Библија

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...

Рани хришћани су обележевали вечеру Господњу као целовит обед (заједно са тзв. агапе вечерама-гозбама), али је до 3.в. то престало да буде гозба и уместо тога је постало ритуализовани обед. Стивен Шисли (Steven Shisley) у свом чланку, Од обеда до обреда: како је последња вечера евоулирала (From Supper to Sacrament: How the Last Supper Evolved) проучава како је вечера Господња претворена од целовитог обеда у обред.

Пасхално писмо упућено од високог јерусалимског званичника јеврејском гарнизону у Елафатини које се датира у 5.в. пре Хр најстарији је за сада познати ванбиблијски извештај о пасхалном обреду.

Немачки истраживачи су током шездесетих година пробали да направе експериментално распеће, како би проучили ефекте на организам које проузрокује сам поступак распећа. Они су добровољцима привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након само 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс би се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен након 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.

Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.

А ових дванаест апстола посла Исус и заповеди им говорећи: на пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите к изгубљеним овцама дома Израиловог. А ходећи проповедајте и казујте: приближило ce царство небеско. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја са вама у све дане до свршетка века. Амин Мт 10:5-7; 28:19-20.

Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести. Све у приповести тежи врхунцу и Лука као вешт приповедач читаоце усмерава ка њему

Насупрот уобичајеном схватању у Библији нема тврдње да су Израилци током свог робовања у Египту били укључени у изградњу пирамида. Основно питање, међутим, остаје исто. Повезано је са присуством Израилца у Египту током периода који је претходио изласку, а у којем су пирамиде грађене. У питању је време Старог краљевства (27-22.в. пре Хр). Уколико би се инстистирало на овоме било би потребно антидатирати излазак стотинама година унатраг. Осим тога, постоји довољно доказа на бази којих се може закључити да је изградњу пирамида било укључено домаће становништво Египта, а не страни радници. Да ли то угрожава библијске тврдње да су Израилци били радна снага у Египту?

У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.

„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16 Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?