Библија

Наведени стихови Јовановог еванђеља каткад се називају златним стиховима свеукупног Светог писма. И они то јесту. Уколико би цело Писмо било изгубљено, а само ови стихови сачуван, они би били довољан да изрази суштину хришћанског веровања. Њихов садржај је изузетно комплексан и снажан, али се њихова порука – која је у правом смислу те речи радикална, може изаразити и једноставним тврђењем: Бог не суди свету, већ свет суди Богу и својим судом одређује своју вечни судбину. Бог је учинио своје. „Лопта је на нашем делу терена“.

Интересантно је запажање поменутог аутора а није Павле једини писац 1.в.хр. ере који се позива на давање воде из стене током израислког путовања кроз пустињу. Извор који се обично означава као Pseudo-Philo’s Biblical Antiquities садржи сличне мисли „а што се тиче његовог сопственог народа, Он их је водио у пустињи, четрдесет година он сам им је давао хлеб са неба, он је навео препелицена њих и следио их је водом (10:7).

Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.

У хришћанској Библији она се налази међу историјским списима, између Судија и Књига Самуилових.У јеврејској Библији она припада корпусу поучних списа. Ово, наизглед, није у складу са хронолошким редоследом библијских списа. Тврдња може да звучи нелогично, али можда је веза овог списа са остатком Писма јача него што уопште то схватамо

Силомаска бања - место величанственог Христовог знамења. Вековима традиционално поштована, али не и археолошки идентификована локација... Да ли су новија археолошка истраживања потврдила предањска схватања?

Језекијин тунел је кључни део система водоснабдевања Дaвидовог града - древног Јерусалима. Он повезуе Гихонски извор пијаће воде са Силоамским базеном у Јерусалиму. Према 2Дн 32:2-4 и 2Цар 20:20 овај тунел је направљен у време док је Јудејом владао цар Језекија. Да ли је, међутим, такав закључак тачан или у светлу новијих археолошких открића датирање Силоамског натписа и јерусалимског тунела постаје упитно?

У приповести о Каину и Авељу постоји неколико потцелина међу којима нарочито место заузимају два дијалога који формирају оквир радње која је уметнута између њих. Први дијалог представља пролог приповести, а други њен епилог. Оба дијалога започињу Божијим питањем (које у првом случају остаје без одговора) и у оба дијалога се јавља исти, за приповест (али и Свето Писмо уопштено) значајан израз - ЛИЦЕ

Есени, тајанствена јеврејска заједница са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере. О њима пишу Филон Александријски, Јосиф Флавије и Плиније Старији, а ћуте писци Новог завета. Зашто њихова заоставшина и данас окупира пажању јавности?

Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот - о. Александар Шмеман

Књижевни приказ њеног карактера се може упоредити са хуком сове у пустињи. Она је прва, непотчињена, супруга Адамова. Приказује се веома разнолико. Описи Лилит крећу се од представљања ове митске личности као као Евине пријатељице до описа у којима је иста личност приказана као Адамова ноћна мора. Лилит је у ствари била нека врста женског демона и по први пут се јавља у сумерским еповима.