Библијски Културни Центар

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

После занимљиве промоције у издавачкој кући и књижари Библос, књига ће бити представљена и у Дому Омладине Београда. Овиг пута, заинтересованој публици ће на дар бити поклоњено 100 примерака ове књиге захваљујући покровитељима издања. Један од водећих представника овог дијалога је проф. др Бредли Насиф који нам своје богословско и лично искуство дијалога преноси у књизи пред нама. Ова књига представља снажно сведочење православне вере и предања (библијског, светоотачког, литургијског, догматског и аскетског) обликовано на начин који је разумљив еванђеоским протестантима и, истовремено, напор да се богословље еванђеоских протестаната представи на пријемчљив начин (уз јасно вредновање позитивних и негативних аспеката) без умањивања и пренаглашавање разлика.

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Гробница египатске царице (можда и реалног владара) из времена Прве египатске династије (Старог царства) подарила нам је бројне налазе међу којима доминирају 5000 година старе (и још увек неотворене) посуде са вином и најавила нова драгоцена сазнања у вези древне империје у њеном најранијем периоду. Друго место припада открићу обимног зида Кирове тријумфалне капије недалеко од древног Персополиса, величанствене престонице Персијског царства. Прво место предлажемо за откриће древномесопотамско-анадолског предбрачног уговора који може да нам осветли дешавања повезана са породицама праотаца и који сведочи древнооријенталну праксу сурогат-мајчинства.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Књижевност као израз људског духа и логосности један је од најстаријих познатих начина људског стваралаштва. Од Сумера и Акада до класичних и модерних остварења у овој области се пројављује нешто неухватљиво, често наговештено, али не и дефинисано. Оно што измиче прецизном одређењу, а опет неретко представља саму суштину не само књижевног дела, већ пре фундаменталног људског постојања које се у делима универзалног значаја остварује. Веза између књижевног и духовног, па и религијског, искуства препознаје се кроз читаву људску историју, а у новије време психолошки приступ овим темама омогућује нове увиде. Управо такве увиде нам нуди нова књига проф. др Жарка Требјешанина коју ћемо представити.

Посланица Јеврејима сведочи о томе да је вера утемељена на искуству које се стиче учешћем у историји спасења. Вера је за писца Посланице, истовремено, неизоставно повезана са есхатолошком надом хришћанског живота ка чијем је остварењу усмерена историја спасења. Мост између тог историјског искуства, са једне, и есхатолошке наде са друге стране, препознаје се у богослужбеном животу Цркве. Писац ове Химне став потврђује низом старозаветних примера. Пре изношења тих примера, аутор ипак, усмерава своју пажњу на почетну и темељу истину хришћанске вере – на божански акт стварања.