Свет Библије

У прет­ход­ним тек­сто­ви­ма смо го­во­ри­ли о пр­вим пре­во­ди­ма ре­ли­гиј­ске об­ја­ве и о кон­ тра­вер­за­ма ко­је су са со­бом но­си­ли. По­ми­ња­ли смо пре­ви­ра­ња ко­ја је иза­зи­ва­ла по­ја­ва Сеп­ту­а­гин­те као грч­ког пре­во­да је­вреј­ских спи­са, као и на­по­ре Ори­ге­на и бл. Је­ро­ни­ма да пи­та­њу пре­во­ђе­ња при­сту­пе на си­сте­ма­ти­чан на­чин. На­ста­вља­мо члан­ком о бл. Је­ ро­ни­му, ко­ме је па­па до­де­лио за­да­так стан­дар­ди­за­ци­је ла­тин­ских пре­во­да Би­бли­је ко­ји су би­ли у упо­тре­би у че­твр­том ве­ку, од­но­сно о овом нео­бич­ном чо­ве­ку ко­ји је, при­хва­тив­ши се за­дат­ка, за­ро­нио у још ду­бљи и те­жи по­сао, на­у­чив­ши је­вреј­ски је­зик и уро­нив­ши у свет про­ро­ка и За­ко­на у ори­ги­нал­ном из­да­њу. Овај ве­ли­кан је по­ста­вио осно­ве са­вре­ме­не ег­зе­ге­зе и пре­во­ди­ла­штва, а сво­јом по­ја­вом и ста­во­ви­ма је до­но­сио фа­му и не­го­до­ва­ње, али и одо­бра­ва­ње. Је­ро­ни­мов пре­вод је на­кон ње­го­ве смр­ти би­вао све ви­ше пре­по­зна­тљив и мо­же­мо ка­за­ти да је остао ак­ту­е­лан до да­на­шњих да­на.

У претходним текстовима смо говорили о првим преводима религијске објаве и о контраверзама које су са собом носили. Помињали смо превирања која је изазивала појава Септуагинте као грчког превода јеврејских списа, као и напоре Оригена и бл. Јеронима да питању превођења приступе на систематичан начин. Настављамо чланком о бл. Јерониму, коме је папа доделио задатак стандардизације латинских превода Библије који су били у употреби у четвртом веку, односно о овом необичном човеку који је, прихвативши се задатка, заронио у још дубљи и тежи посао, научивши јеврејски језик и уронивши у свет пророка и Закона у оригиналном издању. Овај великан је поставио oснове савремене егзегезе и преводилаштва, а својом појавом и ставовима је доносио фаму и негодовање, али и одобравање. Јеронимов превод је након његове смрти бивао све више препознатљив и можемо казати да је остао актуелан до данашњих дана.

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

На првим страницама Светог Писма сусрећемо се са стваралачком Речју Божијом. Нови Завет говори о њеном оваплоћењу у личности Исуса Христа. На неки начин, историја од стварања до коначног оваплоћења Речи јесте историја поступшној и постепеног оваплоћавања те Речи. Један од аспеката тог оваплоћавања јесте и формирање свештених текстова познатих као Свето Писмо. Они су настали на јеврејском, арамејском и старогрчком језику, али су проширени на говорним језицима бројних народа. Који су изазови са којима се сусрећу преводиоци древних свештених текстова?

Сви хришћани ће се сложити да је Крст кључна тачка хришћанске вере. Па ипак, он се на различите начине схвата на хришћанском Истоку односно на хришћанском Западу. Ове разлике су делом последица различитог богословског,друштвеног и уопштено мисаоног наслеђа. Да ли је ово тачка супростављања и раздвајања хришћанских предања или могуће место њиховог сусрета и међусобног допуњавања?

Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота?

Крст је препознатљив симбол хришћанства. Значајно је, међутим, приметити да мотив крста као симбола сеже у прошлост далеко пре почетка хришћанства, те да је присутан у бројним архајким културама које у овом знамењу препознају симбол смрти и вечног живота.

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...

У оквиру опуса Изл.-ИНав. Једна од кључних тема je устројство левитског свештенства. Истичу се, осим служби и редова, мотиви изабирања и посвећења. Главни елементи посвећења левитског свештенства су: жртве (повезане са свим редовима левитског свештенства), миропомазање и култна одећа (као део специфичног посвећења виших редова левитског свештенства). Елементи специфичног Посвећења могу се повезати не само са свештеничким већ и са царским достојанством. Писац чланка указује да ова веза вероватно одражава сећање на древну праксу спајања свештеничке и царске улоге. Он, истовремено, указује и на нарочите антрополошке увиде које омогућује наведено повезивање. Уједињеност царског и свештеничког достојанства у позицији првосвештеника представља заправо богослужбено изображење првобитног човека у претпадном стању, човека који је цар и свештеник твари и који приступа Богу у светилишту које је микросмос, односно богослужбено изображење космоса неукаљаног грехом.