ЕГИПАТСКИ МИТ О СТВАРАЊУ - богови хаоса и живот из таме

25 Април 2025

Стари Египћани су били једна од најранијих светских цивилизација и оставили су невероватан траг на читаво човечанство. Пошто су постојали у историји миленијумима, никада се нису превише удаљили од својих трајних митова и веровања. Њихова религија је била практично непромењена од свог зачећа, а та чињеница само потврђује колико су Египћани снажно веровали у своја божанства. А у самом корену ове религије је сложен мит о стварању, где је сав живот настао из првобитног хаоса.

Живот је произашао из хаоса

- сложеност египатског мита о стварању

Египатски мит о стварању је сложен и богат наратив који чини камен темељац староегипатске космологије и религиозне мисли. Овај митолошки оквир није само прича о пореклу, већ и важан одраз тога како су стари Египћани разумели универзум, богове и њихово место у овом космичком поретку. У срцу овог мита о стварању су богови хаоса, који представљају примордијалне силе које су постојале пре него што се уређени свет појавио. Ова хаотична божанства су играла кључну улогу у египатском погледу на свет, симболизујући вечну борбу између реда (маат) и нереда (исфет).

У почетку је, према египатској митологији, постојала само Нун, божанство исконске воде хаоса. Нун је била бесконачно, безоблично и мрачно пространство, које је представљало потенцијал свега што је могло бити, али се још није манифестовало. Овај примордијални океан био је и извор и контејнер читавог живота, отелотворујући концепт хаоса из којег ће на крају настати ред. Нун није била персонификована као бог у традиционалном смислу, већ је била апстрактна, свеприсутна сила. Међутим, у неким традицијама, Нун је била приказана као брадати мушкарац плаво-зеленог тена, који симболизује воду и плодност. Идеја о Нуну обухватила је египатско схватање хаоса као неопходног претходника стварања и увек присутне претње успостављеном поретку.

У почетку није било ничега осим воденог бездана отпада Нун. Није било светлости, није било таме, није било ничег чврстог на чему би се могло почивати. Онда се у воденој пустоши Нун нешто ускомешало. Излазеће сунце је био Бог Атум, у свом облику Кхепреа, који је „постајао једно“. У почетку није имао на чему да почива, па је створио ослонац. Египћани су замишљали да је ово блатњаво острво које се уздиже из воденог бездана, које је личило на поплаву Нила када се спуштала остављајући мала острва за собом.

М.В. Сетон-Вилијамс, Египатске легенде и приче, 1999.

Из хаотичних вода Нун појавио се први бог, Атум. Атум, често приказиван као човек који носи двоструку круну Горњег и Доњег Египта, симболизовао је јединство нације и божански ауторитет фараона. Сматран је као самостворено божанство, које се ствара кроз чин воље. У неким извештајима, Атум је описан као израњајући из лотосовог цвета, док у другим он настаје из исконске хумке која се појавила изнад вода Нуна. Атумово појављивање означава прелазак из хаоса у ред, док он започиње процес стварања.

Бог живота из кога су сви настали

Атум је створио први божански пар, Шу (бог ваздуха) и Тефнут (богињу влаге), кроз чин мастурбације или пљувања, одражавајући креативни потенцијал у себи. Шу и Тефнут су потом родили Геба (бог земље) и Нут (богињу неба). Геб и Нут су, заузврат, произвели четворо деце: Озириса, Изиду, Сета и Нефтиду, који заједно са Атумом, Шуом и Тефнутом чине Енеаду из Хелиополиса, групу од девет божанстава која су централна за целокупну египатску космологију. Ови богови су представљали основне елементе света и људског искуства, успостављајући оквир за уређени универзум.

Међу Енеадима, Озирис и Изида играју кључне улоге у митолошком наративу, посебно у вези са концептом хаоса. Озирис, бог загробног живота и васкрсења, виђен је као доброћудни владар који је у Египат донео цивилизацију и ред. Његова сестра и супруга, Изида, била је моћна богиња магије и мајчинства, оличавајући идеале заштите и неговања. Мит о Озирисовом убиству од стране његовог брата Сета, бога хаоса и насиља, илуструје сталну борбу између реда и нереда.

Сет, који је представљао деструктивне и хаотичне силе, пожелео је Озирисов трон и на крају га убио, раскомадајући његово тело и разбацујући делове по Египту. Изида је, уз помоћ своје сестре Нефтиде и бога Анубиса, мукотрпно сакупљала Озирисове делове тела и користила своју магију да га васкрсне. Овај чин васкрсења је симболизовао тријумф реда над хаосом и ојачао идеју цикличног обнављања, суштинску за египатско веровање у загробни живот. Озирисова смрт и васкрсење такође су истакли двоструку природу хаоса као и деструктивне силе и катализатора за регенерацију и поновно рођење.

Улога Ра и соларни циклус

Још један значајан аспект египатског мита о стварању укључује Ра, бога Сунца, који се често спајао са Атумом у облику Атум (или Атон)-Ра. Раово свакодневно путовање небом и његов ноћни силазак у подземни свет (Дуат) сматрани су непрекидним циклусом стварања, смрти и поновног рађања. Овај соларни циклус представљао је вечну борбу против сила хаоса, пошто је Ра морао да се бори са змијом Апофисом (Апепом) сваке ноћи да би обезбедио поновно рођење сунца и наставак живота.

Апофис, колосална змија која оличава чисти хаос и зло, покушала је да прождере Ра и гурне свет назад у првобитну таму. Раова ноћна победа над Апофисом није била само реафирмација његове моћи већ и метафора за континуирано одржавање космичког поретка. Свештеници Ра су изводили ритуале како би помогли богу у његовој ноћној борби, наглашавајући важност људског учешћа у борби против хаоса.

Поред хелиополитског мита о стварању, постојала је и тебанска верзија усредсређена на бога Амона. Амон, у почетку локални бог Тебе, порастао је на националном значају и на крају је спојен са Ра да би постао Амон-Ра, краљ богова. Према тебанском миту о стварању, Амон је постојао у стању скривености и невидљивости унутар Нун пре него што је створио себе и универзум. Ова верзија наглашава тему скривеног потенцијала унутар хаоса, јер Амоново невидљиво присуство у исконским водама одражава невидљиви потенцијал за ред у хаотичном понору.

Амон је, заједно са својом супругом Мутом и њиховим сином Кхонсуом, формирао Тебанску тријаду. Мут, богиња мајка, и Кхонсу, бог месеца, употпунили су Амунову стваралачку моћ, симболизујући негујуће и заштитничке аспекте божанског. Тебански мит о стварању ојачао је идеју о божанском краљевству и улози бога у одржавању реда, усклађујући се са политичким успоном Тебе и њених фараона током периода Новог царства.

Мемфитска теологија и Птахова улога у стварању

Мит о стварању Мемфита представља још једну варијацију, фокусирајући се на бога Птах. Према овој традицији, Птах, бог мудрости заната и градитељства, створио је свет снагом свог ума и речи. У мемфитској теологији се каже да је Птах замислио универзум у свом срцу и довео га у постојање говорећи божанске речи. Овај интелектуални и вербални чин стварања наглашава поштовање Египћана према моћи мисли и језика.

Птахова улога као ствараоца такође је нагласила важност занатства и уметности у обликовању и одржавању света. Његова повезаност са градом Мемфисом, важним политичким и културним центром, одражавала је статус града као центра интелектуалне и уметничке активности. Мемфитска теологија је даље интегрисала концепт хаоса признавањем да је Птах унео ред у првобитни хаос кроз своје божанско умеће, стварајући хармоничан и структуриран универзум.

Још један значајан мит о стварању потиче из Хермополиса, који је увео концепт Огдоада, групе од осам примордијалних божанстава која представљају хаотичне силе које су претходиле стварању. Ови богови су били Нун и Наунет (вода), Амон и Амаунет (скривеност), Хех и Хаухет (бесконачност), и Кек и Каукет (тама). Огдоад је симболизовао различите аспекте хаоса који су постојали у примордијалном стању, при чему је сваки пар отелотворио одређени елемент неформираног космоса.

Према хермополитском миту, интеракција ових хаотичних сила довела је до појаве исконске хумке или јајета из којег је рођен бог сунца Ра. Овај догађај означио је почетак уређеног света, појавом сунца која је донела светлост и живот у космос. Улога Огдоада у миту о стварању истакла је египћанско разумевање хаоса као неопходног претходника поретка, са међуиграњем ових исконских елемената који су довели до структурираног универзума.

Сложено митолошко сочиво кроз које се гледа на свет

Египатски митови о стварању, са својим разноликим верзијама и богатом симболиком, нуде дубок увид у древни египатски поглед на свет. Ови наративи илуструју сложен однос између хаоса и поретка, наглашавајући да хаос није био само деструктивна сила већ и неопходна претеча стварања и обнове. Богови хаоса, било да су их оличавали Нун, Сет, Апофис или Огдоад, играли су кључну улогу у овим митовима, представљајући примордијалне силе које су постојале пре него што се појавила уређена структура универзума.

Схватање свемира Египћана било је ограничено оним што су могли да виде око себе. Према древним текстовима, воде хаоса (за које се сматрало да су лишене живота) окружиле су њихов свет, који је био подељен на три дела: земљу, небо, подземни свет (који је био познат као Дуат). Сунце је ноћу путовало у опасни Дуат, због чега се није могло видети. Ова луцидна, али помало узнемирујућа визија покренула је једно кључно питање: како је уопште настао живот?

Флеминг, Ф. и Лотхиан, А. Пут у вечност: Египатски мит, 1997.

Истражујући ове митове, стичемо дубље разумевање за разумевање космоса од стране старих Египћана и њиховог места у њему. Митови о стварању нису служили само као објашњења за порекло света, већ и као одраз вечне борбе између реда и хаоса, теме која је прожимала сваки аспект египатског живота и религије. Трајно наслеђе ових митова лежи у њиховој способности да пренесу универзалне истине о природи постојања, цикличним обрасцима живота и смрти, и непрестаној потрази за хармонијом суочених са хаосом.

Извор:

https://www.ancient-origins.net/news-human-origins/egyptian-creation-myth-0021331

тагови: библија, свето-писмо, стари-завет, археологија, египат, митологија, мит-о-стварању, маат, нун, нут, птах, хермополис, амон-и-амаунет, сет, апофис, озирис, хелиополис, библијски-културни-центар