Стари Завет

Идеја чистог и нечистог је универзална. Ми правимо разлику између чистог и нечистог на древном нивоу, када се питамо да ли је потребно да оперемо руке? Да ли да однесем овај капут на хемијско чишћење? Треба ли да оперем овај спанаћ? У религијском и обредном контексту, међутим, нису само предмети они који могу постати чисти или нечисти. Људски поступци, такође, могу се сматрати чистим нечистим у обредном контексту.

Археолози су на Брду Сион у Јерусалиму нашли доказе о вавилонском освајању, чиме је, како се чини, потврђено оно што пише у Библији о разарању тог града.

Витсаида је место које је нестало. Убрзо после дешавања описаних у Еванђељу, Витсаиди се губи сваки траг. Место коме говоримо је једно од оних места која се најчешће спомиње у Новом завету, одмах после Јерусалима и Капернаума. Ово рибарско насеље на Галилејском језеру просто је нестало са историјске позорнице. Ранохришћански ходочасници су трагали за овом локацијом, али нису имали одредницу на основу које би је нашли. Данас постоје три различите локације у северној Галилеји које се предлажу као могућа места на којима се налазила древна Витсаида. Срећом, ми још једном можемо да преиспитамо изваштеје о Витсаиди. И не само у потрази за насељем из Христовог времена, већ у откривању богате историје која сеже све до времена цара Давида.

Кризна времена какво је ово данашње обично нас подсете на крхост нашег живота и буде страхове и неизвесност. Но, та иста времена могу да нам буду и подсетник на нека прошла времена, времена болних искустава која смо упркос бројним и тешким искушењима прошли, ослањајући се на бригу валиког Пастира. Подсећање на таква искуства, може да буде драгоцено и охрабрујуће у разматрању будућности ка којој ходимо.

Синоптичка еванђеља сведоче да се припрема за улазак Христа у Јерусалим одвија у атмосфери узварелих месијанских очекивања која су досегла врхунац. то се догађа у атмосфери најзначајнијег и симболиком богатог празника Пасхе који није био само прилика за окупљање великог броја Јевреја из матице и дијаспоре у Јерусалиму, већ је био подсетник на прошла дела божанских избављења и израз наде у избављење у будућности. У једној таквој атмосфери, улазак на магарету у Јерусалим човека који наговештава „своју месијанску кандидатуру“ бројним знамењима (чудесним делима) и проповедима није могао да буде непримећен и не повезан са старозаветним пророштвом. Јасно је да је не само народ у Христовом уласку на магарету у Јерусалим, већ и његови противници (Мт 21:10-11; Лк 19:39-40), препознали сцену која је несумњиво у тесној вези са пророштвом Захаријиним. Да ли су једнино ученици пропустили да виде ову везу, или речи ап. Јована не разумеше ученици његови говоре о нечем другом?

И шта још да вам кажем? Не би ми, наиме, достајало времена, кад бих стао причати о Гедеону, Вараку и Самсону, Давиду и Самуилу који вером победише царства, извшише праведност, постигоше обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, избегоше оштрицу мача, од слабости се окрепише, у боју ојачаше поразше војске туђинске. Посланица Јеврејима 11:32-34

Употребљена слика, величанствена сама по себи, постаје још речитија, а њена порука још снажнија уколико се унакрсним хијастичким читањем повеже са трећом-стих линијом која, ако се псалам чита од сопственог краја, гласи: да, доброта Твоја и милост Твоја пратиће ме (Пс 23:6а).

Која порука долази до нас када унакрсним читањем Пс 23 четврту стих-линију доведемо у везу са њеном хијастичком паралелом?

Захарија пак рече анђелу: по чему ћу то познати? Ја сам, наиме, стар а и жена ми је у годинама. Марија рече анђелу: како ће то бити, кад не знам за мужа? Слични догађаји, слична питања, различите последице... Зашто?

У неким ситуацији изрази које проналазимо у Светом писму могу да буду „лажни пријатељи“, односно њихово значење може да нам се учини потпуно јасним на бази значења који ти – данас уоичајени – изрази имају у свакодневном говори савременог човека. Смисао тих израза, међутум, мења о се вековима и каткада тек када се вратимо њиховом изворном значењу можемо да „ухватимо“ богатство библијског исказа. Ово још и више, важи за библијску поезију, која каткада то значење чини додатно коплекснијим кроз нарочито позиционирарење у паралелизмима или хијастичким паралелама.