Свето Писмо

А ових дванаест апстола посла Исус и заповеди им говорећи: на пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите к изгубљеним овцама дома Израиловог. А ходећи проповедајте и казујте: приближило ce царство небеско. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја са вама у све дане до свршетка века. Амин Мт 10:5-7; 28:19-20.

Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести. Све у приповести тежи врхунцу и Лука као вешт приповедач читаоце усмерава ка њему

Насупрот уобичајеном схватању у Библији нема тврдње да су Израилци током свог робовања у Египту били укључени у изградњу пирамида. Основно питање, међутим, остаје исто. Повезано је са присуством Израилца у Египту током периода који је претходио изласку, а у којем су пирамиде грађене. У питању је време Старог краљевства (27-22.в. пре Хр). Уколико би се инстистирало на овоме било би потребно антидатирати излазак стотинама година унатраг. Осим тога, постоји довољно доказа на бази којих се може закључити да је изградњу пирамида било укључено домаће становништво Египта, а не страни радници. Да ли то угрожава библијске тврдње да су Израилци били радна снага у Египту?

У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.

„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16 Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?

Но, која је у свему томе улога Јована Крститеља? Он своју улогу приказује снажном сликом преузетом од старозаветних пророка и доцније разрађеном од стране новозаветних писаца.

Овде је битно да се истакне да овако сагледане Христове речи зато што си ме видео, поверовао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше, као и његов ранији позив не буди неверан него веран, не престављају критику сумње (у смислу промишљања), већ скептицизма који не тражи толико разлог за веру (Тома је тај разлог имао и захваљујући ранијем искуству и захваљујући сведочанству других ученика), већ оправдање за неверу. Овакво разумевање може да буде додатно ојачано подсећањем да се Јованово еванђеље завршава описом Томиног неверовања, али да се на готово самом почетку овог еванђеља налази не мање архетипска сцена Натанаиловог лаковерја које је такође изложено извесној критици: зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш и више од овога… (Јн 1:50).

...не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредно, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновљено и уздигнуто на нови, виши, ниво. Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.