АРХЕОЛОЗИ НА КРИТУ ПРОНАШЛИ ГЛАВУ ЖРТВОВАНОГ БИКА – откриће које повезује мит и култну праксу минојско-критске цивилизације са веровањима и историјом библијског Оријента

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Верује се да је лобања, откривена у једном од више од две десетине гробних објеката, део култног ритуала који је спровела елитна породица која је поседовала зграду.

 

Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Лобања је датована посредством повезивања са пронађеном керамиком у средину 19. в. пре Хр. То је, вероватно, најстарији пример такве ритуалне жртве пронађене у минојској гробници. Заједно са лобањом бика, археолози су открили неколико керамичких посуда, уљаних лампи и две тритонске шкољке. Шкољке су, такође, важни симболи у ​​минојској религији. Оне су нешто свето, као и бикови, рекла је директорка ископавања Метаксија Ципопулу (Metaxia Tsipopoulou) директорка ископавања (excavation director), стручњак за минојску цивилизацију који на локацији ради од 80-тих година прошлог века. Међутим, док су друге просторије садржавале људске остатке, у просторији са лобањом бика нису пронађене друге кости, ни животињске ни људске.

Не знамо којом приликом је ова елитна породица жртвовала изузетно вредну животињу. Можда је томе претходио јак земљотрес или пандемија или опасно фаталан природни феномен као што је цунами. Бикови су у митологији повезани са морем, рекла је Ципопулу. Пошто није било других костију, истраживачи верују да је бик вероватно жртвован негде другде. Доња вилична кост лобање била је мало сломљена, што указује да је језик бика извучен када је заклан. То упућује на закључак да је остатак животиње коришћен на гозби након жртвовања. Даље испитивање је показало да је минојски бик, који је вероватно био припитомљен, био стар око пет година када је жртвован.

Иако се сматра да је гробни комплекс у Петрасу користило неколико локалних заједница, он је припадао искључиво елитном становништву региона. Коришћено између 2800. и 1750. године пре Хр., налазиште је пронађено углавном очувано. Као резултат тога, пронађен је велики број налаза, укључујући хиљаде богато украшене керамике, полудрагог камења и златних, сребрних и бронзаних посуда и перли. Занимљиво је да је већина сахрањивања на локацији била секундарна. То указује да су појединци вероватно у почетку сахрањени на другом месту, ексхумирани након телесног распадања, а затим пребачени у зграду гробља са различитим погребним предметима: цилиндричним печатима, керамиком, каменим посудама, златним и/или сребрним перлама ушивене на одећу. Уметност је, такође, била значаја део погребних ритуала широм Старе Грчке.

Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Ципопулу и њен тим ископали су складишта костију у 26 различитих погребних објеката које је елита тог друштва користила за више од примарних сахрањивања. Свака зграда је имала око 14 соба. Глава бика је откривена у погребној згради 9 (1920–1750. пре Хр).

Попут дела модерних друштава, минојска елита је очигледно веровала у то да је могуће смрт држати одвојено од свакодневног живота који су живели. Све што се користило за сахрањивање остајало је на простору (обреда) јер, као и у другим друштвима, све што је било повезано са смрћу никада се није враћало у резиденцијални комплекс да би се користило, већ су га разбијали и остављали на гробљу, истакла јеЦипопулу.

Из тог разлога, артефакти су били разбацани, иако педантно, по целој области 8. Отворено небо изнад ње пружало је светлост. Међутим, користили су и лампе да би простор учинили светлијим.

Откопавање је трајало скоро два пуна месеца, а касније га је тим послао у лабораторију на Универзитету Оксфорд (OxfordUniversity) на детаљнију анализу. Истраживачи у Оксфорду такође су пронашли назнаке да се депозит десио након што је животиња поједена. Његов језик, који се сматрао посластицом, био је уклоњен, а као резултат тога, сломљена му је доња вилица. 

 

Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол.

Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. Према овом миту, Зевс у обличју белог бика заводи феничанску принцезу Европу, отима је и доводи је на Крит зачевши са њом Миноса који постаје први краљ на острву. Оно ускоро постаје значајан фактор на околнним морима, толико значајан да је његова владавина у региону означена као таласократија (владавина морем, таласима). Врло је интересатно то што овај мит, суштински, на сликовит начин говори о историјским дешавањима која су обележила Бронзано доба и слом тадашњих цивилизација. Поменутом слому, поред вероватних природних катастрофа, допринеле су и најезде народа са мора, пре свега егејских народа међу којима су вероватно били и становници Крита. Они руше Хетитско краљевство, у више наврата нападају Египат и насељавају се у области Ханана (познати као Филистејци, једно од племена народа са мора) истовремено са Израилцима потискујући древне хананске староседеоце у област приобаља.

Потиснути Хананци, немоћни да се одупру нападачима, образују поморско-трговачку империју. Они походе управо оне области Средоземља са којих су нападачи долазили, успостављају трговину и оснивају колоније, вероватно доносећи са собом цивилизацијска знања, како она која се тичу алфабета, тако и умећа пловидбе. Феничанска Европа је, стога, заиста отета и кроз општење са њом су постављени темељи нове цивилизације у егејским областима Средоземља. Није занемарљиво што чин отимања врши управо Зевс, бог олује, муње и грома у обличју белог бика тј. такође, олујно-громовитог божанства поштованог у хананско-феничанском религијском и митском предању, Ваала. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. 

Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа. Позната синајска апостасија повезана је са обожавањем златног телета (бика), а по истом обрасцу је приказана и апостасија северног царства приликом одвајања од Јерусалима (Изл 32; 1Цар 25-33; 2Дн 11:15 уп. Дап 7:41).

Библисјки отклон, ипак, није био потпун те се у библијском тексту дају препознати извесни мотиви, пре свега у култу где се (бивољи) рогови повезују са олтаром скиније/храма (Изл 27:2; 29:12; 37:27; 38:2; Лев 4:7; 9:8; 16:18; 2Дн 15:15; Пс 118:27; Jeр 17:1; Aм 3:14), што је општа карактеристика древнооријенталних олтара. Рогови су коришћени као богослужбени иструмент (Изл 19:13; ИНав 6:4; 1Цар 2:28; 1Дн 15:28; Пс 98:6; Oс 5:8), али и приликом царских (можда и свештеничких) помазања (1Сам 16:1). Они су схваћени као природни симбол опасности (уколико су повезани са непријатељем, Пс 22:20) или снаге појединца и народа кога Бог уздиже (Пнз 33:17; 1Сам 2:1; 1Цар 22:11; 2Дн 18:10; Jeр 48:25; Aм 6:13). Пророчке објаве обнове Израила и Јудеје се неретко изражавају кроз овај симбол (2Дн 25:5; Пс 89:17; 132:17; 148:14; ПлЈер 2:3; Jзк 29:11; Mих 4:13). Стога, и није чудо што порука спасења одјекује позивањем на рог спасења (2Сам 22:3; Лк 1:69).

Да ли је то био рог божанства које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила? 

 

Извори: