Стари Завет

Библијски писци овог периода проучавали су јеврејски ранијих библијских списа и свесно су га укључивали у сопствене списе. У овом процесу неке речи су добиле ново значење. тако нпр. у ранијим библијским списма јеврејска реч Тора ознавачава документ или упутство, али у познијим текстовима ова реч обично означава Књигу јеврејског закона. Свестан избор да наставе са писањем јеврејским језиком допринело је препознавању тог језика као сакралног.

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.

У хришћанској Библији она се налази међу историјским списима, између Судија и Књига Самуилових.У јеврејској Библији она припада корпусу поучних списа. Ово, наизглед, није у складу са хронолошким редоследом библијских списа. Тврдња може да звучи нелогично, али можда је веза овог списа са остатком Писма јача него што уопште то схватамо

Силомаска бања - место величанственог Христовог знамења. Вековима традиционално поштована, али не и археолошки идентификована локација... Да ли су новија археолошка истраживања потврдила предањска схватања?

Језекијин тунел је кључни део система водоснабдевања Дaвидовог града - древног Јерусалима. Он повезуе Гихонски извор пијаће воде са Силоамским базеном у Јерусалиму. Према 2Дн 32:2-4 и 2Цар 20:20 овај тунел је направљен у време док је Јудејом владао цар Језекија. Да ли је, међутим, такав закључак тачан или у светлу новијих археолошких открића датирање Силоамског натписа и јерусалимског тунела постаје упитно?

У приповести о Каину и Авељу постоји неколико потцелина међу којима нарочито место заузимају два дијалога који формирају оквир радње која је уметнута између њих. Први дијалог представља пролог приповести, а други њен епилог. Оба дијалога започињу Божијим питањем (које у првом случају остаје без одговора) и у оба дијалога се јавља исти, за приповест (али и Свето Писмо уопштено) значајан израз - ЛИЦЕ

Есени, тајанствена јеврејска заједница са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере. О њима пишу Филон Александријски, Јосиф Флавије и Плиније Старији, а ћуте писци Новог завета. Зашто њихова заоставшина и данас окупира пажању јавности?

Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот - о. Александар Шмеман

Књижевни приказ њеног карактера се може упоредити са хуком сове у пустињи. Она је прва, непотчињена, супруга Адамова. Приказује се веома разнолико. Описи Лилит крећу се од представљања ове митске личности као као Евине пријатељице до описа у којима је иста личност приказана као Адамова ноћна мора. Лилит је у ствари била нека врста женског демона и по први пут се јавља у сумерским еповима.

божићни специјал