Постање

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

Његов сан је последња теофанијска визија у читавом Постању и једини сан поруке у Јосиф наративу. Теофанија истиче на позадину опште приповести, али ју је приповедач уткао у контекст. Јаковљевом сну претходе драматичне речи праоца: доста ми је што је жив син мој Јосиф. Него идем да га видим пре него што умрем (Пост 45:28). Оне су закључак сажете наративне сцене током које Јаковљеви синови саопштавају оцу да је Јосиф жив и да влада у Египту (45:25-26). Наратор не задовољава читаочеву машту и не задржава се на детаљима којима (нпр. неизоставно потребном објашњењу које укључује и братско признање ранијих злодела). Фокус је на Јаковљевој реакцији неверице и пропратном коментару; стеже му се срце (45:26в). Утисак је да је Јаковљева неверица је у основи страх од лажне наде и да је вест, иако радосна, изазвала дубок стрес.

Наизглед слични, снови дворјана су супротстављени. Пехарников сан је брзи непрекидни низ дешавања, док хлебарников не тече глатко, он нема контролу над дешавањима, суочава се са препрекама и подсећа на ноћну мору. Контраст у карактеру између пехарника и хлебарника сугерише садржај снова. Пехарник себе види како испуњава ранији задатак, док је пехарник ометен у томе. Детаљи из пехарниковог сна указују на озбиљност са којом обавља посао. Он лично цеди, припрема и даје вино фараону. Хлебарник оставља хлеб на видику птица које га једу, а за разлику од пехарника, хлебарников рад (производња хлеба) није описана. Фараон прима пехар од пехарника, док се у сну хлебарника не појављује. Први сан представља сужња у односу према, три пута споменутом, фараону. Средишња тема сна је служење. Други сан представља затвореника без интеракције са било ким. На глави хлебарника су три кошаре, попут круне. Последња кошара је описана као свевишња. Употребљени израз је често део Божијег имена (elion, עליון, 40:17). У средишту првог сна је пре фараон, него сневач, а у другом је сневач потпуно сам (и наизглед самодовољан). Сневач себе види са круном на глави, скоро па попут Бога. И Јосиф је једном сањао о себи да је попут Бога тј. да му се клањају небеска тела...

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације. Мотиви који прожимају приповест су бројни: тријумф младића (млађег брата), одбачене жене, глади, тријумф странца, мудрост, знање и одговорност, препознавање, заклетва (изневерена и испуњена). Међу овим и бројним другим мотивима доминатнан је мотив братског сукоба, присутан у толикој мери да захтева засебно истраживање.Препознавање кључних тема и мотива помаже разумевању приповести и открива њено место унутар шире целине Књиге Постања, па и Старог завета или чак Светог писма у целости. У неколико наредних текстова представићемо кључне мотиве наратива - почевши од мотива снова

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Описана Тамарина акција истиче јунаштво којим се она бори за своја права у породици мртвог мужа. У последњем делу поглавља (ст 27-30), коначно са Тамарина два сина, криза је решена. Тамарин поступак не решава само њен сопствени проблем бездетности, већ доноси благослов Јуди ширењем његове породице.Велики део драме поглавља повезан је са чињеницом да је у питању лоза из које ће се родити Давид. Обећана линија очувана жива упркос недостојности Јуде. Ово потврђује и сам Јуда признајући да је Тамара праведнија (ממני צדקה, ст 26).

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

У библијским текстовима доминирају мушки ликови. Тако нпр. Јаковљеве иноче, Била и Зилпа представљене су првенствено у односу на синове које су родиле, али и због Рувиновог посезања за Билом (Пост 37:2; Пост 35:22-23). Други женски карактери су снажни и у појединим ситуацијама веома значајни (Сара, Ревека, Рава, Ана, Рута...). Ипак, ове жене нестају са историјске сцене на којој су одиграле кратку ролу. Штавише, ове жене су ретке уколико се има на уму обим материјала који је канонизован у Светом писму, као временски период који тај материјал покрива. Примећено је и да жене које нестају из Библије показују снагу и иницијативу пре него што пробију пут мушким протагонистима, тј. да је утишавање женских гласова у тексту додатни подстицај да се попуни трудна тишина текста - да се ослободе позитивна значења Торе за жене. Ослобађање гласова жена у Постању је један од задатака савременог читаоца.

Фраза породичне вредности тренутно je jeдна од веома присутних у јавности. Постојеће расправе укључују важна и темељна питања: Шта је породица? Да ли постоји нормативна породична структура? Изгледа да је апел на породичне вредности постао кодна фраза за решавање различитих питања, од којих многа укључују људску сексуалност и породични живот. Које су традиционалне вредности сведочене у Старом завету и која је институција породице коју тамо видимо? Шта нам говори пример Авраама ожењеног једном женом, а у полном општењу са другом? Јаков ожењен сестрама? Шта рећи о Давидовом брачном животу. Може ли бити да породичне вредности Библије нису толико саморазумљиве савременим читаоцима? Систематско историјско проучавање породице – и модерно и древно – оповргава претпоставку да је породица икада била статичан ентитет са једном дефиницијом фиксном за сва времена. Постање, такође, не даје статичну дефиницију породице.

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.