Месопотамија

Нема много детаља којe у својим наративима бележе сва четворица еванђелиста. Један од таквих је и напомена да је Христова одећа приликом распећа подељена међу војницима бацањем коцке. Ово би могло да се схвати као аутентично сведочанство о уобичајеној пракси тадашњих војника, да св. ап Јован уз преношење самог тог податка не бележи да су тиме испуњењо древно пророштво из времена са почетка 1. миленијума пре Хр (Јн 19:24). Пророштво и само представља сведочанство о томе да је употреба коцкица била позната људима далеко пре Хр. Бацање коцкица није представљало само забаву, па чак ни начин поделе имовине, већ је било и средство прорицања и откривања божанске воље, а наичници сматрају да су на трагу поимања ове древне праксе као рефлексије разумевања самог света и божанског утицаја на њега.

Месец јул текуће године био је археолошки веома богат. Међу бројним открићима која су обележила овај месец као што су откриће осам миленујама древне фигурине на подручју Галилеје, проналаска једне од парћанских престоница са краја старе и почетка нове ере, открића јединствене гробнице египатског војног заповедика... издвојили смо три:

Тапути се сматра настаријом познатом хемичарком и првом женом која је иза себе оставила опис и рецепт припремања древног парфема који је можда користио неки од древних месопотамских царева. Можда је по њеној рецептури и вековима касније прављен парфем који се користио на дворовима царева који су били у дипломатским или вазалним односима са господарима Месопотамије, међу њима и оним из Самарија (Израила) и Јудеје (Јерусалима). Библијски писци често спомињу уља помазања, као и употреби ароматичних уља, али ово је јединствени искорак у правцу реконстриисања њиховог мириса и начина справљања. Да ствар буде занимљивија, таблице на којима је записан овај древни рецепт и процес производње пронађене су у Харану, древном граду у који је породица библијског праоца Авраама дошла из Ура Халдејског и у којем је оставио своје сроднике кренувши пут Обећане земље, Ханана.

Миленијумима пре него што су Израилци и Палестинсци постојали, хиљадама година пре него си Египћани, Асирци, Грци и Римљани завладали над територијом Ханана, далеко пре него су њихови потомци постали монотеисти (јудаиститичког, хришћанског или исламског исповедања) на овој територији живели су Јармукијани. Јармукијанска култура развија се на драматичном размеђу људске историје, када се са номадског живота који карактерише потрага за храном прелази на обликовање сталних насеља која подразумевају узгајање хране. Названа је по месту на којем су откривени њени трагови, у близини северне обале реке Јармук у централној долини Јордана. Култ богиње мајке био је распрострањен међу древним цивилизацијама и, у складу са другим раним женским представама, наглашени су њени женски атрибути: широки кукови и велика задњица. Њена троугласта глава лежи директно на раменима, док њена савијена лева рука подржава њене релативно мале груди. Десна рука, сада рестаурирана, пада надоле. Детаљи, као што су одећа која покрива рамена и леђа, дугуљасте очи у облику куглица и уши, означене су комадићима глине. Сви мали детаљи фигурине важни су за њену култну симболику, а процес стварања такве фигурине подразумевао је сложен метод умотавања и наношења слојева глине око централног цилиндричног језгра. Заиста је импресивно и био је веома разрађен начин прављења фигурице. Тако нешто није било лако направити – закључила је Еирик-Роуз.

"Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Управитељу града, сигурно ћеш умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклети, сигурно ћеш умрети." Овај текст представља откриће надревније познате записане речи у овом древном граду као и страшну жељу једног од његових становника. Текст је написао човек који је заиста желео да управитељ Јерусалима умре. Научници га повезују са обредом који називају древно-оријенталним "вуду-ритуалом".

Пажљива анализа постављања пећи и жрвања на подручју древног Израила указује да су главни пивари заправо биле жене и да су жене, као једно од значајнијих задужења - можда и најзначајније - имале производњу пива у својим домовима који су били основни простор њиховог деловања.

Током истраживања археолози су пронашли два нова панела подног мозаика у касноримској (5. в) синагоги у Хукоку, древном јеврејском селу. На једном панелу је приказана Нојева барка са паровима животиња, као што су лавови, леопарди и медведи. На другом панелу приказани су војници које гутају велике рибе, окружене преврнутим кочијама на раздвајању Црвеног мора. Такве слике су изузетно ретке у том временском периоду, каже директорка ископавања Џоди Магнес (Jodi Magness) са Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (University of North Carolina at Chapel Hill), чији рад је финансирало Национално географско друштво (National Geographic Society).

Тим археолога из ирачке немачке мисије Државног одбора за антиквитете (Iraqi German Mission of the State Board of Antiquities) и Одсека за Оријент немачког археолошког института (Orient Department of the German Archaeological Institute) ископао је чамац стар 4000 година у близини древног града Урука (савремена Варка) који је био једна од сумерских престоница, а доцније и најзначајнијих градова Вавилоније. Чамац се налазио у једном од исушених древних канала повезаних са Еуфратом.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.