Сенахериб

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Пре неких 2700 година, за време јудејског цара Језекије, две групе копача које су радиле из супротних праваца исклесале су од камена тунел који је водио воду од извора Гихон, који се налазио изван Јерусалима, до језера Силоам унутар града. Тиме је становницима престонице обезбеђена вода. Исклесан у древним временима, тунел се сада налази у арапском насељу Силван, у источном Јерусалиму. Његово популарно име, Језекијин тунел и да треба да буде поистовећен са аквадуктон који се спомиње у 2Цар 20:20. Иако је недавно та идентификација оспоравана (види: https://bkcentar.rs/sr/blog/jezekijin-tunel-arheoloska-otkrica-zahtevaju-preispitivanje). Чини се да овај нови проналаз говори у прилог повезивања тунела са поменутим владарем који се спремао за опсаду асирских снага предвођених царем Сенахерибом (2Дн 32:30). Истраживачи верују да је овај фрагмент вероватно део много већег споменика. Фрагмент, мали на око, има огроман значај јер показује да су јудејски владари, као и други древнооријентални цареви Асирије, Вавилона, Египта..., имали натписе у монументалном стилу. Такав натпис, са именом библијских владара Јудеје и Израила, до сада није познат. То је водило схватању да цареви Јуде и Израила нису имали натписе у монументалном стилу да би забележили своја достигнућа. Ново откриће мења ту слику. То је веома важно откриће, које мења ток истраживања јер се веровало да јеврејски цареви никада нису подизали споменике у њихову част, за разлику од других древних источних култура. Јеврејски цареви се помињу у споменицима других култура, као у асирским, вавилонским и арамејским текстовима – али ово је први пут да монументални јеврејски текст помиње достигнућа једног цара, рекао је проф. Галил.

Скоро до краја октобра чинило се да ће у археолошким открићима у области библијског света доминирати Ирак, односно открића из масивних барељефа који су откривени на две различите локације. Ипак, на самом крајуна прво место су освојили резултати истраживања у области архео-магнетизма чија је могућност прецизног датирања показана управо на више локације древне Јудеје и Израила.

Археолози у Ираку открили су групу древних представа исклесаних на стенама пре 2.700. год. и то док су радили на обнови Макши капије у древној Ниниви, величанственој престоници Асирског царства (данас Мосул, Ирак) која је 2017. год. уништена од екстремиста Исламске државе који су је разарали уз употребу багера као древну иконичну представу и остатак предисламског света који су препознали као део идолатрије. Према званичницима Ирачког државног одбора за антиквитете и наслеђе (Iraqi State Board of Antiquities and Heritage), осам мермерних барељефа потичу из времена цара Сенахериба (вл. 705-681. пре Хр). Чини се да су градитељи капије део масивних рељефа уградили у капију испод нивоа земље, а да је у неком тренутку изгубљен и део који је био изнад. Сенахериб je по ступању на власт најпре учинио напор да разбије моћну групу принчева који су били у савезу против њега. Међу њима је био и Језекија, који је ушао у савез са Египтом против Асирије. Сходно томе, повео је веома моћну војску од најмање 200.000 људи у Јудеју, и опустошио је земљу са свих страна, заузевши и уништивши многе градове (2Цар 18:13-16 ; Ис 24:29 и 2Дн 32:1-8). Овај поход описао jeу својим аналима.

Учиних велика дела – пише Проповедник који се представља као Соломон, син највећег јудео-израилског владара, Давида – сазидах себи куће, засадих винограде, уредих вртове и воћњаке и засадих у њима свако воће. Начиних себи језера водена да натапам шуму у којој дрвеће расте (Проп 1:1; 2:4-6). Ове речи могу да се схвате као самопохвално величање царске моћи или указивање на испразност живота коју ни таква велика дела не могу да надоместе (што је тема која се провлачи кроз наведену библијску књигу). Ипак, уколико се оне сагледају у контексту царске хортикултуре древнооријенталних владара суочавају нас са дубоком религијском, па и богословском поруком која нам уобичајено промиче – сећањем и чежњом за (изгубљеним) Едемом. Ово је један од мотива веома значајних за разумевање тековина цивилизација библијског света.