Сумер

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.

Тим истраживача повезаних са више институција у Турској, радећи са једним колегом из Аустрије и двојицом из Шведске, пронашао је доказе генетском анализом о мешавини демографије код људи из неолита који живе у области Горњег Тигриса у Месопотамији. Ово је област на коју је миленијум касније на историјску сцену ступио библијски Израил који је свој пут започео као породично-номадски клан из Ура Халдејског, дакле управо региона у којем је знатно раније долазило до мешања култура, обичаја, гена и, вероватно, веровања. То можда може да објасни културну и верску адаптибилност која карактерише израилски клан током периода праотаца, Авраама, Исаака и Јакова.

Трговина и употреба опијума се углавном повезује са Далеким истоком, али нова студија израилских научника је потврдила да се овај снажни наркотик користио током библијских времена на подручју Ханана. Остаци опијума пронађени су на грнчарији из Тел Јехуда, савремени средишњи Израел. Посуде се датирају у 14. в. пре Хр. Према истраживачима Ханаанци су користили психоактивну дрогу као жртву за мртве, јер су посуде пронађене у ханаанским гробовима. Ови налази су пример најстаријег потврђеног коришћења опијума и психоактивних супстанци уопште. Ово узбудљиво откриће подржава историјске списе и археолошке хипотезе да су опијум и његова трговина били важни у блискоисточним културама. Откриће би можда могло да послужи и као средство на бази којег је можда могуће реинтерпретирати библијске текстове које говоре о ханаском култу или неких култних забрана садржаних у Мојсејевом закону, а које су можда биле реакција на култне праксе преизраилских становника Ханана.

Током последња два века направљен је велики напредак у дешифровању древних писма, али нека од њих упорно одолевала том процесу. Једно од њих било је и еламитско линеарно писмо које је, према писању часописа Zeitschrift für Assyriologie (Часопис за асириологију и археологију блиског истока) коначно посустало откривајући своје тајне. Ово древноиранско писмо датира око 4000 година унатраг и на њему је писан језик Елама, односно краљевства које ће израсти у моћно Персијско царство. Ово писмо је откривено у древној Суси и било је главно писмо еламитског краљевства у периоду од 2300-1880. год. пре Хр. када је замењено месопотамским клинописмом. Чини се да је оно коришћено спорадично и да је из употребе испало током колапса урбаних подручја широм Блиског истока око 1800. пре Хр. Дешифровање овог писма научници стављају у ранг Шанполионовог дешифровања хијероглифа. Име Елам потиче од акадског израза са значењем високо и означава високу земљу, док су Еламити себе називали Халтами (или Халтамти) тј. горштаци. Према таблици народа, Елам је био Симов син (Пост 10:22 уп. 1Дн 1:17) али се то не може потврдити ванбиблијским подацима. Постање 14 спомиње Ходологомора, цара еламског, који се каткад поистовећује са краљем Кутир-Наххунтеом (владао око 1750. год. пре Хр). У Писму се рефлектује повезаност Елама и Медије који се сматрају народима севера које ће ‒ према Исаијиним и Јеремијиним пророштвима против народа уништити Вавилон (Ис 21:2; Јер. 25:25). Пророштво које се може повезати са конкретним догађајем у историји Елама изрекао је Јеремија (Јер 49:34–39). Елам се препознаје као место изгнанства (Ис 11:11), типична страна нација (Јзк 32:24) и место визије (Дн 8:2). Каткада се Елам користи и као лично име или породично име (1Дн 8:24)

Пажљива анализа постављања пећи и жрвања на подручју древног Израила указује да су главни пивари заправо биле жене и да су жене, као једно од значајнијих задужења - можда и најзначајније - имале производњу пива у својим домовима који су били основни простор њиховог деловања.

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

Елам је био централни учесник у историји библијског Оријента. Напредне карактеристике ове цивилизације препознатљиве су у поштовању различих религијских образаца, других и другачијих култура (чак иако су еламити са њиховим царcтвима били у рату) и необично високом положају жена у друштвеном животу. У вези са њим Сумери су забележили први рат о коме је остао писани траг. Елам је познавао и традицију забаве. Чини се да су се управо у Еламу, пре око 4000 година, појавили први професионални акробате. Елам је освојио Саргон Акадски али нешто касније владари Елама су постављали и свргавали месопотамске краљеве. Елам је помогао уздизање Хамурабија а овај га је заузврат издао и потчинио својој власти. Еламити су учествовали рушењу Неоасирског царства да би постали провинција савезника, Мадијана, и коначно били аспорбовани у Персијску империју посредством које су остварили трајан утицај.

Према таблици народа, Акад је један од главних градова Нимрода/Неврода у Сeнару/Сумеру. Спомиње се уз Вавилон и Ерех/Урук (Пост 10:10). Нимруд/Неврод је митски (или макар легендарно-историјски) јунак који је сажето описан као добар ловац, вешт ратник и први силник (велможа) постпотопног света. Уколико би ово схватили дословно значило би да Неврод уздиже Акад у времену старовавилонског (тј. пост-акадско-сумерског) царства. Међутим, у библијском наративу није неопходно тражити хронолошку прецизност будући да писац Неврода представља као архетипског идејног зачетника Вавилона, а не његовог историјског оснивача. Са друге стране, чињеница да се вавилонски цареви нововавилонског доба потписују као цареви Акада навела је неке на закључак да су Акад и Вавилон један град са два имена. Какогод, чињеница је да након што је Вавилон постао месопотамска престоница, термин Акад означава целу северну Вавилонију. У том значењу се користи све до позноперсијског периода. Истовремено, Неврод/Нимруд практично сажима кључне карактеристике свих других значајних великана сумеро-акадског света од Гилгамеша из Урука, до Тукулти-Нинурта I из Асура. Шта можемо да поуздано знамо о овом, првом, царству библијског Оријента, наследнику и преноснику културно-цивилизацијских тековина древних Сумера?

Велика библиотека Ниниве, величанствени уметнички споменици, па чак и и висећи вртови који су доцнији историчари приписивали Вавиону, нешто је што је вероватно заправо наслеђе древне Асирије, империје која је, ипак, остала знатно више запамћења великим расељавањима становништва бунтовних провинција, по суровом уништавању непокорних народа и пропагадним описима тих уништавања (који су можда надахнули и пропагандни карактер библијских списа, нпр. Књиге Исуса Навина).