Стари Завет

Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.

Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести. Све у приповести тежи врхунцу и Лука као вешт приповедач читаоце усмерава ка њему

Насупрот уобичајеном схватању у Библији нема тврдње да су Израилци током свог робовања у Египту били укључени у изградњу пирамида. Основно питање, међутим, остаје исто. Повезано је са присуством Израилца у Египту током периода који је претходио изласку, а у којем су пирамиде грађене. У питању је време Старог краљевства (27-22.в. пре Хр). Уколико би се инстистирало на овоме било би потребно антидатирати излазак стотинама година унатраг. Осим тога, постоји довољно доказа на бази којих се може закључити да је изградњу пирамида било укључено домаће становништво Египта, а не страни радници. Да ли то угрожава библијске тврдње да су Израилци били радна снага у Египту?

У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.

На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?

...не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредно, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновљено и уздигнуто на нови, виши, ниво. Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.

Предавач акадског језика на Беркли универзитету Калифорније (University of California, Berkeley) Лаур Е. Перси (Laurie E. Pearce) у свом чланку Колико је вавилонско изгнанство било лоше (How Bad Was the Babylonian Exile?, 2016) истражује текстуалне доказе у вези са овом темом. Према поменутом аутору, упркос меланхоничном тону Пс 137, живот у Вавилону је заправо за многе јудејске изгнанике био добар.

Наведени стихови Јовановог еванђеља каткад се називају златним стиховима свеукупног Светог писма. И они то јесту. Уколико би цело Писмо било изгубљено, а само ови стихови сачуван, они би били довољан да изрази суштину хришћанског веровања. Њихов садржај је изузетно комплексан и снажан, али се њихова порука – која је у правом смислу те речи радикална, може изаразити и једноставним тврђењем: Бог не суди свету, већ свет суди Богу и својим судом одређује своју вечни судбину. Бог је учинио своје. „Лопта је на нашем делу терена“.

Интересантно је запажање поменутог аутора а није Павле једини писац 1.в.хр. ере који се позива на давање воде из стене током израислког путовања кроз пустињу. Извор који се обично означава као Pseudo-Philo’s Biblical Antiquities садржи сличне мисли „а што се тиче његовог сопственог народа, Он их је водио у пустињи, четрдесет година он сам им је давао хлеб са неба, он је навео препелицена њих и следио их је водом (10:7).

Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.