НАЈЗНАЧАЈНИЈА АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА - јануар 2024

Северноарабиска пустиња је попут већине светских пустиња - врућа, сува и ретко насељена. Прелазак преко оваквих терена данас је тежак, али још више пре четири хиљаде година. Вода је најдрагоценији ресурс на тако негостољубивом месту као што је ово. Номадски бедуини су правили своје домове у сиријској пустињи хиљадама година, успостављајући трговачке путеве преко пустиње, користећи природне оазе као стајалишта где би могли да допуне своје драгоцене залихе воде. 

Утврђене оазе су кључна компонента археолошког пејзажа и друштвено-политичке еволуције северозападне Арабије кроз време. За разлику од лабавијих одбрамбених система тврђава, изолованих кула или градских зидина уграђених у „отворене оазе“, монументални одбрамбени систем ограђених зидинама оазе карактерише пољопривредна и седелачка територија у пустињи која је у потпуности заштићена спољним ограђеним зидом. Недавна студија сателитских снимака омогућила је идентификацију четири утврђене оазе које раније нису биле познате или макар чије постојање није било поуздано потврђено. Оне су били део оригиналног процеса регионалног развоја, вероватно инспирисаног урбаном путањом јужног Леванта. Чини се да овај аутохтони одбрамбени систем карактерише настанак процеса урбанизације и заштите оаза у северозападној Арабији током бронзаног доба. Касније, у гвозденом добу, овај феномен је опстао, кроз преуређење или нове градње, и одиграо је велику улогу у успону караванских краљевстава.Недавно археолошко откриће у једној од ових оаза нам показује да је вода била заштићена одбрамбеним утврђењем још у бронзано доба.

Мапирањем зидова, одређивањем њихове хијерархије и тумачењем положаја бастиона на бедемима, могуће је разликовати два главна скупа ограђених простора: унутрашњи зидови ограђеног простора и спољашњи зид који је био предмет студије. Он је у потпуности окруживао оазу. На спољној страни овог спољног бедема и даље се налазе седамдесет четири бастиона, увек окренути ка пустињи, а никада према унутрашњости оазе. Ово запажање је снажан аргумент за демонстрирање кохерентности овог ограђеног простора и његове конструкције током једне фазе.

Оаза Хајбар, димензија око 8х7 км на просечној надморској висини од 670м, налази се у три алувијалне долине у којем се, у близини извора воде, формирајући Вади Хајбар на западу. Подручје пресецају околне западне базалтне висоравни Харрат Хајбар на којима се налази низ седентарних насеља из различитих периода. Подручје је археолошки истраживано почев од 2018. год. и пројекта Aerial Archaeology in Kingdom of Saudi Arabia project (AAKSA).

Међународни тим је у оази Хајбар открио једно од најобимнијих утврђења из бронзаног доба икада откривених у Саудијској Арабији. Масивни зид је вероватно штитио оазу од пљачкашких номада. Утврђење се датира на крај 3. миленијума пре Хр. Оно је окруживало оазу и протезало се у обиму од скоро 14.5км, док је досезало висину од скоро 5м. Археолози су дужину зида израчунали на бази теренских истраживања чији резултати су упоређени са резултатима које је добио Француски национални центар за научна истраживања (France’s National Center for Scientific Research, CNRS) на бази даљинских истраживања.Ово утврђење је једно у низу утврђења која су чувала овдашње оазе, асличне фортификације окруживале су оазе Тајма и Кураја. Утврђевање Арабијских оаза се временски поклапа са периодом интезивне урбанизације севера Ханана.

Остаци утврђења су најпре уочени на сателитским снимцима које су сачинили чланови археолошког тима KhaybarLongueDuréeArchaeologicalProjectCNRS-а и Краљевске комисије за Археолошка истраживања (Royal Commission for AlUla, RCU). Затим је уследило опсежно теренско истраживање оазе како би идентификовао остатке древног зида. На бази отприлике 40% сачуваног зида закључено је да је он некад окруживао површину од прекоо 2.700 хектара и да је укључивао чак 180 утврђења окренутих ка пустињи која је окруживала оазу. Од поменутог броја утврђења фрагментарно је сачувано 74. Највероватније да је зид служио као одбрана од пљачкашких пустињских номада који су били значајан проблем региона, нарочито у предисламском периоду. Зид је можда служио и за заштиту пољопривредног земљишта на локацији од ерозије и поплавних вода, док је у исто време деловао као приказ локалне моћи и ауторитета. Ова оаза била је једно од природних чуда северозападне Саудијске Арабије и подржава обиље аутохтоног биљног и животињског света. Извор слатке воде, дуго је био место људских активности.

Археолошким истраживањима утврђено је постојање 15 км до сада непознатих бедема. Почетне фазе истраживања довеле су до идентификације 146 великих сегмената зида као дела фортификационе мреже оазе. Изглед конструкције је захтевао класификовање бедема у пет група  према три главна  критеријума: 1) изгледа (поравнани зидови, изоловани зидови); 2) присуства/ одсуства придружених/прислоњених структура (одсуство бастиона, присуство бастиона, присуство бастиона и кула); 3) Врста зида и дебљина зида (зидани зид, зид са језгром испуњеним шутом; комбиновани зидови).

Фортификација је грађена без малтера. Доња половина зида била је двослојна и испуњена шутом, док је горњи део вероватно био од опеке. Пратећи контуре платоа, зид је у просеку био дебео између 1.5 и 2.3м. Овакве конструкције од сувог камена је тешко датирати, али узорци узети са различих места фортификације, унутар и испод зида, подвгнути су С14 датирању  које је указало да је фортификација израђена у распону између 2250. и 1950. год. пре Хр. Наиме, унутар и испод зида пронађени су остаци дрвеног угља који су омогућили радиокарбонско датирање. Остаци керамике на зиду сугеришу тачност оваквог датирања. Добијено датирање потврђено је резултатима истраживања  линије протоисторијских погребних авенија привеских гробница датованих у период од око 2600–2200 пре Хр.

Археолози верују да је зид изграђен у једном замаху, а да је касније обнављан и модификован током више од четири века, колико је био у употреби. Сматра се да је утврђење из употребе изашло у периоду између 1626. и 1542. пре Хр. Таква изградња је захтевала велику количину планирања и напора, што сугерише да су становници оазе имали висок ниво друштвене организације. На основу реконструкције зида, истраживачи процењују да би за то било потребно скоро 170.000м3 камења. Иако су и зид и потребна количина камења били огромни, прорачуни сугеришу да је само 250 радника који би радили са „пуним радним временом" могло да изгради зид за време између две и четири године. Guillaume Charloux, један од учесника у истраживању истиче да је ово била пасивна одбрана, односно да одбраном није управљала војска. У грађевинске сврхе, камење није вађено само из суседног земљишта, већ су и раније постојеће структуре коришћене као каменоломи и рециклирани као грађевинско камење.

Линије спољашњих зидова ограђеног простора најчешће прате контуре платоа. Они су се у прошлости усецали у долине да би повезали удаљене поравнате зидове,. Распоред зидова је систематски криволинијски, са грађевинским опортунизмом заснованим на најбољем коришћењу варијација топографије. Бедеми су удаљени од литице највише 250 м, а од ње у просеку 120 м. Циљ напуштања ове удаљености био је да се избегну топографске неправилности и да се омогући релативно линеаран и раван развој зидова, минимизира подручје које треба заштитити на платоу и оптимизује видљивост преко пустиње и оазе, без задирања у пољопривредне зоне. Уочено је неколико капија.

Монументална природа зида уздиже многа питања о људима који су га изградили и њиховом односу према другим оазним заједницама у Северној Арабији. Иако су људи око оазе Хајбар вероватно били полуномадски само неколико векова пре стварања зида, њихов процес преласка на седелачки живот се може претпоставити на бази неколико других заједница у северозападној Арабији које су прошле кроз овај процес током 4-2. миленујма пре Хр. Наиме, у 4. и 3.  миленијуму пре Хр. многе оазе у северној арапској пустињи биле су насељене седелачким становништвом, а овакве утврђене оазе биле су кључна компонента археолошког пејзажа и друштвено-политичке еволуције северозападне Арабије кроз време. Групе су изградиле утврђења око природних извора воде у пустињи како би заштитиле и развиле сопствене бујне, пољопривредно одрживе пејзаже.

Утврђења у оазама Кураја и Тајма, која се налазе у библијском Мидијану северно од Хајбара, датирају из ранијег 3. миленијума, при чему је Тајма чак и величином слична Хајбару. Ове утврђене оазе биле су семе каснијих караванских краљевстава, као што су Дадан и Лихјан, која ће доминирати Арапским полуострвом у 1. миленијуму пре Хр. Ово је значајно имати на уму будући да је библијски писац приповест о изласку повезао управо са Мидијаном, можда чак и са неком од ових оаза, смештајући Мојсеја у ту област током деценија које је провео као бегунац из Египта. Саудијска Арабија са својим археолошким благом све више привлачи погледе оних који се баве археологијом библијског света не само због потенцијалне везе са наративом Изласка (како у вези са Мојсејевим боравком у Мадијану, тако и са могућим лоцирањем библијског Синаја у област арабијске пустиње), већ и због већег броја неолитских ловишта и светишта пронађених у овом подручју која нуде увид у култне праксе чији се трагови могу пронаћи у библијским приповестима. Такође, новозаветни подаци о боравку св.ап. Павла у региону арабијске пустиње можда могу да буду повезани, мада веома лабаво, са раним траговима хришћанства у региону. Треба споменути, такође, да је једна од утврђених оаза овог региона дуго била дом последњег вавилонског цара, Набодина.

Резултати овог истраживања потврђују значај коришћења напредне методе, као што су даљинска детекција и 3Д скенирање, се користе за прецизно мапирање, документовање и анализу утврђења, обезбеђујући њихово очување и тачну интерпретацију. Овај технолошки приступ омогућава креирање сложених дигиталних модела. Поред бројних методолошких потешкоћа које произилазе из демонтажног стања зидова, разматраних удаљености, тежине терена и, наравно, почетне хипотезе засноване искључиво на сателитским снимцима, која показује да је оаза у потпуности била окружена спољним ограђеним простором. представља значајан научни изазов. У базалтном окружењу Хајбара, где је седиментација висоравни веома ниска, археолошки остаци су миленијумима били изложени изнад земље и наткривени, стварајући лунарни пејзаж прошаран хиљадама мегалитских археолошких структура из свих периода: пустињски змајеви, погребне авеније и густо насеље. некрополе, логори, утврђења, вет-ил светишта и сл. Испитивање овде представљених често демонтираних, преуређених и сегментираних бедема заснива се на емпиријском, интердисциплинарном, систематском и компаративном приступу. Само такав научни приступ, са неколико нивоа провере, може реконструисати кохерентан одбрамбени ансамбл у тако густом археолошком пејзажу.

Истраживање је засновано на просторној анализи спроведеној помоћу GIS-а (©ArcGisProOnline) уз комбиновање документације добијене из ваздушних снимања и геолошких и топографских бази података које комбинују резултате архитектонских, археолошких и геоморфолошких истраживања. Након иницијалне идентификације дела северних делова утврђене оазе на бази сателитских снимака из 2020-21. год., приступило се креирању прелиминарне мапе зидне мреже, која указује на природу зидова и присуство припадајућих остатака, праћене унакрсним архитектонским, археолошким и даљинским анализама. Резултати анализа представљени су у раду који су потписали: Guillaume Charloux, Shadi Shabo, Guillaume Chung,  Bruno Depreux, François Guermont, Kévin Guadagnini, Thomas Terrasse, Mylène Bussy, Saifi Alshilali, Diaa Albukaai, Rémy CrassardMunirah AlMushawh.

 

Фрагмент сребрене кованице, камени тег једног шекела и врх древне стреле су пронађени су током ископавања на налазишту откривеном током проширења аутопута. Пронађени новчић се датира у време 2.550, и један је од неколицине пронађених у Израелу, казао је Роберт Кол (Dr. RobertKool) шеф Нумизматичког одељење Израелске управе за антиквитете (IsraelAntiquitiesAuthority, IAA). Он истиче да је пронађени новац кован у периоду када је употреба кованог новца тек почела. Ретки налаз доприноси информацијама о начину на који се одвијала трговина и процесу којим је глобална трговина прешла са плаћања вагањем сребрњака на употребу кованица. Новац припада групи веома раних кованица које су ковале ван Израела, у областима античке Грчке, Кипра и Турске. У 6.–5. веку пре нове ере, такви новчићи су почели да се појављују на локалитетима у земљи Израела.

Новчић је откривен подељен на два дела, што је археолозима указивало на то да се користио као ломљено сребро за трговину иако је првобитно кован као новчић, што је знак постепеног мењања економије тог времена. Наиме, пре кованица у оптицају је био хацксилвер (или хацксилбер). То су су били мали комади сребра исечени без посебног облика од поломљеног накита, бивших посуда, отупљених ножева итд., и служили су као новац пре него што су новчићи измишљени. Било би извагано: заменили бисте одређене тежине ових сребрних фрагмената за камилу, текстил или врећицу егзотичног цимета, итд. Један од најранијих трагова овакве робно-новчане размене имамо у Постању у опису Авраамове куповине гробне пећине и оближње њиве (https://bkcentar.rs/sr/blog/protosrebrenjaci-pronadjenina-lokacijama-izraila-antidatiraju-upotrebu-novca-u-regionu-nova-otkrica-i-analize-kontekstualizuju-dugo-osporavanu-biblijsku-pripovest).

Директор IAA Ели Ескуисидо (EliEscuisido) истакао је значај открића истичући да су сићушни новчићи кључни извор информација у археологији... Кроз сићушни предмет као што је новчић, постаје могуће пратити људске мисаоне процесе и приметити да су наше економске навике у великој мери остале непромењене хиљадама година – само се технологија променила. У овом контексту, занимљиво је размотрити будућа археолошка истраживања у свету који је усвојио електронску трговину. Новчић открио је Семјон Гендлер (Semyon Gendler) из Јудејског округа IAA. Рани новчићи на себи нису имали натписе, већ симболе. Уобичајено за своје време, ова кованица је имала и лице инкуса: квадратни, конкавни отисак на једној страни, а не рељеф на који ће се каснији корисници новчића навикнути. Тек касније кованице из 4.в. имају избочене симболе.

Сматра се да су најранији новчићи исковани у 7. в. пре Хр. у Лидијском краљевству које је постојало на територији данашње Турске и у старим грчким градовима на оближњој обали Јонске обале. Први новчићи су били направљени од електрума, природне легуре злата и сребра, али је чисто сребро постало стандард у каснијим вековима. У Израелу је још један рани новчић пронађен Јерусалиму. На једној страни је слика корњаче. И овај новчић је пресечен и такође датира  из 6.в. пре Хр. Нешто старија кованица из 7.в. пронађена је приликом ископавања у близини Јерусалимске кинотеке. 

Гледајући временску линију, људи су почели да користе сребро као средство плаћања пре око 4.400 година у Месопотамији. Новчићи су измишљени у касном седмом веку пре нове ере, пре 2.700 година, и требало би да прође још 500 година пре него што су новчићи заиста распрострањени. око 250-300 година пре нове ере, сви су користили новчиће, каже Кол.

Током овог дуготрајног процеса усвајања кованог новца, људи су наставили да користе сребро, каже он. Кол додаје да су стари Египћани користили тегове злата као средство плаћања, али у Месопотамији је метал валуте било сребро, а Израилци су као синови Леванта  усвојили месопотамску праксу. Оставе сребра пронађене су широм Израела. Хананци су, такође, користили сребро.

Процес раних металурга био веома софистициран. Древни људи су могли произвести меко злато од 24 карата, а први сребрни новчићи су имали изузетно висок садржај сребра, напомиње Кул. Њихови сребрни новчићи били су чисти од 97 до 98 процената, далеко изнад стандардног сребра од 92 процента који се данас користи.Суштина је да поседовање драгоценог новчића и његово претварање у сребро може сигнализирати да је усвајање кованог новца било споро и болно. Можда су трговци у Јудеји из персијског доба за њих чудни новчић са утиснутим жигом гледали испод ока тражећи вредност у сребру по тежини за своје добра.

Новопронађена кованица се датира у време персијске доминације регионом и у сећање дозива библијску приповест о цару Асвиру персијском и знаменитој царици Јестири.

Пронађени камени тег је још старији. Археолози су пронашли предмете током ископавања куће са четири собе током проширења дела пута који се протеже од области Гуш Ецион јужно од Јерусалима, преко Јудејских брда и доле до долине Ела. Грађевина датира из 7. в. пре Х. У то време ово је била рурални део Јудеје. Област је први пут је насељена у периоду Првог храма, у 7. в. пре Хр., за време владавине краљева Јуде, Језекије, Манасије, Амона и Јосије, што је био период врхунца насељавања у Јудејском царству. Пронађени камени шекел од 11,07гр указује на рано организовану трговину у региону. Камени тег у облику куполе би се користио за вагање метала, зачина и других скупих роба. Знак на тежину је била староегипатска (хијератска) скраћеница за реч шекел, а један урезани потез представља један шекел. Ово је у ствари била стандардна тежина у региону Јудеје и показује да се роба пажљиво одмерава на тржиштима, рекли су директори ископавања (excavationdirectors) Михал Мермелштајн и Дени Бенајун (MichalMermelstein и DannyBenayoun). У истом простору пронађен је и врх стреле и фигурица коња.

Ископавање је извршено у сарадњи са државном корпорацијом NetiveiIsrael одговорном за пројекте националне транспортне инфраструктуре. Морија Риф (Moriya Reef), инжењер и менаџер одељења за пројекте јужног региона за Netivei Yisrael, истакао је да су путари у потпуности препознали да  ова област захтевала сарадњу са IAA због могућност откривања археолошких налаза у било ком тренутку на месту рада, као да је археолозима омогућено да раде паралелно са напретком на аутопуту, и нема сумње да су његови налази невероватни. Помисао да је откривање тако важних и значајних открића – захваљујући покретању инфраструктурног пројекта – несумњиво прилично узбудљиво.

Према истраживачима који су археомагнетним истраживањем анализирали материјал знамените Иштар капије Вавилона, овај величанствени градитељски подухват извршен је око 583. год пре Хр. (+/- 22 године) током владавине најзначајнијег неовавилонског владара Навуходоносора (605-562. год. пре Хр.) који је значајна личност у бројним библијским наративима. Библијски писци су детаљно описивали његове инвазије на Јудеју и Јерусалим. Прва је била почетком његове владавине, 605. год. пре Хр. Чини се да ово нагло уздизање Вавилона које је са историјске сцене неповратно склонило вековног конкурента и неприкосновену регионалну силу, Асирију, своју рефлексију имао у првом поглављу Књиге пророка Авакума. Пророк, наиме, најављује халдејска (вавилонска) освајања Јудеје и иста препознаје као божанску педагошку меру усмерену против апостасије свог савезног народа. Овакво схватање није било усамљено унутар библијског корпуса.

Друга инвазија била је казнени поход који је имао за циљ кршење јудејске побуне против вавилонске власти 597. год. пре Хр. Највероватније да је пророк Данило био део Јудејаца који су по вавилонској подели депортовани у средиште империје управо у овом периоду. Ово трауматично искуство је постало основа за дворске приче односно новелу дијаспоре коју проналазимо у Дн 1-6.

Још један пророк чији је живот интезивно био повезан са вавилонском доминацијом у региону и јудејским покушајима отпора био је Јеремија. Он не само да је у писмима упућеним својим сународницима расејаним у Вавилонију сугерисао да се припреме на то да расејање неће бити краткотрајно, већ је покушавао да јудејске старешине у матици одговори од покушаја оружане борбе против Вавилона, уз ослањање на Египат. Његове опомене и провавилонска позиција биле су разлог политичког прогона, па и заточења пророка који је радикалније изражава препознавање Навуходоносора као божанског оруђа у историји (Јер 27:6). Одбацивање Јеремијиних савета и коначно кршење устанка Јудеја од стране вавилонских снага 587. год. довело је до вероватно историјски најтрауматичнијег искуства јеврејског народа прехришћанске ере – разорења Јерусалима и уништења јерусалимског храма (2Цар 25:1–11). Овај догађај је, такође, снажно потврђен не само писаним изворима него и новијим археолошким налазима.

Библија и историја, ипак, Навухоносора не памте само као великог владара и непобедивог војсковођу. Он је забележен и као велики градитељ. Историјски извори сведоче да је био један од вавилонских владара који је обновио Етеменанки (дом неба и земље), односно величанствени вавилонски зигурат који се највероватније треба схватити као грађевина настала на темељима легендарне вавилонске куле.

Нова студија потврђује да је Навуходоносор градитељ и величанствене процесионе Иштар капије, познате по својим лавовима, дивљим биковима и мушхушшу-змајевима. Закључак се темељи на анализи узорака пет опека које су припадале различитим фазама изградње капије. Научници су анализирали геомагнетно поље сваког узорка.  Фрагменти припадају различитим типовима грађевинске декорације Иштар капије, који представљају три главне фазе изградње капије. Најстарија фаза се састојала од неглазираних профилисаних цигли и на основу нивоа суседних улица, ова фаза се вероватно може поделити на до четири подфазе. Другу главну фазу чиниле су равне глазиране опеке, а трећу фазу глазиране профилисане опеке. Вавилоњани су глазирали опеке на вешт начин и то успешно користећи јарке боје у нијансама беле, црне, зелене, жуте, наранџасте, тиркизне и плаве. Карактеристична тамноплава нијанса, добијена коришћењем кобалт оксида као средства за бојење, први пут је додата глазури током нео-вавилонског периода. Ниједан од фрагмената коришћених за ову студију није пронађен in situ, а распоред по фазама је био заснован на врсти декорације опеке.

У писаним траговима Навуходоносор је тврдио да је украсио капију Иштар печеним циглама (обојеним) плавом глазуром. Остаци комплекса капије откривају да је током своје владавине неколико пута дао саградити капију Иштар. Различити пројекти обнове у основи се односе на нову изградњу градских утврђења и преуређење суседне палате. У том процесу, ниво улице је морао бити значајно подигнут неколико пута, што је довело до тога да је и капија морала бити адаптирана, што је такође познато из писаних трагова. Једина сидришта за датовање фаза су опеке исписане именом Навуходоносора пронађене in situ у фази 1. Било је неизвесно да ли су све остале фазе конструисане непосредно једна за другом, или је између њих било хронолошких празнина. Штавише, претпостављало се да последња фаза можда није изграђена за време Навуходоносора, већ касније.

Међутим, нова истраживања су показала да то није тачно те да је капија завршена 583. год. пре Хр., односно пуне две деценије пре Навуходоносорове смрти. Чак и ако се узму у обзир могућа одступања, капија је завршена годину дана пре смрти њеног идејног зачетника и мецене. Ипак, јудејски расељеници који су довођени у Вавилон нису пролазили кроз ову капију, или макар не кроз њену завршну форму. Иштар капија, реконструисана од оригиналног материјала, данас се налази у Пергамон музеју у Берилину (Pergamon Museum in Berlin). Досежући висину од преко 11,5м Иштар капија је носила име божанске заштитнице града и империје. Опеке су глазиране и доминантно плаве боје, а лавови, змајеви и бикови су направљени од истог материјала жуте и смеђе боје. Функционишући као величанствен улаз у град, ова изванредна капија заузимала је истакнуто место на оригиналном списку Седам светских чуда античког света.

Датирање археолошког материјала обично се заснива на узорцима радиокарбона  или типолошким разматрањима материјалне културе. Ови методи датирања, међутим, могу бити непрецизни у варијабли и од читавог века. Чак и када је проналажење дрвеног угља у директној вези С14 датирањем, калибрација датог радиокарбонског доба у календарско доба није увек једноставна. Радиоугљеник се распада добро утврђеном брзином, али старост зависи и од брзине производње радиокарбона у атмосфери и стопе секвестрације. Нетачност може да буде и последица тога да је угаљ могао настати од стотинама година старог дрвета. Конвенционалније датовање археолошких контекста заснива се на типологијама материјалне културе, посебно керамике и кремена. Овај метод такође представља инхерентне потешкоће и обично обезбеђује старосни распон од сто или више година. Последица старосне несигурности видљива је у релативно лошој сагласности археомагнетних података јужног Леванта и северне Месопотамије. Истраживања су показала да су одступања последица употребе различитих метода за успостављање хронологије за узорковане артефакте. Нови метод Levantine Archaeomagnetic Curve (LAC) је познат по одличној контроли старости и висококвалитетним палеомагнетним подацима. Аутори истичу да је срећна околност у вези датирања који они спроводе то што постоје одлични резултати археоинтензитета из самог слоја разарања Јерусалима који се могу упоредити са резултатима њихове студије.

Истраживачи су нагласили да су мерења магнетног поља у циглама била доследна, што указује на кохезиван процес изградње током владавине Навуходоносора II. Налаз сугерише да Иштар капија није променила стил током процеса изградње, већ да су фазе II и III повезане са оригиналним дизајном капије и одражавају процес изградње, а не касније додатке, одвојене од првобитне конструкције фазе I. 

Налази студије не само да пружају јасноћу о временској линији изградње капије Иштар, већ и отварају путеве за даље археомагнетске анализе других древних структура у Месопотамији. Печене цигле од блата, уобичајене у то доба, показале су се као поуздан извор за археомагнетска истраживања. Истраживачи имају за циљ да прошире своја истраживања како би побољшали разумевање древних структура у јужној Месопотамији. Наиме, регионална употреба опека за изградњу је почела м током бронзаног доба, ако не и раније. Штавише, од средине 3. миленијума пре Хр., сведоци смо појаве опека на којима су исписана имена одређених краљева о којима често имамо историјске податке са тачним годинама владавине. Ове опеке могу да допринесу подацима о геомагнетном и омогуће проверу прецизности геомагнетног датирања.

Сви експерименти су спроведени у Палеомагнетној лабораторији на Скрипс институту за океанографију, Универзитета Калифорније у Сан Дијегу (Paleomagnetic Laboratory at Scripps Institution of Oceanography, University of California, San Diego). Поступак је подразумевао постепено загревање и хлађење узорака у лабараторијском пољу и нултом пољу, увек на температури до испод 90% природне реманентне магнетизације (NRM). Хлађење нултог поља праћено хлађењем на терену  или хлађењем у пољу праћено нултим пољем. Дакле, поља су се наизменично смењивала у у сваком следећем температурном кораку. Поред тога, корак на терену на нижој температури је понављан после сваког корака корака да би се пратиле промене у капацитету узорака да стекну делимичну термичку реманентност. Експеримент је укључивао и додатне кораке којима су смаљивана могућа одступања и потенцијалне грешке у пророчунима. Пошто се резултати узорака тестираних узорака из све три фазе нису разликовали, коначно су сви они комбиновани у једно „место“ и третирани су методом BiCEP-анализе. Добијени подаци упоређени су са резултатима других тестираних узорака  са Леванта, односно локација удаљених мање од 1000км. Левантинска археомагнетска крива (LAC) за бронзано и гвоздено доба је до сада веома добро утврђена и поређење узорака са Иштар капије се уклапа са другим узорцима LAC-а из времена владавине Навуходоносора. Пружајући запажања о геомагнетном пољу, археологији и историји, ова студија коју су потписали AnitaDiChiara, LisaTauxe, HelenGries, BarbaraHelwing, MatthewD. Howland и E. Ben-Yosef показује вишеструки допринос археомагнетских студија и будући потенцијал таквих студија да унапреде и геофизичка и археолошка истраживања у Јужној Месопотамији, региону који је до сада мало истражен овим путем. истраживања.

 

 

Извори: