Ископавања на локацији древне Лаудикеје у југозападном делу савремне Турске донела су значајно откриће - 2100 година стару главу грчке богиње здравља и чистоте, Хигије. Ово вредно откриће, заглављено између две камена изнедрио је рад тима археолога који предводи проф. др Целал Шимшек (Prof. Dr. Celal Şimşek) са Универзитета Памуккале (PamukkaleUniversity). Археолози су главу статуе ископали док су истраживали сценску зграду Западног позоришта у древном граду.

Лаодикију је ​​основао је Антиох II између 263. и 261. пре Хр. назвавши нови град именом своје супруге. Град, некада ужурбано средиште, налази се на јужној страни реке Ликус, отприлике 6км северно од данашњег Денизлија. Његова стратешка географска локација учинила га је једним од најутицајнијих градова у антици. Нарочит напредак остварио је током 1.в. хр. ере због своје истакнутости на главном трговачком путу, како је приметио историчар Страбон. Римљани су га касније успоставили као центар Кибириног конвентуса.

Град се може похвалити бројним импресивним грађевинама, укључујући највећи стадион у Анадолији, два позоришта, четири купатила, пет агора, пет фонтана, дуге улице са колонадама и низ храмова, цркава и базилика. Просперитетни град је, међутим, погађан разорним земљотресима, а најразорнији међу њима био је 60. год. хр. ере током владавине цара Нерона. Град је потпуно уништен, али су његови становници одбили царску помоћ и сами су обновили град. У касниој ромејској ери Лаудикеја је била значајан хришћански центар и место одржавања значајних сабора. Ипак, земљотрес изз 494. год. хр. ере изнова је значајно оштетио град, а претње арапских освајања коначно су довеле до његовог напуштања (602-610. хр. ере).

Град је био средиште хришћанске вере још од времена апостолске цркве о чему сводичи спомен несачуване павловске посланице тамошњим верницима, као и сачувана посланица истој заједници упућена у Откривењу Јовановом. Та порука описује стање духовне млакости Лаудикејских хришћана (можда асоцирајући на изворе млаке воде у самом граду, воде која није била угодна за пиће) повезане са осећајем супериорности и (духовног) богатства који можда има у виду чињеницу да су становници града, захваљујући бројним трговачким односима, били имућни. Овој субјективној и нетачној слици, супростављена је порука која говори о сиромаштву, наготи и слепилу тамошњих хришћана којима се саветује да купе злато жежено у огњу, одећу и маст очињу, чиме се можда асоцира на чињеницу да је Лаудикеја била и један од медицинских центара у којем су се лечиле очне болести. Постоје информације из више извора које указују на постојање медицинске школе у ​​Лаодикији. Већ смо из античких извора знали колико је медицина била важна на овим просторима, посебно код значајних лекара. Надам се да ће у блиској будућности бити пронађен и доњи део статуе. Проналажење главе богиње здравља, Хигије, овде подржава појам медицинских активности, што нас као тим за ископавање заиста узбуђује, истакао је др Шимшек.

Да ли се ново откриће може довести у везу са сликама и поруком последње књиге Светога писма?

Ископавања на подручју древне Лаудикеје  трају од 2003. год. и ново откриће доприноси историјском богатству града. Хигија, чије име је корен модерне речи хигијена, била је значајна фигура у античкој грчкој и римској митологији. Играла је пресудну улогу у философији превентивне медицине и чистоће. Најстарији трагови њеног култа налазе се у Титану, западно од Коринта, где је обожавана заједно са Асклепијем, богом медицине. У почетку није постојала посебна веза између ње и Асклепија, али је постепено почела да се сматра његовом кћерком; каснија књижевност је, међутим, чини његовом женом. Култ Хигије се ширио паралелно са његовим и уведен је у Рим из Епидаура 293. год. пре Хр., када је она постепено поистовећена са Салом. У каснијим временима, Хигије и Асклепије су постали божанства која штите.  Класични прикази Хигије често приказују како она држи или храни велику змију, симбол повезан са Асклепијем, у наручју. Њене статуе су биле уобичајене у великим центрима за лечење, посебно у храмовима посвећеним Асклепију, а истакнути су се налазили у Епидауру, Коринту, Косу и Пергамону. Проф. Шимшек је поделио вест о открићу описавши га као сусрет Сунца и Хигије са нама у Лаодикији после 2.100 година. Откриће главе статуе је значајан додатак колекцији артефаката који причају о богатој историји Лаодикеје, додатно наглашавајући њен значај као центра древне цивилизације. Лаодикеја, која се налази на Турској Пробној листи светске баштине од 2013. године, некада је била живахни центар трговине, културе и религије. Недавно откриће главе статуе Хигије наглашава значајну историјску улогу града у антици.

Савремена медицина потиче из античког света. Најстарије цивилизације су користиле магију и биље да излече своје болесне људе, али су користиле и религију да их ослободе зла и да заштите њихово здравље. Данашња медицинска нега вуче корене из античке Грчке. Са увођењем Асклепија и Хигије у Атину, утемељен је веома важан култ исцељења који је постојао од око 500. пре Хр.-500.год. хр. ере. Хигија игра веома необичну улогу у грчкој религији због њеног нејасног идентитета. Заправо, Хигија је имала свој култ већ у 7. и 6. в. пре Хр., што је признало Делфско пророчиште.  Повезана је са Асклепијем у 5. в. пре Хр., и заједно су постали најпознатији исцелитељски пар у грчко-римског света. Један од главних проблема је идентитет Хигије. Прва Хипократова заклетва, која каже: кунем се Аполоном, исцелитељем, Асклепијем, Хигијом и Панакејом, и узимам да сведочим све богове, све богиње, да их држим по својој способности и свом расуђивању, следећу заклетву и споразум.

Према Стафорду, здравље је једно од физиолошких стања које је персонификовано у античком свету и које је могло бити представљено како спава пред Хигијиним ногама.

Египатска богиња Изида-Медика има функције исте као Асклепије и Хигија.  Стафорд тврди да је 420. год. пре Хр, прво појављивање Хигије као аутономне богиње, када она стиже заједно са Асклепијем у Атину. Траг овом имамо на тзв. Телемаховом споменику из раног 4. в. пре Хр., који даје веома детаљан опис порекла Асклепијевог култа. На споменику је усправни Асклепије, са његове десне стране женска фигура која седи на столу (Хигија), а испод ње пас.

У 5. в. пре Хр. у Атину, која проживљава религијску ренесансу долазе нови богови. Тада постају значајни тзв. мали култови, старим божанствима се додају нови епитети и уводе се  страна божанстава.  Према Херодоту, богови су свуда исти, само са различитим именима. Примери таквих божанстава су Дионис, Бендис, Пан и Асклепије. Поред култа Хигије, још увек постоји култ Атине-Хигије. Светиште Атине-Хигије на западној страни Акропоља веома је важно у прослави Панатинеје и било је најважније уточиште исцељења, све док се Асклепије није појавио у Атини.  Хигиеја се повремено повезује са Амфиараосом, посебно у Оропосу, његовом главном месту обожавања. Четврти део великог олтара Амфијареона делили су Афродита, Панакеја, Јасо, Хигија и Атина-Хигеја. Атина је такође богиња мудрости и тиме логична веза. Хигија је углавном богиња физичког здравља, али њена функција укључује и ментално здравље и , такође, може се повезати са Атином-Хигијом.Хигија добија олтар у Асклепиеиону, поред Асклепија. Култ Атине-Хигије ће избледети након доласка Асклепија и Хигије. Култ Хигије и Атине-Хигије су доживели синкретистички сусрет и Атина-Хигије као посебна фигура више није била потребна.

Да ли је Лаудикеја било једно од средишта Хигијиног култа?

Како је рана хришћанска заједница у овом граду могла да се односи према њему?

Ова питања се намећу и отварају пут неким будућим истраживањима, промишљањима и могућим одговорима.

 

Храм саграђен око 2700. год. пре Хр. од стране Саргона II једног од најзначајнијих владара Новоасирског царства дуже од миленијума крије тајну записану мистериозним симболима. Нова студија трага за одгонетањем ове мистерије.  Асиролог др Мартин Вортингтон (MartinWorthington) са даблинског Тринити Колеџа (TrinityCollegeDublin) предлаже решење. 

Храм је саграђен у древномDūr-Šarrukīn-у, данас Khorsabad у Ираку. Тајанствени симболи (лав, орао, бик, смоква и плуг) откривени су крајем 19. в. од стране француских истраживача. Током више од века научници су покушавали да их протумаче као одраз царске моћи. Поређени су са египатским хијероглифима, сматрало се да представљају царско име Саргона (šargīnu), али на који начин је овим симболима записано име? Аутор нове студије сугерише да:  а) симболизују одређена сазвежђа и б) представљају вавилонске/асирске речи чији звуци изговарају Саргоново име (ово функционише и за дугу и за кратку верзију). Он напомиње да је Саргоново име на другим местима симболизовано лавом који хода.

Име Саргон састоји се од два елемента: šarru  тј. цар и изведенице од  kânu бити чврст, легитиман. У асирском језику ш и с су замењени у односу на вавилонски: где су Вавилонци рекли /ш/, Асирци су рекли /с/ (и обрнуто). У народном новоасирском изговору вероватно је да се kânu читало да г уместо к. Карактеристика која би дала културни статус народном језику у Саргоновом случају је то што он упоређује други део имена са његовим сумерограмима. Разлике између вавилонског и асирског изговора имена налазе се у два његова писања у арамејском алфабету.  Највероватније, стога, да је народни асирски изговор Саргоновог имена био сарругин или сарруген.

Мистериозни симболи  Хорсабада-Саргона појављују се на фасадама храмова који гледају на дворишта Хорсабадске палате. Направљени су од глазиране опеке, а њихове главне боје су жута/златна и плава и у свом првобитном сјају морали да буду заслепљујући. Ово је, такође, тренутно једини познати случај у Асирији у коме се глазиране опеке користе за украшавање фасада храмова. Постоји укупно седам слика, које се састоје од главне групе од пет плус једна додатна са обе стране. Главних пет су: лав, птица (орао, гавран, врана или јастреб), бик, смоква и плуг. Додатна два су цар и човек који држи нешто што изгледа као копље. Постоји још једна кратка верзија секвенце симбола која скраћује главну групу од пет слика на три: лав, смоква и плуг.

У сваком случају, главне слике се појављују у дуплим скуповима са обе стране капије, чинећи слике у огледалу. Дуга верзија се појављује на фасади храмова Сина и Шамаша и у главном дворишту храма Набу. Кратка верзија се налази на фасади храма Нингал, која је била 1,80 м краћа од осталих фасада, и на улазу који води у главно двориште унутар Набовог храма. Најбоље очувана гарнитура на фасади Синовог храма. Еквивалентни украси на храмовима Шамаш, Нинурта и Набу могу се, иако поломљени, реконструисати. Слике из Синовог храма Најбоље очувани пример Саргонових тајанствених слика потиче из Синовог храма.

Шта, међутим, ови фасцинантни симболи значе? Дати су различити одговори.  Први научник који је посумњао да су симболи више од само украса био Екхард Унгер (Eckhard Unger) који је сугерисао да свака од слика симболизује божанство при чему је птица (орао) симбол бога Нинурту, а бик представља Адада. Гордон Лоуд (Gordon Loud) је сматрао да пет животиња да представљају Саргонову моћ као суверена, тако да је лав, суверен земље, симболизовао моћ Асирског царства, орао, суверен ваздуха је симболизовао моћ Саргоновог царства итд. Кирил Гад (Cyril Gadd) је направио везу између Саргонових мистеријских симбола и Асархадонових. Штавише, Гад је имао нову идеју о боји: истичући да се боје Саргонових слика (жута на плавој) врло уредно слажу са идејом сазвежђа на небу, Гад је написао да не треба мало оклевати у веровању да су ове фигуре Хорсабада прикази šiṭir burummê тј сазвежђа. Он је предложио да су Саргонови и Асархадонови мистериозни симболи део истог система, и да су, као и Асархадонови, Саргонови симболи на неки начин писали његово име. Ову идеју разрађује аутор нове студије. на трагу више научника који су прихавтили ову идеју и који су предложили да се симболи дешифрују као Саргон, велики краљ, цар Асирије (дуга верзија), односно Саргон, цар Асирије  сматрајући да је слика цара је директан пиктограм, који лично представља Саргона, и стога представља име Саргон те да је је индиректни пиктограм, који означава LUGAL = šarru  тј. цар, на основу тога да је лав био познати симбол снаге и царства. Они, такође, примећују да је лав пронађен угравиран испред Саргоновог имена на посудама од камена и стакла ископаним у Нимруду и сугеришу да ово одражава експериментисање са езотеријским списима имена пре него што се Саргон преселио у Хорсабад. Они тумаче птицу као гаврана (арибу) или водену птицу (арабу) и сугеришу да је ово директна игра речи (тј. игра на звуковима) да представља rabû тј, великог. Бик се тумачи као индиректни пиктограм који означава šarru  ’цар’ јер је бик, као и лав, био симбол мушке снаге и царства. Смоква се разуме индиректну игру речи за земљу јер је њен сумерограм МА, а лексичке листе указују на то да МА може да стоји за мату  тј. земља. Плуг би био симбол за Aššur-а преко речи сличног звука шуру (пољопривредно оруђе), или симболично као индиректни пиктограм који симболизује оранице типичне за асирски пејзаж. Према овим схватањима тајанствени симболи били су намерни покушај асирских власти да произведу домаћи еквивалент егзотичним страним хијероглифима. Ово је у складу са околношћу да су панели од глазираних опека постављени искључиво на прилазима светиштима, у подножју фасада, на местима где су природни и натприродни светови били супротстављени. Предлагано је и да  две људске фигуре приказују Саргона као асирског и вавилонског цара. Мајкл Роаф и Анет Згол (Michael Roaf и Annette Zgoll) су изнова повезали симболе Саргона и Есархадона сугеришући да су они примери истог астроглифског начина писања. Они су прихватили схватање лава и бика као представника цара, а дрвета и плуга као Асирије, али су приметили да Саргонова група од пет симбола прати прогресију од дивљих звери (лав, птица и бик) до арборикултуре (смоква) и пољопривреде (рало), коментаришући очигледну симболику асирског цара који посредује између божанске и људске сфере и вршење контроле над читавим спектром природе. Золтан Ниедерреитер (Zoltán Niederreiter) је  приметио да су два Саргонова симбола, лав и бик, добро потврђени као амблеми краљевске породице у Асирији и да су повезани са сазвежђима. На основу тога је сматрао да је вероватно да су мистериозни симболи представљали Саргонове титуле.

Аутор нове студије  сугерише да изгледа да још није препознато је да се свих пет симбола које гледалац види издалека може протумачити као да представљају одређена сазвежђа, позната из вавилонске/асирске астрономије. Три су иста као она што савремени Европљани данас знају (лав; орао; бик). Плуг за сејање одговара вавилонском сазвежђу mulapin = epinnu, а то су сумерске и вавилонске/асирске речи за рало за сејање.

Шта је са смоквом? 

У одсуству месопотамског сазвежђа са овим именом аутор предлаже да Саргоново смоквино дрво представља месопотамско сазвежђе чељуст (isu/issu) које нема модерног еквивалента). Схватање заснива на хомофонији између isu (дрво) и issu (чељуст). Пошто се понекад схватало да чељуст припада Небеском бику, има смисла да се бик и смоква појављују један поред другог у Саргоновом низу. Идентификација мистериозних симбола као сазвежђа подржава њихову боју. Жута или златна на плавом у великој мери сугерише звезде на небу. Штавише, изгледа да жута/златна боја није била типична за  асирске палате. Чини се да су декоратери у Хорсабаду добили упутства да користе необичну боју, како би одражавали астрални карактер слика. Плаво-златна је такође коришћена за лук духова који су надвисивали градску капију Хорсабада. Могли су имати и астрални карактер.

Зашто је Саргон изабрао баш ова сазвежђа за зид свог храма? 

На ово постоје најмање два одговора. Први одговор је да сва сазвежђа у питању имају асоцијације које би пристајале асирском цару. Информације о њиховим асоцијацијама у очима Нео-Асираца могу се извести из листе звезда MulApin. Вавилонци и Асирци поделили су звездано небо у три траке, или путеве, које су повезивали са боговима Ануом, Енлилом и Еом. MulApin нам говори на којем од ових путева се налазила свака звезда или сазвежђе. Штавише, MulApin повезује свако сазвежђе са одређеним божанством.

Лав је био симбол божанства познатог као Еа, орао Енлила, а смоква-чељуст Ануа. Плуг је предствљао круну бога Ану иначе представљеног симблом бика. Енлил је био традиционални поглавар пантеона, а чељуст је повезана са круном Ануа, бога неба, указујући на улогу главног бога коју Ану понекад има у месопотамским наративима. Очигледно је зашто би један владар посебно тражио везу са ова два божанства и њиховим сазвежђем. Вреди приметити да сваки од пет симбола даје слово Саргоновог имена (према арамејском правопису), док кратка верзија вероватно сведочи о библијској верзији имена. Такође, Михаел Јурса (Michael Jursa) примећује да је нововавилонска ономастика (око два века после Саргона) понекад производила надимке који су користили само део пуног имена, изостављајући почетак. Можда је ова пракса, макар у зачетку, постојала још у Асирији.

Саргон је често представљан као лав који се креће. Идеја о представљању људи симболима није била нова за Саргона. Царицу и њену сферу палате симболизовао шкорпион. Престолонаследника је симболизовао крст у облику слова Y исл.  У Саргоновој владавини било посебног интересовања за имена и симболе. Како су изабрани симболи?  Што се тиче шкорпиона који симболизује царицу, шкорпионова навика да своје младе носи на леђима чини га моћним симболом оданог мајчинства – веза ојачана асоцијацијом шкорпиона на богињу Иштар, која је била везана за брак. У Месопотамији је постојала дуга традиција повезивања шкорпиона са сексуалним узбуђењем. Пошто је, у функционисању асирског дворског система, вероватна функција царичине сфере била управо да узбуђује цара, рађа и одгаја његово потомство, симбол шкорпије се добро уклапа. Слично, лавови обилују дискурсом о месопотамским царским породицама. Штавише, они су у великој мери заступљени у неоасиријској царској иконографији. Могу се наћи у различитим царским контекстима. Разлог за Саргонову већу употребу овог симбола вероватно је тај што је лав који је прошао за њега имао значај који  је недостајао његовим претходницима: то је симбол његовог имена. Први елемент имена, šarru (цар), симболизује лав. Други елемент гин/ или /ген/, представљен је ходања и алудира на сумерски глагол ходати, г/џин. Такође, могуће је да Небески бик повезује Саргона са легендарним Гилгамешом. будући да је  Саргон први асирски цар чији га натписи повезују са архетипским херојем краљем Гилгамешом од Урука. У сумерској традицији, Небески бик је имао додатну царску везу кроз брак са Ерешкигал, краљицом подземног света.

Др Вортингтон истиче да је проучавање древних језика и култура препуно загонетки свих облика и величина, али да се ретко на Блиском истоку суочавамо са тајанственим симболима на зиду храма. Он сматра да сваки од пет симбола може да се схвати и као сазвежђе. Наша сазвежђа су углавном наслеђена са древног Оријента преко Грчке (лав, орао...) мада нека и немамо (смоква, стабло...). Резултат коришћења ових симбола као ознака за име био је сместити Саргоново име на небо, за сва времена – паметан начин да се име цара учини бесмртним. Наравно, идеја бомбастичних појединаца који пишу своје име на зградама није јединствена за древну Асирију… 

То што сваки симбол одговара одређеном сазвежђу даје небеску димензију њиховој интерпретацији. Поред свог астрономског значаја, ови симболи су служили двострукој сврси: да овековече име краља Саргона у небеском царству и да га повежу са боговима Ануом и Енлилом, додатно подижући његов статус. Ова тврдња је подржана чињеницом да су симболи усклађени и са асирским речима за слике и са специфичним сазвежђем, сугеришући намерну фузију језичког и небеског симболизма. Истраживање др Вортингтона показује како су настојали да овековече наслеђе владара кроз симболичке репрезентације иу земаљском и у небеском царству.

Древна Месопотамија била је дом Вавилоњана, Асираца, Сумера и других, а данас се истражује путем клинастог писма које обилује. Заправо, писање је вероватно изумљено тамо око 3400. пр. Хр. Дакле, иако Саргонови учењаци нису били свесни тога, стварањем нових писаних симбола стварају одјек месопотамске историје која је у њихово време већ била дужа од миленијума.

Не могу доказати своју теорију, пише др Вортингтон додајући: али чињеница да функционира за петосимболску секвенцу и троосимболску секвенцу, те да се симболи могу такође схватити као културно прикладна сазвежђа чини ми се врло сугестивним. Шансе да је све то случајност су астрономске. Да би се ефекат постигао управо са овим симболима, са Саргоновим именом у његовом главном граду, са одговарајућим сазвежђима, била би тако велика случајност да је ефекат врло вероватно био намеран. Ово не значи да је тумачење овде предложених симбола једино могуће.  Саргонови симболи и Есархадонове астроглифи вероватно могу да се 'читају' на различите начине и на различитим нивоима. Ови различити слојеви значења показују изузетно софистициран интелектуалне способности научника активних на двору асирског цара. 

Аутор подсећа да ова регија света, која укључује данашњи Ирак и делове Ирана, Турске и Сирије, често се назива ‘колевком цивилизације’. То је место где су градови и царства рођени, а њезина прича је велик дио људске историје. Због месопотамске навике бројања у шездесетима, данас имамо 60 минута у сату, а Авраам (средишња фигура у три светске монотеистичке религије) се родио у месопотамском граду Уру. Решавање загонетки (или покушај) је посебно забаван дио, али месопотамске студије у целини имају узвишенији циљ разумевања сложености и разноликости великог дела људских друштава и културних постигнућа.

Он коначно поставља питање: ко би био свестан да су „мистериозни симболи“ у Хорсабаду написали Саргоново име и поставили га на небеса: да ли су били бравурозни комад памети о коме су гласници трубили тако да сви чују? Или ограничено знање било намењено само неколицини зналаца? Нешто између? Тешко је рећи. Без обзира на публику, можемо реконструисати тврдњу. Кроз астралне алузије симбола у комбинацији са њиховим звуковима, Саргон је наговестио да је његово име исписано на небу, и то у веома престижним сазвежђима: повезивали су га са Енлилом (синкретизован са асирским националним богом, Асуром), Енлиловим сином Забаба/Нинурта, Небеским биком (Гилгамеш) и – кроз чељуст – Ануова круна. Саргоново име је тако вечно на небесима, што имплицира да су га богови изабрали када су први пут поставили звезде на своје место.

У овом контексту, није занемарљиво имати на уму да је у древним текстовима син Саргона и његов наследник, Сенахериб, описан као онај који се (неразумно и самопохвално) пореди са богом неба који управља звездама и сазвежђима (сиријска верзија Приче о Ахикару). Да ли је уздизање на небеса била породична традиција саргонидскох неоасираца? Уколико јесте, чини се да су многи знали да прочитају древне симболе саргонитских храмова, али и да су у њима препознавали бласфемичну ноту коју су били спремни да извргну критици. Да ли су ови мотиви утицали на прикривену критику Јосифовог другог сна, описаног у Светом писму? Ова питања за сада остају без одговора, премда научници сугеришу да постоји могућност жанровске повезаности ових текстова? 

 

Аутори нове научна студије успели су да прецизно датирају налазе из периода првог храма који су откривени у Давидовом граду и да их повежу са библијским описима. Истраживачки и ауторски тимокупио је представнике Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Вајцмановог института за науку (Weizmann Institute of Science). Истраживачи су успели да прецизно датирају структуре и зидове изграђене у Јерусалиму током периода првог храма и да идентификују области у којима је било екстензивне активности током владавине царева Јудеје. У комплексном и свеобухватном истраживању по први пут је коришћена  егзактна наука како би се повезали догађаји који се помињу у Библији са археолошким налазима откривеним на терену. Истраживање, објављено у престижном часопису PNAS, доводи у питање неке од перцепција које су до сада биле прихваћене у вези са грађевинским активностима Јерусалима током владавине царева Јудеје будући да је прецизно датирање омогућило да се успостави корелација између библијског описа царских грађевинских активности у Јерусалиму и стварних грађевинских активности откривених у ископавањима у последњих неколико деценија. Истраживања, која је трајало скоро деценију, у ископавањима Националног парка Град Давид (City of David National Park), које је финансирала Фондација града Давида (City of David Foundation).

Истраживање је подразумевало више од сто узорака који су датирани на бази С-14. Узорци су узети из четири различита подручја ископавања широм Давидовог града, на источним и западним падинама. Датирање је изведено на бази органских налаза као што су семенке грожђа, коштице урми, па чак и скелети слепих мишева. Узорци су подвргнути процесима карактеризације и чишћења у лабораторијама и након што су претворени у графит, убачени су у акцелератор честица који се креће брзином од 3000км у секунди, одвајајући С-14 од органског материјала. Мерење количине угљеника у органском материјалу и његово израчунавање заједно са другим варијаблама омогућило је истраживачима да прецизно датирају многе налазе у Давидовом граду. Истраживачи су користили древне прстенове дрвећа (годове). Ова метода, тзв. дендрохронологија, омогућила је да на бази  прецизног мерења раније С-14 датирање (које је давало широк распон и до три века), сведе у деценијске границе, када је прецизност у питању. Овај део истраживања, спроведен на Веизман институту за науку да креирају прецизну временску линију једногодишњих датума који препознаје флуктуације у проценту С-14 у атмосфери. На тај начин је омогућено да се по први пут научно реконструише историја Јерусалима од 1200. год. пре Хр. - пре Давидових и Соломонових дана према библијском опису – до вавилонског уништења 586. пре Хр. Методологија студије, која је укључивала педантан теренски рад  и представља преседан за датирање других урбаних контекста. Претходни истраживачки напори укључивали су копање у прљавштини која покрива већи део локације како би се пронашли артефакти који би се могли користити за доказивање корелације између савремених налаза и тврдњи изнесених у древним списима. До данас, такви напори нису довели до довољно тачних резултата да би се направила таква асоцијација. Аутори рада су користили богату прошлост Јерусалима, укључујући текстуалне доказе и огромне археолошке остатке, да бисмо превазишли тешке проблеме у С-14 датирању, укључујући успостављање детаљне хронологије унутар дуго калибрираних опсега Халштатске висоравни и препознавање краткотрајних регионалних одступања у атмосферским концентрацијама С-14. Кључ за решавање ових проблема је примена строгих теренских методологија коришћењем микроархеолошких метода, што доводи до густо радиокарбонских стратиграфских секвенци. 

Побољшање прецизности датирања постигнуто је и процесом познатим као померање упаривања, у којем се флуктуације у структури криве С-14 могу користити за уклапање сличних структура насталих када се мерења радиокарбона производе из чврсто обезбеђених, секвенцијалних археолошких контекста са недвосмисленом стратиграфском провенијенцијалом. Подаци високе резолуције такође пружају увид у порекло и размере регионалних и међулабораторијских одступања од глобалне вредности радио-угљеника. Са археолошке стране, недавни напредак у методама узорковања и карактеризацији контекста коришћењем микроархеолошких алата омогућавају сигурнију идентификацију in situ микростратиграфије и минимизирају хронолошка неслагања (одступања) између датума из С-14 и археолошких контекста. Користећи комбинацију ових побољшаних приступа  превазиђена је археолошка сложеност Јерусалима, рафинисана радиокарбонска Халштатска висораван и идентификована су два регионална померања радиокарбоната током периода гвозденог доба.

Прецизности датирања је доприонео је и развој  декадне хронолошке резолуције за керамичку серијалност грнчарских склопова који су извучени из контекста који су уско радиокарбонски анализирани у овој студији и детаљна, микроархеолошки потпомогнута евалуација интегритета археолошког контекста. Аутори су приметили да су типови грнчарије од важне дијагностичке вредности, нарочито ручице утиснуте розетама, степенасти обод и отвор са преклопљеним ободом и сл. Поменути приступ, заједно са повезивањем са историјски документованим догађајима омогућио је коришћење два хронолошка клина за разјашњавање нејасноће у положају датума С-14. Први клин је серија вавилонских ратних похода на почетку 6. в. пре Хр. представљана и у библијским извештајима (Јер 52:12-13, 2Цар 25:8-9). Ово, заједно са доследним археолошким доказима из Јудеје о слојевима разарања који датирају из овог периода и са додатним информацијама, као што је појава јудејских прогнаних заједница у Вавилону и препричавање вавилонског разарања у делима каснијих историчара указује на то да је вавилонско уништење Јерусалима 586. пре Христа, које је одредило крај Јудејске монархије и гвоздено доба у јужном Леванту, историјски солидан догађај који може се ослонити. 

Друга кључна хронолошка веза укључује земљотрес средином 8. в. пре Хр., дакле преко век и по пре вавилонских разарања. Јасан слој разарања који се приписује земљотресу откривен је на источним падинама Југоисточног гребена, док додатно поткрепљује доказе изведене из палеосеизмичких података и помињања овог значајног догађаја у библијском тексту (Ам 1:1). Широко распрострањени докази земљотреса су откривени у другим ископавањима унутар југоисточног гребена, као и на другим локалитетима из гвозденог доба, што је омогућило археолозима да повуку стратиграфске и хронолошке корелације на широком географском простору.

Након датирања артефаката, истраживачи су тражили и пронашли повезаност између природе артефаката и извештаја о историјским догађајима који се помињу у неколико древних текстова, укључујући Библију.

Професор Јувал Гадот (Prof. Yuval Gadot) са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) истиче да нам: ново истраживање  омогућава да проучавамо развој града: до сада је већина истраживача повезивала раст Јерусалима са западом, са периодом цара Језекије – пре нешто више од 2700 година. Уобичајена претпоставка је до сада била да се град проширио због доласка избеглица из Израилског царства, након асирског расејања. Међутим, ново истраживање сугерише да  је град ширен већ у 9. в. пре Хр. читав век пре асирских освајања и да је ширење Јерусалима резултат унутрашњег јудејског демографског раста и успостављања политичког. и економских система. Из студије произилази да је зид Јерусалима откривен у неколико подручја ископавања на источним падинама Давидовог града старији од датума који је био уобичајен до сада. Према др Џоу Узијелу (Dr. Joe Uziel) из IAAдеценијама се претпостављало да је овај зид саградио Језекија, цар Јудеје, али сада постаје јасно да датира још из дана цара Озије, као што је наговештено у Библији:И Озија је саградио куле у Јерусалиму... и учврстио их (2Дн 26:9). Овај градитељски подухват вероватно је био део обнове Јерусалима коју је предузео поменути цар после разорног земљотреса који је погодио град, а који спомиње пророк Осија. Др Узијел: објашњава да су до сада су многи истраживачи претпостављали да је зид подигао Језекија за време  побуна против Сенахерима, цара Асирије, како би одбранио Јерусалим током асирске опсаде. Сада се види да је зид у његовом источном делу, у области Давидовог града, подигнут раније, убрзо после великог земљотреса у Јерусалиму, а у склопу изградње града за време цара Озије. Након изградње зида и све до вавилонског разарања, град је наставио да расте и напредује. У истраживању су представљени и подаци о величанственим зградама и резиденцијама које су први пут изграђене у 9–8. в. пре Хр. и које су наставиле су да се користе у континуитету до 586. год. пре Хр., када је град претрпео насилно уништење које је окончало Јудејско царство. 

Древна историја Израела, а посебно града Јерусалима, добила је све већи значај у последњих неколико деценија јер су је верски и политички ентитети користили да полажу право на тренутна права на одређене делове града. Верује се да је једно такво место оно што је у древним текстовима описано као Давидов град. Једно од кључних открића из студије је откриће да је Јерусалим већ био значајан урбани центар за време царева Давида и Соломона, супротно ранијим скептицизмом који сугерише другачије. Истраживање указује на распрострањеност насељавања и екстензивну грађевинску активност током овог периода, доводећи у питање идеју да је Јерусалим био само безначајно село. 

Аутори истичу да је запањујуће је да упркос централном значају Јерусалима из гвозденог доба у истраживању историје главних библијских наратива који се односе на древни Блиски исток и дуготрајних питања о пореклу државног уређења, систематско радиокарбонско датирање раније није коришћено за свеобухватно решавање веома контроверзних и интригантних питања у раној историји града. Ова студија представља први велики допринос овом напору састављањем апсолутне хронологије високе резолуције, која покрива значајан део гвозденог доба и време неких од најважнијих догађаја у настанку града као главног града регионалног царства и раног државног уређења. Студија приказује пут напред ка решавању дуго постојећих изазова у високопрецизном датирању током периода који се поклапа са Халштатском висоравни у глобалној радиокарбонској калибрационој кривој.

Најзначајнији доприноси су: 1) конкретни докази о распрострањеном људском присуству у граду у периоду 12-10. в. пре Хр; 2) докзи о ширењу града према западу најкасније у 9.в.; 3) препознавање великих промена у урбанистичком плану града после разорног земљотреса из 760. пре Хр. и развој града је документован у периоду 8-6. в. пре Хр. односно све до уништења 586. год. пре Хр.

Истраживање су потписали: Johanna Regev, Yuval Gadot, Joe Uzieland Elisabetta Boaretto.

Reinhard Kratz, The Joseph Story: Diaspora Novella – Patriarchal Story – Exodus Narrative, Part II: Historical Reflectionsу The Joseph Story between Egypt and Israel, Mohr Siebeck Tübingen, 2021.

Franziska, Ede The Joseph Story: Diaspora Novella – Patriarchal Story – Exodus Narrative у The Joseph Story between Egypt and Israel, Mohr Siebeck Tübingen, 2021.

Emily Wilson, The Story of Joseph and Potiphar’s Wife: Thomas Mann’s Joseph and His Brothers and his Early Jewish and Christian Sources, A thesis presented for the B.A. degreeWith Honors in The Department of English and the Independent Concentration Program University of Michigan Spring 2009.

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt: Echoes of the Garden Narrative in the Story of Joseph and His Brothers, A Dissertation Submitted to the Faculty of the Graduate School, Marquette University, in Partial Fulfillment of the Requirements for the Degree of Doctor of Philosophy, 2009.Thomas Römer,How “Persian” or “Hellenistic”y The Joseph Story Between Egypt and Israel, 2021.

Radiocarbon chronology of Iron Age Jerusalem revealscalibration offsets and architectural developments у PANS