ВЕРА КАО ПОТПУНА ВЕРНОСТ - 24. део серијала "Химна вере"

 

Посланица Јеврејима 11:35-38

Сажето представљање сведока вере, започете у Јевр 11:32 прекида се у ст 35б. То је стих којим нарација прераста у мартирологију. Напомена која претходи мартиологији подсећа нас на жене које примише своје мртве ускрсом (Јевр11:35а). Она је спона са претходном целином. Завршни пример оних који су вером доживели избављење од смртне страхоте највероватније се односи Илијино чудо васкрсења сина сидонске удовице (1Цар17:17–24 уп. Сир 48,5) и на слично чудо прор. Јелисеја у случају жене Сунамке (2Цар 4:22–26.37). Писац следи текст Септуагинте и јудео-хришћанско предање чије одразе налазимо и у Новом завету (Лк 4:25). Поменут пророрчки чин је дело којим се потврђују најзначајније тачке њиховог социјалног учења - потреба за заштитом најугроженијих друштвених група, сиромаха, удовица и сирочади.

Искуство поменутих жена и њихово сведочанство вере, ипак, стоји у прећутној супростављености са каснијим примерима.Аутор Химне, наиме, показује да вера не води увек ослобођењу од телесне смрти у историјском искуству (уп. Дан 3:18; Јевр 10:32–39; 12:4). Писац, највероватније, подсећа своје читаце на примере макавејских мученика, и других мученика који су пострадали на најразличитије начине познате у древном грчко-римском свету. Наредни стихови, заправо, представљају мартиолошки приказ оних који су своју веру посведочили и запечатили страдањима и смрћу. Речено је да Јевр 11:32-35а представља хијастичку паралелу приповести о Еноху, будући да сведоче о величанственим победама и, коначно, васрсењу које је досегнуто посредством вере. Са друге стране, стихови 35б-38 говоре о вери која је бројне великане надахнула да истрају у страдањима, чиме се они показују сличним Авељу. Обе целине, међутим, деле есхатолошку наду у коначно васкрсење мртвих којим ће се сведоци вере сјединити међусобно и са самим Христом.

Опис страдања посведочен у поменутој мартиологији започиње снажним и наглашеним изразом други. Тиме се показује намера аутора Химне да поведе читаоце ка новом, вишем, нивоу преданости у вери. Он не говори о спремности на страдање, већ о онима који су и пострадали, посведочивши да је вера потпуна верност која не пристаје на (овдашње) избављење у ишчекивању бољег васкрсења (Јевр 11:35). Наведени исказ сугерише искуство страдања без ублажавања. Термин избављење односи се на откуп (робова), чиме се сугерише да су старозаветни мученици (вероватно мавејски пострадали у време Антиоха IV Епифана, 2Мак 6:18–7,42[14]) могли избећи своја страдања уколико би се одрекли своје вере и верности Богу. 

Они су, међутим, то свесно одбили. Термин боље васкрсење означава квалитативну разлику есхатолошког васкрсења у односу на васкрсење из 35а, где се говори о оживљавању које је временски ограничено.

Формулација ударени на муке се односила на употребу справа (најчешће точка) за мучење (2Мак 6:19.28 уп. 3Мак 3:27; 4Мак 5:32; 8:13; 9:12.17.19.20; 10:7; 11:10.17; 15:22; Jos., Ag. Ap. 1.20, 148; Plutarch, Dio 28.2; Philo, Against Flaccus 10,85) или, батињање (до смрти, Tacitus, Annals of Rome 2.35.5; Suetonius, Nero 49; Claudius 34). Глаголска форма речи могла је да значи усмрћивање (нпр. Plutarch, Moralia 60A). Формулације подсећају на описе страдања Макавејских мученика (2Мак 6) унутар којег се јасно излаже и нада у васкрсење, и то у васкрсење за вечни живот (2Мак 7).Макавеји који нису пристали на изабљење су, од стране писца Посланице, препознати као ванредан пример бескомпромисне вере која је усресређена на боље васкрсење (уп. Дан 12:2).

Примери мучеништва описани речима други доживеше ругања и батине, а уз то окове и тамницу подсећају на тешке античке примере суровости којима су припадници народа Божијега били изложени због своје вере (2Мак 6:22.30; 7:24 уп. Ep.Arist. 12:33; Philo, Every Good Man Is Free 114; Against Flaccus 85; Jos. Ant. 12.27). Окивање и утамничење су древне казне којима су у Старом завету били изложени хулници (Лев 24:10-23), и великани као што су били праведни Јосиф (Пост 39:20), Ананија (2Дн 16:9), па чак и пророци попут Јеремије и Михеја (Jeр 20:2.7–8; 37:15–20; 38:6–13; 1Цар 22:26–27 уп. Сир 49:7; 2Дн 16:10). У наведеним пророчким личностима, читаоци Посланице су могли да препознају оне које треба да следе у сопственим страдањима која су вероватно подразумевала и хапшења и утамничења (Јевр 10:32–34).

Наредни стихови доносе дугачак низ примера мученика. Први међу њима су каменовани. Аутор вероватно говори о Захарији (сину првосвештеника Јојада) и Јеремији (2Дн 24:20–21 уп. Mт 23:35; Лк 11:50–51; Tertullian, Scorpion Antidote 8; Hippolytus, Concerning Christ and Antichrist 31; Jerome, Against Jovinian 2.37). Могуће је да је аутор свесно подсетио читаоце и на славни крај првог хришћанског мученика (1Клм 45:4 уп. Дап 7:57–60; 14:5.9).Хапшење и каменовање су страдања која св. Јован Златоусти препознаје у старозаветним описима прор. Захарије, али додаје да се ове речи Химне односе и на хришћанског првомуеника Стефана.

Исказ престругани алудира на јудео-хришћшанско предањско сећање на смрт прор. Исаије. Писац, наиме, вероватно има на уму интертестаментарно предање страдању прор. Исаије, који је преструган по наредби цара Манасије. Ориген је очигледно познавао поменута апокрифна предања о страдању Исаијном и ослањао се на њих у тумачењу Посланице. Иста предања, сведоче о страдању пророка Захарије и Јеремије (2Дн 24:20–22 уп. Mт 23:35). (b. Yebam. 49b [Tanna R. Simeon b. Azzai]; y. Sanh.10.2.28c; b. Sanh. 103b; Pesiq R. 4.3; МучИс5,1–4.11–14; Јустин, Дијалог са Трифуном 120.5; Tertullian, On Patience 14; Origen, Ep. Afric. 9; Hippolytus, Concerning Christ and Antichrist 30). Римљани су, такође, примењивали овај метод усмрћивања да би казнили јудејске устанике (Gen. Rab. 65.22) од којих су неки помрли од мача, као и неки од пророка, нпр. Урија и други неименовани пророци (Jeр 26:20–23; 1Мак 1:30; 2:9.38; 5:13; 7:15–17.19; 2Мак 5:24–26; Дан 11:31–33 уп. 1Цар 19:10). Сви су они, попут ранијих сведока вере поменутих у мартиологији, трпели искушења неодричуући се верности Богу како би сачували живот.

Пророк Илија није пострадао (1Цар 18:4.13; 19:10), али је доживео снажне животне недаће и оскудицу поставши тип аскетског пророка свог доба. У каснијем периоду су у тзв. пророчким школама трпели уоскудици у невољи, у злопаћену (Јевр 11:37б)удаљавајући се, не желећи да праве компромисе у вези са својом вером и верношћу Богу, по пустињама и горама и пећинама, и јамама земаљским (Јевр 11,38б уп. 1 Цар 17,2–16; 18:4.13;19,1–19; 2Цар 1:3–15; 2:23; 4:1–2.8–12.38–43; 8:1–2;  Пс 106[MT 107]:4; 1Мак 2:29–38; 2Мак 5:27;6:11; 10:6; МучИс2:9–11; As. Mos. 9,1–7; ПсСол 17:17).Опис аскетке одеће (потуцаху се у кожијим кожусима, у козијим кожама, Јевр 11:37а) подсећа, пре свега, на Илију и Јелисеја који су носили грубу одећу од длаке поменутих животиња или плашт израђен од таквог материјала (1Цар 19:13.19 LXX; 2Цар 1:8; 2:8.13–14). Делови одеће су касније препознавани као знамење пророчких лидера и пророка уопште (Зах 13:4; МучИс2:10 уп. 1Клм 17:1). Навод се можда односи и на пустињске заједнице из доба Макавеја, а можда чак на Давида у времену његовог одметништва од Саула, као и пророке које је Авдија сакрио од прогонства Ахава и Језавеље (1Цар 18:4.13).

Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари.

Истовремено, сиромаштво пророчких и других сведока вере аутор Химне узима као основу за истицање осиромашења света који је те и такве сведоке вере одбацивао показавши да их и није достојан (Јевр 11:38а). Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу. Верa вреднија од свемира којом се држимо за његовог Саздатеља јесте оно на шта Писац подсећа и позива своје читаоце, бодрећи их да издрже недаће, искушења и мучеништва ма у којој форми се јављала и у ком времену они живели.