Фараон

У приповести о Јосифу функционише више ликова који су Египћани. Њихова улога јесте, мање или више споредна, али то не значи да је занемарљива. Покушаћемо да их представимо у овом тексту.

Као појединац, породични човек, прелазни лик из породице у нацију и посредник суптилнијег облика Провиђења него што је то раније виђено у Постању, Јосиф је различито оцењиван. Док неки читаоци сматрају да је Јосиф најпривлачнија личност Библије, други су строги према њему, и такав приступ препознатљив је још у древним мидрашима који га представљају као дериште, немилосрдног брата и деспота који је припремио пут за израилско ропство. Једино сигурно је да Јосиф остаје вечна личност у западној култури, лепо компоновани палимпсест, библијско платно које непрестано префарбавају различити аутори и уметници, древни и модерни, јеврејски, хришћански и муслимански, верски и световни, мушки и женски. Он се приказује као идеални администратор, са вештином управљања кога краси разборитост и самоконтрола, али не траба заборавити ни Пост 37 и Пост 42 где су Јосифови поступци мање узорни. Јосиф ће бити велик као и сам фараон (41:40), а његов успех се три пута приписује Божјем присуству (Пост 39:2-3.21.23; 41:38-39). Истовремено је крајње прагматични администратор који намеће порез египатском становништву, а својим сродницима обезбеђује олакшице.

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.

Док је копао на свом пољу, египатски земљорадник је ископао своје животно откриће, царску стелу високу око два метра. Чини се да стела, откривена у близини египатског града Исмаилије, 62 миље североисточно од Каира, представља сећање на војну акцију фараона Априеса (око 589–570 пре Хр). Овај фараон, који је припадао египатског фараона 26. династији у Библији је запамћен као владар који је прискочио у помоћ Јерусалиму којег су опседали Вавилоњани (Јер 37:5).

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.