Библија

Иштар-капија (арапски: بوابة عشتار) била je осма капија која je водила у унутрашњост града Вавилона. Изграђена је око 575. пре Хр. по налогу цара Навуходоносора II на северној страни града. Иако се о Иштар-капија говори у клинастим текстовима још у старовавилонском периоду, њихови познати материјални докази потичу из радних пројеката које је изводио Навуходоносор II.

Говорећи о смрти Јована Крститеља Флавије је рекао да је погубљење извршено у тврђави Махаерусу (Machaerus), која се налазила у близини Мртвог мора, на територији данашње Краљевине Јордан.

Пре десет година Eilat Mazar написала је чланак у BAR сугеришући где би, према њеном схватању, могли да буду остаци Давидове палате. Предложила је да је треба тражити у северној области најстаријег дела Јерусалима који је познат као Давидов град. Читаву деценију доцније, после мукотрпног процеса обезбеђивања средстава и подршке за ископавања на наведеној локацији и дивног процеса упознавања богатих ископина пронађених на истој, она износи резултате свог рада остављајући читаоцима да просуде да ли јепронашла Давидову палату или не...

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

Проналазак ових натписа подстакао је претпоставке о широко распрострањеној писмености на подручју древног Северног (Самарјанског) царства. Новије анализе, међутим, показују да то можда није био случај.

Обично када замишљамо древни Рим, замишљамо како беле, мермерне, зграде и кипови светлуцају на светлости Сунца. Та слика, међутим, није тачна. Мада су многи римски кипови (као грчки) бели, они су првобитно били обојени.

Ко су били Хетити? Одговор на ово питање није једноставан, као што се може учинити. Постоје многи подаци садржани у библијским текстовима са једне стране, као и мноштво археолошких проналазака са друге. Ови извори, међутим, нису међусобно усаглашени, а да ли је уопште и могуће да се усагласе?

Иако је тешко реконструисати јеловник просечног становника Палестине римског доба и позне антике Веингартен као историчар хране и као археолог је добро припремљена за тај корак. Употреба археолошких остатака и древних текстова као што су Мишна, Тосефта и Талмуд, омогућује склапање мозаика древног јеврејског јеловника.