ВЕРА КАО ХРАБРОСТ ЗА ЖИВОТ - 14. део серијала Химна вере

Посл. Јеврејима 11:23

Сажет исказ Вером су Мојсеја, кад се родио, крили родитељи три месеца, јер су видели да је дете лепо (Јевр 11:23) представља алузију на библијску приповест из Изл 2:1-10, али у варијанти Септуагинте. Истиче се Мојсејева лепота која је наглашавана и у јудејском и у рано-хришћанском предању. У поменутим опусима се истицало да је Мојсеј био леп у божанским очима или божански леп (уп. Дап 7:20). 

Старозаветни предложак (Изл 2:1-10) смештен је у контекст уздизања нове династије Египта која је укинула Израилцима раније дате привилегије и систематски их је сводила на ниво грађана другог реда, тежака који кулучењем обнављају велике владарске центре Египта, Рамзесу и Питом (Изл 1:11). Они су, пре свега, радили ропски посао прављења опека. Древни писани и ликовни извори потврђују да је тај посао повезиван са азијским дошљацима сличним древним Јеврејима, док нам истраживања из области тзв. критике жанра откривају да бројни древно оријентални текстови, међу којима неки припадају античкој египтаској књижевности, користе мотив промена власти - промена (политичког) савеза. Овај мотив био је вероватно надахнут стварним политичким дешавањима на древном Оријенту и библијски писац заправо следи познату књижевну форму да би описао историјско искуство свог народа.

Присилан рад и тешки услови живота били су део државне стратегије чији је циљ био ограничавање демографске експанзије Израилаца (Изл 1:10.13-14), али су се Израилци, очврснути тешким животним условима и даље умножавали као живи сведоци испуњења Божијих савезних обећања. Фараон, стога, наређује убијање новорођених дечака Израилаца. Бабице, којима је овај задатак био поверен, у страху Господњем саботирају овај пројекат, а израилска заједница и даље јача. Зато фараон наређује усмрћивање израилских новорођенчади бацањем у воде Нила (Изл 1:15-22). Библијска нарација досеже врхунац драмске напетости тиме што супроставља фараона, који је упечатљиво осликан у својим геноцидним намерама, и Бога који се у читавој нарацији не спомиње, али који је у свом одсуству на нарочит начин веома снажно присутан кроз испуњење савезних обећања датих праоцима (Изл 1:6-7.9-10.12 упр. Пост 12:2; 15:5; 17:2-5; 26:23-24; 28:13-14).

Хронолошки ток приповести се наизглед прекида. Ми којима је библијска приповест позната остајемо ускраћени за уочавање напетости и неизвесности коју представља драмска пауза. Они који се по први пут сусрећу са причом и не знају њен смисао неизоставно постављају питање: шта је оно што следи? Како ће се тензија разрешити?

На сцену ступа левитски брачни пар и њихов син, унапред осуђен на смрт. Видевши да је дете лепо, родитељи ризикују сопствени живот и оглушавају се о фараонову заповест. Они су, заправо, одбили да одустану од живота, њихов чин је био израз храбрости за живот и аутор Химне Вере управо то препознаје када пише да су крили дете три месеца не побојавши се краљеве наредбе (Јевр 11:23). Страх од египатског владара потиснут је страхом Господњим, а страх Господњи се манифестовао као храброст за живот који је Господ створио. Писац Посланице открива да је управо вера темељ храбрости за живот Мојсејевих родитеља. Јефрем Сирин примећује да је Мојсејева мајка била уплашена да ће њено скривање детета бити откривено, и да ће казна пасти на читаво племе којем су припадали. Она је, ипак, показала храброст за живот.

Искушење са којим су се суочили Мојсејеви родитељи било је снажно. Они су стављени у позицију да бирају између два зла. Прво, веће зло је било да прекрше фараонову наредбу и да своје новорођено дете не предају водама Нила и смрти у тој реци. Свакако тиме су ризиковали одмазду која је по правилу подразумевала уништење читаве породице, а можда и других за које би се сумњало да су им помагали у скривању детета. Друго мање зло подразумевало је да у складу са фараонском наредбом предају смрти новорођено дете како би заштитили свој живот и чланове своје породице. У овом тренутку можемо да се подсетимо двојице горостаса светске књижевности: француског књижевника Виктора Игоа и његовог руског колеге, Ф.М. Достојевског. Игоов роман Јадници засигурно је једно од најуспешнијих књижевних остварења целокупне светске књижевности. Иго мајсторски осликава лик одбеглог разбојника Жан Ванжана, који чудесним сплетом околности доживљава катарзу и постаје супротност себе самог, постаје спаситељ живота, добротвор сиромашних, угледни и утицајни градоначелник који захваљујући својој позицији може да значајно помаже ближњима. Духови прошлости га, ипак, не остављају на миру. Он сазнаје да је у једној од суседних провинција ухапшен човек под сумњом да је одбегли робијаш, да је Жан Ванжан. Одлази на суђење и сусреће се са својим двојником који ће, по свој прилици, бити осуђен за његова злодела. Прави Жан Ванжан се налази пред животном дилемом. Да ли да допусти да невини човек пострада и да настави са вишеструким помагањем многим унесрећеним људима који опстају захваљујући његовој добродетељи, или да се преда и ослободи сумње невиног човека, али и да остави многе несрећнике без једине помоћи коју имају. Он је свестан да ће га, уколико сакрије свој прави идентитет, благосиљати хиљаде гласова. Свестан је, ипак, да ће само један глас проклињања надјачати све те гласове који га благосиљају. Себи поставља питање да ли да буде анђео и оде у пакао или да призна да је демон и да досегне рај. Свестан је да ће на небеским теразијама једна суза патње невиног човека кога ће осудити због њега, претегнути хиљаде суза радосница оних којима помаже и одлучује да не може и не сме да зграду среће човечанства гради на сузи невиног човека.

У роману Браћа Карамазови, Достојевски иде и корак даље од В. Игоа када тврди, кроз уста Ивана и Аљоше Карамазова, да не само да не жели да буде градитељ зграде будуће среће и склада човечанства уколико је та зграда саздана на сузи једног невиног детета, него да у таквој згради не може ни да живи. Ипак, подсећа нас Достојевски посредством Аљоше, та рајска зграда није саздана на сузи невиног детета, већ на крви безгрешног Сина Божијег Исуса Христа. Уздижући Христа у овом тренутку, Достојевски заправо истиче да је патња сваког човека у историји човечанства садржана у патњи Исуса Христа, и да је пристанак на жртвовање невиног, било зарад општег добра или индивидуалног опстанка братоубиство и, коначно, богоубиство. Било какво жртвовање не може бити оправдано уколико не подразумева саможртвовање којем сами себе Христу Богу предајемо за добро других, а то је управо био пут којим се касније упутио и сам Мојсеј. Одбијање да се прихвати невина жртва је увек, као и у случају Мојсејевих родитеља, одбијање да се прихвати избор између два зла и одлука да се бори за добро, да се не прихвати преживљавање већ да се бори за живот, то је одлука коју карактерише показивање храбрости за живот.

Храброст за живот утемељена на вери била је предуслов даљих испуњења божанских савезних обећања. Дете које је од сигурне смрти спашено управо том храброшћу за живот постало је спаситељ целог Израила. Библијски писац у ствари указује на то да се божански благослови остварују у складу са спремношћу, тачније храброшћу, човека да се вером отвори према Даваоцу благослова и постане канал њиховог реализовања. Мојсејеви родитељи су се, Дародавцу благослова, отворили вером, они су веровали да Бог има намеру за њиховог сина, нарочиту намеру која је из њихове перспективе спадала у категорију још невиђених реалности (Јевр 11:1).

Даља нарација осликава познату сцену: мајка ставља тромесечног сина у тршчани ковчег који је смолом и паклином заштићен од вода Нила. Напетост расте када у ходочасничкој процесији на обалу свете реке долази кћи фараонова са својом пратњом. Она види ковчег, шаље пратиљу по њега, отвара га и види дете које плаче. Реторичка градација присутна у овом сажетом опису сугерише тежак избор пред којим се фараонова кћи нашла. Да ли ће дете предати на погубљење, препустити неизвесној и опасној судбини у Нилу, или ће се можда сажалити, прекршивши заповест фараона који је дете, као наизгледни господар живота и смрти у Египту, унапред осудио? Кћи фараонова је одлучила да и сама покаже храброст за живот - да дете, осуђено на смрт, усвоји и омогући му успињање на друштвену позицију каквој се ниједан Израилац није могао надати. Ова приповест необично подсећа на Легенду о рођењу Саргона Великог и могуће је да је ова легенда, са колена на колено преношена међу народима месопотамског порекла (којима су припадали и Израилци, инспирисала поступак Мојсејевих родитеља.

Приметимо да библијски писац нема монолитни образац на бази којег приказује ликове древног Египта. Не само што се сведочи да је Израилу била прикључена група Египћана који су постали, прихватајући монотеистички јахвизам, део савезне заједнице народа Божијег, него необично позитивно описује фараонову кћер која дирнута судбином јеврејског дечачића осећа сажаљење и одлучује да дете усвоји као своје сопствено. Овај опис подразумева висок степен етничког инклузивизма којим се показује спремност да се ослика величанственост другог и другачијег у тако снажно позитивним изразима. Сусрећемо се са индикативом интернационалних и космополитских вредности мудросног предања. Овакав жанровски осврт на текст нам открива да он сигурно припада одређеној категорији текстова - одређеном жанру текста - који рефлектује радије инклузизивизам, него ексклузивизам етичке перспективе (уп. Пост 16:1; Изл 2:21–22; Јзд 9–10; Нем 13:1–3). Веома занимљив детаљ повезан је са именом Мојсеј. То име, које фараонова кћи даје дечаку кога спасава из таласа Нила, заправо чест је део имена угледних, фараонских, личности древног Египта (Тутмозес, Ахмозес, Аминмозес...), али према Изл 2:10 фараонова кћер име не изводи из оригиналног египтаског корена већ из јеврејског глагола у значењу узети ван, извадити. У Писму име често, а и овде је то случај, има значење, односно служи као реторичка функција приповести. Овде, кћи фараонова узима Мојсеја из воде, док је раније фараон наредио да се сви дечаци баце у реку. Већ и само Мојсејево име најављује преврат који ће он учинити у египатском друштву.

Библијски писац свесно обликује ироничну слику. Мојсејеви родитељи поштују слово фараонове заповести. Они своје дете заиста бацају и Нил. Они то, међутим, чине на начин који омогућује да то препуштање новорођенчета водама Нила уместо сигурне смрти постаје могућност спасења. Неповољне околности постају прилика. Фараонова жеља да уништи Израил, постала је основ божанског избављења. Вода Нила постала је средство спасења онога који ће у мору тражити освету за дечаке који су бачени у реку, примећује св. Јефрем Сирин. Ово запажање поменутог древног тумача Писма у складу је са увидима које нам омогућују новији методи читања Изласка и то пре свега реторичко-конструктивистичког читања које нам скреће пажњу на понављање мотива у овом библијском спису. Ова понављања нам откривају да се догађаји из каснијих приповести Изласка најаваљују у ранијим приповестима чиме се циклично и постепено развија богословска порука. Тако фараонова кћи, која спасава бебу Мојсеја извлачећи га из воде (Изл 2:1–10), најављује Божије ослобођење Израила помоћу воде Црвеног мора (Изл 14).

Приметимо да Изл 2 садржи три приповести. Прва од њих говори о Мојсејевом рођењу, али се на почетку приповести заправо упознајемо са његовом мајком која крије своје новорођено дете. Уколико нам не би била позната атмосфера из Изл 1, не би нам било јасно поступање ове жене левитског порекла. Природна целина нарације заправо почиње са Изл 1:21-22, односно са стиховима који нам откривају да су богобојажљиве бабице саботирале фараонов план о усмрћивању израилских новорођених дечака и последичном фараоновом наредбом: сваки јеврејски дечак који се роди, бацићете га у Нил, али ћете свакој девојци дозволити да живи. Фараон свој геноцидни план усмерава ка мушком делу јеврејске популације, логично се плашћећи потенцијалних ратника који могу да угрозе његову власт. Библијски писац, међутим, свесно обликује ироничну слику. Истинска опасност фараоновој власти нису израилски мушкарци, већ жене. Женски ликови доминирају у Изл 1:21-2:22. Сусрећемо се са изразима жена. Упадљива разноврсност и густина употреба женских израза дешава се у првих једанаест стихова, жена (Изл 2:2), сестра (Изл 2:4.7), дадиља тј. жена за дојење (Изл 2:7), девојка (Изл 2:8) и мајка (Изл 2:8). У овој краткој целини девет пута се сусрећемо са изразом кћи или кћери (Изл 1:22; 2:1, 5, 7, 8, 9, 10, 16, 20). Овим изразом се отвара и затвара целина будући да кћи левитског племена рађа сина (који ће бити ослободилац Израила), док Јоторова кћи Сефора рађа сина Мојсеју наговештавајући и тиме неуспех фараоновог геноцидног наума (Изл 2:2; 2:22). Једна од кћери је и фараонова кћи која се непосредно оглушује о фараонову заповест да се мушка деца баце у Нил и делује у супротно њој тако што вади бебу из реке и даје Мојсеју име којим подиже споменик грађанској непослушности (коју су започеле још јеврејске бабице) насупрот њеном сопственом оцу (Изл 2:10).

Као да се женски ликови приповести (бабице, јеврејска мајка и сестра, египатска кћи фараона и, доцније Мадијанке, кћери Јоторове) образују у савез којим спашавају јеврејско дете које ће, када одрасте, постати вођа Јевреја у Египту и који је постао посредник Божијег пораза фараона и његове војске. Иронично, фараон потпуно рђаво просуђује о извору претње и моћи у односу на коју осећа страх, потпуно превиђа улогу и значај жена. И више од тога, библисти који ову приповест читају из перспективе тзв. теологије ослобођења подсећају нас да свако ослобођење од друштвене неправде, терора и насиља не почиње устанком и револуционарном делатношћу, већ подсећањем на вредност и достојанство живота човека и показивањем храбрости за живот кроз одбијање да се пристане на одустајање од живота и одбијање да се пристане на одузимање достојанства живота. То је по правилу револуционаран, али не неизоставно и насилан, чин као што су показали примери Гандија у колонијализованој Индији, Розе Паркс у аутобусу 2857, у граду Монтгомери на југу САД или проповедањем доминиканског фратра Antonio Montesinos-а који је 21. 1551.год. осудио шпански терор над домородачким становништвом и ствара Santo Domingo, поставивши тиме темеље свеколике борбе за ослобођење на територијама Латинске Америке.

Сазнања која нам долазе из обасти критике жанра показују нам да су у основи библијског описа о спасењу Мојсеја из воде Нила можда древна сумерска предања која имају сличне мотиве. Међу њима значајно место заузима мотив потопа терминолошки повезан са нарацијом Изласка. У приповести о потопу кључни израз је ковчег. Исти израз присутан је у форми денуминатива и у нарацији о Мојсеју (Пост 6:14-18; 7:1.13.17-18.23; 8:1.4.13.15 упр. Изл 2:3.5): Мојсеј је, заправо, представљен као нови Ноје. Он, попут знаменитог праоца, пролази кроз потопне воде како би се искуством потопа оспособио да проведе израилски народ кроз море, спасивши га као што је некад Ноје спасао човечанство и свет.

Писац Посланице свесно наглашава то што су Мојсејеви родитељи успели да победе страх од египатске империје, подсећајући хришћане да на исти начин треба да се поставе према суровом Римском царству чија ће почетна трпељивост према хришћанима екскалирати у страшне прогоне. Старозаветна нарација и њено егзистенцијално новозаветно тумачење имају снажну и необично актуелну поруку у ери савремних фараона, појединаца или корпорација које делују као господари живота и смрти. Данас нема присилног убијања деце, али се неретко стварају околности у којима многи бивају лишени људског достојанства. У времену када социјална неправда досеже димензије васпостављања ропско-феудалног уређења заоденутог демократијом, потребни су људи који имају храбост за живот, људи који неће пристати на обезличење, губљење људског достојанства и смрт, људи који ће имати храброст да у сфери свог деловања и одговорности буду канали испуњења древних божанских обећања и благослова.