Стари Завет

Божански одговор на исказ поверења малодушног пророка који перонализује изгнаничку заједницу је захтев за новим подвигом. Ова подцелина пророчке песме се састоји из две целине, а свака од њих садржи по три стих-линије, од којих прва представља уздизање у виши статус службе и деловања намењеног пророку, а друге две објашњавају циљ и и задатак који из тог статуса следи.

Каткада заборављемо да библијски свет не обухвта само свет у којем су поникли библијски писци нити наслеђе древнијих епоха које су они баштинили. Библијски свет представља и свет који су писци Светoга писма обликовали и предали познијим генерацијама. Једно од открића која су обележила месец новембар 2025. год. подсећа нас управо на то, а на значају му додаје чињеница да је пронађено на територији Србије. Друга два се тичу значајних градова древног Оријента и библијког наратива Урука и Мегида.

Хронологија вавилонског расејања битна је за разумевање поруке пророка на почетку дела који се назива девтеро-Исаија. Наиме, надахнути пророчким речима Јеремије који је говорио о седам деценија вавилонског расејања (Јер 25:11–12; 29:10 уп. Пс 90:10) изгнаници су очекивали релативно брз повратак, као и политичка догађања која ће тај повратак најавити. Стога, они који су се у расејању налазили већ деценију или две, треће расејање из 586. год. пре Хр., са ужасавајућим разарањима која су прогутала Јерусалим и јерусалимски храм, доживели су као коначни и неповретни слом, а вероватно и изневеравање пророчких обећања. Све то је црпило снагу расељеном становништву, и управо је то је атмосфера у којој ученици пророка Исаије проповедају наду и говоре о божанском оснаживању изнемоглих и посусталих. Наиме, пророштво са краја Ис 40 научници датирају у период између 550. и 539. год. пре

Овде паралелизам повезује колективно ишчекивање са личном чежњом, спољашњи чинса унутрашњим стањем, и ствара богословски утицај који продире у срце читатаоца и слушаоца. У овом одломку Ис 26,7–9 средиште средишта представља место где колективна молитва и лична чежња за Богом постају једно. Јавни чин ишчекивања Бога и унутрашње стање душеповезани су паралелизмом. Текст делује као духовни филтер, који претвара заједничко ишчекивање у личну духовну реакцију. Тако настаје интимни простор унутар песме, где сваки стих вибрира у срцу читаоца, стварајући резонанцу душе која осећа и надом и чежњом за Богом.Другим речима: средиште средишта није само стилска фигура, већ богословска тачка у којој се јавни и лични, спољашњи и унутрашњи сједињују у молитвеном искуству.

Значајан број научника сматра да Исаијин ламент треба да се смести у времена експанзије Асирије током времена владавине Тиглат‑Пилесер III (745–727. пре Хр.) и Сенахериба (705–681. пре Хр.). Чини се да је временска одредница из Ис 16:14 прилично конкретна и говори о три године после којих ће слава Моава бити поражена. Ово пророштво неки тумачи повезују са асирским походима 734–732. пре Хр. (време Тиглат-Пилесера III) или са казненим војним походима које је цар Сенахериб предузимао против низа побуњеника у региону око 701. год. пре Хр.То је било време током којег се Моав налазио у сложеном положају, час као вазал, час као побуњеник против Асирије.Политички гледано, ово је тренутак његовог слома. Империје се сударају, мали народи страдају, геополитика гута периферију.

Tоком октобра 2025. године археолози су дошли до бројних откића повезаних са библијским светом као и оних који непосредно припадају области библијске археологије. Нека се надовезују на открића из претходног месеца, нпр. откриће великог броја крилатих бикова и неоасирској престоници. Ипак, то откриће не досеже важношћу до откића из савремене Турске, где је у библијском граду који је био позорница новозаветних приповести, пронађен гробни простор великог значаја. Још значајније је откриће представља и проналазак остатака древноегипатске тврђаве на рути Хорусовог пута, заједно са открићем гробног места на подручју древног Ханана из времена насељавања Израила. Заједно, ови налази могу да осветле библијске приповести о изласку, путовању кроз пустињу и раном периоду насељавања у Ханану. Ипак, назначајније је откриће фрагмета неоасирског царског писма упућен јудејској владару и пронађеног у Јерусалиму.

Одељак из Књиге прор. Исаије 8 историјски се смешта у период тзв. сиpо-јефремовске кризе (734–732. год. пре Хр.) током владавине цара Ахаза јудејског. То је време када су сиро-дамашћански владар склопио савез са северно-израилским (Самарјанским) царством против Јудеје у намери да јудејског цара Ахаза приморају на савез против Асирије. Ово је контекст у којем је изговорено и знаменито месијанско пророштво из претходне главе исте пророчке књиге о девојци (младој жени) која ће родити сина (наслединика) цара Ахаза. Као непосредно знамење које пророк даје јерусалимском владару, ове речи су се испуниле рођењем Језекије, будућег великог цара-реформатора и знаменитог давидита. Ипак, и поред испуњења Господњег знамења, Ахаз се усместо на Господа поуздао на Асирију чији је вазал био, што покреће нову етапу пророчких опомена.

Месец који је донео обиље материјала, у већини случајева посредно повезаног са античким библијским Израилом. Унутар тог обиља значајно место заузима откриће дредне производње арсенске бронзе на древној Елафатини, египатском острву које је непрекидно насељено шест миленијума. Друго место деле два открића, са једне стране су откриће нових хетистких таблица, највероватније са правним сасржајем, из периода краја Хетитског царства. Ове таблице, потенцијално могу да се покажу значајне за поређење са библијским законодавством, савезима, па чак и историјом (уколико открију амбијент који је обележио последње деценије анадолијске империје). Ипак, конкретно значајнијим се у овом тренутку показује откриће највећих познатих неосирских Ламасу (крилатзи бикови) који представљају сведочанство о моћи неоасирског царства, вековног противника Самарије и Јудеје и, истовремено, одражавају идеологију моћи која стоји у позадини симболике бика чији су аспекти препознатљиви и у библијском тексту. Коначно, прво место припада новим открићима који потврђују да су археолози на трагу гробнице последње египатске царице – Клеопатре – жене чији је бурни живот обележио широка друштвена дешавања која су резултирала политичком климом којом почињу новозаветни списи.

Ово је један од најпознатијих еванђелских одељака и, по мом скромном мишљењу, један од најзначајнијих. Он своју занимљивост и значај има било да ми се приступа из перспективе књижевног или литургијског контекста. Међутим, разумевање ове параболе и у њеном литераном и у њеном литургијском контексту изузетно може да буде обогаћено често заборављеним, историјским и религиолошко-културолошким контекстом.

Свет Библије није само географски и историјско-културолошки простор на којем су се одигравали библијски догађаји, нити на којем су живели и деловали писци који су те догађаје описали. У ширем смислу, свет Библије представља и онај свет који је Библија посредно или непосредно обликовала. Уколико се посматра из такве перспективе значајан момент представљају и артефакти који настају непосредно или пар векова након окончања периода библијске историје, али који рефлектују потенцијана струјања, културолошка и верска из времена последњих деценија библијске истирије. Управо такви артефакти, повезани са временом Бар Кохбе представљају једно од три значајна открића овог месеца. Следи извештај о обновљеним ископавањима древне престонице северног античког царства Јевреја – Израила (и последичним геополитичким тензијама). Најзначајније откриће тиче се саме библијске историје, односно нове методе датирања и нових постављених датума библијских списа и списа повезаних са њима, а пронађених у кумранским пећинама.