Нови Завет

Рани хришћани су обележевали вечеру Господњу као целовит обед (заједно са тзв. агапе вечерама-гозбама), али је до 3.в. то престало да буде гозба и уместо тога је постало ритуализовани обед. Стивен Шисли (Steven Shisley) у свом чланку, Од обеда до обреда: како је последња вечера евоулирала (From Supper to Sacrament: How the Last Supper Evolved) проучава како је вечера Господња претворена од целовитог обеда у обред.

Немачки истраживачи су током шездесетих година пробали да направе експериментално распеће, како би проучили ефекте на организам које проузрокује сам поступак распећа. Они су добровољцима привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након само 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс би се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен након 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.

Основне теме ове целине су знамења (чудесна дела која Христос чини) која пробуђују веру у Њега, али веру која је тек први степен, зачетак оне вере ка којој треба да се стреми. Управo ту веру исповеда Никодим који, ако се сагледа у овом контексту, није представник само једне струје унутар фарисејског покрета, већ je представник, архетип човека који показује елементарну веру коју представља као врхунско знање покушавајући да суштинска питања заобиђе започињући богословску расправу.

Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.

А ових дванаест апстола посла Исус и заповеди им говорећи: на пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите к изгубљеним овцама дома Израиловог. А ходећи проповедајте и казујте: приближило ce царство небеско. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја са вама у све дане до свршетка века. Амин Мт 10:5-7; 28:19-20.

Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести. Све у приповести тежи врхунцу и Лука као вешт приповедач читаоце усмерава ка њему

У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.

„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16 Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?