ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА –март 2025

 1. Ериду – систем канала и његове тајне

Истраживачи су идентификовали опсежну месопотамску мрежу канала која је снабдевала древне фарме у региону Еридуа водом из реке Еуфрат пре 1. миленијума пре Хр.Древни становници Месопотамије су пре више од 3.000 година створили огромну, софистицирану мрежу канала за наводњавање својих усева.Истраживачи су пронашли хиљаде древних канала за наводњавање дужине до 9км уклесаних у пејзаж у близини Басре у Ираку. У древности то је био регион Ериду у Месопотамији. Месопотамци су населили област дуж велике реке Еуфрат почев од 6. миленијума пре Хр. У саопштењу Универзитета Дурам (Durham University) из Велике Британије, једног од универзитета укључених у истраживање наводи се да:

Канали пружају истраживачима ретке увиде у древне праксе становника Месопотамије. Ово револуционарно откриће не само да побољшава наше разумевање древних система за наводњавање, већ и наглашава домишљатост и прилагодљивост раних фармера.

Истраживачки тим је предводио геоархеологом Џафаром Џотеријем (Jaafar Jotheri) са Универзитета у Дараму који је и еминентни професор на Универзитету Ал Касидииах (Al Qasidiyah University).

 

Месопотамија је била историјска регија која је обухватала делове данашњег Ирака, Сирије, Турске, Ирана и Кувајта. Месопотамија је старогрчка реч која се може превести као Међуречје. Те реке су биле Тигар и Еуфрат, које су текле од источне Турске до Персијског залива.

Дуж реке Еуфрат налазио се Древни Вавилон, који је био у срцу месопотамске цивилизације у периоду приближно 2000-540. пре Хр. и још древнији град Ериду, основан ближе Персијском заливу око 5.400 пре Хр. Новооткривени канали су исклесани са стране Еуфрата и снабдевали фарме у региону Ериду. То је било све док река није променила ток, исушивши регион и оставивши каналске ровове за собом. аутори студије истичу:

Истраживачи су пронашли више од 200 примарних и секундарних канала и више од 4.000 мањих канала повезаних са главним каналима. Такође су идентификовали више од 700 фарми, које су обично имале мале канале око свог периметра. Главни канали су директно повезани са древним током Еуфрата и дугачки су 1-9км, а широки 2-5м. Дужина гранских канала је 10-200 м, а ширина 1-2м. Површина сваке фарме је 500-20000м2. Чини се да је древни ток Еуфрата остао у свом кориту већину времена током којег су фарме биле насељенек. Током периода несељености у региону није било авулзија или значајних померања реке. То је омогућило да се примарни канали непрекидно повезују са реком. Обе стране реке су биле каналисане и обрађиване, иако су фармери више експлоатисали северну него јужну страну.Аутори студије су приметили да иако је мрежа огромна, канали вероватно нису били у употреби у исто време:

Реке у поплавној равници Месопотамије су примарни извор воде наводњавање, а фармери су у прошлости морали да поседују основне вештине у преусмеравању воде из река на своје фарме. Ове вештине су се развиле из једноставнијих метода, као што је копање неколико метара канала и развиле су се током времена са знањем и искуством преношеним са једне генерације на другу, што је на крају резултирало каналима дугим 100км. Две природне геоморфолошке карактеристике учиниле су реке месопотамске поплавне равнице приступачнима за ране фармере. Прво, високо уздигнути насипи река омогућавају да вода тече гравитацијом за наводњавање околног пољопривредног земљишта. Друго, формирање система канала, природних или вештачких пукотина у речном насипу, испушта воду директно у поплавну равницу кроз канал пукотина. Већина нашег знања о наводњавању и пољопривреди у јужној Месопотамији и даље потиче од индиректних доказа, као што су текстови на клинастим плочама.

 

Већина древних мрежа канала за наводњавање које су сада видљиве на тлу у модерном Ираку припада партском и сасанидском периоду (од касног 1. миленијума пре Хр). Старије мреже за наводњавање биле су покривене млађим мрежама или седиментацијом река. Сходно томе, мало се зна о ранијим каналима за наводњавање и повезаним фармама, а докази о величини, облику, локацији и обиму су углавном избрисани. Област Ериду у јужној Месопотамији, међутим, била је насељена од раног Убаида до неовавилонског периода. Промена у древном току реке Еуфрат оставила је овај регион сувим и последично ненасељеним после раног 1. миленијума пре Хр. до данас. Ово је омогућило да археолошки пејзаж овог региона остане нетакнут и тако да су истраживачи били у могућности да идентификују и мапирају огромну, интензивну и добро развијену мрежу канала за наводњавање који датирају пре раног 1. миленијума.

Истраживачи сугеришу да ово новооткриће представља заправо само први корак у будућим открићима. Управо сусрет са комплексом и обимном мрежом канала за наводњавање, заједно са открићем фарми до којих је вода допрла и у комбинацији са писаним текстовима показује нам колико је будућих истраживања потребно да бисмо разумели овај комплексни подухват који су спровели и током миленијума одржавали становници древне Месопотамије:

Истраживачи су студији имплементирали комбинацију геолошких, геоморфолошких, даљинских, историјских и археолошких приступа. Прегледане су геолошке и геоморфолошке карте региона. Консултовани су сателитски снимци различитих резолуција и времена, укључујући историјске снимке CORONA. Спроведен је теренски рад, укључујући проверу терена рада на даљинском сензору и прикупљање слика дроном и фотографија камером. Разликовање између природних и вештачких канала укључује разматрање образаца канала, топографских попречних пресека, пукотина, мочвара, меандара, одсека и језера мртвица, и правца токова — они су процењени коришћењем критеријума и метода које је описао Јотери (Jotheri).

У студији се наглашава да је систем за наводњавање еволуирао вековима. Даља истраживања имају за циљ да датирају сваки канал како би боље разумели промене у пољопривредним праксама током времена. Упоређивање дизајна канала са описима из древних клинастих текстова могло би пружити још бољи увид у управљање пољопривредом у Месопотамији.

Пројекат је финансирао Британски институт за проучавање Ирака у Лондону (British Institute for the Study of Iraq) и представља сарадњу између Дурхам Универзитета Универзитета Ал-Кадисија у Ираку и Универзитета Њукасл (Newcastle University) из Велике Британије.

 

Паралелно са истраживањима региона Ериду, у организацији Британског музеја ископава се комплекс древног града Гирсу. У ранијим ископавањима, на изненађење светске јавности, ископани су остаци легендарног храма који се повезује са неосумерским владаром, знаменитим Гудеом. Даља ископавања су, према британском археологу Себастијану Реју (Sebastien Rey) показала потенцијал да покрену преиспитивање прихваћене историје развоја у Месопотамији.

 

Гирсу је последњи пут ископан 1960-их, када сада већ стандардне технологије и археолошке праксе нису постојале. Америчка инвазија 90-их година прошлог века и последична дешавања су спречили било какво археолошко ископавање локалитета. Почев од раних 2000-тих, Гирсу је био тешко опљачкан. Шишарке, статуе и други заветни предмети могу се наћи на црном тржишту широм света.Када је археолошки тим стигао прошле године, затекао је Гирсуса удубљењима у земљишту где су пљачкаши ископали предмете. Присуство пљачке додатно је подстакло археологе. Њихов циљ је био да истраже локацију, али и да практикују оно што Реј назива форензичком археологијом, третирајући ископине ​​као место злочина. Он је истакао:

Пројекат Гирсу је имао још један циљ: обуку и менторство. Радећи у партнерству са Ирачким државним одбором за антиквитете и наслеђе (Iraq’s State Board of Antiquities and Heritage) и пет партнерских универзитета у Ираку — Мосул, Хилах, Ал Кадисија, Ал Симава и Дхи Кар — пројекат има за циљ да обучи ирачке археологе и конзерваторе и научи их принципима техника геодетског истраживања, проналажења ископа и обраде ископавања. Двогодишња шема, финансирана Гети-донацијом (Getty), надовезује се на претходну шему Британског музеја за Ирак. Петогодишњи пројекат, који је финансирала влада Уједињеног Краљевства, одвијао се од 2016. до 2021. год., уз додатну годину због кашњења узрокованог Ковид-пандемијом.

У Гирсуу, новооткривени предмети као што су заветне скулптуре, фигурице и резбарени цилиндрични печати, конзервирани су током ископавања, што ирачким археолозима приправницима даје прилику да проучавају предмете, а не ситуацију у којој знање стечено са локалитета тече у европске лабораторије и археологе.

Већину археолошких ископавања у Ираку и даље организују и, финансирају западне земље, а затим информације које се шире у западним часописима - ретко, ако икада, преводе се на арапски како би локално ирачко становништво сазнало о открићима направљеним на њиховом сату. Чак су и термини археологије — откриће, развој и нагласак на култури заснованој на објектима — уграђени у европски систем мишљења, као што је показао опсежан академски рад у области деколонизације археологије. У овом контексту, један од најпохвалнијих елемената Гирсу пројекта су његови етички стандарди.Џотери истиче:

Имамо две стране: имамо интернационалце археологе и имамо Ирачане. Са ирачке стране, археолозима је потребна опрема, лаптоп рачунари, обука, смештај и куће, и плате. За разлику од других, пројекат Гирсу је заправо ангажовао више ирачких универзитета, локалну заједницу. Они су радили много радионица и присуствовали конференцијама. Обезбеђивали су колеге експертима са британске стране.

Међутим, каже Јотери, то није норма. У ствари, за Ирак, где Државни одбор за антиквитете ретко спроводи равноправна партнерства, остаје двослојна ситуација за археологију. Интернационалне екипе обично желе све, каже он и додаје: 

Пројекат Гирсу можда доноси револуционарна открића о развоју цивилизације у Месопотамији пре 5.000 година. Али пројекат, и ирачка шема пре њега, такође бацају светло на садашњост и подсећају да неке од историјских пракси археологије можда нису тако далеко у прошлости као што се мисли. Треба напоменути да је др Реј, приликом раних представљања пројекта ископавања града Гирсу, наишао на одбацивање, резерве па чак и отворено противљење. Све се променило са открићем остатак древне палате и храма повезаних са именом краља Гудее, у фебруару 2023. год.

Деценијама су историчари веровали да је сумерско мајсторство у наводњавању — или способност да имају редован и стабилан приступ води — померило од егзистенције ка изузетним подвизима по којима су познати: писању, храмским комплексима, груписању у градове. Сада, открића Гирсу пројекта сугеришу да наводњавање ипак није узрок ових промена. Али остаје питање: шта је то било?

Гирсу (савр. Tello) у јужном Ираку је град и комплекс храмова који су подигли Сумери у периоду 3000-2000. год. пре Хр. Реј и његов тим су користили нове технологије да би разумели развој града, летећи дронови над огромном површином од 250 хектара. Слике које су прикупиле показују у којој мери је систем за наводњавање био уграђен у целом граду и његовој околини.Обилне падавине, производ климатских промена, такође су испрале горњи слој земље, чинећи обрисе још очигледнијим.

Радећи са археолозима са пет универзитета у Ираку, на челу са Џафаром Џотеријем (Jaafar Jotheri) из Ал Кадисије (Al Qadisiyah), који је истовремено и вођа тима који је истраживао канале у ериду области, тим Британског музеја је ископао шкољке и други материјал са доњег нивоа канала како би га датирао Ц-14 методом. Резултати су били запањујући: изгледа да су канали ископани у 5. миленијуму пре Хр.  Реј каже:

Рад на ову тему биће објављен касније ове године, а Британски музеј је поставио изложбу Древни Ирак: Нова открића (Ancient Iraq: New Discoveries) у Нотингему (Велика Британија), како би реконтекстуализовао постојеће артефакте из њихове колекције који долазе из Гирсуа и других сумерских градова.

Раније су археолози веровали да је овладавањем техником наводњавања древним Сумерима омогућило да  са земљорадње пређу на урбанији живот који је укључивао друштвену и верску хијерархију о којој сведоче сложени храмови Гирсуа. Ипак, чини се да су Сумери живели на добро наводњеним равницама читав миленијум пре него што су почели да граде комплексе храмова. Шта се променило? Шта је покренуло иглу ка сложенијем друштву?

Реј спекулише да та промена није била повезана са окружењем, већ је пре била последица обрасца размишљања оних који живе у Гирсу: идеолошка трансформација. Храмови и административне зграде омогућиле су да моћи приписане боговима бораве на једном месту, које је било уграђено у већу друштвену и политичку структуру. То је било припитомљавање моћи богова, каже Реј, у адаптацији фразе која се обично користи за сумерски развој припитомљавања воде.

 

Према cумерској листи краљева, Урук је основао краљ Енмеркар око 4500. год. пре Хр. Знаменита престоница сумерске цивилизације је, вероватно, подарила име савременом Ираку. На арамејском језику Урук је познат као Ерех, док га библијски писац назива Орехом (Пост 10:10) доводећи га у везу са легендарним Невродом.  На врхунцу, то је био највећи град на свету са процењеном популацијом од 80.000 становника. Сматра се колевком писмености и колосалне архитектуре, пре свега изградње зигурата. Његови владари су први користили цилиндричне печате за означавање својине и потписивање на документима. Урук се такође може сматрати градом који је први препознао значај појединца у колективној заједници.

Пре уздизања сумерске цивилизације, ову област су насељавали Убаиди (5000-4100. пре Хр.). Следи период Урука, подељен у осам фаза (4100-2900. пре Хр.) током којег су градови почели да се развијају широм Месопотамије. Град је био најутицајнији између 4100-3000 пре Хр. када је Урук био највећи урбани центар и центар трговине и администрације. Не знамо на који начин је Урук непосредно остваривао своју регионалну доминацију, али је јасно да је у региону у то време покренут процес урбанизације концентрисан у самом Уруку. 

Артефакти из Урука појављују се на готово сваком ископаном локалитету широм Месопотамије. То је први познати пример производа масовне производње.

Град је био подељен на два дела која су била названа по локалним божанствима. Древније језгро града било је повезано са именом бога Ану, једним од великих богова који су припадали тзв. месопотамској божанској тријади.Други део града довођен је у везу са именом богиње Инане, која је доцније поистовећена са асиро-вавилонском Иштар. Чувена маска Варке (или Госпа од Урука), као и извајано мермерно женско лице пронађено у Уруку, сматрају се приказима богиње Инане.Поменуто мермерно лице највероватније је била део кипа из неког од храмова који су јој били посвећени. Део града повезан са именом ове богиње био је зидом одвојен од остатка града, али не знамо из ког разлога је то учињено. 

Током раног династичког периода (2900-2334. пре Хр.) Урук је био значајан регионални центар моћи, али је приметно и опадање. Велики зид Урука, за који се причало да га је саградио сам краљ Гилгамеш, још увек се уздизао око града када је краљ Еанутум ковао своју Прву династију Лагаша 2500. год. пре Хр. Овој династији је припадао краљ Лугал-Заге (Лугалзагеси) који је фасциниран Уруком, одлучио да влада из овог града. Чак је и оснивач Акадског царства, Саргон, задржао нарочито поштовање према граду значајно доприневши његовој обнови. Захваљујући томе, Урук је и даље био значајан током тзв. неосумерске ренесансе и периода познатог као Ур III (2047-1750. пре Хр.). Падом Ура 1750. пре Хр. и инвазијом Еламита, значај Урука и осталих сумерских градова је умањен. Религијске свечаности су наставиле да се одржавају, иако у мањем степену, све до 7. в. хр. ере, односно до исламских освајања, те се може закључити да је историја Урукатрајала 5000 година.

 

Инана је играла кључну улогу у митолошкој историји Урука. Она је украла свети мех свом оцу, богу Енкију у светом Ериду насељу. Поменута реликвија је схватана као збир божанских одредби које су основа културног обрасца сумерске цивилизације. Сумери су Ериду сматрали првим насељем непосредно створеним од богова и светим местом.Пресељење меха у Урук је значило пренос моћи и престижа из једног насеља у друго.

Ериду је био повезан са руралним животом и исконским морем из којег је изникао живот. Урук је био оличење новог начина живота – урбанизације. Митска прича је становнику древне Месопотамије објашњавала зашто је значај Еридуа опао, а Урука сеуздигао - то је било дело богова. Према миту, преварени Енки је безуспешно покушао да поврати украдену реликвију.То је вероватно показатељ постојања безуспешних покушаја опирања новом начину живота и настојања да заустави неумитни цивилизацијски ток.У том смислу поменути мит је показатељ да је свака значајна промена у друштву праћена сукобом између прогресивних и конзервативних, између гледања унапред и гледања унатраг, оних који предлажу: хајде да урадимо нешто ново и оних који мисле да су стари обрасци живота најбољи.[1]

 

Иако је Урук током неосумерске ренесансе обновио свој значај и утицај, та обнова није била ни дуга ни дуготрајна. Можда је управо у том периоду Гирсу, вођен управом знаменитог Гудее однео превагу.Наиме,

Насељавање локације Гирсуа се датира око 5300.год. пре Хр., а изградња града у рани династички период (2900-2335. пре Хр.). Гирсу је у своје време био света метропола и центар града-државе који је лежао у крајњем југоисточном делу месопотамског алувијума. У току периода Ур III био је главни административни центар и једна од престоница Лагашког краљевства (2112-2004. пре Хр). Древни град је први пут откривен пре 140 година. Прва ископавања је 1880-их спровео француски археолог Ернест де Сарзец (Ernest de Sarzec). Рана ископавања открила су чувену Стелу лешинара (најранији познати ратни споменик), која датирау рани династијски период (2600–2350. пре Хр.) и обележава победу краља Еанатума од Лагаша над Ушом, краљем Уме. 

Сам локалитет града се састоји од две велике хумке, од којих се једна уздиже 15,2м, а друга 17м изнад равнице. Ту је откривена и знаменита статуа владара Гудее и мост изграђен од печене цигле, који је најстарији мост до сада откривен на свету.

Нарочиту пажњу је привукло откриће верског комплекса. Од овог верског комплекса сада је видљиво неколико делова: централни део светилишта, украшени улаз са контрафорима, периферна просторија са in situ конусима, cella за приносе, олтар на којем се налазила у статуа божанства. Откривена је и јужна капија окружена са две куле и теменос зида који је укључивао, необично велику, темељну кутију високу 9 редова опека, са великом Гудеа-опекомкао поклопцем са натписом окренутим надоле.Ископавања испод храма довела су и до открића две надређене монументалне платформе, од којих најстарија, направљена од црвене опеке која може да се датира на почетак 3. миленијума пре Хр. Ово је важно откриће јер би овај прото-зигурат,претеча легендарне Вавилонске куле, према томе претходио најранијој познатој месопотамској степенастој грађевини на више нивоа.

 

Идентификовани главни храм посвећен је сумерском богу Нингирсу. Пре овог пионирског теренског рада, његово постојање је било познато само из древних натписа откривених уз прва успешна ископавања древног града. Храм бога пољопривреде, лова и рата Нингирсу (Ningirsu), по коме је град добио име налази се у светој области званој Урукуг. Поменуто божанство поштовано је и под именом Нинурта (Ninurta).Сматра је сином једног од главних сумерских богова, Енлила. Повезивали су га са пољопривредом, земљорадњом, лечењем, ловом, а касније и ратовањем.  Нингирсу је био патрон града, божанство  које се жестоко борило са демонима првобитне планине одакле потичу и Тигар и Еуфрат, и тако омогућило увођење наводњавања и пољопривреде у Сумеру.

 

Гудеа, кнез Лагаша, био је политички и верски гувернер Лагаша, у јужној Месопотамији, једног од најстаријих сумерских градова. више од 2.400 натписа помиње његово име и описује његову двадесетогодишњу кампању побољшања града, укључујући нове храмове и канале за наводњавање. Владао је у периоду 2144-2124. пре Хр.  Био је и покровитељ уметности.Гудеина владавина донела је са собом неку револуционарну друштвену реформу за коју би чак и модерно око закључило да је учинила живот лакшим и љубазнијим према обичном човеку, жени и детету који живе у древном Сумеру. Гудеа је радио на побољшању начина на који су њихови господари поступали према слугама и робовима, и имао је за циљ да заштити свакога ко је требао бити заштићен.

Његова побожност се нарочито огледа у посвећености Нингирсуу, богу чији је храм обновио и који је пронађен у недавним ископавањима. Бог Нингирсу је наредио Гудеи, у сну, да поново изгради свој храм; побожни краљ је прописно извршио наређење и дао да се направи статуа, са уклесаним текстом објашњења, у знак сећања на дело, пише Гејтс. Но, ипак, овај градитељски подухват није био само израз побожности. Гудеа је био и тврдоумни реалиста, који је знао где се Лагаш налази на мапи у односу на Гутијане, и да град-држава није довољно јак или велики да се бори са њима. Такође је знао да треба да изгради више од чврсте војске. Обнова храма је имала две сврхе, једну побожну, другу стратешку. Обнова храма Нингирсу на крају је помогла Лагашу и Сумеру да поврате снагу и моћ, јер је обновила осећај национализма за Сумеране који се показао прилично корисним. Била је то бриљантна стратегија која је функционисала изнутра, и донела са собом нови нови став враћеног поноса и национализма, и евентуални нео-сумерски препород који је ујединио и ојачао све сумерске градове-државе које су на крају победиле Гутијце и стекле потпуне независност од Акада. За Гудеу изградња и обнова храма бога рата симболизује поновну појаву наде у независност Сумера, после два века акадске доминације и током стално присутне опасности од напада гутских варвара. Истовремено, у миру је јачао војску производећи оружје.

Постојао је још један, лични, разлог Гудеиног ктиторства. Он је препознатљив у  знаменитим цилиндрима А и Б овог владара. У њима се описује изградња (обнова) храма посвећеног богу Нингирсу. Начин на који је текст обликован сугерише да се божанским захтевом, теофанијом у којом му се налаже изградња храма, и читавим даљим током од сакупљања материјала до посвећења храма које је обележено ритуалном гозбом са пуно жртава, чијем је приношењу началствовао сам Гудеа – што га чини краљ-свештеником – заправо потврђује његово изабрање од стране богова и легитимизује његова власт. Можда је то био начин да се одговори на приговоре повезане са његовим пореклом, али је постало стандард каснијих владара древне Месопотамије и древног Оријента уопште. Сви они се представљају као градитељи (обновитељи) храмова и у чину те обнове/градње препознају и истичу божанско благовољење према њиховој власти, царској и свештеничкој.

Штавише, занимљиво је да је својим цилиндрима Гудеа поставио канон, образац храм-градитељског жанра. Он је обликовао петоделни топос који при описима храм-градитељске делатности следе доцнији месопотамски владари и библијски писци. Поменути топос који је укључивао: а) теофанију којом се тражи изградња храма; б) опис сакупљања материјала; в) процес изградње храма; г) посвећење храма кроз настањимавање божанства у ʼсвом домуʼ и д) ритуалну (жртвену) гозбу препознатљив је у библијским описима изградње храма и скиније. Библијски писци у потпуности следе древнооријентални образац утемељен од Гудее и прихваћен од познијих владара, правећи само једно, али кључно одступање указујући на фундаментално другачије разумевање Бога (https://bkcentar.rs/sr/blog/novi-kljuc-razumevanja-sumerske-civilizacije-i-njenog-uticaja-na-bibliju-otkrice-4-500-godina-drevne-palate-i-hrama-znamenitog-kralja-gudee).

Да ли нова открића сугеришу да је транзиција од руралног начина живота карактеристична за Убаидску културу у региону Еридуа, настављена у Гирсуу, пошто је претходно знаменити Урук одиграо своју улогу, или је можда Гирсу непосредно преузео славу Еридуа, тек на неко време је препустивши Уруку?

 

 

Освајањем јужног Леванта у другој половини 8.в. пре Хр. Неоасирско царство је полако почело да опада. Након што је изгубило контролу над Левантом око век касније, египатски савезници Асирије су попунили вакуум моћи. У последње две деценије 7.в. Асирија је била на ивици, под нападима Вавилоњана, Миђана и Персијанаца. Растућа моћ Вавилонаца и Међана на крају је довела до тога да Асирци напусте Мегидо. Год. 609. пре Хр., Египат, тада асирски вазал, позван је да помогне царству које се борило. Египћани су послали војску под Неховим вођством која је марширала кроз Јудеју на путу да помогне Асирији. Цар Јосија и његова војска срели су Египћане на оближњем планинском превоју где су се две војске сукобиле код Мегида.

Цар Јосија је у Библији упамћен као последњи владар Јуде који је чинио оно што је исправно у очима Господњим (2Цар 22:2). Сукоб Јосије јудејског и фараона Неха од стране библијских писаца и библијског Израила тог времена схваћен је као судбоносан догађај. (2Цар 23:29). Историчар Џејкоб Рајт (Jacob Wright), професор Јеврејске Библије на Универзитету Емори (Emory University), који није био укључен у студију, истиче да је Јосија можда путовао из Јерусалима у Мегидо да би одао почаст Неху, али је тамо погубљен из разлога који нису јасни. Рајт је приметио да Књига о царевима каже само да је Јосија путовао у Мегидо и тамо био погубљен, без помињања битке.

Дакле, догађај описан у 2Цар 23:29 и 2Дн 35:22-24 био је судбински за Јудеју не само у историјском смислу, већ је пресудно утицао и на познији развој есхатологије и месијанизма, два теолошка стуба јудео-хришћанске цивилизације.Ова прича може бити семе онога што ће, много касније, постати пророчанство о бици краја времена код Армагедона.Смрт побожног цара Јосије од руке фараона Неха II у Мегиду била је почетак краја библијскогцарства Јуде, које ће само неколико деценија касније коначно пасти у руке Вавилоњана. Већина научника сматра да је опис који доноси писац Књиге о царевима аутентичан, будући да је вероватно потекао од очевица, док Дневници изражавају свет аутора који су живели вековима касније. Тешко је замислити малу и вероватно слабу Јудину војску како покушава да заустави египатску војску у отвореној бици далеко од граница царства. Према неким схватањима разлог битке био је то што Јосија није платио порез фараону или су Јосијине територијалне амбиције биле у супротности са циљевима Египта.Ипак, археологија локалитета није пружила информације о овом догађају. Ипак, недавна истраживања на локалитету открила су неколико слојева после 732. год. пре Хр. Нарочито је занимљив слој X-3 који се датира на крај 7. в. У овом слоју пронађен је велики број египатских грнчарских посуда и значајан број источногрчке грнчарије. Резултати овог истраживања осветљавају египатску управу над Мегидом, а тиме и догађаје из 609. год. пре Хр.

Археолошка ископавања су открила остатке асирске палате у Мегиду. Она је коришћена до краја 7. в. и могла је бити поприште сукоба Неха и Јосије. Ипак, остају питања у вези са материјалном културом локалитета? Каква је била природа насеља крајем 7. в. пре Хр. и да ли постоје докази о египатском присуству тамо у то време? На локалитету Стратум IVA – са својом разрађеном капијом, шталама, административном зградом 338 и водоводним системом – представља последњи израилски град. Заузео га је Тиглат-Пилесер III 732. године пре Хр. Даља истраживања су показала да стратум III представља асирски град – средиште провинције Магиду. Карактерише га хиподамовски план и две административне зграде које одражавају месопотамски утицај у градњи.

 

У Мегиду, пажњу треба усмерити на Стратум II који је ископан од стране археолога Универзитета у Чикагу (University of Chicago). Недавна ископавања на локалитету открила су доказе о барем делимичном уништењу града у овом стратуму који представља постасирски Мегидо. Један од разлога зашто претходна ископавања у Мегиду нису успела да пруже материјалне доказе за догађај из 609. године пре нове ере је тај што је разликовање између Стратума III и Стратума II било тешко услед слоја/слојева разарања, близине остатака површини и проблематичних метода ископавања 1920-их. То се сада променило.

Икопавања на локацији настављују аерхеолози Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) са циљем да се провери стратиграфија и хронологија локалитета коришћењем модерних метода ископавања. То је довело до успостављања солидног стратиграфско-хронолошког система за цео низ између периода раног бронзаног I и гвозденог IIA доба. Тим за ископавање се суочио са потешкоћама у проналажењу одговарајућег места за поновно истраживање слојева III-II гвозденог IIB-C периода. Откривено је неколико фрагментарних остатака слоја III, али теренски рад није успео да разјасни питања везана за материјалну културу града. Могуће подручје за проучавање слојева III-II у северозападном сектору хумке идентификовано је пре неколико година северно од водоводног система и западно од палате слоја III. Фотографије из ваздуха објављене у Мегиду I приказују остатке велике зграде приближних димензија 20×20 м. Преглед локације пре ископавања открио је благо уздигнуту парцелу са неким архитектонским остацима и зато је област X изабрана је за откривање остатака слојева III-II.Ископавања су овде спроведена у сезонама 2016, 2018. и 2022. године. Ископано је више од 200м2. Откривено је шест слојева, од касније фазе гвозденог IIB до напредне фазе гвозденог IIC. Откривен је материјал опека које вероватно времену припадају делимичном уништењу Мегида 732. год. пре Хр. Затим долазе два слоја са фрагментарним зидовима, инсталацијама и деловима подова локалне израде.

Са становишта грнчарије, ниво X-5 припада прелазу из гвозденог периода IIB/C, који се данас датира у ране деценије 7. в. пре Хр. Ниво X-4 је први у низу слојева из гвозденог периода IIC. Ниво X-4 је мирно замењен великом грађевином (16/X/40) нивоа X-3 у којој је пронађен богат керамички скуп крхотина. Подручје је трансформисано на нивоу X-2. Ниво X-1 укључује само неколико фрагментарних карактеристика на површини хумке, које нису могле бити правилно датиране.  Докази из подручја X указују на миран континуитет активности насељавања у Мегиду током гвозденог периода IIC.

Сукоб описан у Библији повезује се са нивоом X-3, Овај ниво садржи остатке велике грађевине (димензије 6 X 40) чији су зидови очувани до висине од 3-5 редова. Састоји се од просторија оријентисаних према великом дворишту које је било поплочано малим камењем. Зграда се може сврстати у групу грађевина отвореног дворишта које су се појавиле у јужном Леванту током асирске доминације.

Слој је богат грнчарским крхотинама и садржи садржи јединствену комбинацију локалне и увезене робе. Потоње укључују предмете из Египта, Кипра и Егеја. Локални и увезени облици могу се са сигурношћу датирати у касни 7. в. пре Хр.Вредан пажње је мали фрагмент врча за кување у јудаитском стилу са ребрастим врхом направљеним од моца-глине, што сведочи о барем ограниченом контакту са Јудом из 7. в. пре Хр.Увезена грнчарије је махом египатског порекла. Ниједно друго налазиште у региону није понудило тако велику количину остатака египатске грнчарије. Већина посуда има грубе облике; зеленкасте су тканине, са много органских инклузија, а понекад и урезе на спољашњости. Паралеле са овим посудама могу се наћи на бројним локалитетима у Египту. Египатско порекло посуда из Мегида потврђено је петрографском анализом која грнчарију повезује са равницом Нила.Клајман истиче:

Број египатских посуда је двоструко или чак троструко већи од броја пронађеног у целом Леванту за тај период, рекао је проф. Израел Финкелштајн (Prof. Israel Finkelstein) са Универзитета у Хаифи (Haifa University), дугогодишњи вођа ископавања у Мегиду. Ово није декоративно посуђе које представља то доба и јеврејску традицију, рекао је др Асаф Клајман (Dr. Assaf Kleiman), коистраживач са Универзитета Бен-Гурион (Ben-Gurion University) додајући: Стога је веома тешко тврдити да је неко у Мегиду, расељено лице или преживели Израилац, изненада постао заинтересован за инфериорну египатску грнчарију и одлучио да је увезе у свој дом. Према Финкелштајну налази указују на то да је Нехонова војска редовно добијала залихе из Египта. Докази из ископавања из Подручја X дају убедљив аргумент за реконструкцију етничког и културног састава Мегида у време Јосијине смрти, сложио се проф. Арен Маеир (Prof. Aren Maeir), водећи археолог за гвоздено доба са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University). Он додаје: на основу поређења са другим локалитетима у Леванту у то време, налази из Мегида заиста указују на присуство египатских и грчких војника, заједно са локалним становништвом и прогнаницима из месопотамског региона.Чини се да пружају веома лепе материјалне доказе о позадини Јосијине преране смрти. Са овим је сагласан и Клајман који истиче:

Остали увезени грнчарски предмети пронађени на нивоу X-3 потичу са Кипра. Налаз укључује тешке зделе (mortaria), неколико украшених посуда и две фрагментарне дршке корпастих амфора датираних у другу половину 7. в. пре Хр. Ту су и десетине карактеристичних источногрчких фрагмената који су вероватно настали од неколико хидрија, неколико чаша са извијеним ободом и кратерима. На основу ревидиране периодизације и хронологије источногрчке грнчарије, а посебно на основу типолошких паралела са добро датираним контекстима у Асесосу, ова керамика се повезује са последњом трећином 7. в. пре Хр. Ово је важно хронолошко сидро за локалну и увезену робу. Анализа порекла одабраних ових крхотина указује да потичу из Милета (југозападна обала Анадолије). Област X је једино место у Мегиду до сада са доказима о овој грнчарији.

Међу малим налазима вредни су пажње камен са остацима онога што изгледа као табла за игру и вага за оклоп. Табла за игру није добро очувана, али је остало довољно да се идентификује као грубо урезана египатска игра сенет.Правоугаона гвоздена вага за оклоп пронађена је у нестратификованом контексту, на елевацији која одговара подовима зграде нивоа X-3. 

 

Слојеви гвозденог доба у Мегиду и другде су строго датирани С-14 методом, али се она показала недовољно прецизном за период 750-400. год. пре Хр. Неколико основа поткрепљених поузданом текстуалном документацијом постоји у случају Мегида: а) уништење слоја IVA (ниво X-6) 732. год. пре Хр.; б) Помињање гувернера Мегида у списку епонима 679. год. пре Хр., што указује да је град био престоница провинције; в) традиција грнчарије гвозденог доба IIB задржала до 7. в. пре Хр.; г) појава источногрчке грнчарије у периоду 630-610. год. пре Хр.; д) присусутво египатских предмета.

 

Одговор на ово питање треба тражити у јединственој комбинацији налаза: изузетна количина грнчарије увезене из Египта и јединствени феномен источногрчке грнчарије.

Научници се држе идеје да су становници Мегида из касног гвозденог доба били депортирани током двосмерних депортација у време Саргона II. Потомци ових људи могу бити повезани са локално произведеном асирском грнчаријом пронађеном у области X. Подаци показују да су далекосежне политичке трансформације у јужном Леванту у гвозденом IIB-C периоду имале мали утицај на материјалну културу Мегида на почетку гвозденог IIC периода.  Начин да се објасни ова привидна контрадикција између насељавања депортованих и континуитета у материјалној култури јесте да се заложи за демографску мешавину између депортованих и локалног становништва. Ово се уклапа у политику депортације Неоасирског царства, која није тежила да празни продуктивне регионе.Проналажење нетакнутих остатака из асирског периода у Мегиду одувек је била моја страст, јер се веровало да су ови остаци потпуно уклоњени од стране експедиције која је радила на локалитету почетком 20. в., рекао је Клајман додајући: 2016. године коначно смо успели да пронађемо подручје погодно за истраживање овог фасцинантног периода, веома близу административног дела локалитета. У последње две године обрађивао сам налазе у својој лабораторији на Универзитету Бен-Гурион у Негеву.

Велика количина увоза из Египта је неупоредива у целом Леванту. Египатски асортиман је свеобухватан и састоји се од свих врста посуда. Пошто египатски грнчарски репертоар из Мегида укључује грубе, неукрашене и лоше печене посуде, тешко га је протумачити као показатељ трговинских односа. Стога, налази указују на стварно присуство Египћана. Текстови потврђују присуство египатских и либијских имена широм Неоасирског царства од краја 8. в. пре Хр. У јужном Леванту, египатска имена се појављују на клинастим плочицама пронађеним у Тел Гезеру и Тел Хадиду. Неки од њих су били ратни заробљеници, али познат је и египатски војник Канупи, који је био стациониран у Аскелону  пре 604. год. пре Хр. Ово са египатским артефактима да, иако су већину гарнизона Аскелона чинили грчки плаћеници, египатски војници су присутни крајем 7. в. пре  Хр. вероватно као официри. У случају Мегида могуће је да су египатски трговци били активни на локацији након асирског повлачења из региона, када је локација постала упориште 26. египатске династије. Могуће је, такође, да је Мегидо постао египатски административни центар са гарнизонском јединицом у време 26. династије. Источногрчки фрагменти могу се тумачити као доказ трговине, али је вероватније да указују на грчке појединце на локалитету, пре свега Јонце. Ово отвара могућност присуства јонских плаћеника у Мегиду у служби египатске војске у време 26. династије, што може бити (индиректно) поткрепљено историјском документацијом. Херодот (II: 152) извештава да су каријски и јонски плаћеници служили у египатској војсци већ у време Псаметиха I. Гигесу, краљу Лидије због обезбеђивања јонских и каријских плаћеника. Херодот (II: 159) нам каже да је Нехо II посветио дар у Дидимеју близу Милета након победе у Гази. То сугерише да су јонски и каријски плаћеници служили у његовој војсци.Знамо за такве плаћенике у служби Египта тог времена и из грчких и из асирских текстуалних извора, рекао је Финкелштајн.

Значајне количине источногрчке грнчарије снажно су заступљене у неколико насеља дуж обале у последњој трећини 7. в. пре Хр. (Аскелон, Мезад Хашавјах, Јавне-Јаму, Тел Шикмон и Тел Кабриј). У Мезад Хашавјаху број локално произведене и источногрчке робе био је готово исти. Увезени репертоар обухватао је посуђе за сервирање, складиштење, па чак и кување. Ово посуђе указује на присуство грчких плаћеника који су служили у војсци 26. египатске династије. Ову терорију у вези са Мегидом појачава значајно присуство египатског увоза. Узимајући у обзир све археолошке аспекте о којима се овде расправља, могућност да су јонски плаћеници служили у египатском упоришту у Мегиду у служби Неха II остаје јака.

Улога Лидије као посредника за снабдевање египатске војске јонским и каријским плаћеницима и њихова веза са смрћу Јосије можда је наговештена у Писму. Прво, неки сматрају да краљ Гигеса (асирски Гугу) је легендарни "северни цар" Гог из Јез 38-39. Можда Језекилово пророштво чува сећање на улогу лидијског краља у обезбеђивању снага које су погубиле побожног давидита Јосију и, природно, најављује божанску освету против њих? Да ли је, Лудеји из Јеремијиног пророштва представљају Лиђане (уп. Јзк 30:5; 46:1-12)?У 2Дн 5:4, Гог је потомак Јоила (можда Јоњана?). Чини се да постоје археолошки докази о египатској војсци са грчким плаћеницима у Армагедону у време када је Јосија убијен. Ово се савршено поклапа са оним што нам Библија говори да се догодило. Можда је теолошка идеја која стоји иза тога да ће се спаситељ из Давидове лозе вратити на место где је умро последњи и најправеднији Давидов краљ [Јосија], рекао је Финкенштајн

Налази у Мегиду показују културни континуитет; истовремено, Мегидо и друга насеља у северном Израилу сведочили су појави локално произведених посуђа за сервирање под утицајем месопотамских традиција.  Све ово сугерише да је становништво Мегида почетком 7. в. било састављено и од локалног становништва и од насељеника доведених од стране Асираца. Ово потврђује библијске приповести о настанку "Самарјана". Промена се примећује у последњој трећини 7. в., након асирског повлачења.Остаци откривени у Мегиду сугеришу да је овде успостављен египатски административни центар, са гарнизонским снагама које су укључивале јонске плаћенике, у време 26. династије. Улога Лидије у снабдевању Египта овим плаћеницима можда је наговештена у неколико библијских референци. Све заједно, налази у области X пружају први археолошки контекст за сукоб Неха и Јосије у Мегиду.

 

и у важним древним историјским записима.

И. Финкештајн.

У раном бронзаном добу, Мегидо је био важан ханански град који је контролисао околна плодна земљишта Језреелске долине и кључне међународне трговачке путеве који су повезивали северни и јужни Левант, са Сиријом и Месопотамијом на једном крају и Египтом на другом.Мегидо је био стратешки важан град на раскрсници, а у различитим временима су га окупирали Хананци, Израелци, Асирци, Египћани и Персијанци.

Око 10. и 9. в. пре Хр., Мегидо је укључен у Краљевство Израел – северну израелску монархију која је неко време владала великим делом Леванта, укључујући и свог мањег јужног суседа, Царство Јуде. Постоји велика дебата о томе да ли су Мегидо и друге територије раније били део царства Давида и Соломона.

Када су асирске трупе под командом Тиглат-Пилесара III преузеле контролу,само неколико година касније, израилска престоница Самарија је пала, а северно Царство Израила је престало да постоји. Велики део становништва депортован,а. Јуда, са престоницом у Јерусалиму, преживела је напад, опстајући неко време као вазална држава Асирије.

Каснији слојеви ископавања показали су доказе о асирској окупацији, јер је Мегидо постао престоница локалне асирске провинције и дом мешовите популације Израилаца идепортованих из целог Неоасирског царства.Рушевине Мегида, пронађене у археолошкој хумци (Тел), налазе се у националном парку који се налази око 30км југоисточно од Хаифе.

 

Јосија је имао само осам година кад је почео да влада у Јудеји (2Цар 22:1) и владао је више од три деценије у оштрој супротности са праксом свог деде и оца који су били заговорници синкретизма и идолопоклонства (2Цар 22:2). Током његове владавина откеивена је у храму Књига Закона Господњег, обновљен је савез са Јахвеом уз његово и свенародно покајање.

Покренуо је реформу царства, очистивши Храм од сваког паганског обожавања, уништивши идолопоклоничка узвишења и поново успоставивши прославу Пасхе.Можемо само да нагађамо зашто је Нехао наредио да се Јосија убије. Можда је Јосија одбио да ода почаст фараону или је једноставно подржао погрешну страну, погрешно протумачивши сложене сукобе у стилу „Игре престола“ у којима су три царства размењивала доминацију над Левантом током само неколико деценија, каже Финкелштајн.

Грчки назив подручја, Армагедон, потиче од јеврејског har Megiddo или планина Мегидо, иако место заправо није планина, већ хумак или насип настао акумулацијом људских насеља грађених једно на другом током хиљада година.Равница Мегидо са којом се повезује Армагедон, позната је по две велике победе и две велике трагедије у историји Израила. Пораз Хананејаца од Деворе и Варака забележен је у Суд 4, а Суд 6-8 говоре о Гидеоновом успеху над Мадијанцима. Трагедије које су се овде догодиле укључују смрт Саула, првог цара Израила, и његових синова (1Сам 31:8) и смрт цара Јосије.

Реч Армагедон се појављује само једном у Библији и то у Откровењу, где се описује кулминациона, есхатолошка битка између Бога и сила зла (Отк 16:12-15). Након што шести анђео излије своју чашу суда, цареви целог света окупљају се на битку на месту које се на јеврејском зове Армагедон.У Отк 19:11-20 описана је последња битка приликом другог Христовог доласка где он побеђује снаге Антихриста. Многи ово сматрају описом битке Армагедон из Откривења 16:16.

Знамо да је Јосијина смрт 609. год. пре Хр. кључни тренутак у историји, и да је имала пресудну улогу у покретању великих традиција месијанизма и есхатологије у јудаизму и хришћанству, каже Финкелштајн. Он напомиње да се то није догодило "преко ноћи". Ипак додаје он:

 судбина последњег великог и праведног цара Јуде на крају је постала нераскидиво повезана са оним што се догодило 25 година након његове смрти, падом Јерусалима 586. год. пре Хр. и почетком вавилонског егзила. Ово је отворило наду да ће се једног дана праведни краљ из Давидове лозе вратити да избави народ Израила.

У хришћанству, наравно, улогу спаситеља преузима Исус Христос, за кога је проречено да ће по свом другом доласку коначно победити зло на крају времена. И опет, апокалиптичког предања настале из тог кобног сусрета пре више од 2.600 година постале су толико свеприсутне да је и ова последња битка требало да се одигра тамо где је Јосија пао: у Армагедону.

Ово револуционарно откриће не само да пружа археолошку потпору библијским извештајима, већ и обогаћује наше разумевање геополитичког пејзажа древног Блиског истока. Како се ископавања настављају, даља открића могу продубити наше знање о једном од најлегендарнијих бојишта у историји.

 

Значајно ископавање, које би ускоро требало да се заврши у цркви Старог града у Јерусалиму, пружило је невиђен историјски увид. Нова археолошка ископавања открила су да су пре неких 2.000 година, маслине и винова лоза су вероватно расли на земљишту где се данас налази црква Васкрсења Христовог Јерусалиму. Ово у сећање дозива опис Христове сахране дат у Јовановом еванђељу.

Присуство стабала маслина и винове лозе утврђено је археоботаничком анализом и анализом полена на узорцима извађеним из ископина испод пода античке базилике. Иако С-14 анализа још није спроведена, археолошки контекст сугерише да слојеви у којима је пронађено семеи полен припада прехришћанском добу.

Знамо да је то подручје већ било део града у време цара Хадријана када су Римљани изградили Аелију Капитолину (Aelia Capitolina), рекла је проф. Франческа Романа Стасола (Prof. Francesca Romana Stasolla) са Сапијенца Универзитета Рима (Sapienza University of Rome), међутим, у време Исуса Христа то подручје још увек није било део града, додаје она.

Према хришћанском предању, црква Васкрсења Господњег налази се у близини места Христовог распећа које је познато као Голгота (или Костурница). Прва црква која је укључивала сам гроб Господњи данас је наткриљена едикулом изграђеном 1810. године.

Стазола је руководила ископавањима од 2022. год. Од 2019. год. након деценија сукоба, три централне верске заједнице које управљају црквом, Православна патријаршија, Кустодија Свете земље и Јерменска патријаршија, пристале су на значајна реновирања како би се заменио под зграде, углавном из 19. в.

Овај подухват је означио први велики пројекат рестаурације у базилици од последица пожара 1808.Археолошка ископавања добила су лиценцу од Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), у складу са законом за било које ископавање у земљи.

Са радовима на реновирању, верске заједнице су одлучиле да дозволе и археолошка ископавања испод пода, рекла је Стасола додавши: Међутим, тренутно немамо отвореног простора за копање, јер се црква спрема за Вакрс, када треба да буде потпуно доступна ходочасницима. Истраживач је нагласио да су због осетљиве природе локације и њених логистичких потреба морали да раде са великим опрезом.

Сви археолози који учествују у ископавањима су Италијани и повезани са Универзитетом Ла Сапијенца. Ми се смењујемо, али наш тим у Јерусалиму увек има 10 или 12 људи, рекла је Стасола додајућиОвде је атмосфера веома посебна; срдачно смо дочекани и са свима смо изградили јаке односе.Међутим, већина нашег тима остаје у Риму, где шаљемо податке за постпродукцијски рад.

Повремено се археолозима у Јерусалиму придруже стручњаци у одређеним областима, као што су геолози, археоботаничари или археозоолози из Рима.Да би омогућили максималну доступност локалитета током ископавања, Стасолла и њен тим поделили су подручје у несуседне зоне, копајући једну по једну и поново покривајући сваку пре него што ископају следеће.Стасола истиче:

Током векова, храм је претрпео више циклуса уништавања и обнављања.

Прву грађевину је у 4. в.  подигао цар Константин. Цркву су запалили Персијанци у 7. в. веку, а напао ју је калиф ал-Хаким 1009. Значајна обнова под влашћу крсташа у 12. в. дала је згради данашњи изглед.Према Стасоли, скривени слојеви испод црквеног пода, налик страницама књиге, нуде изванредну хронику историје Јерусалима, почевши од гвозденог доба (1200-586. пре Хр).Археолошки слојеви испод цркве откривају дугу и сложену историју, укључујући остатке каменолома који датирају из гвозденог доба (1200–586 пре нове ере), који је касније пренамењен за пољопривредну употребу. Ископавања су открила грнчарију, уљане лампе и друге артефакте који пружају увид у свакодневни живот током векова:

Како је каменолом престао да се експлоатише и пре него што је црква подигнута, део површине је коришћен за пољопривреду.Стасола истиче:

Стасола, ипак, признаје да ће за потпуну анализу свих артефаката откривених током ископавања — што укључује и новчиће и грнчарију која датира отприлике из 4. века — бити потребне године.У време Исуса, некадашњи каменолом је такође коришћен као гробље, са неколико гробница уклесаних у стени, као и у другим областима Јерусалима. Стасола подсећа: 

Неколико других гробница је познато као део комплекса Светог гроба, укључујући и ону коју хришћанска традиција приписује Јосифу из Ариматеје, за кога се каже да је поклонио Исусу своју празну гробницу.Стасолла и њен тим открили су неколико налаза који вероватно датирају из 4. в. хр. ере:

Додатни тестови на артефакту, величине око 6м у пречнику, могли би истраживачима понудити даљи увид у историју древног споменика.  

Ова локација има занимљиву историју. Др Тим Чафеј (Dr. Tim Chaffey) истиче:

Стасола је сагласна и додаје:

Други налаз који свакако датира у 4. в. век је остава новца пронађена у источном делу данашње ротонде, чији је најранији новац кован под Констанцијем II (337–361. хр. ере), а најновији под Валенсом (374–378 хр. ере). Истраживачи су такође пронашли стотине животињских костију, које су свештеници и ходочасници клали и јели током миленијума.

Прелиминарни извештај о ископавању објављен у рецензираном часопису Liber Annuus и описује садржај структуралног рова који је повезан са периодом крсташа.У оба случаја, међу остацима су биле овце, козе, свиње, кокошке, гуске и голубови, али и обиље рибе. Идентификоване врсте рибе укључивале су пони из Индо-Пацифичког океана и бакалар из Атлантика.Стасола:

Археолог је нагласио да ће јасније увид у то како се исхрана оних који су живели и посећивали Цркву мењала током векова, бити могућ тек након бројних анализа које кости треба да буду подвргнуте.

Научно документовање свих налаза ископавања, укључујући око 100.000 фрагмената грнчарије, трајаће годинама. Ископавања би, међутим, требало да се наставе после Ускрса и вероватно ће бити завршена за неколико месеци.Остао нам је само део северног пролаза за ископавање, рекла је Стасола.

Упитан да ли ће археологија икада дати одговор на питање да ли је Исус заиста сахрањен на Светом гробу, Стасола је рекла да је важно задржати веру и историју као два различита поља уз наглашавање да:

Ископавање је у току, а према речима Стасоле, очекује се још открића. То је свакако стратешко ископавање за познавање развоја града и његовог процеса сакрализације у хришћанском кључу, рекла је она.

Као књижевно средство, опис места сахране Исуса Христа је ефикасан. Ниме, нуди контраст између места Исусове смрти на месту распећа на Голготи (изведено од лат.  место лобање) и плодног врта, препуног живота. Такође, даје цикличан облик завршном поглављу наратива о Христу, које почиње његовим хапшењем у Гетсиманском врту. Са наративне стране ова реченица Јовановог евађеља има значајну снагу због сажетости. Као историјски запис о томе где је тачно, један од најпознатијих људи који су икада живели положен, је недостатан у детаљима. Ипак, захваљујући новом открићу, та реченица се може показати кључном за потврду где је личност која је средишња за хришћанску веру положена након његовог чувеног распећа.

Црква Христовог васкрсења је традиционално признато место које се сматра местом Христове сахране. Чисто историјски, не можемо са сигурношћу знати да је Господ баш ту сахрањен, јер Писмоне даје прецизне детаље, али ово ново откриће је још један доказ који указује на ту локацију и савршено је у складу са библијским детаљима у вези са вртом.Током векова, црква је претрпела разарања, поновну изградњу и бројне рестаурације услед пожара, инвазија и земљотреса. Остаје једно од најсветијих места хришћанства.

 

У вези са Христовим гробом поставља се још једно питање на које можда археологија може  да понуди одговор: камен је запечатио Исусов гроб? Да ли је то био округли камен (у облику диска) камен или квадратни (у облику плуте)? Обе врсте камена за затварање гробница потврђене су у јерусалимским гробницама из Исусовог времена. Квадратно (у облику плуте) камење је много, много чешће од округло (у облику диска).

У ствари, од више од 900 гробних пећина из периода другог храма око Јерусалима које је испитао археолог Амос Клонер (Amos Kloner), само четири су откривене са каменом за блокирање у облику диска. Ове четири елегантне јерусалимске гробнице припадале су најбогатијим — чак и краљевским — породицама (нпр. гробница краљице Хелене од Адијабене).

Да ли је Христов гроб био међу најбоље четири јерусалимске гробнице из периода другог храма? Пошто је камење за блокирање у облику диска било тако ретко и пошто је Христова гробница изграђена за обичног човека – јер је то заправо била позајмљена, али неискоришћена гробница Јосифа из Ариматеје (Мт 27:60) – чини се веома мало вероватним да би била опремљена каменом за блокирање у облику диска.

Археологија стога сугерише да је Господњи гроб имао камен за блокирање у облику плуте. Да ли то потврђује или оспорава библијски текст? Како је Исусов гроб био запечаћен према Новом завету? Одговор је понудио археолог Урбан К. вон Вахлде (Urban C. von Wahlde) још 2015. год. Он је анализирао извештаје из еванђеља да би видео како је приказан камен који је запечатио Христов гроб. Његова пажљива анализа грчке граматике открива детаљ из Јеванђеља по Јовану који подржава идеју да је гроб Господњи заиста био запечаћен каменом у облику плуте.

Он објашњава да сва синоптичка еванђеља користе облик грчког глагола kulio да опишу како је померен камен који је запечатио Христов гроб. Кulio значи котрљати (Мк 15:46; 16:3).Еванђеља по Матеју и Луки користе сложенице глагола kulio. Дакле, сви ови извештаји имплицирају да је камен који је запечатио Христов гроб био кружног облика.Амос Клонер (Amos Kloner), међутим, сматра да се исти глагол користио и у значењу изместити или померити. Квадратни (у облику плуте) камен за блокирање би се лакше могао описати као померен него као котрљан. Дакле, ова дефиниција решава несклад између библијског текста и археолошких записа. Међутим, вон Вахлде се не слаже са Клонеровом дефиницијом:

Није неопходно мењати дефиницију kulio да би се еванђелски извештаји разумели. Иако се сигурно не би котрљали тако лако као округло (дискасто) камење, камење у облику плуте је ипак могло да се котрља. Вон Вахлде истиче: 

Текст гласи: Рано, првог дана у недељи, док је још био мрак, Марија Магдалена је дошла до гроба и видела да је камен уклоњен са гроба (Јн 20:1). 

Грчка реч за уклоњен или однет је hairo. Дакле, Јован не говори о котрљању камена. Вон Валде тврди да овај опис одражава јеврејску праксу сахрањивања много тачније од било ког другог еванђеља. Он [Јован] нам је дао детаљ који ниједно од других јеванђеља нема.

Дакле, и Јеванђеље по Јовану и археологија подржавају тумачење да је Христов гроб био запечаћен каменом за  у облику плуте. Касније, током касног римског и византијског периода, округли (у облику диска) блокови камења постали су мање ретки. Десетине јерусалимских гробница које датирају из ових периода пронађено је са камењем у облику диска — али мањег обима.

Оно што је, међутим, значајно када је у питању гробни камен описан у еванђељу јесте то да није задржао укопаног у унутрашњости гробнице.

 
[1]За више о Уруку и Ериду и њиховм међусобном односу представљеном кроз митску приповест види: Јован Благојевић, Археологија библијског света – најзначајнија открића 2022, 77-80.

Matthew J. Adams, Alexander Fantalkin, Israel Finkelstein, Josiah at Megiddo: New Evidence from the Field, Scandinavian Journal of the Old Testament, 2025.