­о­нис (Ele­ut­he­ri­os) мо­гли су да бу­ду од­го­вор­ни за личну сло­бо­ду ви­ше не­го за успе­шну од­бра­ну од ори­јен­та­ла­ца. Иде­ја о Ди­о­ни­су, срод­на оној о Алек­сан­дру као бо­жан­ском Га­ле­рије­вом па­тро­ну, оства­ри­ва­ла се кроз фор­му бо­жан­ства ко­је је при­па­да­ло рим­ском све­ту, Ли­бе­ра. Га­ле­ри­је­ва по­бе­да над Нар­се­јем би­ла је иден­ти­фи­ко­ва­на са по­бе­да­ма Ди­о­ни­са и Алек­сан­дра Ве­ли­ког на Ис­то­ку. Ипак, но­ви ре­жим ни­је имао ни по­тре­бу да ис­ти­че ин­ди­ви­ду­ал­ну сло­бо­ду, упр­кос Га­ле­ри­је­вој лич­ној по­све­ће­но­сти овом бо­жан­ству. Лак­тан­ци­је је ве­ро­ват­но имао пра­во у опи­су Ди­о­клеци­ја­на и ње­го­вих са­вла­да­ра, по­себ­но Га­ле­ри­ја, као ти­ра­нина, не­за­ви­сно од не­при­ја­тељ­ства ко­је је га­јио пре­ма про­го­ни­те­љи­ма хри­шћа­на. Лак­танци­је ука­зу­је на то да су вла­да­ри 298. го­ди­не по­сма­тра­ли li­ber­tas у уским окви­ри­ма, а не у прав­цу го­во­ра о лич­ним сло­бо­да­ма. Ди­о­ни­зиј­ски елемен­ти у нат­пи­си­ма та­да су мо­гли да бу­ду са­мо се­лек­тив­на ре­флек­си­ја вре­ме­на пре 298. го­ди­не, од­јек иден­ти­фи­ка­ци­је Га­ле­ри­ја Li­be­ra­tor-a са ње­го­вим бо­жан­ским па­тро­ном. Раз­ма­тра­ју­ћи од­нос цар­ске иде­о­ло­ги­је и Ди­о­ни­со­вог кул­та, мо­гло би се за­кљу­чи­ти да је у про­гра­му ка­сно­ан­тич­ке палате у Гам­зи­гра­ду на нај­бо­љи на­чин до­шло до пре­пли­та­ња кул­та овог бо­жан­ства и Га­ле­ри­је­ве по­ли­тич­ке про­па­ган­де. То се, ка­ко је на­ве­де­но, огле­да у ико­но­гра­фи­ји реље­фа и мо­за­и­ка, али и у чи­ну апо­те­о­зе Га­ле­ри­ја и ње­го­ве мај­ке Ро­му­ле. Из про­гра­ма ове ка­сно­ан­тич­ке палате мо­же се уви­де­ти да је мит о Ди­о­нису по­слу­жио Га­ле­ри­ју као мо­дел за ства­ра­ње ми­та о са­мом се­би у окви­ру сопствене по­ли­тич­ке про­па­ган­де.

Елементи Дионис/Бахус култа препознатљиви су у неким детаљима гробног сликарства Виминацијума. У три оловна саркофага са виминацијумске некрополе Пећине била су декорисана геометријским мотивима и то поклопци саркофага, док су само у једном случају декорисане и стране. Избор декоративних елемената и њихово значење могли су, према устаљеном веровању, имати одређен благотворан утицај на покојника. Потврђено је да чак и веома честе и уобичајене мотиве који се јављају на скромније украшеним оловним саркофазима, треба посматрати као симболе. Представе божанстава или њихових атрибута, делови и комплетне дионистичке сцене, примењивани су са циљем да чувају покојника од зла и обезбеде га у свету мртвих. Веома чест прилог у гробовима виминацијумских некропола су огледала од бронзе, сребра и олова. У гробовима испитаване некрополе јављају се правоугаона  и кружна са перфорацијама на ободу. У гробу са кремацијом нађено је изузетно скупоцено, рељефно огледало. На реверсној страни огледало је украшено сценом тријумфа Диониса и Аријадне, који су и централне фигуре композиције. Особа лево од Аријадне један је од Дионисових пратилаца, вероватно Сатир. Зракаста круна и бич, особе приказане иза Диониса, указују да се ради о богу Солу. Виминацијумско огледало је особено по ратничким симболима у исечку испод клине и представом Сола. Ратнички симболи би се могли повезати са Дионисовим индијским тријумфом, док се присуством Сола тумачи религиозним синкретизмом у време династије Севера и оријентализације материјалне и духовне културе. Несумњиво, огледало са представом Аријадне и Диониса представља рад изузетног мајстора, можда пореклом из неке од источних провинција Царства. Треба споменути и тзв. фрагментовано бронзано огледало кружног облика рађено из два дела: основне бронзане плоче на аверсу посребрене и полиране, и рељефне, реверсне спојене за подлогу белом пастом. Фрагментовани оквир је прстенасто профилисан. У централном кружном делу рељефна представа је изведена од танког и позлаћеног лима техником искуцавања на матрици. Композицију чине четири фигуре: мушкарац, Дионис, у полулежећем положају на клини, левом руком ослоњен на узглавље приказан у полулевом профилу, нагог горњег дела тела док му је испод појаса богато набрана одећа; поред његових ногу је женска особа, Аријадна, приказана у полудесном профилу, левим коленом ослањена на клину, док је десном ногом ослоњена на тло, обучена у дугу хаљину са полукружно обликованим велом изнад главе. Обе особе имају венце у коси, а жена око врата носи огрлицу од крупних перли. Иза жене фигура мушкарца у покрету игре, обучена у кратку тунику представља вероватно Сатира. Зракаста круна и бич особе приказане иза Диониса, указују да се ради о богу Солу. Основа клине декорисана је „врпчастим орнаментом” испод кога се налази орнамент испреплетаних спирала. Испод клине налазе се ратнички симболи штит, мач и кнемиде.

Ту је и украсна игла у облику Сабазијеве руке. Она представља тип игала с изразито магијским и култним карактером које су носиоца штитиле од болести и несреће. Спадају у вотивне дарове божанствима Сабазију, Дионису, Венери и Кибели. Коришћене су у култу мртвих као дарови на даћи и гробни прилози.

Светиљке са угластим кљуном и волутама обухватају спадају светиљке кружног реципијента са угласто завршеним кљуном фланкираним волутама. Светиљке са волутама, један са представом Бахус маске на лево са тирсусом и извијеном фрулом  и други са представом делфина на диску  могу се датовати се у средину 2. в. Ту је светиљка од црвено печене земље са представом Бахус маске са тирсусом и извијеном фрулом на диску. Осим ових непосредних сведочанстава о Дионис/Бахус култу, треба споменути И употребу симбола повезаних са истим култом.

Тако нпр. тзв. паганска гробница има по једну једнуфи­гу­рал­ну пред­ста­ву, на че­оним, и ком­би­на­ци­ју зо­омор­фних и ве­ге­та­бил­них мо­ти­ва, на бочним стра­на­ма. На сва­кој од бо­чних, по­ду­жних стра­на, насли­кан је по је­дан паун (паво, ta­­­­­­wn). Сваки је по­став­љен у про­фи­лу, гла­вом окре­нут ка за­па­ду, одно­сно ка зиду на коме је насликана осо­ба ко­јој је гро­бни­ца на­ме­ње­на. Па­уно­ви су, и у цар­ско и у ка­сно­ан­тич­ко доба, вероватно и због своје декоративности, оми­ље­на и че­ста тема сли­кар­ства гробни­ца. Има­ју ви­шес­тру­ко зна­че­ње: с је­дне стра­не пред­став­љају је­дан од сим­бо­ла кул­та Ди­они­са, а са дру­ге стра­не су и атри­бут врхо­вног рим­ског бо­жан­ства Ју­но­не, са истим зна­че­њем и за грчку бо­ги­њу Херу. У вези са њима је и тзв. кан­та­рос, Кан­та­рос пред­став­ља сим­бол бес­мртно­сти и један је од оми­ље­них мо­ти­ва гро­бног сли­кар­ства. У римској уме­тно­сти је чеш­ће ис­пу­њен во­дом и ви­ном, а ре­ђе грож­ђем. Уну­траш­њост му је на­гла­ше­на пла­вом бо­јом, ако је напуњен водом, или, као у овом слу­ча­ју, та­мном бо­јом, ако је испуњен вином. Ње­го­ва сим­бо­ли­ка је дво­ја­ка: с је­дне стра­не пред­став­ља извор жи­во­та, а с дру­ге стра­не по­ја­ча­ва иде­ју бес­мртно­сти. Изнад па­уно­ва су црве­ном бо­јом насли­ка­не гир­лан­де. Озна­ча­ва­ју по­све­ће­ње, све­таш­тво и част. Оне се че­сто кори­сте при ини­ци­ја­ци­ји у свој­ству из­два­ја­ња. По­дра­зу­ме­ва­ју и сим­бо­ли­ку ве­зи­ва­ња и спа­ја­ња, у овом слу­ча­ју са дра­гом осо­бом. У по­гре­бном рим­ском оби­ча­ју оне пред­став­љају жи­вот по­сле смрти, при чему има­ју исто сим­бо­ли­чко значење као цве­ће. Нај­сло­же­ни­ји тип гир­лан­ди су оне које су у вези са ли­чности­ма ко­ји­ма је гро­бни­ца по­све­ће­на. У том слу­ча­ју, њи­хова фун­кци­ја је да по­кој­ни­ка, овен­ча­вај­ући га, представе као по­бе­дни­ка над смрћу. На исто­чној че­оној стра­ни, насли­кан је слу­га при­но­си­лац. Ком­по­зи­ци­ја је су­ге­сти­вна и не­по­сре­дна. У ру­ка­ма држи елип­со­и­дни по­слу­жа­вник пла­ве боје, на коме се на­ла­зе два хле­ба. Хлеб пред­став­ља ду­ше­вну и теле­сну сна­гу, одно­сно вид­љи­ви и ма­ни­фе­сто­ва­ни жи­вот. У овом слу­ча­ју, хлеб и вино, који се на­ла­зе у кан­та­ро­си­ма на бо­чним стра­на­ма, између па­уно­ва, пред­став­ља­ју симби­озу вина, као бо­жан­ске ек­ста­зе, и хле­ба, као вид­љи­ве мани­фе­ста­ци­је духа који уми­ре и вас­крса­ва. Вино, које је мушки сим­бол, на­до­пу­њу­је хлеб, који је, као женски симбол, израз пло­дно­сти и ра­ђа­ња.

Оно што је занимљиво је чињеница да се у гробном сликарству паганске гробнице Виминацијума, јављају дионис/бахус мотиви који су присутни у хришћанским гробницама, не само Виминацијима, него уопштено.

У сли­кар­ству гробница Или­ри­ка, пред­ста­ве па­уна, са кан­та­росом или без њега, на­ла­зи­мо у гро­бни­ца­ма у Беш­ки, Ни­ке­ји, Пе­чу­ју, у Со­лун­у (че­ти­ри гро­бни­це), Со­фи­ји, Си­лис­три. Осим ви­ми­на­ци­јум­ске, је­ди­но је гро­бни­ца у Си­лис­три па­ган­ска, док су све оста­ле хриш­ћан­ске. У хришћанској гробници Виминацијума, на исто­чној је пред­ста­ва рај­ског врта, са па­уно­ви­ма, фон­та­ном у обли­ку кан­та­ро­са и дрве­том жи­во­та. Паун на ле­вој стра­ни је окре­нут гла­вом ка кан­та­ро­су, а де­сни у су­про­тном сме­ру у одно­су на кан­та­рос. Тело па­уно­ва је насли­ка­но та­мно­пла­вом и тир­ки­зном, као до­ми­нан­тним бојама, а де­та­љи та­мноц­рве­ном и бе­лом. Из кан­та­ро­са, који у овом слу­ча­ју има фун­кци­ју фон­та­не, изла­зи све­та вода, изве­де­на бе­лом и тир­ки­зном бо­јом, док је иза па­уно­ва, та­мном и све­тло­пла­вом, у стили­зо­ва­ној фор­ми, насли­ка­но по је­дно дрво жи­во­та. Представе пауна са кантаросом између, честе су у хришћанској иконографији. Паун је у хришћанској, али и паганској традицији, соларни симбол и, као сунчев точак, симболизује бесмртност, док кантарос симболизује посуду која садржи пиће бесмртности, али у јеврејској и хришчанској традицији означава и човекову судибину. Сли­чно сце­на­ма на бо­чним зи­до­ви­ма, и овде уме­тник гра­ди сли­ку по­мо­ћу си­ме­три­је, где два па­уна афрон­ти­ра по­ред кан­та­ро­са, док у позадини до­ми­ни­ра по је­дно дрво жи­во­та. Међутим, тежња ка успостављању симетрије можда није једини разлог овакве композиције. Представа пауна, са дрветом живота са обе стране, среће се на Средњем Истоку и симбол је човекове психичке двојности, а изостављање једног дрвета може се тумачити као превазилажење двојности душе у вечном животу. Уме­тник, очи­то ве­ома до­бро упо­знат са хриш­ћан­ским уче­њем, ако не и сам хриш­ћа­нин, помоћу познатих мотива, какви су aqua vi­tae (вода живота) иar­bor vi­tae (дрво живота), представио је pax aeter­na in pa­ra­di­so (вечити мир у рају), oдносноpax chri­sti­ana in pa­ra­di­so (хришћански мир у рају).

Oд нарочитог значаја је сцена небеског лова из хришћанске виминацијумске гробнице, већ због тога што је лов (у религијском смислу) често повезан управо са иницијацијом у Дионис-Бахус мистерије. Штавише, у овој сцени се јавља један од мање познатих Дионис-Бахус мотива – пантер.

Ис­пред ја­ха­ча, у по­ло­жа­ју ско­ка одоз­го, приказан је пан­тер, тир­ки­зне бо­је са та­мно­пла­вим и бе­лим пе­га­ма по телу, ра­зјап­ље­них че­љу­сти и на­кос­тре­ше­не дла­ке. Многобројне су представе пантера, углавном у мозаичкој уметности. Пантер је понекад представљен у композицијама везаним за Дионисов култ, а најчешће у сценама лова, какве се наилазе у Тунису, Алжиру или Помпејима, или појединим гробницама, на пример Мариси (Marêshah) и Насони. Чини се као да хришћански уметници  преузимају и дају ново значење познатим паганским мотивима указујући да је чежња присутна у паганском свету испуњење добила у Христу. У том контексту, они преузимају и мотиве повезане за Дионис-Бахус култ. Ово отвара додатно питање између две религије мистерија које су се сусретале на подручју древног Средоземља – хришћанства и Дионисових мистерија.

 

Иако, на први поглед непојмиво (можда и саблажњиво) поређење Диониса/Бахуса и Христа, оно је често присутно у савремној егзегези Новог завета. Оно се обично повезује са методом историјско религијски компариције. Одличан приказ функционисања ове методе на конкретном примеру даје др Владимир Таталовић. Он указује, да у случају поређења Христос-Дионис, идеалан простор за примену методе је мотив вина као заједнички целокупном античком Средоземљу. Треба напоменути да је изобиље вина мотив којима има изразити месијански карактер (Ам 9:13; Јер 31:12; Јн 15:1-8; 1Ен 10:19). 

Најважнији простор у овом случају је, ипак, компарација Диониса са једне стране и Христа са друге, конкретно сцене сведбе у Кани. Дионисов култ је, подсећа Таталовић, био увелико чинилац заједничког живљења јудејске и јелинистичке културе на истим просторима Палестине. Он подсећа да ванјудејски историјски извори сведоче како су главни мотиви овог култа служили представљању Јахвеа јелинистичком свету. Таталовић се усредсређује на подни мозаик недавно откривене античке палате у  Сефорису, граду који се налазио највероватније на свега 8км од Кане Галилејске. Археолошки подаци потврђују да је у Сефорису био изузетно заступљен култ Диониса. Чини се да су празници посвећени берби грожђа и вину били праћени, каже Таталовић: 

На поду ове палате пронађене су мозаичке сцене карактеристичне за божанство вина. Таталовић се усредсређује на неколико детаља на овим сценама почевши управо од вина.

Хесиод сведочи да је увек сматран дародавцем и изумитељем вина (Хесиод, Ор. 614), а најстарија позната представа га повезује га повезује са свадбом Ахилових родитеља. У Сефорису, Дионис је приказан изврнут на леви бок док десном руком пружа пехар ка Хераклу.  Представа приказује да он односи победу у конзумацији вина. Ово, према Таталовићу, може да има паралелу у приказивању месијанског вина према побеђеној води закона. Он додаје да постоји још једна димензија будући да Христос претвара воду у вино, показујући се тако моћнијим од Диониса.

 

Свадба у Кани не именује младенце, што има богословску поруку. У Сефорису, пак, приказана је на једној целини свадба Диониса и Аријадне. Повезаност мотива свадбе и вина на овом мозаику са перикопи о свадби у Кани је знаковита. О томе сведочи и залеђе дионисове свадбе које резонира са символичним слојем приповедања о  првом знамењу као најзначајнијем, истиче Таталовић.

 

У еванђеској перикопи јључну улогу има мајка Исусова. Таталовић истиче да:

лик те жене није одређен пореклом и личним именом... него је постављен у функцију увођења у  прави идентитет Исуса и његове заједнице... Она није Марија негоἡ μήτηρ τοῦ Ἰησοῦ. Тој улози показивања... одговарала би улога Дионисових дадиља... које су, замњујући његову мајку Семелу, такође указивале на његов божански идентитет.

Ово је, према Таталовићу,  приказано у сцени купања Дионисовог којом влада квартет женских фигура које умивају и облаче дете-Дионисиа. Татоловић истиче да  се може замислити да је следбеник Дионисовог култа 

Иако се чини да важан део мозаика у Сефорису – процесија победника Диониса – нема паралеле у Еванђељу по Јовану, Татловић проницљиво открива да и није баш тако. Он указује да прави завршетак еванђелске епизоде није констатација приповедача о манифестацији славе Божије и појављивању вере првих ученика (Јн 2:12). Он указује да је у непосредном наставку дат наизглед сувишан податак о Христовом одласку у Капернаум у пратњи ученика. Упоредивши овај моенат са почетком епизоде, Таталовић примећује:

Наведене паралеле су веома индикативне. Сличност мотива и њихова комбинација можда одражавају универзалност искуства епифаније у региону. Еванђеље је, пажљиво испланираним сценама, схватање је многих савремених тумача, наративом о претварању воде у вино јелинистичким језиком пренело пренело благу вест о јединственој божанској појави у  Исусу Христу, закључује Таталовић и подсећа:

Сличне паралеле примећене су од стране древних хришћанских писаца и са неким мање познатим религијским праксама, нпр. у вези са навутејском религијом и њених синкретистичким обрасцима.[3] 

Шта то значи?

Да ли је хришћанство, од својих најранијих образаца једноставно позајмљивало и (непримерено) преузимало постојећа веровања прилагођавајући их старозаветној религији и монотеистичкој вери?

Чини се да је у питању заправо културолошка инклузија. Односно, како то формулише др Таталовић:

Каснији примери ове инкултурације препознатљиви су у хришћанској ликовној уметности, о чему вероватно сведочи и пример гробног сликарства Виминацијума. Можда би се могли надати и препознавању или откривању неких паралела са новооткривеним помпејским фрескописом.

 

Место светске баштине Унеска и друга најпосећенија туристичка атракција у Италији после Колосеума, Помпеја покрива површину од око 22ha. У време ерупције, Помпеја је била дом за око 13.000 људи. Рушевине града леже око 23км југоисточно од Напуља.Ископавања која су у току нуде живописан снимак живота у Помпеји пре његовог изненадног уништења. Током ископавања у Помпеји пронађени су остаци више од 1.000 жртава.Ископавања локације се настављају, премда званичници кажу да наставак неће бити ускоро. Након што стручњаци обнове локацију, она ће на крају бити отворена за јавност.Видети делимично ископавање је као читање књиге на пола пута. Желимо да знамо целу причу, каже Зухтригел, али и објашњава:

Живимо у важном тренутку за италијанску и светску археологију која је такође забележила снажан пораст посетилаца, истакао је Ђули подсетивши да је 2024. године више од четири милиона људи посетило локацију. Одлучено је да ће 2025. год. парк ограничити број посетилаца на 20.000 дневно. Археолошки парк Помпеје покреће пројекат вредан 100 милиона евра чији је циљ регенерација археолошког и урбаног пејзажа старог римског града. Пројекат, који ће осигурати приступачност и заштиту, повезаће 11 различитих општина које окружују Помпеје, укључујући Херкуланум. Међу планираним побољшањима су велики експонати, повећано очување и заштита локалитета, услуге превоза између подручја, радионице за децу и сл. Зухтригел истиче:

После година проведених на чувању локације Помпеје, сада смо у фази у којој морамо да отпловимо ка новим хоризонтима: наш рад је заснован на приступу заснованом на урбанистичком планирању примењеном на археолошко налазиште, у овом случају, древни град. Укратко, ми мислимо на Помпеје као на савремени град, са једином разликом што је остао скоро непромењен већ 2.000 година и састоји се од глобалног држављанства путника који свакодневно долазе са свих континената на планети.

Један од непосредних циљева пројекта је рестаурација чувене Куће Леде и лабуда, назване по једној од њених импресивних фресака, која сензуално приказује Јупитера, у облику лабуда, у дружењу са Ледом, супругом краља Тиндара од Спарте. Кућа Леда наставила је да одушевљава археологе новим фрескама које приказују портрете жена, птица, дрвећа, па чак и фантастичних животиња. У намери да кућу отвори за јавност, археолошки тим Помпеја већ је започео обнављање ископина и конзерваторске радове.  Куће на северу и југу такође имају сличне фреске. Северна кућа, која се састоји од најмање шест просторија повезаних са атријумом, а фреске укључују мртву природу. У јужној кући налази се фреска која приказује митолошки призор Фриса и Елле како беже на овну са златним руном.

 

Сања Пилиповић, Култ Бахуса на централном Балкану I–IV век, Балканолошки институту српске академије наука и уметности, Посебна издања 106, Београд, 2011.

Snežana Golubović Bebina Milovanović Saša Redžić, Viminacijum – lokalitet Pećine nekropola oko južne gradske komunikacije, Beograd, Arheološki institut, 2022.

Владан Таталовић, Основи егзегезе списа светог Јована Богослова, Београд, Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања – Библијски институт, 2019.

[1] Тамјан и смирна били су цењени производи на подручју древног Оријента. Заправо, уз злато, они су и дарови које су мудраци донели на поклоњење детету Христу. Ови вредни предмети били су стандардни поклони у част краља или божанства у древном свету: злато као племенити метал, тамјан као мирис или тамјан и смирна као уље за помазање. У ствари, та иста три предмета су очигледно била међу поклонима, забележеним у древним натписима, које је краљ Селеук II Калиник принео богу Аполону у храму у Милету 243. пре Хр. Књига Исаије, када описује славну обнову Јерусалима, говори о народима и краљевима који ће доћи и донети злато и тамјан и објавиће хвалу Господњу (Ис 60:6). Матејево еванђеље не укључује имена или број мудраца, многи верују да је број дарова оно што је довело до традиције Три мудраца. Од раних дана хришћанства, библијски научници и теолози су нудили различита тумачења значења и значаја злата, тамјана и смирне које су мудраци дали Исусу, према Јеванђељу по Матеју (2:11). Поред части и статуса који се подразумевају вредношћу дарова мудраца, научници сматрају да су ова тројица изабрана због своје посебне духовне симболике о самом Исусу – злато које представља његово царство, тамјан симбол његове свештеничке улоге, а смирна наговештај његове смрти и балзамовања. Слично  тумачење даје св. Јован Златоусти који тврди да је злато дато вцару, тамјан Богу, а смирна смртном човеку чиме је исповеђена богочовечанска природа Христова.Сматра се да је тамјан коришћен у медицинске сврхе. Наиме, научници велшког Универзитета Кардиф (Cardiff University) проучавали су медицинску употребу тамјана. Други пак сугеришу да су дарови магова били мало практичнији — чак и лековите природе. Истраживачи су показали да тамјан има активни састојак који може помоћи у ублажавању артритиса инхибирањем упале која разграђује хрскавично ткиво и узрокује бол у артритису. Нова студија потврђује традиционалну употребу тамјана као биљног лека за лечење артритиса у заједницама Северне Африке и Арапског полуострва, где расте дрвеће које производи ову ароматичну смолу.
[2] Само неколико других купатила сличне величине откривено је у Помпеји: купатила Praedia of Julia Felix, купатила у кући Лавиринта (House of the Labyrinth) и вили ди Диомеде (Villa di Diomede).
[3]https://bkcentar.rs/sr/blog/hram-posvecen-vrhovnom-navutejskom-bozanstvu-pronadjen-u-blizini-napulja-pokazatelj-kulturno-religijske-razmene-u-oblasti-drevnog-sveta-sa-kraja-prehriscanske-i-pocetka-hriscanske-ere