ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ БИБЛИЈСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ – октобар 2022

Археолошки парк укључује тринаест запањујућих монументалних скулптура, у камену исклесаних барељефа, које приказују цареве који се моле боговима. Барељефи су усечених у зидове канала за наводњавање који се протеже дужином од 10км у Фаиди (северни Ираку). Сматра се да су скулптуре настале пре 2700 година током владавине Саргона  II (721-705 пре Хр.) и његовог сина Сенахериба. Панели су широк 5м и високи 2м.

Бекас Брефкани (Bekas Brefkany), из одељења за антиквитете у Дохуку, у северном ирачком аутономном региону Курдистана, изразио је наду да ће можда у будућности бити откривени и други. Он истиче да је парк у Фаиди је један од пет за које се регионалне власти надају да ће их претворити у туристичку дестинацију која ће региону донети приходе. До открића је довело неколико археолошких открића која су вршена током протеклих године, а која су уз италијанске колеге вршили археолози Дирекције за антиквитете и наслеђе Губерније Духок у региону Курдистана (Directorate of Antiquities and Heritage of Duhok Governorate in the Kurdistan Region). Пројекат је покренут 2019. како би се спасио археолошки асирски комплекс у Фаиди.

Археолози из Курдистана и италијанског Универзитета у Удинама (University of Udine) били су део ових ископавања. Према Данијелу Моранди Бонацосију (Daniele Morandi Bonacossi), професору блискоистичне археологије на поменутом универзитету постоје и други стенски рељефи откопани у Ираку, ниједан није био тако огроман и монументалан.

Ирак, који је био дом бројних цивилизација, укључујући Асирце, Сумеране и Вавилоњане током протеклих година суочава се са проблемом кријумчарења антиквитета. У недељу 16. октобра на локацији је одржана церемонија инаугурације на којој су учествовали високи званичници из региона Курдистана, генерални конзул Италије Мичеле Камерота (Michele Camerota) и италијански амбасадор у Ираку Маурицио Греганти (Maurizio Greganti).

Истиче се да је током времена између 2014. и 2017. год. већ десетковане антиквитете уништавала је Исламска држава у циљу затирања предисламског блага, а уз употребу булдожера, пијука и експлозива. Исламска држава је и део својих акција финансирала од продаје антиквитета на црном тржишту. Неке земље полако враћају украдене ствари. Прошле године, Сједињене Државе су вратиле око 17.000 артефаката у Ирак, комада који углавном датирају из периода Сумера. Велика Британија је такође вратила 4.000 година стару сумерску плочу која је прокријумчарена и која је нашла пут до Британског музеја.

Откривени барељефи приказују процесију седам главних асирских божанства који су приказани у свом зооморфном облику. Они ходају у присуству владара који је приказан два пута, на левом и на десном крају сваког панела. Ликови су приказани у профилу окренути налево и тако гледају у истом правцу као и струја која тече у каналу. Божанства се могу идентификовати као Асур, главни асирски бог, на змају и рогатом лаву, а његова жена Мулису седи на украшени трон који подржава лав, бог месеца Син на рогатом лаву, бог мудрости Набу на змају, бог сунца Шамаш на коњу, бог времена Адад на рогатом лаву и бику и Иштар, богиња љубави и рата, на лаву.

Набу/Нисаба је поштован као бог уметности, писања, мудрости и пророчишта. У неовавилонском царству је поштован као Мардуков син, ожењен акадском богињом Ташмет. Поштован је у Борсипиу и Вавилону и његова статуа је ритуално премештана из Борсипе у Вавилон сваке године. Јахао је на крилатом змају по имену Сируш, који је некада припадао његовом оцу.  Његов симбол био је писаљка на плочи, па су се због тога у његовим храмовима нудиле глинене плоче са калиграфским писмом. Приказује се како стоји са рукама у положају свештеника који носи капу са роговима. Довођен је у везу са Меркуром.

Иштар је месопотамска богиња повезана са љубављу и ратом. Сматра се да је ово асиро-вавилонска богиња која је у себе интегрисала ранију сумерску богињу Инану и да је сродна многим другим богињама древног светата (Астарота/Анат/Ашера, Изида, Афродита, Артемида, Атина). У митовима Инана/Иштар је представљена антропоморфно. Она је млада атрактивна жена кћер лунарног бога Сина и богиње Нингал. Она је и астрално божанство повезано са Северњачком (Венером). Има значајно место у бројним митовима као што су Еп о Гилгамешу, Силазак Иштар у подземни свет исл. Најстарије песме у којима фигурира Иштар повезују се са именом првосвештенице Ура и кћери Саргона Великог, оснивача и првог владара месопотамског света – Акадског царства. Енхедуана је први, именом, познати писац древног света. Иконографија повезана са богињом Иштар је веома богата. Богиња се каткада, најчешће у приказима силаска у подземни свет, приказује као нага жена са жезлом, прстеном, турбаном и огрлицом. Прате је сове, као значење смрти. Понекад су приказане и канџе и крила, које симболишу њен приказ враћања из подземља и жеље за осветом. Сумерска Инана често седи или стоји на лаву, као својој тотемској животињи. У свом небеском обличју, Инана/Иштар се приказује са осмокраком звездом која стоји поред сунчевог диска и полумесеца знамењима свог оца и брата (Шамаш и Син, сум. Нана). Осмокрака звезда, као симбол богиње, јавља се на цилиндричним печатима од раног династијског периода (2900-2300. год. пре Хр) све до неовавилонског периода. На печатима вавилонског периода уз богињу се сликају шкорпиони (што је алузија на неке описе Инанине борбе са огромном шкорпијом).  У неким случајевима Иштар се приказује заједно са владарем, како заједно учествују у верским ритуалима. Пример таквог приказа је Варка-ваза од алабастера пронађеној у Уруку. Богиња је приказана на дверима свог храма. Она дочекује процесију коју предводи краљ. Овај приказ, настао око 3.000. год. пре Хр. представља један од најстаријих познатих примера наративне рељефне скулптуре. Иштар се често приказује у вези са улогом судије, али и са иструментима што значи да се препознавала и као богиња музике.

Судијска улога Иштар вероватно је повезана са њеним митским пореклом, будући да је она представљана као кћер лунарног бога по имену Син (сумерски Нана) који је нарочито поштован, као један од најстаријих месопотамских богова, у Уру и Харану. Потомак је великих богова Енлил и Нинлил. Његова супруга Нингал називана је Узвишеном госпом. Син му је био Уту/Шамаш, бог Сунца, а Инана/Иштар, богиња љубави и рата кћер. У неким песмама Инана и Шамаш су представљени као близанци. Култ Уту/Шамаша постаје значајан са развојем пољопривреде, а први цар старовавилонског царства Хамураби га је сматрао својим покровитељем и оним од кога добија законе. Верује се да је Хамураби, вавилонски краљ, већину својих закона извео из Шамаша. Будући да је бог Сунца, савладао је зла таме, а када је ноћ завладала, био је један од неколико судија подземља. Познат је и као управитељ универзума и као такав се види како седи на престолу са штапом и прстеном у рукама као симбол праведности и правде.

Адад (етим. hdd, грмети) тј. Ишкур je сумеро-месопотамско божанство олује, муње и грома. Обично се представља како јаше бика машући муњама или како стоји поред бика уз лав-змаја. Повезивао се са различитим животворним и разорним особинама кише и поплава. Олује древног Оријента биле су благослов јер су доносиле преко потребну кишу и плодност, али и опасност по домове, усеве и сам живот. Њихова амбивалетност је постала кључна карактеристика и овог сумеро-акадског божанства које је на северу Месопотамије поштовано као благотворни доносилац кише, а на југу као ратоборна фигура. Сматран је невидљивим предводником акадских војсци, доносицом правде, исл.

Отац му је био бога Ану или Енлил, а мајка богиња Ураша. Са супругама Медимшаом/Шалаом изродио је божанстава која су постала део асирско-вавилонског и хуритско-лувијског пантеона. Поштован је у Вавилону где је имао два храма: дом великих олуја (é-u4-gal-gal(-la) и дом изобиља и Асуру где му је посвећен и дом који чује молитве. У Карнаку Ишкур/Адад је чак заузео место поглавара локалног пантеона, али је главно култно средиште овог божанства било у Курбаилу. Њему посвећени храмови пронађени су и у Калаху, Ниниви и многим другим градовима. Култ овог божанства се Месопотамијом шири са акадским освајањима, а битно место заузима и у асирском пантеону већ од 2. миленијума. Велики владари неоасирске империје оставили су сведочанство о обновама храмова посвећених овом божанству. Тиглат-Пилсера I нпр. каже да је зидове храма овог бога учинио блиставим, како и приличи, попут изласка звезда. У књижевним текстовима  се описује као творац и као разарач. Он је доносилац изобиља јер олујом чини да пшеница расте и на огољеној страни планине. Други текстови наглашавају његову насилну страну која се изражава грмљавином и земљотресом – последицама његовог хука са небеса (овде се Песме хвале за Шулгија донекле приближавају библијским песничким описима Јахвеа). Према Епу Атрахазис, Адад је изазвао сушу, глад, и потоп како би уништио човечанство. Истовремено, његове кише доносе обиље и зато му се често упућују молитве. У периоду Нововавилонског царства популарност и значај овог божанства опада, иако је и даље био поштован у већини верских центара чак и у хеленистичком добу.

Асур, у месопотамској религији, божански патрон истоименог града. Свој успон у пантеону започео је вероватно као локално божанство, али је већ око 1800. год. пре Хр. почео да се поистовећује са сумерским богом Енлилом (акад. Бел), док је у времену Саргона II поистовећен са Аншаром, оцем бога Ануа. Већ његов наследник Саргон је покушавао да Мардукове епитете и улогу (укључујући и прославу Нове године) повеже са Асуром. Град Асур почео као мали трговачки центар изграђен на месту раније заједнице коју је основао Саргон Велики (2334-2279 пре Хр.), али је процветао кроз трговину са Анадолијом и другим регионима Месопотамије да би постао главни град Асирије у време владавине асирског цара Шамаши Адада I (1813-1791 пре Хр) који је протерао Аморејце и обезбедио границе. Ипак, пораз који је претрпео од Хамурабија и даље је поштовање Асура ограничавало на сам град. У метежу по Хамурабијевој смрти Асир је био вазал хетитског и Митани царства све док цар Адад Нирари I (1307-1275. пре Хр), који је ујединио земље у Асирско царство. Цар је своју победу повезао са Асуровим благословом. Како божански патрон није имао сопствену историју јавља се теденција да се Асур асимилује са неким од главних божанстава сумерског и вавилонског пантеона.

Ова превирања рефлектују политичку конкуренцију Асирије и Вавилона. Чини се да лику Асура недостаје стварна препознатљивост и садржи мало тога што се не подразумева у његовој позицији као градског бога снажног и ратоборног града који је постао престоница царства. Асирци су веровали да је он дао власт над Асиријом и подржавао асирско оружје против непријатеља; чак су му достављени детаљни писани извештаји асирских царева о њиховим походима. Асур није имао сопствену стварну историју, попут оних створених за сумерске и вавилонске богове, али је позајмио из ових других митова да би створио врховно божанство чије је обожавање, на свом врхунцу, било готово монотеистичко. Асирски цар је уједно био и првосвештеник Асуровог култа, а име овог божанства било је често део имена царева. Обожавање Асура се састојало, као и код других месопотамских божанстава, од свештеника који су чували статуу бога у храму и бринули се о дужностима комплекса који га окружује. Иконографско представљање Асура често преузима решења сумерског представљања Ануа. Често представљен као бог-ратник који носи рогат шлем и носи лук и тоболац стрела. Носи кратку сукњу од перја и понекад је приказан у оквиру крилатог диска. Понекад се представља како стоји на змији-змају, што је мотив позајмљен из Мардук-иконографије.

Када је Асурнасирпал II (884-859. пре Хр.) престоницу је преселио Калху, али тиме моћ божанског патрона није умањена. Асирска култура је постајала све кохезивнија са ширењем царства, новим схватањем божанства и асимилацијом људи из освојених региона. Салманасар III (859-824 п.н.е.) је проширио царство дуж обале Средоземног мора и примао редовне хараче од богатих феничанских градова као што су Тир и Сидон. Тиглат-Пилесер III (745-727. пре Хр.) је уздигао Асурово име још више кроз задивљујуће победе које су обележиле његову владавину. Победе су изнова повезиване са божанским патроном, а како се територија Асирије ширила тако се ширило и обожавање њиховог врховног бога, а локална божанства покорених провинција су описивана као манифестације бога Асура. Јединство визије врховног божанства помагало је уједињењу региона царства. Асур је сада био врховни бог не само Асираца већ и свих оних људи који су били доведени под њихову власт. За Асирце је то, наравно, била идеална ситуација, али ово мишљење нису делиле све националности које су освојили, а када би им се указала прилика, они би своје фрустрације драматично испољили.

Неоасирско царство (912-612. пре Хр.) је последњи израз асирске политичке моћи у Месопотамији. Цареви овог периода су најпознатији, а томе је допринело и њихово спомињање у Библији. За покорене људе, Асирци су били виђени као омражени господари. Последњи велики цар Асирије био је Асурбанипал (668-627. пре Хр.). После њега, царство је почело да се распада. Било је много разлога за то, али, углавном, једноставно је постало превелико да би се могло управљати. Како је моћ централне владе постајала све мање способна да се носи, све више територија се отцепило од царства. Године 612. пре Хр., коалиција Вавилонаца, Миђана, Персијанаца и других устала је против асирских градова и уништила их. Пао је и Асур са тамошњим храмом. Асур је био персонификација Асираца, њихове војне победе и њихове политичке моћи, па је уништење овог симбола било од посебне важности за непријатеље Асирије. Обожавање Асура се наставило у асирским заједницама након пада царства, али више није било широко распрострањено и ниједан храм, светиња или статуа нису остали стајати у градовима и регионима који су се побунили. 

У раној хришћанској ери, схватање Асура као свемоћног божанства добро је функционисало за ране хришћанске мисионаре у региону који су асирски "скоро монотеизам" користили за развијање поруке о једном Богу и концепту сина овог Бога који долази на земљу због човечанства. Иако се Асуров син, Набу, никада није оваплотио нити се жртвовао за људе, сматрало се да је људима дао дар писане речи. Набу је и даље био поштован након пада царства. Асур је изгубио превласт, али је сећање на њега сачувано као лично и породично име у данашње време. Проналасци као што је овај низ барељефа откривених у Ираку подсећају на древна времена у којима је он поштован, а потенцијално могу да увећају наша сазнања о веровањима повезаним са поменутим божанствима, култу и начину на који су се та веровања и култ рефлектовали у интеракцији древне Асирије и библијског Израила.

Археолози у Ираку открили су групу древних представа исклесаних на стенама пре 2.700. год. и то док су радили на обнови Макши капије у древној Ниниви, величанственој престоници Асирског царства (данас Мосул, Ирак) која је 2017. год. уништена од екстремиста Исламске државе који су је разарали уз употребу багера као древну иконичну представу и остатак предисламског света који су препознали као део идолатрије.

Барељефе је пронашао америчко-ирачки археолошки тим. Тим је састављен од стручњака са Ирачког универзитета у Мосулу (Iraq's Mosul University) и америчког Универзитета у Пенсилванији (United States' University of Pennsylvania). Осам мермерних рељефа у сивом камену приказују фино исклесане ратне сцене, винову лозу замршено изрезбарену, нара, смокве и палме, рекао је Али Шалгам (Ali Shalgham), генерални директор ирачког Одељења за истраге и ископавања (director general of Iraq’s Investigations and Excavations Department). Ратна сцена приказује асирског војника који натеже лук, спреман да одапне стрелу. Према званичницима Ирачког државног одбора за антиквитете и наслеђе (Iraqi State Board of Antiquities and Heritage), осам мермерних барељефа потичу из времена цара Сенахериба (вл. 705-681. пре Хр). Моћни цар је познат по огромној експанзији Ниниве и својим војним походима, укључујући против Вавилона. Сенахериб је био одговоран за проширење Ниниве као асирске царске престонице и највећег града – који се налази на главној раскрсници путева између Медитерана и иранске висоравни – укључујући изградњу величанствене палате.

Фадел Мохамед Кходр (Fadel Mohammed Khodr), археолог и шеф рестаураторских, рекао је барељефе из царске палате, који су садржали и натписе на бази којих је њихова израда и датована, можда уклонио унук цара Сенахериба, Асурбанипал, како би их користио у изградњи величанствене капије. Верујемо да су ове резбарије пренете из палате Сенахериб и да их је краљев унук поново употребио за реновирање капије Машки и за проширење стражарске собе. Рељефи нису били увек видљиви, због начина на који су уграђени у капију. Чини се да су градитељи капије део масивних рељефа уградили у капију испод нивоа земље, а да је у неком тренутку изгубљен и део који је био изнад. Само део закопан под земљом је задржао своје резбарије, рекао је Кходр. 

Сви смо били запањени и готово без речи. Било је то као сан, каже за Кристијан Едвардс (Christian Edwards) археолог са Универзитета у Пенсилванији, док Мајкл Данти (Michael Danti), који води Програм стабилизације ирачког наслеђа (Iraq Heritage Stabilization Program) додаје нико није предвидео да ћемо на градској капији пронаћи рељефе Сенахериба… Приступ културном наслеђу је људско право, а групе попут Исламске државе желе заувек да прекину те везе као део своје кампање културног чишћења и геноцида.

Машка капија била је једна од највећих у Ниниви и била је икона величине и моћи града. Капија је реконструисана 1970-их, али су је милитанти Исламске државе уништили булдожером 2016.

Ирак је дом неких од најстаријих градова на свету, укључујући Вавилон. али године превирања виделе су многа археолошка налазишта опљачкана и оштећена од стране милитаната исламских екстремиста, али и страних војски које су ратовале против њих.

У Ираку је пронађено више од 10.000 археолошких налазишта. 

Када је група Исламска држава преузела контролу над значајним деловима Ирака и Сирије 2014. године, терористи из те организације напали су музеје у Ираку и уништили драгоцене колекције уметничких дела и споменика. Бројне антиквитете из асирског, акадског, вавилонског, персијског, као и римског доба које су чуване у ирачким музејима, уништене су или тешко оштећене. Суседна Сирија, такође, је дом драгоцених остатака, укључујући место древног града Палмире, где је Исламска држава 2015.год. уништила велики храм Бела. Нису, међутим, само милитанти, вандали и шверцери ти који су оштетили археолошка налазишта у Ираку. Америчке трупе и њихови савезници оштетили су рушевине Вавилона када је крхко место коришћено као војни камп након што су САД напале Ирак 2003. године. Снаге предвођене САД извршиле су инвазију на Ирак, а након што су тамо подигли хеликоптерску платформу, амерички маринци су такође нанели озбиљну штету историјском граду Вавилона. У извештају Унеска, културне агенције Уједињених нација из 2009. године, утврђено је да су трупе и њихови извођачи нанели велику штету граду копањем, сечењем, стругањем и равнањем са земљом. Касније је амерички војни званичник наговестио да је спреман да прихвати одговорност за штету.

Швајцарска организација Међународна алијанса за заштиту наслеђа у подручјима сукоба (International Alliance for the Protection of Heritage in Conflict Areas) ради заједно са ирачким властима на обнови и рестаурацији капије коју су описали као изузетну грађевину. На својој веб страници, организација, чији је назив АЛИПХ, навела је да пројекат има за циљ да претвори споменик у образовни центар о историји Ниниве. Званичници су најавили да ће открића на крају постати део новог археолошког парка.

Сенахериб је био заслужан за опсежну обнову Ниниве, тамошњих палата и храмова, аквадукта, брана и величанствених паркова. У опсежним радовима коришћени су војни заробљеници, укључујући и Јевреје, што је приказано на рељефима палате. Есархадона је прогласио наследником две године пре смрти поставивши га за вавилонског намесника Вавилону. Његовим ступањем на престо дошло је до низа побуна у Вавилону, Зауму и Медији, али без значајнијих успеха за побуњенике. Есархадон је ратовао и против Скита а убирао је данак од вазала са запада (сиријских градова-држава, Киликије и Феникије). Градови који нису испуњавали обавезе суочени су са дугогодишњим опсадама (Тир, Сидон). У намери да финансира обнову и изгрању Халаха и Вавилона Асирија је наметнула додатни данак на потчињене владаре: 'Ваал тирски, Кауш-габри едомски, Мусури моавски, Сили-Бел из Газе, Метинти из Аскелона, десет краљева Кипра и Манасију јудејског (уп. 2Дн 33:11). Ово је подстакло незадовољство потчињених краљева које је додатно снажено египатском пропагандом услед чега је покренут поход који је за резултат имао постављање асирских намесника у Теби и Мемфису (672. год. пре Хр). Исте године Есархадон је, покушавајући да предупреди сукоб око престола, пред вазалима сина Шамаш-шум-укина прогласио престолонаследником Вавилона а Асурбанипала престолонаследником Асирије. Током свечаности Манасија јудејски, као и сви други владари, морао се заклети на вечну верност Асуру, богу свог господара (2Цар 21:2-7.9). И поред заклетве вазали су се побунили одмах по Есархадоновој смрти (а можда и мало пре ње), Фараон Тирхаках је покушао да обједини Египат под својом влашћу а Есархадон је умро у походу који је имао за циљ да осујети план египатског монарха. Поход је наставио Асурбанипал окончавши га тек 663. год. пре Хр. Ово је тренутак када Асирија под својом влашћу има највећу територију и истовремено бива осуђена на брз пад. Мадијанци су повећавали своју моћ над суседним племенима и претили асирској домовини. 652. пре Хр. Шамаш-шум-укин се побунио. Тек четири године касније његов брат је повратио власт над Вавилонијом. Унутрашњи немири омогућили су делу вазала да поврати независност. Египат који је у себе интегрисао Палестину опет је био независан а у ослобођеној Јудеји Јосија спроводи верску реформу.

Асурбанипал није био само ратник већ и покровитељ уметности. Много је градио у Ниниви где је, у својој палати и Набу-храму, оформио богату библиотеку. Време његове смрти није поуздано утврђено али се претпоставља да је умро између 631-627. пре Хр. То је време када хорде Скита почињу да доминирају подручјем средњег Еуфрата а краљ Мадијана опседа Ниниву. Асурбанипал је можда пред крај живота синове Ашшур-етел-иланија и Шин-шар-ишкуна прогласио регентима у покушају да спречи братску суревњивост. Није успео. Шин-шар-ишкун, краљ Вавилона, побунио се против брата. Побуна је сурово угушена а сам Шин-шар-ишкун је страдао у пламену. Међутим, већ 625. год. пре Хр. Халдејци преузимају власт у Вавилону и потискују Асирце из читаве Вавилоније, да би се већ 614. год., заједно са Мадијацима, нашли испред Асура као освајачи. Две године доцније пала је и Нинива којој је у помоћ кренуо фараон Нехо (Nа. 1:8; Ксенофонт, Анабасис 3.4), ипак, прекасно да би спречио да древна престоница падне пред четама Вавилоњана и Скита. Асирија је 619. год. пре Хр. и званично престала да постоји а њену територију присвојила је Вавилонија. Каснијих година Асирија је била део (провинција) Персијског, јеленистичког (Селеукидског) и Партског царства (Јзк 16:28; 23:5-23).

Сенахериб je по ступању на власт најпре учинио напор да разбије моћну групу принчева који су били у савезу против њега. Међу њима је био и Језекија, који је ушао у савез са Египтом против Асирије. Сходно томе, повео је веома моћну војску од најмање 200.000 људи у Јудеју, и опустошио је земљу са свих страна, заузевши и уништивши многе градове (2Цар 18:13-16 ; Ис 24:29 и 2Дн 32:1-8). Овај поход описао je у својим аналима: 

Пошто Језекија, цар Јуде, није хтео да се покори мом јарму, наишао сам на њега, и силом оружја и силном својом снагом узео сам четрдесет и шест његових јаких утврђених градова, а од мањих градова који су били раштркани, узео сам и опљачкао безброј. Из ових места сам одвео и одвео 200.156 људи, старих и младих, мушкараца и жена, заједно са коњима и мазгама, магарцима и камилама, воловима и овцама, небројено мноштво; и самог Језекију затворио сам у Јерусалиму, његову престоницу, као птицу у кавезу, градећи куле око града да га ограде и подижу обалама земље на вратима, да не би побегао... Тада је на Језекију пао страх од моћи мојих руку, и послао ми је поглаваре и старешине Јерусалима са 30 таланата злата и 800 таланата сребра, и разноразног блага, богатог и огромног плена...Све су то ствари донете мени у Ниниви, седишту моје владе (уп. Исаију 22:1-13)

Језекија није желео да буде вазал Асирије и ослонио се на Египат, што је узроковало наведену војно одмазду (2Цар 18:17.20-24.37; 2Дн 32:9-23; Ис 36:2-22; 37:25). Сенахериб је послао изасланике да покушају да убеде Језекију да се преда,  а затим је послао претеће писмо (2Цар 19:10-14) које је довело до ватрене молитве и пророчког охрабрења (2Цар 19:20-34). Асирска војска је имала болно искуство код Јерусалима, узроковано епидемијом, али то очекивано, није забележено у царским аналима. Сенахериб је преживео ову катастрофу неких двадесет година, никада више није обновио свој покушај против Јерусалима. Убили су га синови (Адрамелех и Шарезер), а наследио га је Есхархадон  после двадесет четири године владавине.

 

Према најновијим научним истраживањима, библијске приче о војним акцијама против Израила и Јудеје изгледају више од легендарних прича. Археолози, наиме, често користе слојеве разарања како би помогли у датирању древних локалитета, посебно када се разарања могу повезати са познатим догађајима, као што је библијски рат између Асирије и Јуде. Овај оквир може помоћи да се датирају слојеви уништења и да се обезбеде чврсти историјски датуми за неколико ратова који се помињу у  Библији. Геомагнетна поља забележена у слоју археолошког уништења надавдест једној локацији широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства.

Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима.

На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Они су тачно датирали слој разарања 21 на 17 различитих локација. Интердисциплинарна студија је објављена часопису Proceedings of the [US] National Academy of Sciences (PNAS) и заснована је на докторској тези Јоава Вакнина (Yoav Vaknin) чији су супервизори били проф. Ерез Бен-Јосеф (Prof. Erez Ben-Yosef) и проф. Одед Липсчитс (Oded Lipschits) са Института за археологију ТАУ (TAU’s Institute of Archaeology) и проф. Рон Шар са Института за науку о земљи (rof. Ron Shaar) Јеврејског универзитета.

Геофизика као наука која се бави причавањем магнетног поља употребљена је као алат за преипитивање библијских наратива. Геофизичари, који се труде да проникну у тајне механизма Земљиног магнетног поља, прате промене у овом пољу које су се дешавале током историје. У ту сврху користили су археолошке налазе који садрже магнетне минерале. Ови минерали, када се загреју или спале, бележе магнетно поље у време пожара тј. прецизан смер и/или интензитет геомагнетног поља Земље у време пожара (термореманентна магнетизација). Користећи ова сазнања истраживани су пожари који су се дешавали локацијама древног Израила које се сада испитују као археолошка налазишта. Многа библијска места обележена су слојевима разарања које су за собом оставиле војне кампање славних освајача. Иако би катастрофалне догађаје који су створили ове слојеве било страшно доживети, сами слојеви су невероватно вредни за археологе када су у питању локације за упознавање. Нови метод им је омогућило да одреде датуме за неколико библијских ратова и кампања, укључујући оне за Сисак (1Цар 14:25), Азаил (2Цар 12:1), Јоас (2Цар 14:11), Тиглат-Палесар III ( 2Цар 15:29), Сенахериб (2Цар 18-19) и Навуходоносор (2Цар 25). У студији из 2020. истраживачи реконструисали магнетно поље какво је било 586. пре Хр. Током месеца када је уништен први (Соломонов) храм од стране војски које је предводио цар Навуходоносор.

На основу сличности или разлике у интензитету и правцу магнетног поља, можемо или потврдити или оповргнути хипотезе које тврде да су одређена места спаљена током истих војних освајања, рекао је Вакнин додавши: Штавише, конструисали смо криву варијације интензитета поља током времена, која може послужити као научно средство за датирање, слично методи радиокарбонског датирања.

Већина слојева разарања које је проучавао тим одговара сукобима забележеним у  Библији и другим изворима. Прецизно датирање, ипак, може бити изазовно нарочито у вези сукоба током гвозденог доба  II (1000–586. пре Хр.) који су се десили у релативно кратком временском периоду. Ово је довело до одређених неслагања у вези са датирањем уништења одређених локација у ранијим истраживањима. Такав је случај са Бет Шеан, чији је слој уништења у различито време приписиван или Сисаку или Азаелу. Применом новог оквира за археомагнетско датирање, може се са сигурношћу приписати Сисаку — око 920. године пре Хр. — скоро 100 година пре Азаелове кампање. Истраживачи су, наиме, датирали уништење филистејског Гата (локације у савременом јудејском подбрђу познате данас као Тел Зафит) повезавши га са војном акцијом Азаела. Различите методе датирања стављају овај догађај у време око 830. год. пре Хр. Ипак, те методе нису могле да потврде да је управо сиријски господар Азаел одговоран и за уништење Тел Рехова, Тел Зајит и Хорват Тевета. Нова студија идентификује потпуну статистичку синхронизацију између магнетних поља забележених на свим овим местима у време њиховог уништења. То представља јак аргумент у прилог схватања да су уништења ових насеља била део исте војне акције. С друге стране, ниво разарања у Бет Шеану је забележио потпуно другачије магнетно поље. Тиме је побијена преовлађујућа хипотезу да је и њега уништио Азаел. Уместо тога, магнетни подаци из Бет Шеана указују да је овај град, заједно са још два места на северу, вероватно уништен 70-100 година раније. Тај датум би могао да одговара војној кампањи египатског фараона Шошенка, чији је поход описан у јеврејској Библији и у натпису на зиду Амоновог храма у Карнаку, Египат. У овом натпису се Бет Шеан спомиње као  једно од места које је освојио.

Током археолошког ископавања спроведеног у Националном парку града Давида, раније познатом као паркинг Гивати, истраживачи су пронашли велику јавну грађевину са великим делом висококвалитетног гипсаног пода који се срушио са горњег спрата. Вакнин је узорковао фрагменте подних облога разбацаних по локацији и измерио магнетно поље забележено у њима. Ови тестови су обављени у Палеомагнетној лабораторији Института за науке о Земљи на Јеврејском универзитету (Paleomagnetic Laboratory of the Institute of Earth Sciences at the Hebrew University).

Датирали смо уништавање грађевине у 586. пре нове ере, уништавање Јерусалима од стране Вавилоњана, на основу разбијених грнчаних посуда типичних за крај периода Првог храма, пронађених на поду, објаснили су директори ископавања, др. Јифтах Шалев (Dr. Yiftah Shalev) из Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) и проф. Иувал Гадот (Prof. Yuval Gadot) са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University). Осим разбијеног прибора, нашли смо трагове горења и велике количине пепела. Налази подсећају на 2Цар 25: 9.

Сврха ове студије је била двострука, рекао је Вакнин додавши: један циљ је био да се поново открије правац и величина магнетног поља на дан уништења Јерусалима. Други је био да разумемо шта нам магнетни подаци забележени у фрагментима пода могу рећи о самом уништењу. Чак и без мерења магнетног поља могли бисмо претпоставити да је ова величанствена грађевина уништена приликом уништења Првог храма, али су магнетна мерења показала да је зграда спаљена, на температури вишој од 932°F, вероватно намерно. и да се под, ослоњен на масивне дрвене греде, срушио током пожара.

Важно је разумети да је, упркос спору око свеукупне историјске валидности Старог завета, опис догађаја који су се одиграли у Јудејском краљевству током његових последњих 100 година написан скоро у реалном времену – а библијски текст се генерално сматра поузданим за овај период. Уништење Првог храма потврђују бројни археолошки налази из земље Израила уопште и Јерусалима посебно, као што су царске посуде за складиштење са ручкама утиснутим розетама и печати и отисци печата са именима поменутим у библијском тексту - истакао је он.

О последњим данима Јудејског царства широко расправља. Неки истраживачи, ослањајући се на археолошке доказе, тврде да Вавилонци нису у потпуности уништили Јуду. Док су Јерусалим и погранични градови у јудејском подбрђу престали да постоје, остали градови у Негеву, јужним јудејским планинама и јужном јудејском подбрђу остали су готово нетакнути, рекао је проф. Ерез Бен-Јосеф додавши да сада резултати геомагнетних истраживања подржавају ову хипотезу, указујући да Вавилоњани нису били једини одговорни за коначну смрт Јудеје. 

Неколико деценија након уништења храма уништена су и места у региону Негева, вероватно од стране Едомаца који су искористили пад Јерусалима, рекао је он, додајући: Ова издаја и учешће у разарању преживелих градова могу да објасне зашто хебрејска Библија изражава толику мржњу према Едомцима – на пример, у пророштву Авдије или у Пс 137. Ипак, у овом случају битно је нагласити да су и сама едомска освајања вероватно делом била реакција и освета за сурова освајања едомских територија која су била део ратних акција током владавине цара Давида, првог владара уједињеног јуде-израилског царства.

Бет Шемеш је још једна област од великог значаја у овој студији. Магнетна студија указује да је град порушен почетком 8. в.  пре Хр. Научници, међутим, не знају за било какву природну катастрофу или велику инвазију околне велике силе која датира из овог периода, због чега у средиште пажње изнова долази библијски одломак из 2Цар 14:11-13 који не говори страним освајањима, већ о локалном сукобу Израила и Јудеје који је у непосредној корелацији са са геомагнетним подацима.

Липсчитс је истакао да је нови алат за упознавање јединствен јер је заснован на геомагнетним подацима са локација чији су тачни датуми уништења познати из историјских извора. Комбинујући прецизне историјске информације са напредним, свеобухватним археолошким истраживањима, успели смо да базирамо магнетну методу на поуздано усидреној хронологији.

Посебан рад у којем ће бити представљени принципи научне је у припреми и биће објављен у часопису Journal of Geological Research. Шар, који је водио геофизичке аспекте студије, као и развој методе геомагнетног датирања, рекао је: магнетно поље Земље је кључно за наше постојање. Још је Алберт Ајнштајн (Albert Einstein) описао флуктуације у магнетном пољу Земље као једну од пет великих мистерија физике. Поље окружује земљу и игра кључну, али необјашњиву улогу у животу наше планете.Већина људи не схвата да без тога не би било живота на Земљи јер нас штити од космичког зрачења и сунчевог ветра. Поред тога, и људи и животиње га користе за навигацију. Геомагнетно поље генерише спољашње језгро Земље, на дубини од 2.900 километара, струјама течног гвожђа. Због хаотичног кретања овог гвожђа, магнетно поље се мења током времена. До недавно, научници су веровали да поље остаје прилично стабилно деценијама, али археомагнетна истраживања су противречила овој претпоставци откривајући неке екстремне и непредвидиве промене у антици.

Шар закључује: наша локација овде у Израелу је јединствено погодна за археомагнетна истраживања због обиља добро датираних археолошких налаза. Током протекле деценије, реконструисали смо магнетна поља забележена на стотинама археолошких предмета. Комбиновањем овог скупа података са подацима из истраживања Јоава Вакнина о историјским слојевима уништења, успели смо да формирамо континуирану криву варијације која показује брзе, оштре промене у геомагнетном пољу. Ово је дивна вест, како за археологе који сада могу да користе геомагнетне податке да одреде старост древних материјала, тако и за геофизичаре који проучавају Земљино језгро.

Више локација има скупове података који су потврдили хронологију засновану на Библији, а истраживање из ове студије пружа огроман корак напред у каталогизацији магнетних података за више датума у историји.

Многи древни артефакти, као што су керамика или цигле од блата, укључују ситне магнетне честице које, када се загреју на високе температуре, делују као игла компаса, одражавајући правац и интензитет магнетног поља у време загревања. Дакле, када је неки предмет запаљен у пећи или запаљен у освајању, он се закључао у овим магнетним условима. Реконструишући магнетно поље током последњих неколико миленијума, археолози могу да користе ове податке да одреде, са релативном сигурношћу, датум ових објеката.

Проф. Ерез бен Јосеф објашњава: загревање посуде у пећи у суштини хвата и чува отисак прста Земљиног флуктуирајућег геомагнетног поља у том тачном тренутку. Исто важи и за ватрена разарања локалитета током периода освајања. Ово је познато као термореманентна магнетизација - слаба магнетизација глинених објеката у интензитету и правцу Земљиног магнетног поља. Са успостављеном базом података ових вредности током времена, научници би на крају могли да користе ову методу за датирање остатака са изузетном тачношћу – добродошао додатак анализи грнчарије/анализи керамичког стила (која је склонија грешкама) и радиокарбонском датирању (која је за из неког разлога, не пружа високу резолуцију посебно за период 800-400. год. пре Хр.) – каже проф. Езер бен Јосиф (Prof. Erez Ben-Yosef) са универзитета у Тел Авиву додајући: рад на изградњи ове базе података палеомагнетских вредности је већ увелико у току. Али за сада, одмах примењива употреба за археомагнетизам је у поређењу слојева ватреног разарања на различитим локацијама да би се видело да ли су одређена разарања део истог укупног освајања (и стога одражавају исти отисак прста магнетизације у уништеним остацима), или ако у потпуности припадају различитим периодима освајања (у ком случају се њихови отисци не би поклапали).

Дакле, користећи археолошке налазе откривене током неколико деценија на седамнаест локација широм Израела, уз историјске информације из древних натписа и библијских извештаја, истраживачи су успели да реконструишу магнетна поља забележена у 21 слоју разарања. Нови алат омогућава верификацију старозаветних извештаја о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним походима против Израила и Јудеје, али и знатно више од тога. Може се, заправо. рећи да су ова нова сазнања и древне податке научници искористили како би развили ново и поуздано научно средство за археолошко датирање. Ово је дивна вест, како за археологе који сада могу да користе геомагнетне податке да одреде старост древних материјала, тако и за геофизичаре који проучавају Земљино језгро.

Још један добро датиран догађај догодио се 701. пре Хр. када је асирски краљ Сенахериб освојио Јуду. Овај сукоб је описан у асирским изворима, у чувеном Лахишком рељефу и у Библији. Четрнаесте године владавине краља Језекије, сведочи 2Цар 18:13, Сенахериб, цар асирски, напао је све утврђене градове Јуде и заузео их.

Успели смо да реконструишемо магнетно поље земље које је забележено у спаљеним опекама, објаснио је Вакнин, позивајући се на Лачиша. Када су ове опеке спаљене, снимиле су магнетно поље земље у то време. Ово нам је помогло и коришћено је као сидро за упознавање са другим локацијама. Реконструисали смо магнетно поље и на другим локацијама и могли бисмо да користимо магнетни сигнал да датирамо локације које нису добро датиране према подацима са ове локације која је веома добро датирана у 701. пре Хр.

Будућа истраживања заснована на овој методологији, научници се надају, могла би да помогну да се оконча да се оконча дебата о високој или ниској хронологији библијских царева, односно да се потврди или оповргне становиште проф. Израела Финкелштајна (Israel Finkelstein) да су велике грађевине на територији Израила обично повезане са царевима Давидом и Соломоном (традиционално датоване у 10. в. пре Хр.) заправо изграђене век касније. До сада је анализа грнчарије била довољно нејасна и својом неепрецизношћу је омогућавала такву дебату, док ново радиокарбонско датирање сугерише исправност традиционалног датирања. Јоав Вакнин је уверен да ће палеомагнетизам у блиској будућности директно допринети дебати о ранијој ери у срцу контроверзе.

Прошле године научници су изнели претпоставку да су градови греха Содома и Гомора уништени пролетом облака метеора који је спалио свих 8.000 становника. То је такође могло довести до тога да се зидови Јерихона сруше, удаљени само 20 миља. Примена ове методе можда би могла да потврди или оповргне ову хипотезу и да поуздане доказе у вези временске сингуларности уништења поменутих локација АСодоме са једне и Јерихона са друге стране.

Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује.

Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.

Међутим, археомагнетизам се може користити за датирање више од само слојева разарања. Један пример је датум познатих дршки за печате (lmlk) коришћених у администрацији Јудеје. Иако се повремено мисли да су lmlk уведене у јудејску администрацију тек након асирског похода на Израил 733. Пре Хр., студија је показала да су уведене неколико деценија раније, у првој половини 8. в. пре Хр. Такође, грнчарија се пече на високим температурама, па археомагнетизам се може користити за датовање њеног настанка, а не уништења.

У ичекивању нових резултата примене ове методе, можемо да кажемо да је она за сада пружила извесне доказе да је Библија истинит, тачан и историјски текст.

 

Извори: