КИПАРСКИ „ЈАХВЕ-ОЗИРИС“ ПАЛИНДРОМ – сведочанство о коегзистенцији хришћанства и паганства у раноромејском периоду или последњи траг гностицизма?

Од клетви урезаних у олово до срећних зечјих стопала, магичне амајлије дуго су давале увид у магијска веровања древних култура. Једно од таквих открића је миленијум и по древна амајлија која открива да су и поред званичног прихватања хришћанства, многи становници хришћанских земаља наставили са старим веровањима и древним религијским праксама. У случају неких раније пронађених плоча проклетства[1]текстови укључују магичне речи и симболе или исписане уназад како би се повећала моћ клетве. Други су били пробушене ексерима да би постигао сличан резултат.Палиндроми су вероватно коришћени са сличном намером.Необична амајлија је пронађена 2011. год. Открили археолози са Института за археологију Јагелонског универзитета у Кракову (Institute of Archaeology at Jagiellonian University in Kraków).Значајно је истаћи да је Кипар у време настанка амајлије био део Ромејског царства чија је званична религија била  хришћанство. Ова амајлија сугерише да иако су паганске праксе сузбијане, древна сујеверја су опстајала у народним веровањима, каже професорка Евдоксиа Папуци-Владика (Ewdoksia Papuci-Wladyka).

Наиме, пољски археолози који раде на локалитету Неа Пафос (Nea Paphos) на Кипру открили су амајлију стару 1.500 год. Амајлија величине 3,56 х 4,1 см садржи натпис који се чита уназад као и напред, што је чини палиндромом. На једној страни амајлије грубе резбарије. Амулет има неколико слика. На дну се налази мумија (вероватно египатски бог Озирис) умотана у завоје, која лежи на чамцу. Изнад мумије налази се лик Харпократа (грчка верзија Хоруса), бога тишине, приказан како седи на столици. Харпократова десна рука је подигнута до његових усана, а у левој руци је жезло. Десно од Харпократа налази се створење са псећом главом звано кинокефал (cynocephalus) које има шапу поред усана, опонашајући Харпократов гест. Cynocephaly је била позната старим Грцима из представа египатских богова Хапија (Хорусовог сина) који је био персонилизација реке (Нил) и Анубиса (египатског бога мртвих). Између киноцефала и Харпократа налази се змија, змијска глава је окренута Харпократу. Ту су и прикази крокодила, птице (вероватно петла), полумесеца и звезде. Нејасно је зашто су одабране слике или конкретне речи, али се веровало да амајлије штите своје власнике од зла. Професор Јоаким Слива (Joachim Śliwa) објавио је у часопису Studies in Ancient Art and Civilisation анализу којом је показао да је аутор амајлије у два случаја направио писарску грешку тиме што је уместо слова в написао п. Веће грешке уочио је у ликовниом представљању. Он је закључио да су насликане животиње можда засноване на египатским изворима, али да нису нацртане много вешто и да имају необичне детаље. Он је објаснио да се, нпр. Харпократ традиционално представља како седи на цвету лотоса, а не на столици, док cynocephalus не би требало да опонаша бога тишине, већ да се суочава са Харпократом са подигнутим шапама у знак обожавања. Не можемо наћи оправдање за гест cynocephalus-а који подиже десну шапу до усана на начин сличан Харпократу. Укрштене линије преко тела два лика, такође, сугеришу да је писар мислио да су мумифицирани, што је нетачно у случају Харпократа.Мора се рећи да је приказ прилично невешт и шематичан. Иконографски је заснован на египатским изворима, али творац амајлије није у потпуности разумео ове изворе, закључио је проф. Слива. Амајлија показује да је познавање традиционалних веровања можда избледело до тренутка када је направљен те да занатлија можда није у потпуности разумео религиозну иконографију коју је приказивао.

Верује се да употреба палиндрома датира најмање 2.000 година и постала је популарна током средњег века. Византијски Грци су често исписивали палиндром, Оперите [грехе, а не само] лице (ΝΙΨΟΝ ΑΝΟΜΗΜΑΤΑ ΜΗ ΜΟΝΑΝ ΟΨΙΝ), на крстионицама. Ова пракса је настављена у многим другим црквама широм Европе, као што је фонтана у цркви Свете Марије у Нотингему, или фонтана у базилици Свете Софије у Константинопољу, фонтана Светог Стефана д'Егреса у Паризу.

Амулети који приказују богове дуго су коришћени као талисмани за срећу у древном свету, али у време када је овај направљен, Кипар је био део Источног римског царства, а хришћанство је било званична религија. И иконографија и натпис показују да су људи истрајали у практиковању традиционалних религија све до хришћанске ере и да се хришћанство неко време преклапало са паганским веровањима. Ово је могло да буде нарочито изражено на Кипру будући да јеПафос, који је био насељен још од неолита, био је центар култа Афродите и прехеленских божанстава плодностиАфродитино легендарно родно место било је на острву Кипар, где су њен храм подигли Микењани у 12. в. пре Хр и настављено је да се користи све до римског периода.Локалитет је огромно археолошко подручје, са остацима вила, палата, позоришта, тврђава и гробница. Ово илуструје изузетну архитектонску и историјску вредност Пафоса и у великој мери доприноси нашем разумевању древне архитектуре, начина живота и размишљања. – саопштено је из УНЕСКО.

Обично се сугерише да овај проналазак показује да су хришћанство, које је у овом периоду било званична религија Ромијског (Византијског) царства, вековима живело упоредно са потиснутим паганством чије су праксе ограничаване и потискиване. Ипак, чини се да је ова реликвија сведочанство и нечег другог. Наиме, на полеђини, натпис од 59 слова гласи Јахве је носилац тајног имена, лав Ра сигуран у свом светишту(Ιαεв Βαφρενεμ ουνοθιλαρι κνιφιαευε αιφινκιραλ αιφινκιραλ ιθονυομε... εαι).
Према египатској митологији, Озириса, бога подземног света, убио је Сет, бог олује, нереда и насиља, који је затворио Озириса у ковчег и бацио га у реку Нил. Након што је његово тело извукла Изида, сестра и супруга, Сет је растргао његово тело на комаде и бацио их назад у реку. Изида је сакупила све делове и завила тело заједно и кроз полни чин га је оживела зачевши са њим Хоруса (младог Озириса) који постаје нови легитимни владар Египта. Овај облик Озириса отпутовао је у подземни свет у чамцу и постао бог мртвих. Међутим, он није само бог мртвих, већ и божанство обнове живота. Занимљиво је да се у самом натпису библијски Бог, Јахве повезује са египатским соларним божанством (Ра) и назива носилац тајног имена. У египатској митологији се каткад Озирис-Хорус, као божанства која илуструју смену живот-смрт-живот (препознатљиву у дневним менама обданице и ноћи) препознају као оваплоћења, или макар посредници, бога Ра. Мит сличан Миту о Озирису постоји и у Ханану. У тамошњој митологији се уместо Озириса јавља Ваал (чије име значи муж, господар)., такође божанство које уз помоћ своје сестре-љубавнице, превазилази смрт коју су му приредили браћа Јом (божанство мора и окена), односно (у другом миту) Мот (божанство пустиње). Ваал је, дакле, такође божанство које умире и васкрсава (слично као и грчки Дионис или вавилонски Тамузи) и тиме илуструје смену плодних и сушних (или екстремно плавних) периода године чија динамика одређује пољопривредне приносе.

Бог Отаца (Авраама, Исаака и Јакова) био је Један, али још увек не и Једини, Бог. У питању је прелазни облик од хенотеизма (поштовања врховног божанства) према монолатрији која је подразумевала поштовање једног божанства, али без негирања постојања других божанстава.  У периоду, периоду праотаца Израила, Авраам, Исаак и Јаков проходе подручјем Плодног полумесеца на којем се сусрећу са народима и појединцима који поштују божанства различитих имена: Ел Елион (Бог Свевишњи), Ел Олам (Бог Вечни), Ел Шадај (Бог Свемогући), Ел Рои (Бог Свевидећи)… Праоци Израила не само да не одбацују ова божанства већ и учествују у култу са њиховим поклоницима. При томе они редовно истичу да су божанства која се поштују у Ханану заправо аспекти Једног Бога који се њима објавио – Јахвеа.
Стотинама година касније, када су Израилци као освајачка група племена после знаменитог изласка из Египта ушли у Ханан и населили се међу народима који су тамо већ вековима егзистирали, све је било знатно другачије. Већина богова позната из времена праотаца Израила устукнула је пред млађим божанством Ваалом, божанством које је обезбеђивало плодност земље и са чијим култом је била повезана сакрална проституција, веома примамљива новопридошлим израилским племенима. Јеврејска племена су истовремено била привучена сензуалношћу хананског култа и скандализована његовим крвавим последицама, великим бројем деце принесене на жртву. Вероватно је значајан део жртвоване деце био рођен из односа практикованих у обредима сакралне проституције. Чини се да је ово моменат који је узроковао антагонизам између јахвистичке религије Израилаца и валовите религије Хананаца. Заповести Мојсејевог закона забрањују приношење деце Молоху (једно од хананских божанстава слично Ваалу, чије име такође значи господар тј. краљ) или провођење деце кроз ватру и сл.

Осим тога, израилска религија се од почетног хенотезима, преко монолатрије развија у чврст монотеизам. Чврсти монотеизам је екслузивистичка религија која не само да забрањује поклоњење другим боговима, већ и одбацује (негира) њихово постојање.

Јахве је Бог љубоморни (ревнитељ) који не пристаје на половичну верност и захтева искључиву посвећеност. Избор Јахве или Ваал се природно наметао и управо ће њега силовито исказати знаменити пророк Илија изазивајући Ваалове пророке и позивајући Израилце да се одлуче:

Илијино или-или богословље је оставило најјачи утисак међу читаоцима Библије и, уопштено, најснажнији утицај у историји религије јеврејског народа. Треба, ипак, имати на уму да је Библија, иако складна (симфона), у исто време вишегласна. У њој се могу пронаћи различите богословске нијансе. Тако у пророчким списима наилазимо на критику Вааловог култа. Ваал се препознаје као лажно божанство (нарочито се осуђује култ сакралне проституције и последично жртвоприношење деце). Истовремено се, међутим, показује способност да се у наталоженим политеистичким извитоперењима (а пророци су поменуте појаве несумњиво тако посматрали) препозна сакривено и угушено семе истинске религиозности. Пророци истичу да је поштовање Ваала као личног божанства неускладиво са вером у Јахвеа и да Ваал није (нити може да буде) Јахве. У исто време Јахве се представља као божанство које даје све благослове које је у хананској религији давао Ваал (али то не условљава људским жртвама). Условно речено Ваал није Јахве, али Јахве јесте Ваал (у смислу муж свог народа, и Господар природе). Да ли су и Ра и Озирис-Хорус имали исти статус?

Чини се да у неким круговима јесу.

Наиме, иако нађен деценију после кипарског палиндрома златни листић из Виминацијума је старији од њега скоро три века. Ова древна амајлија је, по свему судећи, производ гностичке хришћанске заједнице која је егзистирала у поменутом римском средишту. Оно што чини особеним је чињеница да у тексту виминацијумске амајлије у везу доведени Јахве и Ваал, баш као што су у тексту кипарске амајлије повезани Јахве и друго умируће-васкрсавајуће божанство, Озирис.

Да ли је кипарски палиндромом сведочанство само о упоредној егзистенцији званичног хришћанства и потиснутог, али и даље снажног паганства или можда пре о заосталим траговима одумирућег хришћанског гностицизма који је у себе умео да интегрише религије мистерија, повезане управо са именима поменутих божанстава и њихових дружбеница (Иштар, Ашера, Изида) које своју грчку верзију имају управо у Афродити, богињи чије је поштовање било дубоко укорењено на Кипру? 

 
[1] Колекција од 130 древних плоча проклетства са језивим порукама освете додата је у регистар светске баштине у јуну 2014. Оне укључују жеље да лопови ослепе и полуде, док варалице постану течни као вода. Једна табла тражи да се противникова црева поједу, док друга открива да је жртва крађе бронзане посуде хтела да се чаша напуни крвљу лопова. Клетве, које датирају у време 2-4. в. хр. ере, углавном су написане на латинском упућене су богињи Сулис Минерви. Поруке су биле исписана на комадима олова од стране жртава, и бачене су у посвећене изворске воде у Батху, Сомерсет. 

Литература:

The paper was published in the journal Studies in Ancient Art and Civilization.

Јован Благојевић, Тајна виминацијумских гностика и покушај њеног религиолошког разрешења у Библисјки путокази, 2021.