Свадба

Током фебруара 2025. год. налазимо се на јединственом археолошком путовању које се креће од Египта, преко Саудијске Арабије и Израела до Помпеје. И док у империји „две земље“ посећујемо новооткривену гробницу Тутмозеса II, гробови откривени у Негевској пустињи откривају да је туда пролазио пут који је повезивао Арабију са Медитераном, омогућујући уносну трговину добрима и људима (пре свега женама). Коначно, пут нас води у Помпеју где је откривен антички спа-центар и величанствени фрескопис који нам открива ритуале повезане са древним Дионисовим (Бахусовим) мистеријама. Овај проналазак има паралеле са неким налазима на нашим подручјима.

Иза овог чуда или знамења појављује се мноштво других, занимљивих, питања. Прво, неко ће се запитати: из којег разлога је Марија забринута за недостатак вина. Шта ми знамо о Кани? и најзначајније: чије је ово било венчање? Зашто су Исус и његова породица били позвани на њега? Где се налазила Кана и какав је статус она имала у контексту Христовог деловања?

Но, која је у свему томе улога Јована Крститеља? Он своју улогу приказује снажном сликом преузетом од старозаветних пророка и доцније разрађеном од стране новозаветних писаца.

...не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредно, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновљено и уздигнуто на нови, виши, ниво. Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.