ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА,март 2021

3. СТАНОВНИЦИ ПРЕИЗРАИЛСКОГ АШКЕЛОНА ЛОВИЛИ АЈКУЛЕ ПРЕ 6000 ГОДИНА –најстарије познате бакарне удице за лов на предаторе

Према саопштењу Израелске управе за антиквитете (TheIsraelAntiquitiesAuthority, IAA) археолози су у Ашекелону пронашли бакарну удицу стару шест миленијума. Налаз се датира у период халколита (око 4500–3300. пре Хр). Село је било смештено поред језера које је периодично плавило подручје, тако да су куће прављене на сувим местима. Тако је удица успела да преживи хиљаде година, а да је корозија не уништи. Др Јаел Абади-Реис (Dr. YaelAbadi-Reiss), кодиректорка ископавања халколитске локације у Agamim (јевр. језера или рибњак) у Ашекелону, и др Даниел Варга (Dr. DanielVarga) рекли су: Ово јединствено откриће је дугачко 6,5см и широко 4см, а његове велике димензије га чине погодним за лов на ајкуле величине 2-3м или туне, велике рибе. Раније пронађене старије удице биле су прављене од кости и биле су много мање од ове, каже он додајући: употреба бакра је почела у периоду халколита и фасцинантно је открити да је ова технолошка иновација примењивана у антици за производњу удица за рибаре дуж обале Средоземног мора. Др Абади-Реис је додала да је јединствена и необична удица била толико добро очувана да није могла да верује да је аутентична све док јој истраживачи нису показали где је откопана, а лабораторијски тестови су потврдили да је направљена од бакра из тог доба и представља један од првих металних предмета које су људи створили у региону. Иако су најстарији познати докази о пецању ајкула на Блиском истоку откривени на месту оазе Азрак у Јордану, где је пећинска слика из мезолита која приказује ловца који копљем убија ајкулу датована око 10.000-5.000 год. пре Хр., ово је најстарији познати пример таквог лова који укључује бакар.

Занимљиво је да се у Писму обрада метала повезује са Ламеховим сином (Пост 4:22). Свакако, Пост 4 је један архетипски текст који у веома набијеном сажетку представља вероватно миленијуме људске историје. Ипак, занимљиво је да се обрада метала ставља као закључни моменат овог најранијег периода који почиње описом ратара и сточара. Наиме, на локалитету су пронађени докази ратарства тј. узгоја пшенице, јечма и махунарки и воћа као и узгоја оваца, коза и говеда. Ашкелон је приморски град, а откриће помаже да се расветле навике заједнице раних популација.

Људи су тамо живели најмање 600 година у кућама које су биле груписане око три велике камене зграде, које су вероватно биле верске зграде, а неколико стотина метара изван села налазио се простор за обраду бакра где је вероватно направљена ова удица. Археолози су нашли још артефаката из бакарног доба на овом налазишту, па чак и место за прераду бакра. Захваљујући томе, откривено је да нису познавали само један начин топљења бакра, већ два. Тако су неке алате правили од чистог бакра, а неке од његове легуре. Ипак, и у то доба, метали су били веома скупи, па су нађени и алати направљени од камена. Абади-Реис истиче: То значи да је то било довољно велико село да издржава људе који се не баве пољопривредом, али су специјалисти за ствари попут металургије. Бакар је био нова иновација тог доба... то је први пут да људи користе металургију за стварање алата. Свакодневни живот је био заиста пољопривредни, али с времена на време замишљам да се сви младићи организују заједно, можда недељама причају о томе, да оду на море.

Археолози не верују да је пецање био велики део свакодневног живота, јер у одлагалиштима има мало рибљих костију, а анализа керамичких посуда није открила никакве остатке рибе. Хватање и једење ајкуле вероватно је била ретка, али посебна прилика, а верооватноо да су они који су их ловили уживали нарочиту част. Претходни археолошки докази прикупљени са обалних израелских локалитета сугеришу да су ајкуле ловљене због меса, коже исл. Прикази ајкула могу се наћи у древној уметности и артефактима, укључујући грнчарију и мозаике, што сугерише да је животиња била значајан део културног и уметничког наслеђа древних приморских заједница. У прилог овој тврдњи у древним гробовима у древном граду Ашкелону пронађени су зуби ајкула, који су коришћени за украшавање покојника. У једном случају, археолози су у Ашкелону ископали гробницу из 5. века пре нове ере у којој је тело младе жене било украшено огрлицом од зуба ајкуле.

О прехрамбеним навикама људи који су овде живели пре 6.000 година сазнајемо из остатака животињских костију пронађених у древним ђубриштима, из спаљених зрна пшенице пронађених у пећима, као и из извађених алатки за лов, кување и прераду хране, укључујући кремене српове и разне грнчарске посуде које су служиле за складиштење, кување и конзервацију хране ферментацијом и сољењем. Већина доказа које смо пронашли је да су тамо имали стоку, да су јели хлеб и маслиново уље и хумус и сочиво. Видимо, међутим, да су знали да пецају, не само у плитким водама, већ су знали и како да иду у дубоке воде и да су имали опрему [за веће рибе или ајкуле]. Ретка удица прича причу о сеоским рибарима који су испловили на море у својим чамцима и бацили новоизмишљену бакарну удицу у воду, надајући се да ће јеловнику додати приобалне ајкуле, каже др Абади-Реис додајући: облик и величина удице су типични за [мање] ајкуле, такође и за веће туне, али на израелској обали и источном Медитерану туна није тако честа као у јужном Медитерану.

Ове мање ајкуле припадају вероватно врстама Carcharhinus obscurus и Carcharhinus plumbeus које и данас посећују израелско приобаље у периоду новембар-мај. Археолошки докази говоре да су мештани овог прастарог насеља били веома зависни од морских плодова. Међутим, сматрало се да су главни начини доласка до њих били ловљење копљем, берба шкољки или скупљање угинулих риба које вода избаци, док је риболов удицом на отвореном мору био много сложенији за људе који су живели у то време.

Имамо више од 30.000 археолошких налазишта у Израелу и не можемо све да сачувамо, али можемо да сачувамо податке, рекла је Абади-Рајс додавши: Знам да људи морају негде да живе. За неколико година, надам се да ће имати место у друштвеном центру где можемо да им дамо артефакте да их представе, тако да ће и они знати шта је било пре њих.

Др Јотам Асчер (Dr. Yotam Asscher, IAA) и Магда Батиашвили (Magd aBatiashvilli) настављају са истраживањем бакарне удице. Чекамо нова открића о овом фасцинантном артефакту. Напредне технологије доступне су данашњим научницима, отварајући свет нових питања на која се раније није могло одговорити. Вредни артефакт је откривен 2018. год. у тадашњим ископавањима, али се од тада проучавао тако да је јавност за њега сазнала ове године и по први пут је изложен на 48. Археолошком конгресу IAA, Израелског истраживачког друштва (Israel Exploration Society) и Израелског археолошког удружења (Israeli Archaeological Association) који је одржан 3. априла 2023.

У вези са поменутим догађајем Ели Ескусидо, директор IAA је изјавио: Веома смо узбуђени што ће IAA угостити учеснике Конгреса у новом дому израелске археологије – националном кампусу JayandJeanieSchottensteinNationalCampusfortheArchaeologyofIsraelinGivatRam, Jerusalem. Биће отворен модерни центар за посетиоце и за ширу јавност, који ће омогућити увид „иза кулиса“ обимних археолошких активности у Израелу и поглед на нека од дивних блага која излазе на видело.

2. „ЗВЕЗДАНЕ СТАЗЕ“ МИНОЈСКИХ КРИЋАНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА МОЖДА ЈЕ КОРИСТИЛА НАВИГАЦИЈСКЕ ТЕХНИКЕ НЕБЕСКИХ  - цивилизације Бронзаног доба су можда користиле  „небеске“ навигацисјке технике

 

Термин Минојска цивилизација је чисто модерног порекла из 19. в. Приписује се британском археологу Артуру Евансу (Arthur Evans) који је заслужан за поновно откривање древне критске цивилизације у модерној ери. Ипак, израз је пре Еванса користио немачки историчар и филолог Карл Хоецк (Karl Hoeck). Хоецк формулацију користио у митолошком, а не у археолошком контексту, не слутећи да је древни Крит, који је поново откривен тек у 20. в., заиста постојао. Европска цивилизација Бронзаног доба, потврђена писаним документима, зачета је на Криту и повезана је са средишњим местом које ово острво заузима на подручју Средземља, што је подстакло његово активно учешће у економском и културном процвату Бронзаног доба. Минојска цивилизација је цветала од 2600. до 1100. године пре Хр. Израз Минојац изводи се из митског краља Кнососа, Миноса. Митски син Зевса и феничанске принцезе Европе повезан се са легендом о Минотауром, лавиринтом и Тезејем.

Острво Крит, највеће на Егејском мору, лежи на безбедној удаљености од обала три континента док се налази на раскрсници морских путева између Хелеспонта, Мале Азије, Леванта и делте Нила те је геополитичка локација острва дала му прилику да учествује у калеидоскопу локалних култура, лабораторији цивилизације, наводи Алесандар Берио (Alessandro Berio) археолог неба (skyscape archaeologist), амерички истраживач са Универзитета у Велсу (University of Wales) подсећајући да је усвајање наутичких технологија као што је једро, које је настало негде између делте Нила и Леванта у 3. миленијуму преХр., омогућило велики транспорт усева и терета, надмашујући претходне мреже кануа које су преовлађивале на Егејском мору и тиме је олакшало је међурегионалну трговину и омогућило елити стицање престижне робе.

Поморска доминација претпоставља контролу, будност и одбрану трговачких путева. Заштита морских путева од пиратерије омогућила би минојским трговцима да пређу Медитеран и стигну до Еуфрата или да плове према делти Нила. То сведочи да су минојсци формирали транс-регионалну елитну мрежу. 

 

Критска контрола над морским путевима и мрежама трговине на велике удаљености опстала је све до уништења минојских држава на крају касноминојског периода. У Историји пелепонеског рата Тукидид је описао чувену критску таласократију, али научници његов опис различито оцењују. Једни сматрају да тврдња о минојском поморском царству мора бити контекстуализована оквиром поморског империјализма демократске Атине. Други, пак, други сматрају да је минојска таласократије и уједињена државе под контролом Кнососа постојала неопалацијалног периода.

Дебата остаје отворена, али оно што је јасно јесте да археолошки запис пружа доказе постојања поморско-трговачке мреже Бронзаног доба која је сезала од удаљених области Месопотамије до минојског  током протопалацијалног и неопалацијалног периода. Веште занатлије Крита украшавали су палате обала Медитерана минојским живописним фрескама. Археолози су открили мурале у минојском стилу осликане на зидовима разних палата. Минојска чаша ископана у Сидону сугерише да је трговина између Крита и Сидона била оставрена у протопалатијалном периоду. Докази о минојском контакту са левантском Катаном (градом који је почетком 2. Миленијума пре Хр постао регионална престоница сиријског трговачког краљевства) датирају из неопалацијског периода. Палата Катане има минојске фреске које се ретко налазе изван Егејског мора. Датирање у отприлике 1650-1550. год. пре Хр.; приказују типичне минојске мотиве као што су палме, реке, спирале и делфин. Постоје, осим тога, писани трагови помињања критских званичника поред краљева Катане и Хазора, што сугерише да су Минојци можда учествовали у циклусима размене поклона са елитом ових левантинских државама. Локално сиријско краљевство било је позиционирано на раскрсници путева између Анадолије и Египта и путева који су повезивали са Месопотамијом. Век пре окончања протопалатијалног периода, Катанин краљ Иши-Аду настанио се у Кадешу, једном од главних градова краљевства, да би угушио локалну побуну.

Мегидо је био један од најзначајнијих градова Ханана током већег дела Бронзаног доба. Заједно са оближњим мањим средиштима (луке Нахарија и Ако, трговачка чворишта Тел Кабриј, Јафа и Хазор исл) пружају податаке о конктактима са минојским Критом. Плажа оближња плажа, Тел Нами, открила је четири егејске посуде за складиштење које датирају најкасније 1750. год. пре Хр. Пронађени су ретки фрагменти минојских фресака, а могу се препознати и трагови у митским предањима. Мит о Андромеди је приказан на новчићима из града Јафе, а име града може бити етимолошки повезано са Касиопејом, Андромедином мајком, кроз јеврејско значење  имена (лепота). У луци Јафа, стена обележава место где је Андромеда била окована, спремна да је прождере морско чудовиште Кетус пре него ју је  спасао Персеј, који је је био један од главних хероја оближње луке Ако, што се може закључити на основу археолошко-нумизматичких доказа. Порекло мита о Андромеди/Кефеју/ Касиопеји можда је било на реци Белус у Акоу. Ту је можда спојена са предањем о Белусу, оцем краља Кефеја. Алалах је још једнан од древних оријенталних градова у којем су откривени фрагменти минојских фресака. Тарзус на анатолској обали био је место укрштања неколико трговачких путева који су повезивали Анадолију и Сирију. Локација је била важна станица на путу од источног Медитерана до Егеј. и острву Тера, где су откривене фреске у минојском стилу. 

Докази о контакту Егеја и Египта током Бронзаног доба су опсежни. На гробовима племића из Тебе, који датирају из времена владавине Хатшепсут и Тутмоса III, приказана је поворка која са Кфтив (Крит), острва усред мора доноси китњасте и краљевске поклоне. Постоје и текстуални докази о контакту између каснијих Микенаца и древног Египта. Пелусијум, најисточнији већи град Доњег Египта, функционисао је као регионални центар за копнену и поморску трговину са Левантом. Историјски и археолошки записи сугеришу да је Пелусијум основан између Средњег краљевства у раном 2. миленијуму пре Хр. Можда је служио као навигационо чвориште из најмање 18. и 19. династије Новог царства. Пелузијум је био ужурбан  град, веза између Египта и остатка античког света. У њему је постојао значајан број јонских насељеника, што потврђује присуство егзотичних богова и култова. Страни трговци који би стигли до Пелусијума крстарили би узводно до војне испоставе Тјару или до Авариса, престонице Хикса. Минојци који су пловили пелузијачким рукавцем Нила на крају би стигли до Авариса, где су пронађени докази о минојским фрескама. Постоје докази да су Минојци примали краљевске поклоне од фараона Авариса (нпр. поклопац вазе од алабастра са исписаним Кхјановом картушом). Такође, шест бакарних ингота и слоновске кљове пронађене на западном крилу палате Като Закро на Криту сугеришу да је град био значајно средиште поморског саобраћаја са Блиски исток и Египат. Са друге стране мора, Марса Матруха лука на око 240 км западно од Александрије у Египту открила је два минојска и три микенска уломка.

Библос, град непрекидно насељен још од неолита, био је главни извозник кедра и моћан трговачки центар Бронзаног доба. Најранији увози са Крита у Библос датирају се на крај 3. миленијума пре Хр. Преглед минојке прикупљен на Леванту открива да је више од половине ископано у Библосу, Угариту и Алалаху, који су сви функционисали као стални трговачки центри током Бронзаног доба. Крит и Библост повезани су и преко једног музичког иструмента, лире. Лира је била симбол повезан са Библосом преко кипарског културног хероја и харфисте, Кинариса, који је, према Страбону, владао у Библосу. Кинарис је можда био еквивалент мањем угаритском божанству, Кинару, обожењу лире. Примамљиво је повезати оновремено обожење лире на Леванту са небеским навигационим путевима повезаним са сазвежђем Делфина и лири.

Овакво повезивање, међутим, захтевало би да се прихвати да су древни минојски морепловци познавали звездану навигацију, те да нису путовали само током дана и у сигурности коју пружа обала која се види са пучине, већ  на отвореном мору. Бројни антички аутори (Силије Италикус, Херодот, Ксенофонт, Тукидид, Овидије и други) говоре о ноћним пловидбама. Међутим, њихови извештаји су доста позни у односу на минојску цивилизацију, а и говоре о пост-минојском периоду. Сматра се да је Одисеја први историјски сигнал небеске навигације. Ново истраживање, међутим, сугерише да се небеска навигација користила хиљаду година пре првих историјских помена у Хомеровој Одисеји, односно да треба да изнова напишемо историју и померимо временску линију људског развоја. Одисеј управља бродом гледајући Плејаде и... Медведа,... кружи тамо где је и држи на оку Ориона... (Хомер,  5.269). Аполонијева епска песма, Аргонаутица, описује како су морнари на мору са својих бродова гледали према Хелици и звездама Ориона (Аполоније,  276-277).

Берио је у студији Minoan Star Saliors: Linking Palace Orientations with Maritime Trade Routes and Celestail Navigation указао на нове доказе о древним наутичким технологијама које је развила минојска цивилизација. У чланку објављеном у Mediterranean Archaeology and Archaeometry Vol. 22, No 3, 2022, аутор је изнео схватање да су наутичке вештине коришћене какo би се успешније развијала међународна поморска трговина повезана са богатством и ширењем културе широм Медитерана. Како је минојска цивилизација била острвског типа, ослањање на пловидбу отвореним морем и међународне трговинске односе чинили су срж минојске културе. Предмет истраживања је оријентација осовина неопалатиалних централних дворова Кнососа, Като Закроа, Феста, Малије, Галатаса, Гурније и Сисија. У студији је развијена методологија која анализира поморске руте, симулације неба, археолошко датирање, обрасце ветра и материјалне доказе о минојским циклусима размене на мору.

До неопалатиалног периода, како су архитектура и писање били стандардизовани, трговина са Блиским истоком се повећала, како би се стекао друштвени престиж драгуља и робе у расутом стању, као што су бакaрни инготи, воловске коже и ханаанске посуде. Све ово је утицало да се сама природа минојског политичког ауторитета обликује као  идеолошка и теократска, заснована на корпоративном или хетерархичном систему, где је спољна трговина легитимисала почетну палацијску елиту. Штавише, чини се да је још протопалатиални Крит произашао из рангираних лоза великих племенских група, као преговарана перифалност са Блиским истоком, Кипром, Египтом и Анадолијом, тврди Берио. 

 

Током снимања Кнососа, Малије, Фестоса, Като Закроа, Гурније, Галатаса и Сисија, мерења in situ различитих зидова централних дворова вршена су професионалним компасом и клинометром, са тачношћу од ±(1/3 )°. Вредности мерења су сумиране, усредњене и затим прилагођене за магнетну деклинацију. У истраживању је коришћен open-source planetarium software Stellarium (v0.20.1) који омогућава виртуелно истраживање археоастрономије и румб линија, или локсодромских растојања, између две удаљене тачке. У обзир су узети обрасци ветра, на основу 30-годишњих историјских података о ветру које је прикупила NOAA. Софтвер је омогућавао визуелизацију изласка и заласка звезда велике магнитуде на њиховим азимутима на Криту из Бронзаног доба. Рад на терену је започет у октобру 2020. године, а настављен је накнадно у мају 2022. и августу 2022. С обзиром на то да су палате можда првобитно грађене имајући у виду краћу осу исток-запад, акценат је стављен на оријентације ка локацијама на истоку. Анализа се заснива на принципу да само ако се појави конзистентан образац, резултати се могу сматрати задовољавајућим.

 

Подаци показују да постоји поклапање са главним трговачким чвориштима на источном Медитерану и Египту, од којих многи имају трагове минојских артефаката. Оријентација је била повезана са класичним сазвежђима и њиховим положајем у тренутку изградње палата: 

Кносос је насељен током раног неолита (почетак 6. миленијума пре Хр.). У 4. миленијуму је имао популацију од 50.000-70.000 становника. Средишње двориште тамошње палате чини монументални отворени четвороугао димензија готово 54Х28м. Неопалатијска оса исток-запад централног двора Кнососа била je оријентисана на азимут звезде Спика (α Virginis) и можда ка брду Алијас на којем је је пронађено минојско гробље. Оријентација је навигатору омогућавала да плови ка левантинској луци Сидон посматрајући α Вир. Пловидба отвореним морем у дужини од 500 наутичких миља, често без копна на видику, била би дуга и напорна, али уз ову методу била би знатно сигурнија. Пошто се Кносос налази на северу острва, путовање за прелазак Средоземног мора започело би са источне обале Крита, вероватно од Като Закроа. Приметимо да се мит о Зевсовој териоморфној трансформацији у бика и отмици тирске принцезе Европе повезује са плажама Сидона. Зевс и Европа зачели су краља Миноса, утемељивача минојске цивилизације. Мит, тумачен као представљање раних помораца који кормиларују на запад, чест је мотив у древним новчићима из града. С обзиром на вероватноћу да су Минојци практиковали неки облик обожавања предака, може се претпоставити да је оријентација Кнососа према Сидону можда обележена каснијим митом о Европи и краљу Миносу, митском владару града.

Фестос је друга по значају критска палата током Бронзаног доба. Израђена на великом јужном рту, гледала је. Окружена је двориштем 27Х63м. Сматра се да је оса изградње била усклађена са врховима планине Ида и тамошњем пећинском храму, али уз знатно одступање које отвара и друге могућности. Оријентација је можда указивала на залазак Алдебарана (α Tauri) и успон Шератана (β Ari). Ово би могло бити једнократно поравнање које би морнаре усмерило према истоку, ка Кипру. Рута би кружила око острва пролазећи поред Хала Султан Теке, где су пронађени бројни примерци минојске керамике из касноминојског периода који  представља највидљивији траг контаката између Крита и Кипра. Настављајући овом звезданом путањом, минојски трговци су могли да стигну до левантинске обале и затим копненим путем до унутрашњег краљевства Катане. Оријентација је скоро тачно у правцу исток-запад дуж равнодневног изласка или заласка сунца, што би олакшало дневну навигацију.

Неопалатиална централна дворска оријентација Феста има средњи азимут оријентисан ка растућем Маркабу (α Peg), Бетелгезе (α Ori)  уз подешавање према Хамала (α Ari). Дуж ових звезданих стаза, Неопалатиални централни двор је циљао ка сиријском граду Кадешу на извору реке Оронтес, где се краљ Катане настанио век пре тога. Навигатори су могли да одреде угао курса ка Кадешу путем звезде Маркаб од њеног хелијакалног успона почетком фебруара до краја јула. Бетелгезе је могао да се користи од седине јуна до краја године док је Менкалинан (β Aurigae) био прецизна звезда за одређивање потребне географске ширине.

Смештена око 37 км источно од Кнососа, Малија је била један од главних центара минојског Крита. Тамошња палата је изграђена на отвореном простору, неомећена географијом. Оријентација се укршта са азимутима путање звезде успона Орионовог појаса и заласка Мирача (β And). Раван тригонометријски угао између Малије и Мегида одступа за само 1,37° од оријентације централног суда. Звезда „лављег репа“, Денебола (β Leonis) била је звезда у зениту за Мегидо током неопалацијалног периода. Орионов појас је био идеалан навигациони водич до Мегида пошто се његов хелијакални успон десио почетком лета, када су дували ветрови Етезије, и могао се користити до његовог акронихалног успона средином децембра. Минојац би из Малије, такође, могао да путује савршеним ромбом дуж централне оријентације дворишта и стигне на обала Акоа и оближњег Тел Кабрија. ко је била највећа лука у региону и међународно поморско чвориште које се налазило у Галилеји, савременом Израелу, и урбанизовано је најмање почетком 2. миленијума пре Хр. 

Староегипатски текстови проклињања из око 1800. пре Хр. и листа Тутмоса III бележе топоним за Акко. Лука на малом утврђеном месту Нахарија могла је да се користи од стране владара и трговаца Кабрија за обављање поморске трговине. Хазор је лежао 40 км источно од Кабрија.  Јафа, с обзиром на то да Мирах (β Andromedae), такође је могла да буде одредиште на које је упућивала оријентација двора са прецизношћу од 2°. Звезда у Андромеди уперена у овај град може имати неки културни значај. Звездана старза од Закроса до Јафе можда је сачувана у локалној легенди која је опстала до данас у модерном израелском граду. Најранији археолошки докази о насељу на овом локалитету датирају са почетка другог миленијума пре Хр. Могуће је размишљати о односу између навигацијске руте путање звезда, како је кодификовано оријентацијом Малије на централном двору према Акоу или Јафи, са Мирачем и локалним митологијама у вези са Андромедом.

Научници су сугерисали да је престона соба у Кнососу можда намерно поравната тако да сунчева светлост струји преко супротне гребена и осветљава просторију на одређене церемонијалне датуме или да је оријентисана ка хелијакалном успону Спике, те да је Фест био оријентисан на датуме који се односе на пролећну или јесењу равнодневицу, а да је Петрас био оријентисан на најсевернији излазак месеца. Међутим, уколико је оријентација према Сунцу и календару била водиља градитеља, могло би се очекивати да би палате биле доследно оријентисане унутар соларног домета што се показује нетачним у погледу средишњег дворишта палате Като Закро. Штавише, чини се да су оријентације сакралним врховима или пећинама секундарне (уколико су уопште постојале) и врло непрецизне. Истовремено, средишња дворска оријентација Като Закро усклађена је са значајним минојским трговинским контактом дуж традиционалних навигационих звезда и ветровима Етезије.

Град је смештен на крајњој источној обали  и до неопалатијалног периода постао је a loci међународне трговине. Налази се у алувијалној равни у близини бројних гробних пећина минојског доба. У његову луку су стизале сировине и уопште терети са Блиског истока. Ако се прихвати хипотеза да су палате биле оријентисане према удаљеним трговачким средиштима на Блиском Истоку или у Египту, и с обзиром на близину Египта било разумно претпоставити да би  овдашња палата била оријентисана према Нилу.

Румбова линија према Пелузијуму (Тел Фарама), на ушћу Пелузијачког огранка реке Нил, била је на константном азимуту, тачно усклађена са оријентацијом средишњег дворишта палате. Директан тригонометријски прорачун између координата Kato Zakro и Пелусијума одступа за 5° од оријентације палате, што сугерише да је одредница критских морепловаца био Аварис.  Иако помало слаб, хелијакални излазак звезде Арнеб (α Leporum), у сазвежђу зеца, почетком лета би био најбоља помоћ за навигаторе да одреде угао курса,  док је Кастор је био корисна навигациона звезда од средине децембра до краја маја. Арктурус је, можда,  био навигациона звезда током неопалатиалног периода у времену од средине септембра до  краја фебруара. То би, међутим, подразумевало пловидбу током јесени и опасних зимских месеци, што може објаснити повезаност звезде са олујним временом у древним текстовима Хесиода и Вергилија.

Палата Галатаса, откривена 1992.има конзистентну средњу просечну оријентацију азимута чија рубна линија је усмерена Библосу. Галатас није лучки град. Минојци су могли да искористе исту линију румба тако што су кренули са источне обале Крита, у близини Като Закроа, како би одредили курс за Библос. Беллатрик (γ Orionis)  је од краја јуна до краја новембра била ефикасна звездана путања пошто се поклапа са ветровима Етезије.

Мало сазвежђе Делфин би било идеално за постављање курса ка Библосу са Крита од краја јула до почетка јануара. Ово сазвежђе је било повезано са различитим митовима о навигацији у старој Грчкој, укључујући причу о Ариону Китаристи, једним од највећих харфиста свог времена. У миту су га од пирата спасили делфини који су касније постављени на небо као сазвежђе. Други мит је повезао сазвежђе са самим богом музике, који се трансформисао у делфина да би спасио морнаре. Према Бутсикасу, Аполонов храм у Делфима је наводно био повезан са Делфином, сазвежђем повезаним са звезданом навигацијом у грчкој митологији. Занимљиво је да се управо ови митови јављају и у вези са Библосом.

Због архитектонских сличности са три велике палате Кносос, Малија и Фаистос, Гурнија се сматрала палатом и вероватном резиденцијом владајуће елитне породице. Теренска мерења за Гурнију показала су оријентација одговара поставци Антарес (α Sco), унутар границе грешке. Источна линија дуж овог азимута би циљала ка Тарзусу трговинском средишту на путу од источног Медитерана до Егеја. Антаресов растући азимут био је видљив од почетка априла до средине новембра. Такође, оријентација дуж осе север-југ је унутар 2° usmerena Акротирију (острвo Тера).

Звездана путања заласка Антареса могла је бити коришћена на линији ка Марса Матруху луки на око 240 км западно од Александрије у Египту. Друга могућност открива се у јединственој оријентацији западног зида дворишта усклађеној са Алтаиром (Aquilae) која је могла бити звездани водич ка Алалаху. Алтаир, позната навигациона звезда могла је служити Минојцима од почетка јуна до средине децембра.

Оријентација средишњег дворишта палате Сиси је јединствена. Дориште је неуједначеног облика и вероватно се састоји од неколико различитих грађевинских фаза. Мерења су показала да је азимут дворишта оријентисан према деклинацији Сиријуса и Ригела који се уздиже изнад планина на истоку. Чини се да ово одступа од обрасца поравнања према азимутима звезда на хоризонту на нивоу мора. Међутим, азимут за Сиријус који се уздиже на хоризонту нивоа мора поклапа се са рутом према моћном приобалном граду Ашкелону, у јужном Леванту, регионално најзначајнијој локацији јужног Леванта. Вредна пажње и анахрона коинциденција да је Сиријус у антици познат као псећа звезда указивао на Ашкелон, град који је имао највеће гробље паса на древном Леванту. Можда су градитељи одлучили да оријентишу своју палату према путу звезда Сиријус/Ригел када су звезде биле видљиве изнад планина, за разлику од других палата које су биле у складу са звезде као што би се дизале на хоризонту на нивоу мора. Успон Сиријуса се поклопио са летњим етесијским ветровима, од краја јуна до почетка јануара.

Чини се да су средишња дворишта палата била усмерена, важним звезданим стазама, ка удаљеним приобалним градовима-државама као што су Сидон, Тир, Библос. У многим од наведених градова постоје докази минојског присуства било да се ради о фрескопису или артефактима што Берио сматра додатном потврдом своје хипотезе да су Минојци користили звездане стазе тј линеарна сазвежђа како би задржали курс. Ово се поклапа и са зачињањем пловидбе посредством једрењака на јарболима

Памћењем звезда на истим деклинацијама памтиле су се звездане путање или линеарна сазвежђа која су представљала правце и олакшавала препознавање током ноћног путовања. Када се звезда подигла превише у висину, следећа звезда у сличном смеру је заузела њено место, стварајући тако линеарни низ звезда. Ова открића показују да су  можда постојале софистициране навигацијске способности Минојаца и доводи у питање опште прихваћено веровање о ограничењима пловидбе отвореним морем, математике и међурегионалне трговине у Бронзаном добу.

Не постоји ниједан недвосмислен поткрепљујући литерарни доказ о пловидби звезданим путевима, знање о небеским круговима било је веома древно, али је сасвим могуће да су посматрачи ноћног неба видели групе звезда на стазама или линијама које су биле дефинисане календарским догађајима на хоризонту, каже Борио. Ако је могуће претпоставити да су морнари из Бронзаног доба исцртали руте дуж звезданих путева до и од одредишта на Медитерану, онда би могло бити уверљиво да минојске концепције оријентације у архитектури могу отелотворити навигационих звезданих путања. Студија показује да су навигација на отвореном мору и математика били развијенији у цивилизацијама Бронзаног доба него што се раније веровало и да је међурегионална трговина вођена у далеко већем обиму.

Претпоставља се да је оријентација дворске архитектуре ка звезданим стазама и специфичним морским путевима могла симболизовати посебне односе између палата и различитих иностраних емпорија, а истовремено је представљала извор легитимизације моћи локалне елите која је контролисала идеолошке и технолошке оквире поморског знања, написао је Берио подсећајући да се лично схватање се појавило још 73. год. прошлог века, али је критиковано зато што таква теорија претпоставља, наравно, да су Минојци били толико вешти у астрономији и географији да су могли да направе такав прорачун, као и да су били прилично упознати са тачним положајима Кикладског копна и да су се бринули за њих.

Историчари су донедавно занемаривали могућност да су древни морепловци могли да прелазе пучину, а још мање да плове ноћу. Сматрало се да су древни народи  били осредњи морнари који су се толико плашили мора да су користили сваку могућу прилику да путују копном. Никада не би пловили ноћу осим ако апсолутно нису морали. Налази међутим, показују неолитски поморци су већ били храбри на ноћним морским путовањима око Егејског мора. Берио подсећа: истицање астронаутичких мотива  у минојској материјалној култури поклопио се са појавом једра у Егејском мору, подстакнут процватом поморске трговине током Бронзаног доба... Критски хијероглифски печати такође приказују оно што изгледа као пуни месец, лунарни полумесеци или плутајући дискови, који би потенцијално могли да буду звезде, изнад стрмине бродова... Обиље астронаутичке иконографије у егејској уметности сугерише да је трговинска експлозија из Бронзаног доба можда делимично била потиснута напретком у техникама ноћног једрења. Нажалост, наше почетно разумевање древних небеских навигационих техника омета чињеница да су елите из Бронзаног доба монополизовале и сакриле технолошко знање јер је поморско знање било вредно чувања као потенцијалног извора моћи и независности. У раним временима, они који су имали приступ удаљеним местима са својим егзотичним производима и езотеријским знањем поседовали су посебан, можда чак и мистичан статус. Директне руте ка удаљеним дестинацијама биле ефикасније од обалних путовања кружним итинерарима око Медитерана уз додатну корист избегавања подмуклих стеновитих обала или гусарских заседа.

Борио указује да је културни контекст оријентација је од суштинског значаја за разумевање њиховог основног значаја. Минојски центри су можда имали јединствене споразуме са различитим тржиштима у удаљеним земљама, осигуравајући ексклузивност одређених добара. Размена егзотичне робе и технолошког знања путем трговине на велике удаљености била је од суштинског значаја за минојску елиту односно добијање, консолидовање и легинимисање њене власти. Навигационо знање, стога, било је у рангу савремене државне тајне, а уграђивање навигационог знања дуж специфичног морског пута у оријентације палата могло је да симболизује извор моћи локалне елите која је вршила утицај на специфичне трговинске контакте. Може претпоставити да је прикривање и образовање ових звезданих оријентација можда било део идеолошке и теократске основе за политички ауторитет минојских држава. Свака палата је можда функционисала као специјализовани центри за обуку за одређени морски пут који је уграђен у њихову оријентацију. Класични текст из Кнососа помиње и свештенице у служби божанстава ветра што наглашава и важност метеоролошког знања за пловидбу морима. 

Сличан архитектонски распоред и хармонијски дизајн три највеће палате – Кнососа, Малије и Фестоса – сугеришу да их је градила иста градитељска школа. Остале четири палате којима се аутор бавио су млађе (неопатијски период). Минојске палате су биле мултифункционални центри који су комбиновали верске, комерцијалне, производне, друштвене, политичке, церемонијалне функције као микрокосмос минојског света, истиче Берио додајући да би их, ипак, можда било погрешно називати их дворовима, јер нема чврстих доказа да су то биле резиденције – сталне или привремене – краљица, краљева, свештеника или других политичких или верских функционера.

Да би се у потпуности разумела веза између специфичних минојских палата и партнерских градова, као и небеских навигационих техника које је користила цивилизација потребна су даља истраживања, надамо се започета овом студијом која пружа фасцинантан увид у економско и поморско срце минојске културе и моћну улогу коју је небеска навигација играла у успону ове древне цивилизације. Академска дебата о мотивацији за распоред и оријентацију централних дворова минојске палате траје деценијама и легитимно је претпоставити да је оријентација палата симболизовала је посебан однос Крита са страним трговачким центрима и контролу коју су локалне елите имале над одређеним морским путевима.

Религије древног света, како оне на подручју средишњег Медитерана, тако и оне у области древног Оријента, препуне су митских момената. У њима богови пролазе кроз епске подвиге који се могу извести из реалног животног искуства родозачетника цивилизације. То су били људи који су у сећању својих потомака измештани у сферу легендарног (а тиме путеводитељског) и митског (а тиме и архетипског). Не треба занемарити да су и на подручју древног Оријента и на подручју средишњег Средоземља, та божанства уздизана у звезде, односно да су антички богови и богиње неретко повезивани са звездама и планетама дајући религији основу за образовање астралног култа добро познатог библијским писцима који су полемисали са његовим заговорницима. 

Да ли су можда ти богови, заправо били први посматрачи неба који су своје сазнање потом окушали у херојским путовањима која су им, кроз углед, трговину и богатство које из њих происходи, омогућила уздизање на трон, најпре земљаски, а потом и небески?

 

1. НЕОЛИТСКА СВЕТИШТА И ХОДОЧАШЋА САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ И ЊИХОВЕ БИБЛИЈСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ

Да ли можете да замислите Саудијску Арабију као област бујних ливада ливада на којима пастири напасају стада коза и говеда док посматрају ловце који крећу у организованим групама како би ловили газеле сусрећући се успут са крдима слонова или нислским коњима који користе оближња језера као своје станиште? Иако је ово тешко замислити, научници су утврдили да је регион заиста личио на такву област, премда и тада склону честим сушама које су постојале све дуготрајније. Управо те климатске промене, према схватањима научника биле су разлог због којег су настале, пре око шест-седам хиљада година монументалне неолитске грађевине чији су остаци привукли пажњу научника 70-тих година прошлог века. Истраживачи су их уочили, али је тек 2017. год. документовано њихово откриће научним радом. Пун обим ових структура на Арапском полуострву откривен је истраживањима из ваздуха, а од 2019. год.започето је са непосредним ископавањима која су открила да су неколико хиљада година пре него што су се пирамиде подигле над древним Египтом, људи који су живели на Арапском полуострву направили другачију врсту чуда и да је то чудо имало своје религијско исходиште.

У региону је регистровано 16.000 археолошких налазишта, а једна од честих структура су монументалне камене грађевине (mustatils, aрп. مستطيل) које су прошарале пустињски пејзаж северозападне Саудијске Арабије. То је правоугаоник и означен ниским зидовима и отвореним двориштима. 

 

Овај део истраживања водио је др Хју Томас (Dr. Hugh Thomas). Он је виши научни сарадник на Универзитету Западне Аустралије (senior research fellow at the University of Western Australia) и ко-директор пројекта Ваздушна археологија у Краљевини Саудијској Арабији (co-director of the Aerial Archaeology in the Kingdom of Saudi Arabia project). Пројекат је покренула Краљевска комисија за АлУлу (Royal Commission for AlUla) као део ширег пројекта Идентификација и документација непокретне баштине АлУле (Identification and Documentation of the Immovable Heritage Assets of AlUla program) још 2018. год. Задатак је био захтеван - полазећи на почетку да истраживање залеђа АлУле тј. површине од преко 22.500км.2 извршено је прелиминарно даљинско снимање читавог подручја. Употреба сателитских снимака омогућила је одабир локалитета који су снимани из ваздуха са мање удаљености и, коначно, ископавање малог броја најперспективнијих објеката. Прва фаза, мукотрпно и истрајно посматрање Google Earth и анализа снимака, трајала је годину дана. Понекад је то било у областима где није било апсолутно ничега, само бескрајни километри удаљене пустиње. Али у другим случајевима налазили бисте структуре посвуда, и пролазили бисте само неколико километара у једној сесији, јер сте стално проналазили и качили нова археолошка налазишта, каже др Томас. 

Напорни рад се, ипак, испалтио. Идентификовано је 13.000 локалитета у АлУли и изванредних 130.000 у округу Хајбар где постоји заиста густа, значајна концентрација археолошких остатака који датирају од каменог доба до 20. в. Велика већина локалитета датира из праисторије. Овим задатак ваздушног истраживања није окончан. У Даље истраживање укључили су се коменрцијални пилоти и хеликоптери The Helicopter Company.

Они су возили археологе ниско изнад спектакуларних пејзажа АлУле и Хајбара омогућавајући снимање тзв. фотографија отворених врата на локацијама које је раније истраживање означило као значајне.

То су били комерцијални пилоти који у почетку нису имали појма о археологији, али били су веома заинтересовани, а такође и прилично добри у тумачењу и уочавању ствари. На крају су показали заиста велико разумевање, а то је било од велике користи за пројекат. Могао бих да кажем, 'Тражим три погребна привезка горе на избочини', а пилот би рекао, 'Ох, видим их, испред нас', а они би усмеравали хеликоптер да вам дају најбољи фотографски угао. На крају неки од пилота би видели више археологије изблиза од већине археолога, рекао је др Томас.

Последње снимање из ваздуха обављено је у марту ове године и до тада је тим снимио више од четврт милиона слика широм АлУле и Хајбара како би омогућио брзу идентификацију и верификацију детаља на стотинама локација широког географског подручја и да идентификује локације и карактеристике које нису видљиве у сателитском истраживању. Откривено је 1600 мистериозних мустатила које је саградио непознати народ пре више од 8.000 година. Неки мустатили су направљени у пољима лаве од базалта, док су други направљени од пустињских плочника, кластера камена који се природно формирају у сушној клими. Четроворогодишњи пројекат каталогизације је управо завршен. Само у ужој области која је постала фокус истраживања откривено их је више од 350. За теренско испитивање одабрано је 39, аод њих тек неколико је ископанп, али и то ограничено ископавање донело је мноштво раније непознатих информација. 

Налазишту је непосредно приступљено у октобру 2019. год. Ископан је удаљени мустатил. Он се налази на око 56км источно од града Ал-‘Ула и његово истраживање омогућило је обликовање хипотезе у вези са њиховом сврхом. С-14 датирање мустатила Ал-'Ула показује низ датума, што сугерише да је локација била коришћена током дужег временског периода, од отприлике 5307-4755 пре Хр. У протеклој сезони, међутим, у сарадњи са одељењем за археологију на Универзитету Дурхам (Durham University) из Велике Британије, коришћена је још једна софистицирана технику датирања тзв. Оптички стимулисана луминисценција (Optically Stimulated Luminescence). Ова метода вам, рекао је др Томас, у основи  омогућава да датирате последњи пут када је песак пао директно на њега, што је заиста корисна техника за датирање структура које немају никакве органске наслаге у себи. Потврђено је да налазиште сеже на крај 7 миленијума пре Хр. и да се може схватити као сведок најранијих верских пракси у региону. Пронађени широм региона, мустатили се простиру на површини од преко 298км2 и сведоче да је велики део северне Арабије обележен сличним култним веровањима и ритуалном изградњом, као и активностима ходочашћа – више повезаним пејзажом него што је било уобичајено за овај период, рекла је Мелиса Кенеди (Melissa Kennedy), директорка ископавања (director of the excavation) која ради за универзитетску школу хуманистичких наука (university’s School of Humanities).

Прво су рађени детаљни снимци, фотограметрија и и прављене белешке о типолошкој форми, техници конструкције, материјалима, геометрији, очуваности... Белешке су укључивале информације у вези са бојом седимента (према Munsell графикону) и конзистентношћу; дубини и обиму; просторним (стратиграфским) односима и скицирање. Нека почетна открића су објављена у часопису Antiquity из 2021. год.

Коначно,  приступило се ископавању. Коришћена је методологија 100% прикупљања, а седимент је просејан кроз мрежу од 2 мм или 5 мм. Подаци су учитани у релациону базу података формирану прилагођавањем платформе ARCHES Getty Conservation Institute’s која је део пројекта Угрожена археологија на Блиском истоку и северној Африци (Endangered Archaeology in the Middle East and North Africa (EAMENA), Универзитета у Оксфорду (University of Oxford).

Мусатили имају дужину од 20 до 600 метара, они имају исте карактеристике: два дугачка зида која иду паралелно, са кратким баријерама за главу и базу на супротним крајевима.

Изградња неких од мустатила била би велика обавеза за значајан број људи.  Испитивана изграђена је од базалтних громада и мери 525м у дужину. Процењује се да је конструкција тешка око 12.000 тона, са појединачним камењем од 6 до 500кг. Археолози су проценили да би групи од 10 људи било потребно две или три недеље да направи мустатил дужину више од 150м. Веће грађевине, до 500 метара, могла је да изгради група од 50 људи за око два месеца. Научници су закључили да су мустатили не само важна компонента древног арапског културног пејзажа, већ да припадају најранијим каменим споменицима Арабије, и да су једна од најстаријих монументалних грађевинских традиција до сада идентификованих на свету.

Нарочиту пажњу привукао је мустатил АлУла видљив са оближњег вулканског поља Харат Кхаибар. Локалитет се налази у уској долини у области густих кањона пешчара. Језгро подручја АлУле од 3.300км2 испитали су окфордски археолози у сарадњи са студентима Универзитета краљ Сауд у Ријаду (King Saud University in Riyadh) још 2018. год. када је Ваел Абу-Азизех (Wael Abu-Azizeh) открио одаје са in situ ритуалним наслагама фауне.

Тамошњи мустатил је оријентисан отприлике југозапад-североисток. Изграђен је од локално доступних плоча од пешчара. Структура има ниске зидове заклоњене низом јардана и, зато, минималну видљивост у пејзажу и готово је невидљива са веће удаљености. Глава конструкције се налази на североистоку и један је од ретких примера где је глава смештена испод стенског препуста.

Ископавања у глави мустатила открила су три коморе. Прва комора је дугачак линеарни канал позициониран у источној (задњој) страни главе. Друга полуподземна комора трапезоидног облика смештена на западу је главна комора. Изграђена је од мешавине необрађених плоча пустињског плочника од пешчара и темељне стене. Источни зид коморе карактерише благо нагнута, исклесана стена. Северни и јужни зид коморе карактерише мешавина стене и вертикално постављених плоча пешчара. Западни зид  јеу потпуности састављен од слојева танког необрађеног пешчара. Задња комора се налазила на истоку, уз стенски препуст и у њој је нађена хомогена наслагу песка и мала збирка фаунских елемената. Коморе су архитектонски/просторно одвојене. Присуство остатака фауне у задњој комори може говори да су фаунски елементи у њу депоновани, што сугерише две области ритуалног фокуса.

Уски улаз у подножју се отвара ка великом дворишту. Сондирање 2Х2м изведено је на западној страни главе и јужном дугачком зиду дворишта. Ископавања у овој области открила су значајан хоризонт засипања и обрушавања стена са главе. Непосредно испод урушавања налазили су се остаци шљунковите површине.Речни облуци постављени су у првобитни ниво површине дворишта и на вратима. У дворишту нису идентификовани никакви препознатљиви архитектонски елементи. Северно од мустатила, испод стенског препуста, откривена је и мала подправоугаона цистерна.

Идентификована су и два мања огњишта. Поред мустатила на око 10 м јужно налазило се мало, каменом обложено кружно огњиште пречника 66см. Изграђено је од малих фрагмената пешчара постављених вертикално у земљу. Ископавања су открила наслаге пепела и дрвеног угља, чији су узорци послати на радиокарбонску анализу и археоботаничку анализу.

Поред остатака фауне, главна комора и врата су дали неколико артефаката, већином из фазе 1. На јужном зиду коморе  пронађен је планоконвексни пешчар, попречно жљебљени чекић пречника 6,6см. Обе површине показују трагове абразије. Овај артефакт налази добре паралеле у натуфијским и неолитским хоризонтима Леванта, Месопотамије и Кавказа. Примери са Леванта тумачени су као мултифункционални алати, као и исправљачи дршке за стреле. Пронађен је и бифацијални камен за полирање пешчара. Артефакт показује доказе употребе и последично хабање. Пронађено је и неколико литика, укључујући мали стругач. Литике представљају карактеристику производње камена из неолита веома присутне на налазиштима средњег холоцена. На локацији или у њеној непосредној близини нису се могли уочити никакви докази о насељу, а најближе, видљиво недатирано насеље налази се 4км јужно.

Капије (мусатила), како су због изгледа из ваздуха, описане, две кратке, дебеле линије нагомиланог камења, отприлике паралелне, повезане са два или више много дужих и тањих зидова. То су широке платформе, повезане ниским зидовима много веће дужине (око 600м), али висине до 0,5м. Један од два кратка краја чини улаз, док други садржи просторије различитих величина и непознате намене. У средини коморе, уз источни зид, постављен је примарни велики (0,8Х0,43Х0,1м) усправљени камен од тесана. Други усправно постављени камен налазио севрозападно од њега, а трећи, мањи у југозападном углу коморе. Усправљено камење било је постављено на низ необрађеног каменова који су функционисали као структурални ослонац. Потпорно камење је запечаћено са 20-30см  чистог тамноцрвеног и љубичастог песка.

Истраживања су открила четири фазе активности, иако стратиграфске промене нису увек биле јасно уочљиве током процеса ископавања због хомогене природе лежишта. Изнад тамноцрвеног и љубичастог песка налази се слој необрађеног пешчара и слој наранџастоцрвеног песка (5-10см) из друге фазе изградње структуре којој припадају остаци рогате мушке домаће козе постављене директно испред првог камена, што представља једну од две јасно оригиналне, намерне активности депозиције пронађене у комори. Остаци из ове фазе су депоновани и запечаћени са 15-20см песка и камена. Фаза 3А и Б садржи боље очуване остатке фауне, пре свега говеда и газела.

Фаза 4 представља завршну фазу у којој се, као и у претходним, могу уочити најмање два слоја (4А и 4Б). Елементи представљају другу in situ активност намерног таложења. Рогови говеда су распоређени паралелно у супротној оријентацији на грубо направљену клупу од ламелираних плоча пешчара која се урушила. Изузетна је очуваност 31 примерка омотача од рога. Овојнице рогова су спољашње кератинске љуске језгара рогова, кост која прераста на лобању артиодактила преживара. Ови омотачи прогресивно расту од базе и чврсто су причвршћени за језгро. Присуство овојница рогова је изузетно, јер их брза деградација кератина обично чини невидљивим у археолошким записима. Међутим, посебни услови таложења омогућили су очување кератина у овом случају. Очувању остатака фауне помогла је чињеница да су рогови били обложени црвенкасто-браон глином. Глина и лежиште испод њих су се знатно разликовале од околног тла, што указује да су рогови намерно запечаћени или омотани, одмах након таложења. Упркос доброј очуваности, присутна је и деформација. Она је у неким случајевима последица пластичних својстава кератина, а у другим људског деловања или бескичмењака. Одвајање рогова жртава од лобање није било повезано са конзумацијом хране, већ је сведочанство припреме специфичног елемента - изолованог рога. Омотач је снажно причвршћен за језгро рога и тешко се уклања када је свеж, уз екстракцију пратећи специфичне процедуре. Изоловани омотачи могу сматрати намерно припремљеним деловима, са посебним значењем.

Археолози верују да карактеристике сугеришу да мустатили нису имали практичну сврху. Ниски зидови и недостатак кровова чине их неприкладним за торове или складишта. Присуство усправљених и украшених камених плоча и животињских костију у комбинацији са дугачким двориштем (што указује на елемент поворке) сугерише ритуални карактер грађевине. Др Томас тврди: Ово су ритуалне структуре, ја бих се кладио у своју кућу на то. Сада смо их ископали пет, окфордски археолошки тим ископао три, а други тимови такође ископавају друге. Са артефактима који се налазе унутра, као и техникама изградње које су укључене у њихово стварање, не постоји никаква практична функција за ове структуре, осим ритуалне, која би имала смисла.

Ново истраживање даје додатне потврде ранијем схватњу. Резултати су објављени у чланку Cult, herding, and ‘pilgrimage’ in the Late Neolithic of north-west Arabia: Excavations at a mustatil east of AlUla у часопису Plos One. Потписао га је тим археолога са Универзитета Западне Аустралије (University of Western Australia). Они су у испитивању структуре дуге 140м открили богат скуп животињских костију, посебно рогове и кости лобање великих преживара и сакупили 260 фрагмената животињских костију, зуба и рога. Фрагменти костију били су искључиво делови лобања животиња. Број идентификованих примерака је 246 (89 остатак домаћег говеда, 128 остатака домаће козе, 19 остатака коза дивљих или домаћих, један остатак газеле  и пет остатака малих преживара неутврђене врсте).

Да би испитали претпоставке, научници су налазе упоредили са деловањем у региону некад присутних хијена које понашају као сакупљачи костију. Скелетни склоп унутар коморе не испуњава  дијагностичке критеријуме за наслаге костију хијене на шта упућује фаунистички спектар; анатомски приказ; одсуство трагова зуба и пробављених костију. Фаунистички остаци, стога, приписују се људском фактору. Фрагменти показују знаке посекотина; други показују знаке паљења. 

То сведочи да је локација служила као место жртвоприношења или ходочашћа за сада непознатом божанству. Ово је, стога, један од најранијих примера верских обичаја у овој области и доказ обимне културне праксе. Налази показују да су стока, козе и газеле допремана на локацијугде је клана, а затим жртвована на каменим олтарима. Не можемо бити сигурни да ли се клање догодило на лицу места или негде другде... али је вероватније да се то догодило на лицу места, јер су рогови, посебно кератин — који се веома брзо разграђује — били у тако добром стању. То сугерише да је вероватно постојао само кратак временски период пре уклањања рогова и њиховог приношења у мустатил, каже Кенеди додајући: неким роговима је уклоњена коштана језгра, са очуваним кератинским омотачем, док су други имали припремљено језгро кости и омотач. Не знамо зашто су припремљени на ове различите начине, али чињеница да нису сви припремљени на исти начин је заиста занимљива.

На оближњој локацији Џебел Ораф 2 су, такође, пронађени остаци домаћих животиња. Прикази на стенама указују на присуство стоке у ширем региону. Присуство домаћег говеда посведочено је у степским и сушним областима јужног Леванта од 7. миленијума пре Хр., а у јужној Арабији од краја 7. до почетка 6. миленијума пре Хр. Проналасци на подручју северне Арабије сведоче ширењу  сточарства из суседног Леванта. Остаци домаћих коза су међу најранијим примерима ове таксоне у северној Арабији. Могући остаци коза из неолита идентификовани су око Џубе; са козама за које се верује да су унети у Арабију (вероватно са Леванта) између 6800–6200 пре Хр. Упркос старости, рогови су били добро очувани, а потицали су углавном од мушких говеда између 2 и 12 година, према тиму. Ово је важно, јер указује на то да су неолитске популације жртвовале животиње велике вредности.

Говеда захтевају велике количине хране и воде, за које се претпоставља да их је у то време недостајало у северозападној Саудијској Арабији. Изненађујући докази о жртвовању стоке, дакле, указују на то да су климатски услови морали бити много бољи него што се претпостављало и да су људи придавали изузетну вредност жртвама.Ове грађевине, данас углавном потопљене испод песка, грађевине су изграђене када је Арапска пустиња била бујна ливада којом су лутали слонови са језерима у којима су се купали нилски коњи. Доминантно присуство стоке сугерише да је регион имао довољно вегетације и воде за одржавање сточарства, што би могло указивати на наставак холоценског влажног периода у овом региону. То сугерише да је нашем разумевању неолита на Арапском полуострву потребна даља ревизија, каже М. Кенеди. Др Хју Томас је сагласан: Много археолошког фокуса у региону у прошлости је био на Плодном полумесецу, који је пролазио кроз Јордан, Израел и све до Сирије и шире, а мало археолошке пажње је посвећено овом раном материјалу Саудијске Арабије... Како радимо све више и више истраживања, схватамо да је овде било много више од малих, независних заједница које живе од ничега и не раде много у сушном подручју. Реалност је да су у неолитском периоду ове области биле знатно зеленије и да би постојале заиста велике популације људи и крда животиња које су се кретале овим пределима.

Женски рог газеле је потврда дивље животиње. Газеле су погодне за сушно и полусушно окружење па њено присуство може бити показатељ климатских услова са тенденцијом ка аридности. Истраживања указују и на то да је ловна активност, посебно на газеле, била обдарена симболичким или друштвено престижним вредностима. Као таква, ова врста је можда намерно сахрањена у ритуалне сврхе. Не заборавимо, ово је регион у којем су осим мустатила пробађени и тзв. змајеви, неолитске мегалитске грађевине у форми вештачких (ограђених) траса којима се усмеравала дивљач ради лакшег лова (https://bkcentar.rs/sr/blog/dokazi-o-preistorijskom-lovu-u-arabijskoj-pustinji-arheolozi-pronasli-preko-350-lovackih-objekata-na-jugu-iraka-i-severu-saudijske-arabije).

 

Чини се да је доминантна животиња коришћена у обредима била припитомљена говеда и козе (скоро 90⁒ остатака фауне). Остаци фауне, међутим, сугеришу мешовиту сточарску праксу допуњену ловом и сакупљањем. И док са једне стране имамо говеда (која захтевају много воде), са друге имамо газелу погодну за сушно и полусушно окружење.

Постављ се питање: шта је тако посебно за локације мустатила? Поуздани одговор, засада, изостаје, али се претпоставља да су макар неки од њих повезани са водом. Структуре су изграђене током холоценског влажног периода - фазе која је трајала у периоду 7000-6000 год. пре Хр. на подручју Арабије, чинећи њу и северну Африку много влажнијима, али и даље склоним сушама и спорој дезертификацији. Мустатили се често налазе у близини wadу (речна корита која се пуне само током кишне сезоне) и playa (равне области које током падавина постају језера). Градитељи мусатила су се можда, у ситуацији климатских промена које су земљу полако трансформисале у пустињу, чланови култа су се можда окупљали да би је заштитили приносећи жртве непознатим боговима. — истраживачи мисле да би могла постојати нека веза између ритуала који се практикују унутар ових структура и заједничке жеље да се земља која суши кишом благослови. Они сада испитују ову хипотезу географским мапирањем блиског положаја грађевина на праисторијским пашњацима, рекама и језерима. Истраживање које је у току, могла би да открије везе између древних верских обичаја и првобитне климатске кризе у региону. Може се претпоставити да ако су одређене врсте биле заклане као средство за обезбеђивање плодности и потенцијално наставка кише, могуће је да је позиционирање самих мустатила било једнако важно, с тим да су се ове структуре налазиле у близини кључних области. пашњака и воде. Могуће је да су људи приносили жртве боговима кише и муње, нарочито током периода суше. Њихова веровања остају обавијена велом тајне те Кенеди признаје да у истраживању које је објавио њен тим скоро ништа није написано о исповедању и веровањима која су их окруживала. До сада није откривено ништа што би поуздано показало зашто су мустатили направљени тамо где су били. На неким од локација на којима их налазимо једноставно не можемо да разумемо зашто су тамо изграђене, рекао је др Томас додајући: Можда су у случајној долини око које се наизглед не дешава много. То сугерише да људи долазе на то место, стварају их, затим крећу даље и вероватно се враћају периодично.

О самим веровањима и верским праксама овог древног култа немамо поуздана сазнања. Археолози понекад траже директно објашњење у писаним текстовима, али само ако су доступни. Ипак, ови су читав миленијум и дуже претходили најранијем познатом писаном језику, тако да је мало вероватно да такав документ постоји. Кенеди каже да би проналажење оближњих древних насеља потенцијално могло да расветли нека питања: Нисмо ископали ниједно насеље повезано са изградњом мустатила, тако да они могу садржати даље трагове и информације о укљученим праксама. Али сазнаћемо више само кроз више ископавања и истраживања.

Неке претпоставке се, ипак, могу са великим степеном сигурности извести и сада. Присуство дугог дворишта сугерише постојање процесионог култа. Верници су улазили у мустатиле са једног краја и ходали од 20 до 600м или више до другог, стигавши до платформе од рушевина која називамо глава. Присуство велике количине остатака жртвеног материјала сугрише да је обред укључивао ритуалну гозбу. На основу распрострањености рогова и остатака лобање, вероватно је да је само глава животиње приношена као жртву, док је остатак трупа коришћен током гозбе повезаних са ритуалом. Због броја и старости закланих животиња и присуства крхких лобањских елемената, који указују на свеже лобање, и антропских трагова који указују на специфичне праксе обраде, претпостављамо да је ритуална гозба такође играла улогу у мустатилу – закључили су истраживачи додајући да најмање стотину појединаца учествовало у оваквим догађајима. Упркос количини меса добијеном жртвовањем и броју појединаца који би били потребни да се направи мустатил, главна комора за приношење је релативно мала, димензија 3,10 к 2,80 к 2,5 к 2,85 м. Због ове мале величине, комора може удобно да прими мање од пет особа. Ово води до питања колико је људи било укључено у таложење елемената фауне и да ли су они имали посебни статус племенске власти или религијског старешинства. Гозба у праисторијским друштвима била је веома ритуализована и кључна компонента у изградњи и консолидацији сродних веза и заједничких друштвених идентитета. Ови догађаји су укључивали значајну припрему, као и акумулацију вишка. Гозба се првенствено бави производњом, контролом и дистрибуцијом вишкова и јавним показивањем великодушности. Као такав, етички разлог за гозбу може укључивати мобилизацију радне снаге, неговање друштвене кохезије, склапање савеза, смањење ризика и стварање и одржавање друштвене и/или политичке моћи. Величина и сама количина камена и рада укључених у изградњу ових објеката указује на то да је више група људи било укључено у изградњу објеката. Као такав, овај потенцијални програм изградње заједнице, са депоновањем одабраних понуда и могућим ритуалним клањем и гозбама, можда је био предузет као средство за развој и одржавање друштвене кохезије међу различитим номадским пасторалним заједницама у региону, као и дефинисање територија и приступ пастирским ресурсима. То сугерише веома сложен и структуриран друштвени систем, у којем су животиње имале важну симболичку и егзистенцијску улогу.  Ритуализовани лов и гозба играли су важну улогу у овој традицији, као и другде широм неолита. Иако су ове праксе генерално приписане јужној Арабији и каснијем временском периоду, могуће је да таква веровања имају своје порекло раније него што се раније претпостављало.

 

Пронађени животињски остаци су се очигледно накупљали током одређеног временског периода. То сугерише да су ограђени простори више пута коришћени. Имајући у виду ову чињеницу и осамљену локацију мустатила, тим је даље предложио да они могу бити доказ за праксу ходочашћа великих размера у којој су се група, или различите групе, окупљале како би реафирмисале свој колективни идентитет кроз извођење својих верских пракси. Ходочашће је путовање у свети простор ради учешћа у систему светих веровања и може се користити за афирмацију колективног идентитета и јачање специфичних друштвених улога, аспекти за које верујемо да су евидентни на овој локацији и у оквиру шире мустатил традиције. Поновна посета и ходочашће овим структурама, попут гозбе, можда су били кључни за одржавање социо-културних и економских веза између породица и ширих друштвених група, окупљених овом ритуалном активношћу.

 

Научници су у једној малој правоугаоној просторији испитиваног мустатила пронашли људске остатке. Просторија се налазила поред главе мустатила у близини одаје са усправљеним каменовима. Чини се да је ово била тзв. cist, мала, древна гробна комора, изграђена од плоча необрађеног пешчара који се временом урушио, али је још увек садржавао поломљене и делимично зглобљене људске остатке одраслог мушкарца који је вероватно патио од остеоартритиса. Чини се да остаци припадају мушкарцу од 30 до 40 година старости, али узрок смрти није јасан. Ко је он био и зашто је сахрањен на Мустатилу, остаје непознато, али постоји нешто необично у вези са сахраном. Пронађени су само фрагменти који су и доказ значајне постморталне дезарткулације и фрагментације, и укључују тарзале и метатарзале левог стопала, пет тела торакалних пршљенова, леву лопатицу, радијални фрагмент и две високо фрагментоване бутне кости. Било је очигледно да је сахрана била измештена и деартикулисана посмртно; само два дела тела су пронађена у нормалној анатомској артикулацији. Можемо рећи да су, док је још било меко ткиво причвршћено и држало кости заједно, узети фрагменти тог тела и стављени у овај мустатил, или поред њега. Мустатил је био скривен у кањонима пешчара, али су људски остаци у њега депоновани неколико стотина година након животињских.

Ово сугерише да је ово место остало важно дуго након што више није било у употреби, и да је вероватно било место ходочашћа или бар поновне посете светишта. У раду презентован само резултат анализе скелета поменутог одраслог мушкарца, Кенеди објашњава да су пронађено остаци других људи, различитог узраста и пола. Не постоји јасан образац који повезује ко је тамо сахрањен. Док животињски остаци показују јасне знаке жртвовања, људски остаци не показују. И чини се да сахрањивање људи увек долази касније од животиња за око 400 година.

Можда су чланови заједнице, осим истакнутих, сахрањени у необележеним гробовима на случајно одабраним местима. То би отежавало проналажење било ког од њих.

Алтернативно, можда постоје и друге ствари које су урадили својим телима, што значи да их никада нећемо пронаћи.  Надамо се да бисмо у будућности могли да идентификујемо неке неолитске сахране, рекао је др Томас признавши да је садашња стварност да нисмо сигурни где су људи из неолита. Ипак, пронђене су сахране из Бронзаног доба. Некрополе су плански организоване, али њихов план није препознатљив са земље већ из ваздуха Оно што је фасцинантно је када их видите са земље, нису тако спектакуларни, само низ зидова, рекао је др Томас истакавши: Али чим уђете у хеликоптер, или га погледате на сателитским снимцима, ове ствари једноставно оживе. На неким местима, касније генерације су преградиле оригиналне структуре формирајући округле прстенасте гробнице, или тзв. привеске.  Постоје хиљаде и хиљаде гробница, привеских сахрана и већих монументалних гробница у региону, што указује да је овде било великог, напредног становништва, рекао је др Томас. Према његовом схватању најдраматичнији примери налазе се у округу Хајбар, југоисточно од АлУле где: из оаза из бронзаног доба произлазе ове дугачке стазе, погребне авеније, окружене хиљадама гробница, стварајући заиста значајан погребни пејзаж. Одједном ови монументални гробови почињу да се појављују широм пејзажа. Зашто је дошло до овог померања са мустатил, монументалних ритуалних структура, на фокус 2.000 година касније на појединце или породичне групе које су биле сахрањене у овим структурама? А онда је престало. Археолошки, од око 4.800 до око 2600. год. пре Хр., налазимо врло мало — неке домаће структуре, али не много гробова.

Једна теорија је да су структуре можда биле изграђене да би их мртви посматрали одозго. Друга могућност је да су то биле ритуалне структуре изграђене у част неког небеског или астралног божанства. Мислим да је оно што је највише изненађујуће да ови људи датирају много касније од мустатилса и да представљају намерни повратак или избор да се ове структуре поново користе за потпуно другу сврху. То нам показује да функција и значење структуре се могу мењати током времена. Ми [претпостављамо] да су ове локације задржале своју важност чак и након што су престале да се користе, и да ће касније генерације сахрањивати своје мртве на овим местима као начин потврђивања власништва над овим структурама, у суштини тврдећи да су повезани са прошлошћу,  каже Кенеди.

Шта се догодило у тих неколико хиљада година?

Археолози су запазили очигледну ритуалну посвећеност каква се препознаје и у другим културама раног и средњег холоцена на Блиском истоку, Африци и Европи. То имплицира монументалност и унапред формулисан план грађевина (малом архитектонском диференцијацијом) на више од 300.000км2 северне Арабије. У то време и и другим регионима се јављају монументалне структуре као територијални маркери. Различити типови споменика имали су за циљ да видљиво обележе пејзаж, као културно и регионално различите манифестације територијалности. Широко распрострањена дистрибуција и типолошка униформност традиције мустатил указује да је симболика и можда значење структура прихваћено на огромном географском подручју што је у супротности са ранијим тврдњама да су неолитске номадске популације северозападне Арабије оставиле мало материјалних доказа о контактима између група. Чини се да је северна Арабија до Руб' ал-Кхали и даље била окарактерисана једним од најранијих и највећих светских ритуалних пејзажа, потенцијално повезаних. Изградња структуре и сахрањивање појединаца у оквиру ње 400-400 година након завршне фазе, сугерише да се снажна традиција друштвеног памћења и меморијализације одржавала у периоду неолита и халколита. Чини се да су друштвено памћење и меморијализација били кључна компонента ових периода у региону. Једна од могућности је да је ова особа овде сахрањена као средство за одржавање територијалне везе са прошлошћу. У наредним периодима, поновна употреба ранијих гробница и структура коришћена је као средство кооптираног територијалног легитимитета и преговарања о идентитету.

Докази са  сугеришу да је традицију мустатил карактерисало укрштање веровања и економских начина живота, пишу истраживачи додајући: укључивање ова два аспекта сугерише дубоко укорењену идеолошку запетљаност, ону која се делила на огромној географској удаљености, што указује на много више међусобно повезаних пејзажа и културе него што се раније претпостављало за период неолита у северозападној Арабији.Мислим да ћемо направити огромна открића која ће у потпуности променити наш поглед на Блиски исток, истиче др Томас. Он сматра да се ова открића и њихов зачај неће ограничити само на Саудијску Арабију, већ да ће се показати важна за глобално разумевање неолита: када посматрамо неолитске пејзаже широм света, често ћете пронаћи само неколико структура, мање од десетине. Дакле, имати нешто попут мустатила, кога имате преко 1.000, који покрива тако значајно подручје, заиста мења начин на који морамо да посматрамо неолит. То указује да је неолит много сложенији него што смо првобитно мислили. Како се више истраживања појављује о мустатилу, мислим да ће то у потпуности револуционисати начин на који гледамо на неолитичка друштва, не само у Арабији већ и широм остатка света.

Мистериозно је и порекло, као и одредиште градитеља мистериозних грађевина. За бедуине, мистериозне структуре неизвесне старости и непознатог порекла разбацане по суровим и драматичним пејзажима северозападне Саудијске Арабије одувек су биле дела старих.

 

Саудијска Арабија у новије време привлачи, све чешће, пажњу археолога. Једно од значајних налазишта у региону је неолитски храмовни комплекс из 8.миленијума пре Хр. чије постојање потврђује значајну културну и верску размену у овом подручју које је било обележено не само сточарством и ловом, већ и трговином (https://bkcentar.rs/sr/blog/hram-star-osam-milenijuma-otkriven-u-saudijskoj-arabiji-nova-arheoloska-otkrica-na-lokalitetu-al-fav). Међутим, не само општа археологија, већ и они који су заинтересовани за библијску археологију све чешће имају Саудијску Арабију на свом хоризонту. Један од разлога је чињеница што се често тамошње планинске области препознају као могуће место библијског Синаја (https://bkcentar.rs/sr/blog/potraga-za-biblijskim-sinajem-izmedju-planina-saudijske-arabije-i-har-karkoma-u-negevu), што је у складу са препознавањем које износи св. ап. Павле (Гал 4:25). Област Арабије, такође, је значајна и због још једне личности чије име – додуше – није забележено у библијском тексту, али чије упознавање значајно осветљава библијски наратив Књиге пророка Данила. Говоримо о последњем цару Неовавилонске империје, Набониду који је током десет година власт у престоници препустио свом савладару, регенту Валтасару док је сам обитавао у оазама Арабије, а према новијим сазнањима и спроводио војне походе у региону (https://bkcentar.rs/sr/blog/car-nabonid-arheobiografija-da-li-je-poslednji-vavilonski-vladar-bio-religijski-zanesenjak-i-ludak-ili-vizionar). Можда је Арабија била простор којим су вековима или миленијумима проходили посвећеници трагајући за божанским откривењима или се припремајући за будуће задатке, баш као што су то чинили Мојсеј, Набонид, Павле (Гал 1:17),  при чему је последњи можда поставио темеље ширења хришћанства у овим областима (https://bkcentar.rs/sr/blog/harra-natpis-najraniji-dokaz-hriscanstva-u-arabiji).

Друга упечатива сличност јесте жртвени материјал. Наиме, са изузетком газеле, жртвене животиње чији су остаци пронађени на локацији се наводе и као жртвене животиње које су принoшене у библијском богослужењу. У том контексту је занимљиво споменути нарочито присуство рогова животиње који се у библијском тексту несумњиво користе у култном контексту и препознају као знамење снаге и спасења (Ос 5:8; Ам 3:14; 6:13; Мих 4:13; Лк 1:69; Отк 5:6). 

Најзначајнији моменат је, међутим, присуство уздигнутог камења којеје несумњиво имало богослужбени карактер. На челу мустатила, крај његових капија, нађен је простор са усправљеним каменим плочама. Већина откривених артефаката у комори била је усредсређена око највећег у средишту. Уздизање камена (и његово посвећивање вероватно вршено преливањем уљем) вероватно представља рани облик вет-ила, односно поштовања култног камења које се сматрало домом Божијим.

Монументалност мустатила, таложење животињских рогова и горњих елемената лобање, заједно са укључивањем ватре, у блиској вези са усправљеним каменом, сугерише да је структура имала  култну функцију. 

Присуство вет-ила је значајно јер је међу најранијим, датираним на крај 6. миленијума пре Хр. примерима традиције је постала обележје предисламског ритуалног пејзажа Арабије, јер религија предисламске Арабије и јесте описана као култ ветила, са усправљеног камења и других преносивих идолима коју поштовани као манифестација богова или њихов дом. Ово камење је вероватно имало вишезначно симболичко значење. Најпре, у равничарском подручју оно је функционисало као реплика првобитног копна, места на којем је божанство први пут додирнуло земљу обухваћену воденим безданима омогућавајући развој живота. Оно је, дакле, било супстат космичке планине (попут, Синаја, Сиона, Арарата, Олимпа...) и замена за висине (светишта на отвореном подизана на узвишењима, касније развијена у храмовне просторе попут зигурата или пирамида).

Вет-или су, стога, били и природни симболи плодности (у антрополошком смилу и фалусни симбол). Сматрани су живим камењем, и као такви уграђивани су у храмовне структуре (каткад и њихове темеље). Демитологизоване форме вет-ил култа имамо у Светом писму, као што показује поступак уздизања и посвећења камена које је извршио праотац Јаков (Пост 28).

Штавише, можда је ово предање, у својој потпуно демитологизованој варијанти у основи позива који св. ап. Петар упућује хришћанима подстичући их да се као живо камење уграде у дом духовни (1Пт 2:5), новозаветну богослужбену заједницу која преузима прерогативе јерусалимског храма тј. у којој се испуњава његов смисао.

 

Праисторијски пројект ископавања АлУла и Кхаибар (Prehistoric AlUla and Khaybar Excavation Project, PAKEP), као и низ других, финансирала је Саудијска краљевска комисија основана 2017. год. Истраживачи су истакли да посебну захвалност на подршци дугују гувернеру, Његовом Височанству принцу Бадр бин Абдулаху бин Мохамеду бин Фархану Ал Сауду (His Highness Prince Badr bin Abdullah bin Mohammad bin Farhan Al Saud); извршном директору Краљевске комисије за АлУлу, Амр АлМадани (CEO of the Royal Commission for AlUla, Amr AlMadani); и директорки за археологију и истраживање културног наслеђа, др Ребека Фут (Director of Archaeology and Cultural Heritage Research, Dr Rebecca Foote).  Аутори су изразили и захвалност  Др Ј. Студеру (Dr J. Studer) за преношење свог искуства и знања о скуповима мустатила, проф.  П. Раиа (Professor P. Rai).

Идентификација се заснива на остеолошкој морфологији помоћу компаративних остеолошких скупова података на бази стандарда Музеја природне историје у Женеви (Museum of Natural History of Geneva, MNHG), метричких података и специјализоване литературе за утврђивање зоолошких врста. Линеарна мерења су вршена клизним калипером (прецизност 0,1 мм), криве су мерене мерном траком (на најближи мм). Одређивање пола и старости рогова заснива се на метричким подацима, односно базалним мерењима, у поређењу са узорцима у MNHG и релевантној литератури. Процена старости зуба се заснива на ницању и трошењу максиларних зуба у комбинацији са мерењем висине круне. Подаци су затим упоређени са подацима за 16 узорака говеда познате старости у тренутку смрти од MNHG. Хабање зуба је повезано са исхраном и може бити теже у песковитим срединама. Као такви, прегледани зуби могу имати израженије трошење, али ерупција зуба остаје кључни индикатор. Процена минималног броја извршена је директно на материјалу, на основу морфологије, метрике, фрагментације и латерализације, и прецизирана подацима о старости. У светлу поремећеног стратиграфског контекста неких остатака, процена је урађена за цео склоп, а не по фазама. Узорци С-14 послати су у Лабораторију за радиокарбон Аустралијског националног универзитета и Центар за примењене изотопске студије Универзитета Џорџије (Australian National University Radiocarbon Laboratory and the Centre for Applied Isotope Studies, University of Georgia) на датирање. Сви узорци су затим конвертовани у СО2 у присуству CuО и сребра. CО2 је затим претворен у графит коришћењем H2 и гвожђа у праху. Узорци графита су затим измерени на једностепеном акцелераторском масеном спектрометру на Аустралијском националном универзитету. Узорци су нормализовани коришћењем оксалне киселине. Резултати радиокарбоната су конвертовани у календарску старост, a сваки датум је био подвргнут општем моделу одступања са вероватноћом одступања од 5%.

Анализа људских остатака је, због осетљивости материјала, захтевала увођење низа протокола. Цео садржај је просејаван како би се уочиле и најмање кости. Остатке је најпре анализирао тим форензичких антрополога и то на лицу места. После чишћења наноса песка остаци су пажљиво подизани фотографисани, мерени.  Антрополошке анализе  биле су првенствено усмерене на утврђивање минималног броја јединки и осликавање биолошки хидентификатори који информишу демографију појединаца. Процена MHI је заснована на атипичној репликацији скелетних елемената и дивергентним демографским подацима.Традиционалне метричке антрополошке процене скелетног пола биле су засноване на објављеним стандардима изведеним од средњовековне популације источне Анатолије, што је географски и временски највише у складу са пронађеним остацима. Процена старости је заснована на потпуној фузији свих опорављених скелетних елемената узимајући у обзир дегенеративне промене присутне у целом скелету. Спроведена је процена патологије скелета и трауме како би се добио увид у начин живота и здравствено стање особе.

Ископани материјал пронађен са локације омогућава опширне дискусије у вези са социо-културним и економским аспектима неолитског доба у региону АлУле. Проналасци су значајни и за студије очувања, које су кључне за даље разумевање тафономије и еколошких процеса специфичних за ову високо сушну зону. Артикулисање прецизног односа између мустатила и извора воде тренутно предмет веће мултискаларне GIS студије. У плану су и даља истраживања. Следеће године пројекат је проширен на суседни регион Хајбар, такође богат наслеђем. Следећи циљ тима је да се фокусира на ову променљиву идеју монументалности. Ове јесени на терену ће радити 12 археолошких тимова који ће истраживати културе АлУле и Хајбара од праисторије до раног 20. в. Камене структуре касног праисторијског периода остаће кључни фокус.

 

Alessandro Berio Minoan Star Saliors: Linking Palace Orientations with Maritime Trade Routes and Celestail Navigation, Mediterranean Archaeology and Archaeometry Vol. 22, No 3, 2022