Вера као ходочашће: од Вавилоније до небеског Јерусалима -

Посл. Јеврејима

11:8-10.13-16

 

Праотац Авраам, човек којим почиње библијска историја и родозачетник изабраног народа Божијег - Израила. Нарација о њему и његовим непосредним потомцима садржи се у Пост 12-50. Њен значај и утицај сеже до последењих страница Писма. Аутор Химне вере праоцима Израила даје више места него другим личностима Старог завета. У Јевр 11 Авраам заузима запажено место делом због значаја у историји спасења која је и отпочела Авраамовим ступањем на историјску сцену древног Оријента, а делом стога што је он био одличан пример вере и величанствена личност коју су оци цркве препознавали као часну и уважену главу, ризницу свих добара, образац врлине, савршенство савршенстава (св. Григорије Богослов уп. бл. Августин). Праоци Израила, сматрао је св. Јован Златоусти, ничим нису нижи од апостола и својим примером нас предају врлини, будући да се њихова вера (пре свега Авраамова) никада није колебала ка сумњи (уп. св. Јефрем и св. Фотије).

Писац праоце Израила представља као великане вере. Понекад их замишљамо као надљуде којима се дивимо, али чије примере не можемо да потпуно следимо. Нарација Пост 12-50 ствара другачију слику. Она открива живописне детаље и праотачке личности постају прави, реални, људи велике вере. Вере којом су досезали духовне висине, али и сумње која их је бацала у дубоке поноре. Управо их то чини правим, реалним, људима.

Постање истиче Авраамову послушност, али се у старозаветном предлошку послушност Авраама не повезује непосредно са његовом вером. То је оригинална разрада аутора Посланице, као и модификациоја основне теме нарације о праоцима која је оригинално била повезана са обећањем земље, односно насељавањем Ханана. Писац Посланице, именицу земља мења у место, а затим постепено узводи мисли својих читаоца показујући да уласком у Ханан нису била испуњења обећања Божија, јер су праоци у њој живели као у туђини будући да им је небеска отаџбина била истински циљ.

Историјски посматрано, Авраамов пут је можда био део веће сеобе (уп. Пост 11:31–32), али је његово учешће у њој било изузетно јер је било одговор на изричити божански позив, одговор вере (Пост 12:1.4). Авраам, човек одлучне вере који - на Божији позив - напушта све, али и сумња у испуњење божанског обећања о рођењу наследника (Пост 15:2-3); човек који се са 318 војника супроставља знатно надмоћнијем непријатељу (Пост 14:13-16), али и у страху прећуткује истину што ствара могућност великог греха (Пост 20). Исаак, дете осмеха, унео је радост у живот родитеља, спреман на саможртвовање (Пост 22:1-14), али неспреман да превазиђе устаљене друштвене обичаје (Пост 25:23; 27:1-4). Јаков, човек чврсте воље који зна шта хоће и све чини да би то остварио, укључујући неправедну трговину са братом и превару остарелог оца (Пост 25:29-34; 27:5-41).

Оваква слика праотаца није случајна. Они нису приказани као надљуди, већ као реални људи који су се, упркос сумњама и бројним животним недаћама, препустили вери дозволивши јој да их обликује. То обликовање вером, учинило је да Авраам послуша божански захтев повезан са жтрвовањем Исаака и да се тиме удостоји пророчког виђења жртвене смрти Сина Божијег и силе његовог васкрсења (Пост 22:1-14 уп. Јевр 11:17.18). Иста вера је учинила да Исаак, ипак, прихвати божански план за његове синове (Пост 28:1-5) и да Јаков – варалица – стоички издржи преваре којима је био изложен показавши снагу воље и у борби са ангелом Божијим, борби вере која га је учинила Израилом (= победником Божијим, Пост 32:22-33:12).

 

Авраам се, правилно, назива оцем вере јер је, као и многи људи тог доба, имао живо искуство вере и сусрета са Богом. За разлику од других, он је много снажније одговорио на божанско откривење поставивши темеље величанствене грађевине старозаветне вере. Истовремно, Авраам би могао да се назове и сином вере, човеком који је дозволио вери да га формира. Штавише, он је управо стога што је био син и васпитаник вере, постао отац вере и свих верних који су следовали његовом примеру. Тај пример сведочи да је вера послушност, јер вером Авраама послуша кад би позван да пође у земљу коју је имао да прими у наследство, и пође не знајући куда иде... (Јевр 11:8). Речи Посланице представљају алузију на божански позив са почетка Пост 12: 

Иди из земље своје

и из завичаја свога 

и из дома оца свога

у земљу коју ћу ти ја показати... (Пост 12:1)

Библијска историја почиње захтевом, бременитим речима обликованим по обрасцу реторичке градације која истиче снагу сваког аспекта захтева. Земља је човеку мање блиска од завичаја, а овај му је мање при срцу од отачког дома...

У старозаветном предлошку наглашена је божанска иницијатива и позив. Јевр 11:8 модификује базични предложак и он постаје извештај о Аврааму који је показао веру тренутном послушношћу. Употреба термина послушати у контексту Авраама је занимљива јер нема позадину у Писму. Израз је два пута употребљен у Пост да би описао Авраамов одговор Богу (Пост 22:18; 26:5), оба пута у контексту његове спремности на жртву. Употребљавајући термин у контексту Авраамовог одговора на позив Божији сугерише се да су све касније жртве и послушности Авраамове партиципиране у Авраамовој спремности да одговори Божијем иницијалном позиву.

Тежина и снага божанског захтева, ипак, сагледава се тек у литерарном контексту. Често заборављамо да библијска историја почиње праоцем Авраамом, али да се наслања на последњу нарацију библијске праисторије о неуспешном покушају подизања вавилонске куле (Пост 11:1-9). Она се завршава родословом који праоца Авраама повезује са сином праоца Ноја, Семом. Последњи стихови Пост 11 смештају Авраамову породицу у Ур Халдејски, један од најнапреднијих градова старовавилонског царства и описују покрет на запад, у Харан (Јевр 11:31-32). Према Новом завету, Авраам је божански позив добио управо у велелепном Уру (Дап 7:2-3). Јеврејско ванбиблијско предање је нагласило повезаност Авраамове породице са Вавилонијом и самим Вавилоном. Оно сведочи да је Тара, отац Авраамов био један од високих службеника легендарног Неврода, творца Вавилонског царства и градитеља вавилонске куле, богоборног пројекта досезања небеса т.ј. самообожења.

Тако се у овој нарацији библијске праисторије сусрећемо са архетипским проблемом који се јавља у греху прародитеља у Едену и свету претпотопних људи. И овога пута самообожење човека је пут који га претвара у тирана. Није чудно, стога, што се Неврод у Писму памти као добар ловац и први силник на земљи (Пост 10:8-10). Древне легенде говоре о тешком кулуку који је Неврод наметнуо на обесправљене поданике да би изградио град и кулу којима ће стећи себи име (Пост 11:4). Оне говоре о бројним робовима чији су животи уграђени у овај пројекат, јер је његов творац више ценио материјал за рад него људе који су радили. Исти извори сведоче о чудесним знамењима која су најавила рођење праоца Авраама, као и о неоствареној Невродовој жељи да убије новорођено дете.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи. Послушном вером Авраам је кренуо на пут неизвесности кроз Ханан, често коришћену руту номадских каравана. Као и други номади, Авраам се кретао од места до места, неретко од места једне божанске објаве до места друге божанске објаве. Многа од тих места билa су богослужбени центри много пре него је Авраам, уз постојеће олтаре, подигао олтар Богу који га је позвао. Тако сагледано, путовање Авраама се препознаје као ходочашће кроз Обећану земљу, то је било ходочашће вере, јер њоме пође у место које је имао да прими у наследство, и пође не знајући куда иде... (Јевр 11:8). Овај мотив је веома значајан и новији библисти примећују да је за писца Постања значајно да Авраама прикаже не само као родозачетника изабраног народа, већ и као утемељивача култа који организује богослужбени живот у Мамрији (13.18), Сихему, Ветилу, Вирсавеји... (Пост 12:6.18; 13:18), а посредно и у Јерусалиму (Пост 14:18-20).

Доминантна тема библијске приповести о Авраму, као и одељка Јевр 11:8-10.13-16 који сажима старозаветну нарацију је наследствo, што није непосредно повезано са Пост 12,1-3, али јесте повезано са темом поседовања хананске земље која је присутна у целокупној приповести о праоцима (Пост 15:7; 22:17; 28:4; 1Дн 16:18; Пс 104:11; Јуб 22:17; Дап 7:5-6). Божије обећање бројног потомства је истовремено и позив усмерен према наслеђу и заузимању Ханана (Пост 11: 9.13.17.33.39. уп. 4:1; 6:12.17; 7:6; 8:6; 9:15; 10:23.36). У Петокњижју, изван Постања, праоци се ретко спомињу као издвојени појединци. Уместо тога чешће се у сећање призива тријада праотаца (Изл 32:13; 33:1; Бр 32:11; Пнз 1:8; 6:10; 29:13 ET), док Поновљени закон нарочито истиче Божији савез са њима који своје испуњење добија у будућем насељавању у Ханану (Пнз 4:31; 6:10; 7:12; 8:18). Унутар дефтеронимичарске историје Авраам, ипак, заузима нарочито место као онај кога је Бог позвао и искупио из паганства (ИНав 24:2) и на бази чије вере Израил увек и изнова добија могућност обнове савеза са Јахвеом (1Цар 18:36; 2Цар 13:23). Овај мотив је често понављан у песничкој књижевности Старог завета која Авраама препознаје као беспрекорног пред Богом (ПремСол 10:5). Тема је нарочито заступљена у псалмима који Јахвеа називају Богом Авраамовим (Пс 47.9 ET) или Јаковљевим (Пс 25.10; 46.7 ET), а веровање да ће Израил опстати на историјској позорници се гради на савезним обећањима које је Он дао праоцима (Пс 105:8-9). Слично уверење се развија и у пророчким списима (Ис 2.3; 29:22; Мих 7:20), и то пре свега егзилног периода у којем се из верности Јахвеа савезним обећањима црпи нада на повратак Израила у отаџбину (Ис 41:8; 51:2; Јзк 33:24). Исти мотив се препознаје и историјској постегзилној књижевности (1Дн 16:15; 2Дн 20:7; Нем 9:7).

У интертестаментарном предању интересовање за праоца Авраама постаје доминантан мотив. Авраам се назива наш отац и о њему се говори као праоцу изабраног народа и поносу Израила (ПсСол 9:17), који је први монотеиста и онај који је разорио Тарине идоле (Philo, Mut. 16). Интертестаментарно предање сматра да је Аврааму читава Тора била унапред откривена, као и историја читавог Израила (4Јзд 3:13), а праоце Израила повезује са утемљењем појединих празника који су се показали нарочито значајнима у библијској историји и који су, правно посматрано, утемељени у времену Мојсеја или касније. Један од таквих празника био и и празник Сеница, празник који је припаднике израилског народа подсећао на тегобни пут кроз пустињу којом су пролазили не би ли из Египта доспели до Ханана, земље коју је Јахве обећао њиховим праоцима. То што је интетестамнетарна литература овај празник повезивала са праоцима Авраамом и Исааком (Јуб 16:20-31; 32:27-29), сведочи да су аутори интертестаментарних списа покушавали да укажу да израилско путовање кроз пустињу није ново искуство, то је искуство које су већ имали њихови праоци, искуство странствовања, неприпадања и потпуног ослањања на Бога. Живот Авраама, тегобан живот сталног номадског странствовања и оскудице у Обећаној земљи (Јевр 11:9 уп. Дап 7:5). То је био живот другачији од удобног живота вавилонских градова, али то није поколебало оце ходочасникe јер да су мислили на ону (отаџбину) из које су изашли, имали би времена да се врате (Јевр 11:15а). Св. Јован Златоусти и св. Фотије су исправно истицали, следећи Писца Посланице, да истинско обећање дато потомцима Авраамовим и није било наслеђе земље већ будућег и долазећег Царства које су вером ишчекивали. Мисли праотаца биле су усмеренe према Богу и то их је водило ка бољој, небеској отаџбини и небеском граду, кога су поздравили из далека (Јевр11:13б). Св. Григорије Ниски сматра да Авраамово стрпљиво чекање испуњења Божијег обећања показује вернима вредност истрајности у ишчекивању и да је пример истрајног ишчекивања испуњења обећања који су оставили Авраам и други праоци Израила подстицај на истрајност нама који ишчекујемо други долазак Господњи будући да су они чекали обећање бољих ствари тј. небеске отаџбине, баш као што то и ми чинимо сједињујући се са старозаветним великанима у ишчекивању бољих ствари које је Бог оставио за нас (Јевр 11:40).

То је разлог због којег је неопходно да се запитамо: шта је праоцима дало истрајност на тегобном ходочасничком путовању?

Указује се на есхатолошку природу њихове вере којом су видели обећани град који имаше темеље (Јевр 11:10а). Пролазна егзистенција шаторовања супростављена је граду са темељима, трајном дому. Писац Посланице указује на вековну чежњу номада за територијом коју ће трајно настанити и коју ће оставити у наслеђе потомству. Он супроставља неутемељен живот номада граду који пружа заштиту од недаћа и опасности. Својим животом праоци су показивали да су ходочасници и странци, показали су да је циљ још пред њима. Странствовање Авраама казује да Ханан није истинско наследство, већ пролазна станица ка божанском граду - коначном циљу ходочашћа. Идеја града који је Бог утемељио развија се на представи Сиона, небеског града Бога живога, истинске, непромењиве и сигурне отаџбине (Пс 86:1 упр. Јевр 11:16; 12:22.28; 13:14). Библијски концепт, по коме је Бог поставио темеље Јерусалима, проширен је у јудејској и хришћанској апокалиптици и на темеље небеског града (Ис 28:16; 54:11; 4Јзд 10:27; Отк 21:10-14.19-20) који представља метафору Царства Божијег и опште владавине Божије (Јзк 48:35; Тов 13:7-18; Јевр 12:22, 13:14; Отк 3:12; 4Јзд 7:26; 8:52). У јудејској апокалиптици постојало је схватање да је небески град, којем је неимар и творац сам Бог (Јевр 11:10), у визији показан Аврааму (Пост 15:7-21; 2Вар 4:2-7).

Према писцу Химне вере, Писмо не говори o историјској географији већ o трансцедентном наслеђу незнане (и неспознатљиве) земље (Јевр 11:8б). Авраам је храбро кренуо у страну земљу и непознату будућност. На непознатост је одговорио чврстом вером у реч Божију. У крајњем смислу, његова вера је почивала на обећању о будућности чиме је потврдио да је вера заиста основ свега чему се надамо (Јевр 11:1б). Подсетимо да хијастичка структура Химне вере као централни мотив читаве целине има управо ст 13-16 и њихово указивање да је карактеристика вере есхатолошка оријентација вере којом се сеже ка будућим благословима, чак и ако су они још увек удаљени.

Вера којом су праоци гледали будуће испуњење обећања Божијих повезана је са исповедањем да су странци и дошљаци на земљи (Јевр 11:13в). Јован Златоусти истиче да ове речи које Авраам примењује на себе разговарајући са хетитским староседеоцима Ханана, и које писац Посланице преузима из старозаветног предлошка, не говоре само о његовом физичком странствовању у Обећаној земљи. Ово су речи које сведоче да је његов начин живота био егзистенцијално другачији у поређењу са начином живота људи тог доба уопште будући да је његов живот онтолошки био утемљен у вери, те да је такво утемљење имало две природне последице, стране другим становницима земље: есхатолошку оријентацију и практичну врлину. Исту истину нам откривају примери и других праотаца Израила.

У Химни је употребљен технички термин за јавно исповедање вере. Тиме одговор вере дат од праотаца Израила повезује са члановима хришћанске заједнице који су се налазили у искушењу да напусте своје исповедање. Исказ је утемељен на Пост 23:4. Означава живот без грађанских права и тиме статус житеља другог реда, статус који је имала већина хришћана преткостантиновске ере (уп. 1Пт 1:1-2). То убедљиво сведочи Посланица Диогениту (2.в.хр.ере) која хришћане описује као дошљаке у сопственим земљама (који имају грађанске одговорности, али не и права), којима је свака домовина страна (иако им је и свака страна земља као домовина), јер њихова егзистенција је на земљи, али је њихово грађанство на небу.

Употребљена слика је утемељена на слици праотаца и опомиње на искушење земље које је често савладавало њихове потомке који су заборављали да је Обећана земља савезни дар Божији и самог Дародавца. Они су се, вековима после праотаца, населили у Обећаној земљи која је требало да буде само станица на путу ка потпуном испуњењу божанских обећања праоцима. Изашли су из богоборног Вавилона (Пост 11-12), изведени су из ропског Египта (Изл 12), али нису схватили прави смисао божанских интервенција у својој историји. Изградили су богоборни и нехумани менталитет Вавилона и будући тиме поробљени ускоро су постали и политички робови Вавилона (Дан 1). Пророци Божији, опомињали су сународнике против кршења савеза, идолопоклонства и социјалне неправде, национални слом су препознали као божанску педагошку меру. Најавили су излазак из вавилонског ропства и обнову Јерусалима, града који је требало да потомке Авраама подсети на небески Јерусалим, свети град утемељен на вредностима царства Божијега супротних нечовечном поретку Вавилона.

Авраамова послушност је прихватана као модел вере, већ у Постању и вероватно усменом предању које му је претходило и које је надахњивало његове потомке међу којима био и Мојесеј. Писац можда изразом поздравише из далека подсећа на Мојсеја који је Израилце довео до граница Обећане земље, али није са њима ушао у њу, већ ју је видео из далека, са горе Нава и њеног врха Фазге (Пнз 34:1). Писац Посланице, позива своје слушаоце да буду спремни да заувек напусте сигурност своје породице и националног идентитета уколико је то неопходно да би одржали веру којом је Авраам тај идентитет створио.

У складу са нарацијом Постања, писац Посланице, наглашава Авраамову спремност да препозна и послуша Божији глас. Аутор Химне вере у Аврааму и члановима његове породице види пример верника који у Божијој вољи препознају коначни и врховни значај, величанствену моћ и апсолутни ослонац свог живота. Вера коју су Аврааам, Исаак и Јаков имали је била храбра (јер се Авраам ка Ханану упутио не знајући које је прецизно одредиште ка којем га Бог позива), истрајна (јер обећану земљу ни Авраам ни његови потомци нису добили у посед, него су ходили њом верујући у истинитост божанских обећања) и жртвена (будући да је и сам покрет Авраама из Месопотамије и Харана значио напуштање сигурности и удобности градског живота, етничке заједнице, биолошких сродника, и чак и најуже породице). Божански позив за Авраама, стога, није био само ванредни захтев, већ је постао и животни мото, водич у неизвесностима кроз које је ходио. Новозаветни писци су сматрали да Бог, на сличан начин, позива вернике у њихово време (Јевр 13:21).

Праотац Авраам заузима видно место у богослужбеним текстовима који га препознају као праведника, пријатеља Божијег, ходочасника, богољубивог и божанственог праоца Христовог из периода пре закона. Готово све древне литургије помињу Авраама и моле Бога да прими молитве и приносе богослужбене заједнице као што је примио Авраамову жртву. Ове речи су спомен праоца, молитва Богу, али и позив сваком хришћанину. Ранохришћански тумачи Писма су, следећи Филона Александријског, у божанском позивању Авраама препознавали слику позива на духовно путовање, позива који је упућен сваком човеку. У својим катихетским беседама, св. Кирил Јерусалимски је своје слушаоце суочавао са примером праоца Авраама који напушта свој живот у Уру Халдејском и своју породицу по телу. Истицао је да и они који се спремају да ступе на пут хришћанског живота и вере треба да буду спремни на сличан подвиг.

Оци су указивали да поменути позив упућен Аврааму своју новозаветну реализацију има у Христовим речима: хајде за мном, речима које према схватању св. Амвросија позивају на напуштање страсти (Мт 8:22; 9:9; 19:21; Мк 2:14; 10:21; Лк 5:27; 9:59; 18:22; Јн 1:43; 21:19.22, Антоније Велики, Дидим Слепи, BEDE). Дидим Слепи је истицао да је Авраамово окружење, укључујући и најужу породицу, било изопачено идолопоклонством и да је то био разлог због кога је Авраам био позван да напусти своју постојбину и отачки дом. Будући да кроз учешће у греху човек следује самом нечастивом, Христос нечастивог назива оцем грешника (Јн 8:40-41). У том светлу, Оци су истицали да божански позив Аврааму да напусти отачки дом за хришћане представља позив да напусте нечастивог и суделовање у његовим делима. Божански позив Аврааму, на тај начин, наставља да одјекује кроз читаву историју до последњег библијског списа – Откривењa. Откривење Јованово је приказ сукоба два града, богоборачког Вавилона и небеског Јерусалима. Зато позив надахнутог пророка: 

(Отк 18:1-5)

није позив револуционарног рушења постојећих неправедних друштвених поредака, већ позив да се придружимо праоцима Израила на ходочасничком путовању вере ка небеском Јерусалиму, путовању личног преображаја који од Вавилоњана чини Јерусалимљане, поданике Царства небеског и сунаследнике савезних обећања датих праоцима Израила.

Бог Авраамов, Исааков и Јаковљев. То је име Бога Библије који се не стиди назвати се према славним сведоцима вере. Златоусти сматра да ова истина открива величанствено достојанство до којег су се праоци уздигли вођени вером. Он нас подсећа да је то сада потенцијална привилегија свих хришћана јер је Бог Авраама, Исаака и Јакова у Новом завету описан као Бог и Отац Господа Исуса Христа (Еф 3:1). Ова трансформација је ванредно важна за писца Посланице Јеврејима будући да је он већ устврдио да се Христос не стиди да верне назове својом браћом (Јевр 2:11), односно да на њих пренесе привилегије синовства које има као јединстени и предвечни Син Божији. Посредством Христа у коме као усиновљени Бога можемо назвати својим Оцем (Мт 6:9). Не можемо да се не запитамо, да ли би се Бог тога постидео?

Бог(ови) су на древном Оријенту схватани као персонификације природних стихија, неукроћени, ћудљиви, каткад сурови и понајвише и суштински незаинтересовани за човека. У Старом завету се прави отклон у односу на такво разумевање Бога и он постаје Бог који је у присном односу са човеком, толико присном да се може означити као Бог тог човека, Авраама, Исаака, Јакова. Нови завет се ни ту не зауставља и сведочи да је оваплоћењем Христовим, којим је човечанство усиновљењо, Бог показао толико интересовање за човека да је постао његов Отац. Овај екслузивно хришћански мотив имплицитно је подразумеван од писца Посланице.

Формулација Бог њихов једна je од основних формулација Писма и синагогалног богослужења (Изл 3:6.15.16 упр. 3:13). Надограђује се тврдњом да им је Бог припремио град, честом темом апокалиптичке књижевности и значајних таргума чије рефлексије имамо и у Новом завету (Отк 12:6, 21:2; АпкВар 4:3 уп. Јн 14:2). Аутор Јерминог Пастира (2.в.хр.ере) сведочи колико је лако изгубити ову перспективу говорећи да је постиђујуће што хришћани више не чезну за градом Божијим и иако су слуге Бога живога заборављају да живе у страној земљи, спремају скупе грађевине и беспотребна боравишта заборављајући да је њихов град далеко од ове земље и да у њега треба да се врате. Ова мисао, посведочена химном вере, програмски је израз сваке генерације, а нарочито наше која би – више него и једна друга до сада – требало да себи постави питање коме ћемо се приволети царству, земаљском или Небеском. Писац заправо показује да су истински хришћани у вери уједињени са праоцима Израила, да заједно са њима ходочасте на путовању вере ка испуњењу божанских обећања, ка граду који им је Бог приправио (уп. Јевр 12:22–24). Значај наведених приповести о праоцима Израила и њихове новозаветне интерпретацију у писању аутора Посланице је ванредно снажан. То је уочио писац наведеног Јерминог Пастира, када је хришћанима друге и треће генерације постављао питање зашто, будући, слуге Божије које теже вишњем граду, улажу највеће напоре да овде и сада, у туђој земљи, подигну најскупље дворе за своје живљење. Ово питање је данас далеко актуелније у перспективи доминантног животног стила западне цивилизације коју карактерише комформизам и лакомост са којом многи, који се називају и хришћанима, теже задовољавању својих прохтева онемогућујући своју бројну сабраћу да задовоље и своје најосновније потребе. Напори који они улажу у остварење својих циљева су достојни сваког поштовања и похвале, али су усмерени у погрешном смеру. Хришћане данашњице потребно је подсетити да њихов основни циљ треба да буде вишњи град. Taква оријентација хришћана засигурно би имала благотворне последице на социјални статус бројних људи. Управо је то оно на шта нас подсећа и св. Јован Златоусти тумачећи управо ове стихове Посланице и повезујући их са схватањем о хришћанима као свештеничком народу препознатљивом у последњом спису. Хришћани су позвани да учествују у небеској литургији и да заједно са искупљенима и хоровима ангела певају химне пред Богом и Јагњетом. Управо то химнословље Златоусти сматра небеским реалностима које се спомињу у Јевр 11:16 указујући да нас оно узводи на небо и покреће на ходочашће ка истинском дому, небеској отаџбини и небеском граду, на одлазак кући који је према Златоустом средишња тема Посланице, баш као што би хришћански живот у основи требало да буде сезање ка небу и уздизање на њега.