Исаија

Божански одговор на исказ поверења малодушног пророка који перонализује изгнаничку заједницу је захтев за новим подвигом. Ова подцелина пророчке песме се састоји из две целине, а свака од њих садржи по три стих-линије, од којих прва представља уздизање у виши статус службе и деловања намењеног пророку, а друге две објашњавају циљ и и задатак који из тог статуса следи.

Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари. Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу.